Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
На овом месту налази се и продавница штапова, чији распоред даје утисак уметничког излагања јер подсећају на витешко оружје. У том излогу наратор ће видети сирену окупану зеленкастом светлошћу и касније се забављати мислима о реакцији власника те радње када буду прочитали његову књигу. Неизбежне на маршрути свакако су кафане, попут оне код „Малог попца“, која привлачи због провинцијске атмосфере и нашироко нахваљена „Церта“ – једно од главних састајалишта надреалиста, изабрано због мржње према Монмартру и Монпарнасу и љубави према шареним пасажима. Овај простор посебан је, како због спокојства и непомућеног мира, тако и због чињенице да је ту нормално бити дадаиста (у њихову част чак је и једно вино названо „дада“).
Као прави писац приручника који осим на питања куда отићи и шта посетити, препоручује и шта пробати, Арагон указује на најбоља вина и јела који се могу наћи само у „Церти“. Као илустрацију разноврсности и угодности за новчаник, аутор читаоцима показује и комплетан ценовник. Осим атмосфере и угодног послужења, печат аутентичности даје и власник овог места који заслужује бољу судбину од оне коју му је наменила управа, којој је више стало до проширења улица
„него до очувања све ређе пристојности и подстицања углађених манира који све више ишчезавају са јавих места у Паризу“ (98).
Газда, као и готово сви ликови које Арагон описује, даје стварни допринос одржавању истинске цивилизације, што и сам аутор наводи.
У пасажу Опере обитавају и продавац поштанских марки, трговац вином, монденски кројач, продавачица марама, легални трговци оружјем са чијих се радњи смеше плакати за псеће бисквите, снабдевач шампањцем који залихама опскрбљује војводу Орлеанског, трговци ортопедским помагалима у чијим се радњама налази „вашариште бизарних предмета“ (123), фризери који не размишљају о дешифровању коврџа „у којима су само час раније могли да се нађу мало заосталог нереда сна“ (48) и многи други. Арагон се чуди људима који се са презиром односе према сопственим задовољствима. Они су главни индикатори пустоши која се без задршке шири свуда око нас. Опис ма чега за Арагона је повод да ламентује над савременим начином живота, који је постао уназађен, а чулност је до те мере занемарена да доводи до пропасти.
„У недоумици [сам] да ли да киднем у неки крај који боље одговара несталности моје природе – да снивам о једном питомом и окрутном народу, мачкастом, заљубљеном у своје канџе, увек спремном да преврће очима и обзирима, народу променљивом попут таласа, вечитој жртви љубави – да више нико не жели да нашој лакомој доколици пружи разоноду коју се она не усуђује да затражи“ (66).
У складу с надреалистичким особеностима, чији је потписник и сам био, Арагон овај роман конструише као мешавину жанрова, колоплет слика, песама и прича у којима се наратори смењују. Осим главном наратора, ту су и његов пријатељ Нол, и Машта која има главну улогу у одељку „Човек разговара са својим особинама (скеч)“, кип – занимљив због перспективе која ће се суочити са перспективом главног наратора. Ту су и сличице, пописи, ценовници, натписи – различитог формата и издвојени од главног дела текста, пренаглашени и истакнути. Пописи су често организовани као лирски пасажи и звуче као стихована упутства читаоцу. Некада их аутор и апострофира: „Замислите то како год знате“ (106).
У чишћењу обуће наратор види нарочиту врсту уметности. Људи за ситне новце одлазе са сунцем на ципелама, не хајући за чуварне обућаре који су једни од последњих изданака истинских уметника, убоги утолико што су у односу на своје романтичарске претходнике остварили само технички прогрес. Арагон се диви њиховом позиву и преданости којом обављају посао. Иста осећања дели и према извесном Желису Гоберу, јунаку сентименталних репортажа, „берберину знаменитих људи“. Гобер је мајстор старог кова, анахрони јунак који се бави застарелом уметношћу. Његови су реквизити више антиквитети, а његова је мајсторија одавно превазиђена. Ипак, углед и част овог берберина подупиру многе фотографије познатих личности, који су лицима насмешеним у објектив апарата каткад плаћали услугу бријања.
Читав пасаж (Арагон би га преименовао у „пасаж сновиђене Опере“) његова је прилика да се ослободи извесних стега и да иде даље од утврђених норми, од сопствених снага. Последња станица на том путу биће и у буквалном смислу варљиви натпис „Масажа“ иза чијих врата „цвета свет“ (125), тачније бордел за који га често и радо оптужују да говори у његову славу. А наратор не крије да му таква места пријају, ту нема потребу за вештином изражавања или доказивањем, ту је у соби са пожудом и оном која ће његове потребе задовољити. Излазак из његовог „ловишта“ пратиће поглед на оронуло Савремено позориште, које краси недовољно плаћена трупа која без подвала у најбољем могућем светлу представља свој позив, живећи од својих пустоловина. Шетњу кроз пасаж Опере аутор ће закључити речима:
„Ја сам руб, црта. Кад се све усковитла у вихору, мени на уста навру све речи. А оно што ме обавија – то је мрешкање, привидни талас једног трептаја“ (136).
Други део романа носи наслов „Доживљај природе у парку Бит-Шомон“ и представља ауторове контемплативне излете у вечита питања о свету и човековом месту у њему. Нарочиту узнемиреност носи сазнање да и он болује од вртоглавице модерности, која чини да се божанско крије у најобичнијим стварима и ствара покретну митологију.
„Човек је своју делатност препустио машинама. Одрекао се своје способности размишљања у њихову корист. И сад машине мисле“ (146).
Највећа трагичност модерних времена оличена је у слици великог волана који се окреће, а којим не управља рука. Пишући о граду од најстаријих времена па све до данас, Луис Мамфорд је такође задрхтао пред овом појавом: цивилизација је сада
„џиновски аутомобил који све брже и брже јури једносмерном улицом. Но по његовом садашњем домету, том аутомобилу недостају, нажалост, кочнице и управљач, тако да возач има власт над колима једино утолико што може да повећа брзину, иако је у својој заљубљености у машину и жељи да постигне највећу могућу брзину сасвим заборавио циљ путовања“ (Мамфорд 2006: 591).
И они којима Арагон супротставља своје симпатичне ликове – продавце ствари које одавно више нико не купује а који сваког дана деценијама уназад (сви описани ликови су времешни људи) полетно долазе на своје послове који су све више под знаком питања, улажу у ту трку којој не знају ни циљ ни смисао. Њихови домети су магловити – они теже модерности успут заборављајући на традиционалне вредности и лепоту аутентичног. Због тога је Сељак из Париза важан роман.
Непристајање на модерно којем свако у једном тренутку почиње да подлеже, и давање предности традиционалном, старом и заборављеном, Арагона чине носиоцем једног важног мита – он је Антеј у Паризу, његова земља су маргине једног од највећих европских мегалополиса. Бирајући пасаж Опере за место радње свог романа, Арагон је врцавост свог покрета у служби којег се често поиграва формом, позицијама наратор–читалац, транспоновањем слика плаката, ценовника, писама и сл. у књижевно дело, показао како један модеран књижевни покрет може исказивати лепоту старог и рустичног коме, нажалост, истиче рок трајања. Водич кроз Париз на маргинама представља овај град у једном сасвим новом светлу. Чак и кроз ове неулепшане и искрене слике скрајнутог дела града, Париз би се могао посматрати као град светлости, а верујемо да је један од главних циљева Арагонових био да овим романом то и докаже.
ЛИТЕРАТУРА
Corinne M. (2009). Mesana Corinne. Le paysan de Paris de Louis Aragon: écriture du labyrinthe et labyrinthe de l’écriture. Sydney: Amaltea Revista de mitocritica.
Živković Z. (2010). Zoran Živković. Enciklopedija naučne fantastike. Heliks: Smederevo.
Илић Д. (1987). Драгутин Илић. Изабране драме. Прир. Марта Фрајнд. Београд: Нолит.
Мамфорд Л. (2006). Луис Мамфорд. Град у историји. Нови Београд: Book & Marso.
Арагон Л. (1990). Луј Арагон. Сељак из Париза. Прев. Никола Бертолино. Београд: Просвета.
Матавуљ С. (1996). Симо Матавуљ. Београдске приче. Прир. Срба Игњатовић. Београд: БМГ.
Остави коментар