Aутор: др Јелена Тодоровић Лазић
У Савезној Републици Немачкој (Западној Немачкој), Вили Брант (Willy Brandt) кандидат на изборима из Социјалдемократске партије, укључио је заштиту животне средине у своју изборну платформу за канцелара 1969. године. Нешто касније, као канцелар, у октобру 1971. године, покренуо је званичну политику заштите животне средине иако је партија Зелених настала нешто касније, тачније 1980. године. У поређењу са Немачком, али и осталим државама западне Европе и онима са Скандинавског полуострва, Србија је у старту била у великом кашњењу. Кашњење се манифестовало двоструко: са једне стране, у непостојању партија зелених што је било директна последица једнопартијског социјалистичког система СФРЈ док је са друге стране, кашњење присутно и у недовољно развијеној политици заштите животне средине која ни данас није достигла европске стандарде у овој области.
Прва партија зелених у Србији је основана 1990. године и након тога може се рећи да је забележено „бујање“ партија са зеленим предзнаком (26 партија таквог типа је било регистровано у Србији 2009. године). Данас се у Регистру политичких странака налази 6 таквих партија.
Поред две партије које смо претходни пут анализирали – Зелени Србије и новопазарски Зелени (касније ССП), треба поменути још једну партију зелених која је релевантна за анализу зелене партијске сцене у Србији. То је Зелена странка, политичка странка која је основанa 2014. године са седиштем у Новом Саду. Зелена странка заступа идеје које обухватају системску заштиту животне средине, промовисања економског развоја на одржив начин — давањем приоритета зеленој економији, стварања социјално праведног друштва у коме све особе уживају једнака права и имају једнаке могућности за остваривање својих потенцијала, развијања демократске свести и поштовања људских права и различитости, остваривања политичких циљева демократским обликовањем политичке воље грађана и учешћа на изборима.
Странка је оријентисана и на заштиту и унапређење права националних мањина са акцентом на стварање плуралистичког и истински демократског друштва које поред поштовања етничког, културног, језичког и верског идентитета сваког припадника националне мањине мора да ствара одговарајуће услове који ће му омогућити да изрази, очува и развије сопствени идентитет у Републици Србији, у складу са Уставом, законом и међународним стандардима.
Ако бисмо завирили у Регистар политичких странака 2021. године, тамо можемо наћи 6 политичких странака које се декларишу са зеленим предзнаком, од којих су чак три реигистроване као мањинске странке. То су: 1. ЕВРОПСКА ЗЕЛЕНА ПАРТИЈА – политичка странка руске националне мањине; датум оснивања: 09. 11. 2019. године; седиште: Шабац; заступник: Дејан Павловић; 2. Политичка странка „ЗЕЛЕНИ-СОЦИЈАЛНА ПРАВДА“ датум оснивања: 21. 06. 2007. године; седиште: Нови Сад; заступник: Јарослава Богићевић; 3. Зелена Странка Србије – Zelená Strana Srbska; политичка странка словачке националне мањине; датум оснивања: 20. 02. 2008. године; седиште: Падина; заступник: Јан Паул; 4. „Зелени Србије“, скраћени назив: Зелени, датум оснивања: 17. 11. 2007. године; седиште: Београд; заступник: Иван Карић; 5. Зеленa Странкa – Zelená Strana политичка странка словачке националне мањине; датум оснивања: 09. 08. 2014. године; седиште: Нови Сад; заступник: Горан Чабради, 6. САВЕЗ 90/ЗЕЛЕНИХ СРБИЈЕ, датум оснивања:12.02.2012. године, седиште: Београд; заступник: Ђура Влашкалић.
На председничким изборима који су одржани 1990. године, некадашња Зелена странка је имала свог кандидата за председика Србије – био је то Јовановић Драган који је у конкуренцији 32 кандидата освојио 22.458 гласова, односно 0.45%. Зелене опције никада након тога нису имале самосталног кандидата на председничким изборима, а до сада је одржано 8 пута гласање за председника Србије почевши од 1992. године, закључно са 2017. Међутим, имале су кандидата у оквиру коалиције.
Први пут то се догодило на председничким изборима 2012. године када је Чедомир Јовановић био кандидат за председника испред коалиције Преокрет коју су чиниле, поред Зелене еколошке партије – Зелени и Либерално демократска партија, Српски покрет обнове, Социјалдемократска унија, Богата Србија, Војвођанска партија, Демократска партија Санџака, Партија Бугара Србије. Кандидат ове коалиције, освојио је 196.668 гласова, односно, 5,03%. На следећим председничким изборима 2017. године, Александар Вучић био је кандидат једне широке коалиције партија и покрета, међу којима је била и странка Зелени Србије.
Када је реч о парламентарним изборима, на првим вишестраначким изборима у Србији који су одржани децембра 1990. године, Зелена странка се на изборном листићу нашла под редним бројем 14 (на овим изборима учествовале су 44 политичке станке) и освојила 32.007 гласова, односно, 0,63%, што је значило да није освојила ниједан мандат. На следећим парламентарним изборима, међу 34 партије које су се нашле на бирачком листићу, била је и Нова зелена странка која је освојила 7.450 гласова, односно 0,2 %, па је можемо сместити у групу са још 25 партија које на тим изборима нису освојиле ниједан мандат. Зелене опције нису учествовале у три наредна изборна циклуса за парламент (1993. године, 1997. године, 2000. године).
Прво појављивање у 21. веку било је на изборима одржаним 2003. као део коалиције Одбрана и правда на челу са Вуком Обрадовићем и Боривојем Боровићем (чланице ове коалиције биле су Социјалдемократија, Народна странка „Правда“, Странка радника и пензионера и Социјалдемократска партија зелених). Поменута коалиција је освојила 18.423 гласа и ниједан мандат.
Следи још један период када зелене опције нису учествовале на изборима – пропустиле су парламентарне изборе 2007. и 2008. године. Пред изборе 2007. године изгледало је да екологија може да постане изборна тема, томе је допринео случај загађења у Панчеву, и то је у том периоду највише експлоатисала Демократска странка. Било је и најава да ће изаћи на изборе са посебном листом и групом странака које се залажу за заштиту животне средине: Војвођанска зелена странка из Новог Сада, Шумадијска зелена странка из Краљева, Браничевска зелена странка из Костолца, Тимочка зелена странка из Бора, Нишавска зелена странка из Ниша, Јабланичка зелена странка из Лесковца, Београдска зелена странка али се ова коалиција на крају није појавила на парламентарним изборима 2007. године.
Почевши од 2012. године, странке зелене оријентације улазе у континуитет учествовања али и освајања одређеног броја мандата. На парламентарним изборима 2012. године, странка „Зелени Србије“ била је на листи коју је предводила Демократска странка која је освојила 67 манадата док су „Зелени Србије“ добили 1 мандат што формално означава почетак парламентарног живота за партије зелених у Србији. Парламентарни избори 2014. године су интересантни јер странка пред ове ванредне парламентаре изборе мења име у Нова демократска странка — Зелени и тада су већину чланова чинили бивши чланови Демократске странке који се нису слагали са вођењем ДС-а на челу са тадашњим председником Драганом Ђиласом.
Ова странка била је прва на листи коју је предводио Борис Тадић, Нова демократска странка – Зелени, док су остале чланице коалиције биле Лига социјалдемократа Војводине, Заједно за Србију, Заједно за Војводину, Демократска заједница војвођанских Мађара, Демократска левица Рома. Коалиција је освојила 204.767 гласова, 5,70 %, односно 18 мандата, при чему су Зелени који су се у међувремену одвојили, добили 1 мандат. У јулу 2014. године долази до коначног разилажења тадашње нерегистроване Нове демократске странке и регистроване странке „Зелени Србије“, том приликом „Зелени Србије“ враћају своје првобитно име.
На изборима 2016. године појавиле су се две странке зелених – „Зелени Србије“ и Зелена странка, и не само да су се појавиле него су и обе ушле у парламент. Странка „Зелени Србије“ била је на листи Социјалистичке партије Србије и Јединствене Србије док је Зелена странка наступила као мањинска партија. „Зелени Србије“ освојили су 2 мандата у оквиру коалиције СПС-ЈС која је укунно добила 413.770 гласова, 10,95% и 29 мандата. Зелена странка је освојила 23.890 гласова што је 0,63% али пошто се ради о мањинској партији, добила је 1 мандат. У наредне 4 године имали смо по први пут ситуацију да су две партије Зелених, које су заједно имале 3 мандата, биле присутне у српском парламенту.
Таква ситуација која је носила зрно наде да ће се улога зелених партија променити у позитивном смеру, распршила се на последњим парламентарним изборима одржаним 2020. године будући да је само једна партија остала у парламенту. „Зелени Србије“ су учествовали и на овим изборима као део коалиције Социјалистичке партије Србије и Јединствене Србије која је освојила 334.333 гласова, 10,38 % , односно 32 мандата, при чему је један мандат припао „Зеленима“. Зелена странка није наступила као мањинска партија већ као део коалиције Нек маске падну заједно са Новом странком и освојила 7.805 гласова – 0,24 % и ни један мандат с обзиром да је изборни цензус био постављен на 3%. Међу разлозима овог последњег неуспеха, председник Зелене странке, Горан Чабради, наводи да је доста лакше ући у парламент као мањинска странка између осталог и због тога што захтева много мање новца него што је 50.000 евра колико је потребно за странку на националном нивоу.
Последњих година сведоци смо промена на зеленој сцени јер су две партије успеле да дођу до српског Парламента, са једним или два мандата, у једном периоду, периоду између 2016. и 2020. године било је чак три посланика из партија Зелених. Међутим, иако је ово корак напред, ове партије немају реални утицај на формулисање и спровођење политике заштите животне средине.
Оно што партије Зелених ипак могу да чине, иако не учествују у власти, јесу мере и акције за које чак није неопходно ни формално организовање. То су апели на јавност, покретање судских поступака против загађивача, чишћења природе, као и разне врсте протеста. Мењање еколошке свести грађана Србије један је од главних предуслова за успешну политику заштите животне средине. Недостатак еколошке свести манифестује се како у броју дивљих депонија у чему Србија предњачи у Европи, тако и у незаинтересованости за учешће у процесу креирања прописа из домена политике заштите животне средине у складу са процедурама које европске Директиве прописују.
Неформална еколошка моћ у Србији, парадоксално, не налази се у зеленим партијама којих у Регистру, видели смо, има чак 6, већ у покретима који се тренутно налазе у фокусу зелене сцене. Са једне стране то је одређена врста ретроградне заоставштине јер су еколошки покрети претходили настанку партија зелених, не само у Западној Европи него и у читавом свету, и нису имали политичке циљеве. Наши покрети на челу са Еколошким устанком већ су најавили излазак на изборе.
Шта можемо очекивати на следећим изборима? Иако су зелене идеје у Србији добилe масовност, што се видело како на скупу који је у априлу 2021. одржан у центру Београда, тако и на актуелним протестима, оне немају још увек довољан еколошки капацитет. Разлог томе је чињеница да немају целовиту еколошку политику већ их одликује залагање за тренутно актуелне и акутне еколошке проблеме (реке, ваздух, јадарит). То је била првобитна карактеристика еколошких покрета у свету који су претходили институционализацији партија. Такође, нашим покретима недостаје шира социјалдемократска агенда што се може донекле надокнадити коалицијама са мејнстрим партијама. То што ће изаћи у коалицији са неким мејнстрим партијама може им помоћи у одређеној мери јер те партије имају шири корпус дефинисаних политика, међутим, у таквим ситуацијама постоји могућност злоупотребе зелених идеја да би се дошло до власти.
Остави коментар