Аутор: Стеван Стојков
Устаљена, мада по некима већ досадна и немаштовита, фраза „интренет је променио свет“ представља једну од најистинитијих фраза скованих у људској историји. Зато ћемо је поновити још једанпут. Интернет је променио свет. И слободно додати – и то драстично.
На то колико важну улогу у свакодневном животу милијарди људи широм света игра могућност 24-часовног повезивања и неограничен приступ информацијама подсетила нас је, нажалост, пандемија изазвана коронавирусом. Пандемија је променила начин на који су многи од нас радили, учили, повезивали се са пријатељима и испуњавали слободно време. Ове промене, које су обухватиле више аспеката нашег свакодневног професионалног и друштвеног живота, не би биле могуће без интернета и нашег све већег ослањања на дигиталне технологије.
Ослањање људи на услуге интернета и дигиталне технологије, услед „затварања“ и препорученог избегавања физичких контаката, узроковало је до сада незабележен скок у промету података на мрежи. Пораст саобраћаја на интернету и повећана потрошња дигиталних садржаја од бесплатних преноса, стриминг сервиса, па до мобилних апликација актуелизовали су једно старо питање.
Питање приватности
За развој дигиталног друштва кључна је размена података. Међутим, сталан раст количине података који се размењују и све веће ослањање на дигиталне технолигије покренули су озбиљна питања приватности и безбедности корисника интернета. Такође, како потенцијалне штете од растуће размене података на интернету постају очигледније, расте и забринутост јавности.
Питање приватности подата корисника интернета забрињава јавност од саме појаве првог интернет прегледача World Wide Web-а 1991. године. Упоредо са његовим пуштањем у јавност, кренуле су и приче о тајном прикупљању и продаји приватних података корисника. Појавом друштвених мрежа приче о константном шпијунирању грађана од стране влада и великих мултинационалних компанија достижу свој врхунац. Нажалост, све ове приче се не могу окарактерисати као „теорије завере“. Неке од њих су прилично истините.
Постоје компаније, познате као посредници података, које прикупљају и чувају податке о милионима људи. Оне те податке обрађују, анализирају, пакују и продају другим заинтересованим компанијама без знања и дозволе корисника интернета. Разлози због којег се неке компаније одлучују за куповину приватних података су многоструки: директни маркетинг, циљно оглашавање, процена кредитног ризика…
Вероватно су вам сада кроз мисли прошла ова два имена: Facebook и Google. Најпопуларнија друштвена мрежа и најкоришћенији интернет претраживач користе своје софистициране и строго чуване алгоритме за прикупљање података од корисника њихових услуга. Прикупљени подаци се, без знања и дозволе, пакују у производе који олакшавају предвиђање и пружају увид у понашање људи на и ван интернета. Списак купаца заинтересованих за овакве производе је подугачак. Навешћемо само неколико једноставних примера.
Служећи се софистицираном технологијом поменуте компаније могу да прате друштвене контакте, медијски разговор, па чак и расположење корисника њихових услуга током одређеног временског периода. Компаније које се баве оглашавањем на интернету су свакако заинтересоване да сазнају ове податке. Они би им омогућили да са великом вероватноћом циљној публици пласирају прави оглас у право време.
Исто тако, компаније које се баве осигурањем возила су веома заинтересоване да сазнају возачке навике својих садашњих и потенцијалних клијената. Увид у податке из њихових GPS уређаја у аутомобилу или паметних телефона би им то омогућио. Ништа мање нису заинтересоване ни компаније које пружају услуге здравственог осигурања за податке из паметних сатова или мобилних апликација које нам помажу приликом вежбања. Ови подаци би им „шапнули“ да ли имамо навику да вежбамо и у каквој смо тренутној физичкој форми.
На основу ових примера чини се оправдано што знатан број људи размену података преко интернета и дигиталних уређеја изједначава са обликом несавесног посматрања корисника истих. Ситуација се додатно погоршава када наши приватни подаци дођу у „погрешне руке“. Такве ситуације веома лако могу довести до сајбер криминала и низа озбиљних негативних последица по нас: крађа идентитета, преузимање налога на друштвеним медијима, па чак и изнуда.
Разумевање приватности
Повратак наших приватних података и отклањање негативних последица насталих њиховом крађом или неовлашћеном употребом од стране трећих лица може бити веома мукотрпан. Управо због тога, потпуно је јасно што је забринутост јавности због приватности и њене заштите на интернету константно велика.
Заштита приватности на интернету не представља само једно од „најживљих“ питања када су у питању права појединаца и потрошача, већ и једно од најтежих за решавање. Разлог је добро познат. Интернет је драматично променио концепт приватности – и на мрежи и ван ње.
Према традиционалном схватању, приватност је тесно повезивана са физичким простором. Поимање приватности у сајбер простору се потпуно разликује од тог схватања. Појавом интернета људи су изгубили концепт простора који је дефинисао услове за активности које су они желели да задрже само за себе. Мада то некима не делује тако, чим се преко рачунара или паметног телефона повежемо на интернет, боравили у том тренутку у својој соби, канцеларији или неком другом ограниченом простору, све наше активности на њему постају јавне.
Стога, први корак у разумевању заштите приватности представља разумевање односа између приватности и безбедности на интернету. Приватност се односи на сва права која појединац има над контролом својих личних података и начином на који се они користе. С друге стране, безбедност се односи на то како су заштићени приватни подаци сваког појединачног корисника интернета.
Теорија vs. пракса
Потпуно је разумљиво што се људи плаше губитка контроле над својим приватним подацима. Међутим, чини се да та брига не генерише и одговарајуће понашање људи у правцу заштите приватности на интернету. Посматрајући како се велика већина људи понаша на интернету, пре би се могло рећи супротно – брига о приватности се заправо не подудара са стварним понашањем појединаца на мрежи.
Интернет је у великој мери замаглио границу између приватног и јавног, те људи на мрежи свакодневно деле велику количину својих приватних података: фотографије, адресе, локације на којима се тренутно налазе, бројеве телефона, лозинке, бројеве банковних рачуна… Ове огромне количине података се брижљиво прикупљају и чувају.
Компаније које се баве прикупљањем приватних подата корисника интернета у тој својој активности не виде ништа спорно. Њихово образложење је да су им ти подаци неопходни и да без њих оне не би биле у стању да на најбољи могући начин испуне очекивања својих корисника, било да им продају производе или пружају услуге. Такође, додају да им те податке њихови корисници сами, без присиле, пружају, те се не осећају кривим за угрожавање њихове приватности.
Следећи њихову логику, корисници интернета не би требало претерано да страхују за своју приватност. Штавише, све већим одрицањем од своје приватности они могу само да профитирају – биће у прилици да купе производе или услуге које су „скројене“ баш по њиховој мери. Судећи према томе који фактори опредељујуће утичу на одлуку о употреби одређене интернет услуге, мобилне апликације или приступа одређеној друштвеној мрежи могло би се закључити да је велики број корисника интернета спреман да и одустане од своје приватноси на мрежи.
Иако су свесни потенцијалног ризика од злоупотребе приватних података, избор већине људи када су у питању интернет или мобилне технологије је вођен првенствено разматрањем:
- популарности,
- употребљивости,
- цене дате технологије.
Међутим, истраживања јавног мњења и даље указују да је јавност озбиљно забринута у погледу нарушавања приватности на интернету и да степен њене заштите и даље предсатвља веома важан фактор приликом доношења онлајн одлука.
Деклеративно, јавност је забринута због двосмислене дистрибуције приватних података и њихове употребе од стране трећих лица, али та забринутост не утиче много на стварно понашање људи на интернету. Другим речима, компаније желе да сазнају што више података о својим корисницима, корисници кажу да им се то не свиђа, али им ипак слободно пружају своје приватне податке.
Да ли то значи да се људи на интернету понашају недоследно? Једно причају, а друго раде? Да ли смо одустали од приватности зарад погодности које нам пружају разне интернет платформе и мобилне апликације, само то нећемо јавно да признамо? Да ли на интернету влада парадокс приватности?
Парадокс приватности
Одговоре на горе наведена питања пружају нам истраживања која су за тему имала како појединац намерава да заштити своју приватност на интернету у односу на то како се заправо понаша, тј. како не штити своје приватне податке на мрежи.
Резултати појединих истраживања су нам показали да корисници интернета и дигиталних технологија цене свој „дигитални“ живот. Према студији Pew Research из 2019. године рађеној у САД:
- 72% испитаника сматра да све, готово све, или већину онога што раде на мрежи прате оглашивачи, технолошке компаније или друге компаније;
- 79% испитаника је забринуто како компаније користе податке које прикупљају о њима, али 59% њих разуме врло мало или ништа о томе шта компаније прикупљају;
- 81% испитаника сматра да потенцијални ризици које компаније прикупљају податке надмашују предности и/или погодности коришћења мрежних услуга тих компанија.
Али упркос оваквим ставовима људи често узимају здраво за готово своје приватне податке и дигитални отисак који остављају на мрежи, јер према резултатима другог истраживања рађеног такође у САД, мишљење већине испитаника је да њихова историја претраживања интернета има вредност еквивалентну једног Big Mac-а.
Када се упореде резултати ових истраживања види се да постоји велика разлика између ставова корисника интернета о приватности и њихових стварних активности на мрежи. Овај несклад између изражене забринутости појединца за своју приватност и предузимања врло мало мера у правцу њене заштите назива се парадокс приватности.
Дакле, термином парадокс приватности се описује недоследност између наше бриге о приватности и нашег стварног понашања на мрежи. Или другим речима, њиме се дефинише непостојање било каквог односа између бриге о приватности корисника и њиховог самооткривања на интернету.
Зашто се понашамо парадоксално
Знамо да се наши приватни подаци експлоатишу, али настављамо да се на интернету понашамо по старом – у правцу даљег угрожавања наше приватности. Зашто се на мрежи понашамо парадоксално по овом веома важном питању?
Термин „парадокс приватности“ се први пут помиње 2001. године. Њега је први употребио Barry Brown, радник Hewlett-Packard-а. Он је овај термин користио у погледу употребе картица лојалности супермаркета упркос забринутости за приватност. За боље разумевање парадокса приватности велику помоћ представља рад професорке Susan B. Barnes, која је проучавала овај концепт доводећи га у везу са тинејџерима који се слободно одричу личних података на друштвеним мрежама.
Парадокс приватности додатно је разрадио некадашњи европски надзорник за заштиту података Giovanni Buttarelli. Он је проблем приватности уоквирио у контексту растуће количине прикупљених подата на интернету, као основном пословном моделу, наводећи да проблем не лежи у томе што „људи имају супротстављене жеље да сакрију и разоткрију. Парадокс је у томе што још нисмо научили како се сналазити у новим могућностима и рањивостима које је отворила брза дигитализација.“
Већина истраживања која су се бавила парадоксом приватности у фокусу су имала е-трговину и активности на друштвеним мрежама. На основу њихових резултата, тренутно постоји више теорија које објашњавају овај парадокс.
Једна група ових теорија парадоксално понашање појединаца објашњава из рационалне перспективе. Према њима појединци свесно и рационално одмеравају однос трошкова и користи дељења својих приватних података на мрежи. Гледајући из рационалне перспективе, одмеравајући трошкове у односу на користи, у већини случајева појединци фаворизују добитке у односу на ризике. Погодности које пружа одређена апликација или останак у контакту са пријатељима преко одређене друштвене мреже надилазе уочене претње по питању приватности, те стога појединци свесно своје приватне податке дају у замену за дате користи.
Насупрот њима, друга група теорија доводи у питање рационално гледиште, тврдећи да су појединци у свом рационалном одлучивању условљени са неколико когнитивних предрасуда, што резултира унапред утврдљивим прорачуном трошкова и користи. Према њиховом становишту, због одређених предрасуда (попут хеуристичког размишљања, тренутних задовољстава, оптимистичне пристрасности или временске недоследности) појединци су пристрасни у процени ризика. Ова пристрасност доводи до искривљеног израчунавања користи и ризика и у већини случајева предност даје користима.
Неуравнотежен однос поменутих теорија послужио је као основ за увођење треће перспективе. Трећа група теорија парадокс приватности описује кроз процесе у којима се врши занемарљива или никаква процена ризика. Према овим теоријама недостатак информација или неуспешно вредновање приватности од стране појединца резултира потискивањем или чак занемаривањем ризика повезаних са откривањем приватних података на мрежи.
Цинизам приватности
Познавајући ове теорије или не, док се крећемо интернетом ми инстинктивно и константно вршимо анализу корисности – одмеравамо потенцијални ризик губитка приватности у односу на могућу и стечену удобност коришћења одређене услуге, апликације и сл. Будући да на наше одлучивање велики утицај имају емоције и интуиција, сколни смо да умањујемо ризик, те чешће бирамо погодности.
Колику вредност има наша приватност, веома често спознамо тек кад она буде упадљиво и опипљиво нарушена. Један од разлога је, свакако, што је одмерити конкретну вредност приватности тешко урадити. Други је што у већини случајева верујемо да ће се лоше ствари пре десити другима него нама. Ако смо имали срећу да се у прошлости нисмо сусретали са губитком приватности, ризици у вези с њом нам делују апстрактни и тешко мерљиви.
Наша нестрпљивост и журба расту на интернету, а пажња слаби. По правилу не читамо пажљиво одељке у којима се описују политике приватности одређеног интернет сајта, друштвене мреже, мобилне апликације… Истину говорећи, чини се да су ти предуги и компликовани текстови и написани тако да се не би читали. Стога се одлучујемо за брзо и лако решење, прихватања опције – слажем се. У таквим случајевима, на наше понашање пресудно утиче поверење које имамо у компанију чијем сајту или апликацији приступамо.
А многи од нас и желе да преко интернета размењују што више податак о себи. Понекад је одавање одређених приватних података и неизбежно. Кандитати који траже посао морају да изграде свој професионални идентитет, као и мрежу пословних контаката на мрежи. Својим повећаним присуством на интернету они ће стећи веће поверење других корисника и на тај начин повећати себи шансе за проналазак новог пословног ангажмана.
У ситуацији у којој не можемо ефикасно да контролишемо наше приватне податке, а без интернета и дигиталних технолија такође не можемо, да ли свесно одустајемо од приватности? Да ли нас је парадокс приватности довео до резигнираног занемаривања наше приватности на интернету?
Нов приступ у погледу објашњења очигледног парадоксалног понашања велике већине корисника интернета понудио нам је своје одговоре на ова питања. Према њему „цинизам приватности“ замењује парадокс приватности.
Цинизам у погледу приватности, како то наводе стручни извори, служи као когнитивни механизам за суочавање, омогућавајући корисницима да рационализују искоришћавање мрежних услуга упркос озбиљним проблемима у вези приватности.
Укратко, овај нов приступ полази од тога да већина корисника не верује да има контролу над својим подацима на мрежи. Они знају да се сваки њихов клик бележи и анализира. А да њихове приватне податке компаније користе за зараду, стицање моћи, па чак и контролу или уливање страха. Надопуњујући предходне приступе, цинизам приватности помаже корисницима да развију нове ставове како би били у могућности да се носе са изазовима претњи приватности.
Не улазећи даље у објашњавање овог новог приступа, навешћемо само једну од његових дефиниција. Цинизам према приватности дефинишемо као став неизвесности, немоћи и неповерења према поступању са личним подацима на интернету, чинећи понашање заштите приватности субјективно узалудним. Да ли ће овај приступ у будућности постати доминантан, зависи од свих нас.
*
Свесни смо да се наши приватни подаци експлоатишу и осећамо се као да губимо контролу над њима. Међутим, истраживања показују да не мењамо своје понашање на интернету како би смо повратили контролу. Статистика је неумољива. Много мањи проценат корисника заправо предузима потребне радње у правцу заштите приватности.
Настављајући да се на мрежи понашамо парадоксално, одређене технолошке компаније долазе, на различите начине, до све већег броја наших приватних података. На основу ових података оне су у стању да боље предвиде наше понашање и манипулишу њиме у своју корист.
Безбедност не треба да нам буде последња ствар на уму док смо на интернету. Пуно детаља из наших приватних живота треба да остану само наши.
Литература и извори:
Кацер, катарина: Сајберпсихологија: живот на мрежи: како нас интернет мења; Београд: Лагуна, 2019
https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S0736585317302022
https://cyberpsychology.eu/article/view/6280/5888
https://theprivacyissue.com/privacy-and-society/decoding-privacy-paradox
https://us.norton.com/internetsecurity-privacy-how-much-privacy-we-give-up.html
https://www.thespec.com/opinion/contributors/2021/05/05/the-privacy-paradox-in-social-media-use.html
Остави коментар