Аутор: Жељко Ињац, новинар
Избор Роберта Франсиса Превоа, сада папе Лава XIV, 8. маја 2025. године, представља историјски тренутак за Римокатоличку цркву – први Американац на челу Свете столице. Овај догађај није само верски, већ и геополитички значајан, с обзиром на актуелна глобална дешавања као што су рат у Украјини, мигрантске кризе, тензија између Запада и Истока, промена политике Америке према Русији и слично.
Ватикан, као институција која традиционално тежи дипломатској равнотежи, сада је под вођством папе чије ће америчко порекло имати утицај на политику која ова држава/црква води. Посебно је важно питање односа према Србији и Српској православној цркви (СПЦ), с обзиром на историјске и савремене изазове, укључујући питање Косова, улогу Римокатоличке цркве у Другом светском рату и екуменски дијалог.
Ко је папа Лав XIV?
Роберт Франсис Прево, рођен 14. септембра 1955. године у Чикагу, потиче из породице француско-италијанског и шпанско-креолског порекла. Његова каријера обухвата мисионарски рад у Перуу, где је као свештеник Августинског реда радио са маргинализованим заједницама, укључујући венецуеланске избеглице. Прево је стекао магистарску диплому из теологије и докторат из канонског права, а од 2023. године био је префект Дикастерије за бискупе, кључне институције за именовање бискупа широм света. Као близак сарадник папе Фрање, био је познат по посвећености социјалној правди, критици економске неједнакости и подршци мигрантима.
Избор имена Лав XIV, инспирисан папом Лавом XIII и његовом енцикликом Rerum Novarum (1891), указује на фокус на социјалну правду и морални ауторитет у кризним временима. У првој проповеди, Лав XIV је назвао Цркву „светиоником у мрачним ноћима света”, позивајући на борбу против „недостатка вере” и ширење јеванђеља (NPR, 9. мај 2025). Нови папа на овај начин сугерише континуитет са Фрањиним реформама, али са америчким сензибилитетом који може утицати на глобалну перцепцију Ватикана.
Односи са Србијом и СПЦ
Односи између Ватикана и Србије, као и СПЦ, дуго су били сложени, обележени историјским тензијама и савременим напорима за дијалог. Током Другог светског рата, улога Римокатоличке цркве у Независној Држави Хрватској (НДХ) и присилне конверзије православних Срба у римокатоличанство оставили су дубок траг. Питање беатификације кардинала Алојзија Степинца, кога СПЦ сматра повезаним са усташким режимом, и даље је извор напетости.
Папа Фрањо је током свог понтификата покушао да ублажи ове тензије, формирајући мешовиту комисију са СПЦ 2016. године за разматрање Степинчевог случаја, али без коначног решења. Фрања је одлучио да не заврши процес канонизације Степинца, што је био гест добре воље према СПЦ ради очувања екуменских односа. Фрањина политика је такође одражавала жељу Ватикана да одржи што боље односе са Руском православном црквом (РПЦ), као најбројнијом православном црквом, чији је утицај значајан у православном свету и која дели сличне резерве према Степинцу због историјских и политичких разлога. Фрањин неутрални став према Косову, одбијајући да призна његову независност, додатно је био гест добре воље према Србији, што је потврђено током састанка са председником Александром Вучићем 2019. године.
Највероватније да ће папа Лав XIV наставити Фрањину политику по питању Степинца, односно да неће завршити његову беатификацију, како би очувао екуменске односе са СПЦ и одржао добре односе са РПЦ. Такав приступ би био у складу са Лавовом посвећеношћу екуменском дијалогу, као и са стратешким интересом Ватикана да одржи равнотежу у односима са православним црквама, посебно са РПЦ, чији утицај у православном свету остаје кључан. Фрањин опрезни приступ, без посете Србији због отпора СПЦ, може бити модел који ће Лав XIV следити, али његова директнија реторика у другим контекстима указује на могућност проактивнијег ангажмана у будућности.
С обзиром на Превоову блискост са Фрањом, папа Лав XIV ће сигурно наставити политику дијалога са Србијом и СПЦ. Позитивна реакција СПЦ, у виду честитке Патријарха Порфирија, који је изразио подршку и молитве за Лавову службу, указује на отвореност за сарадњу.
Лав XIV још увек није дао конкретне изјаве о Србији, али његово искуство у Перуу, где је радио на изградњи сарадње у локалним заједницама, сугерише способност за управљање сложеним односима. Његова посвећеност социјалној правди и мигрантима може такође резонирати са СПЦ, која се залаже за хуманитарни приступ према избеглицама на Балкану. Међутим, историјске тензије, посебно око Степинца, остају препрека, а Лавова директнија реторика у другим контекстима могла би довести до проактивнијег приступа у решавању ових питања.
Питање Косова: Да ли ће доћи до промене става?
Питање Косова је кључно за односе Ватикана са Србијом и СПЦ. Под Фрањом, Ватикан је одбио да призна независност Косова, што је било у складу са српским интересима и резолуцијом УН 1244. Таква политика Ватикана је виђена као подршка дијалогу између Београда и Приштине, а Фрања је 2019. изразио забринутост за очување хришћанског присуства на Косову, чиме је отворено показао наклоност према СПЦ.
Нема наговештаја да ће Лав XIV променити став који је папа Франциско имао према СПЦ и Србији. Његове прве изјаве фокусиране су на глобалне теме попут мира и социјалне правде, без спомињања Балкана. Призњавање Косова могло би угрозити односе са Србијом и СПЦ, што је мало вероватно с обзиром на Лавову посвећеност екуменском дијалогу. Албански медији наводе да ће притисци на новог папу довести до признања Косова од стране Ватикана, али такви притисци ни до сада нису давали за Албанце жељене резултате. Лавов фокус на мир и дијалог сугерише да ће наставити Фрањину политику неутралности.
Екуменски дијалог
Екуменски дијалог између Католичке цркве и СПЦ има потенцијал за напредак под Лавом XIV, али су изазови и даље присутни. Фрања је показао посвећеност екуменизму, сарађујући са православним црквама, укључујући и сусрет са патријархом Кирилом 2016. године. Са СПЦ, дијалог је био ограничен, делом због историјских тензија, али и због различитих теолошких и административних приоритета.
Лав XIV, као бивши генерални приор Августинског реда, има искуство у вођењу сложених црквених структура, што може помоћи у унапређењу дијалога. Његова прва порука, у којој је позвао на јединство и сарадњу међу хришћанима, добила је позитиван одјек код екуменских лидера, укључујући и патријарха Вартоломеја. Честитка патријарха Порфирија указује на спремност СПЦ за сарадњу, али остаје питање да ли ће Лав XIV покренути конкретне иницијативе, попут обнове мешовите комисије о Степинцу или посете Србији.
Изазови укључују разлике у теолошким приступима, као и политичке факторе, попут односа са Косовом и регионалних тензија. Лавов амерички идентитет може такође изазвати сумње у неким круговима СПЦ, који би могли перципирати његову политику као про-западну. Ипак, његово искуство у Латинској Америци и сензибилитет за маргинализоване заједнице могу допринети изградњи поверења. С друге стране управо то што нови папа долази из Америке може створити и наклоњенији однос Срба према њему као „Трамповом човеку”. Познато је, наиме, да су Срби наклоњенији Трампу него демократама.
Лав XIV и Фрањо
Папа Лав XIV показује значајан континуитет са Фрањином политиком у погледу социјалне правде, екуменизма и дипломатске равнотеже. Оба епископа Рима деле посвећеност дијалогу са православним црквама и подршку маргинализованим групама. Међутим, постоје разлике у стилу и приступу. Фрања је био познат по опрезном, понекад двосмисленом приступу осетљивим питањима, док Лав XIV показује директнију реторику, као што је његова оштра критика руске инвазије на Украјину.
У односу на Србију и СПЦ, Лав XIV вероватно ће наставити Фрањину политику неутралности према Косову и подршке дијалогу. Међутим, његова директнија реторика могла би довести до храбријег приступа у решавању историјских тензија, попут питања Степинца. На пример, Фрањо је избегавао посету Србији због отпора СПЦ, док би Лав XIV, са својим искуством у премошћавању културних разлика, могао покушати да иницира такву посету, уколико се створи повољна клима или уколико Трамп буде посредовао код власти у Србији.
Односи са Русијом: Промена тока под утицајем америчке политике
Однос према Русији и Руској православној цркви (РПЦ) релевантан је због ширег екуменског контекста и утицаја на перцепцију СПЦ, која одржава блиске везе са руским православљем. Под папом Фрањом, Ватикан је заузимао неутралнији став према рату у Украјини, позивајући на мир и дијалог без директне осуде Русије. Фрањо је, на пример, избегавао да експлицитно оптужи Русију за агресију, а његова изјава из 2023. године о „Светом Руском царству” изазвала је критике у Украјини као подршка руском империјализму. Међутим овај приступ одражавао је Фрањину жељу да одржи екуменски дијалог са РПЦ, што је кулминирало историјским сусретом са патријархом Кирилом у Хавани 2016. године.
Рани ставови папе Лава XIV, као кардинала Превоа, указивали су на оштрији приступ. У интервјуу из 2022. године, он је описао руску инвазију на Украјину као „империјалистичку” и „неправедну агресију”. Таква реторика остаје слична, али се мало и мења након његовог избора, када је у првој недељној поруци 11. маја 2025. позвао на „правичан и трајни мир” у Украјини, наглашавајући патње украјинског народа.
Међутим, промена у политици Сједињених Америчких Држава под администрацијом Доналда Трампа, која је од 2025. године почела да врши притисак на украјинског председника Володимира Зеленског за брзо окончање рата, вероватно ће утицати на Лавову политику према Русији. Трампова администрација, фокусирана на убрзање мировних преговора и смањење тензија са Русијом, промовише прагматичнији приступ који укључује позиве на компромис обе стране у сукобу. Та промена одражава америчке интересе за стабилизацију глобалних односа и смањење економских и политичких трошкова дугогодишњег рата. Као први амерички папа, Лав XIV је у позицији да своју политику усклади са овим новим правцем, посебно с обзиром на могуће канале комуникације са Трамповом администрацијом.
У том контексту, вероватно је да ће Лав XIV водити политику ближу неутралној, сличну оној папе Фрање, уместо изразито проукрајинске. Нови приступ би укључивао позиве на мир и дијалог, без директних осуда Русије, чиме би се избегло даље погоршавање односа са Руском православном црквом. Честитка патријарха Кирила, који је изразио наду у побољшање односа између хришћанског Истока и Запада, указује на могућност за екуменски дијалог, што је у складу са Лавовом посвећеношћу јединству хришћана. Лавова политика би такође била повољна за односе са СПЦ, с обзиром на њене историјске и духовне везе са РПЦ, и могла би олакшати дијалог о осетљивим питањима попут Косова.
Ипак, Лавов амерички идентитет и раније изјаве могу довести до проблема у разумевању између истока и запада, током преласку ка неутралности. Његова ранија критика Русије могла би бити перципирана као контрадикција ако ублажи реторику, што би захтевало пажљиву дипломатску равнотежу. Поред тога, притисак САД на Зеленског за компромис може изазвати критике у Украјини, укључујући и украјинске католике, који су поздравили Лавову подршку. Лав ће морати да користи своје искуство као дипломате и администратора да би одржао кредибилитет Ватикана као неутралног посредника.
У ширем контексту, потенцијална неутралност могла би имати импликације и на односе са СПЦ. С обзиром на то да СПЦ одржава блиске везе са РПЦ, Лавов неутралнији став према Русији олакшао би екуменски дијалог са СПЦ, посебно у погледу заједничких хришћанских иницијатива или решавања историјских тензија. На пример, заједнички пројекти у области хуманитарне помоћи или заштите хришћанских заједница на Балкану могли би бити подстакнути Лавовом жељом за јединством, уз подршку америчке политике која тежи регионалној стабилности.
Однос са Доналдом Трампом: Амерички контекст
Избор првог америчког папе, Лава XIV, изазвао је огромну пажњу у Сједињеним Америчким Државама, посебно од стране председника Доналда Трампа, чија је администрација, према неким аналитичарима, можда имала улогу у промовисању америчког кандидата за папски престо. Трамп је бурно поздравио избор Лава XIV, описујући га као „велику част” за САД и изражавајући жељу за личним сусретом. Трампова реакција није само израз националног поноса, већ и индикација потенцијално блиских веза између Трампове администрације и Ватикана под Лавом XIV.
Раније изјаве кардинала Превоа, у којима је подржавао хуманитарни приступ према мигрантима, посебно из Латинске Америке, не треба посматрати као препреку у односима са Трампом. Католичка црква традиционално заговара подршку мигрантима, посебно католицима из Латинске Америке, јер они доприносе повећању броја верника у САД, где католици чине значајан део становништва. Превоова подршка мигрантима била је у складу са дугогодишњом политиком Католичке цркве, а не личним политичким ставом који би могао угрозити односе са Трампом. Напротив, Трамп, као прагматични лидер, препознаје значај Католичке цркве у САД и њен утицај на латиноамеричку заједницу, што може олакшати сарадњу са Ватиканом.
Избор америчког папе не може се сматрати случајним. Постоје индиције да је Трампова администрација, свесна геополитичког значаја Ватикана, можда лобирала за америчког кандидата током конклаве. Иако нема директних доказа за такво лобирање, Трампов ентузијазам и брза реакција на избор Лава XIV, укључујући и његову ранију шалу о томе да би „желео да буде папа”, сугеришу да је избор америчког папе био у складу са интересима САД. Трамп је, током свог мандата, показивао интерес за јачање утицаја САД на глобалној сцени, а Ватикан, као вишевековна институција са моралним ауторитетом, представља важног савезника у том контексту.
Потенцијални утицај Америке не значи да је Лав XIV под директном контролом Трампове администрације, али указује на вероватно постојање линије комуникације између Свете столице и Беле куће. Лав XIV, као искусни дипломата са искуством у Латинској Америци и Ватикану, свакако разуме важност сарадње са Америком, посебно у контексту глобалних изазова попут мигрантске кризе, односа са Русијом и подршке хришћанским заједницама широм света. Трампова политика, иако често виђена као антимигрантска, не искључује могућност компромиса са Католичком црквом, посебно ако се узме у обзир да су латиноамерички католици значајна гласачка база у САД.
У контексту односа са Србијом, Трампова популарност у одређеним српским круговима, делом због његовог става о Косову, може додатно олакшати Лавову дипломатску позицију. На пример, Трампова администрација је подржавала дијалог између Београда и Приштине, што је у складу са Ватикановом политиком неутралности према Косову. Лав XIV, као амерички папа, може искористити ову заједничку тачку да ојача односе са Србијом и СПЦ, потенцијално иницирајући разговоре о осетљивим питањима попут Степинца или чак припремајући терен за посету Србији. Његов амерички идентитет, у комбинацији са Трамповом подршком, може такође помоћи у ублажавању сумњи у СПЦ о западњачкој пристрасности Ватикана.
Ипак, постоје изазови у овом односу. Трампова база подршке, укључујући МАГА покрет, показала је одређени скептицизам према Лаву XIV, делом због његових ранијих изјава о социјалним питањима. Међутим, ове тензије су вероватно мање значајне у односу на стратешке интересе које Трамп и Лав XIV деле. Лавова способност да одржи равнотежу између ватиканске независности и сарадње са САД биће кључна за успех будућих односа САД и Ватикана и њиховог заједничког приступа геополитичким питањима, посебно у контексту односа са Србијом, где би Трампова подршка могла олакшати дипломатске иницијативе.
Геополитичке импликације и будућност
Избор америчког папе долази у време глобалних подела, где Ватикан игра улогу моралног ауторитета. Његов амерички идентитет може бити перципиран као западњачки пристрасан, посебно у контексту односа са Русијом. У односу на Србију, очекује се наставак политике неутралности према Косову и подршке дијалогу, али без признавања Косова.
Будућност односа са СПЦ зависиће од Лавове способности да иницира конкретне екуменске пројекте, попут заједничких хуманитарних иницијатива или дискусија о Степинцу. Посета Србији, иако тренутно мало вероватна, могла би бити значајан корак, уколико се створи повољна клима. Лавов успех у овом контексту зависиће од дипломатске вештине и способности да превазиђе историјске поделе.
Папа Лав XIV стоји пред изазовом да настави Фрањину политику дијалога и екуменизма, док истовремено уноси нови, можда директнији приступ у односе са Србијом и СПЦ. Његова одлука да вероватно неће завршити беатификацију Степинца, у складу са Фрањиним приступом, показује посвећеност екуменским односима са СПЦ и РПЦ. Неутрални став према Косову и прилагођена, неутралнија политика према Русији, под утицајем америчких интереса, могла би олакшати дијалог са СПЦ. Као први амерички папа, подржан могућим утицајем Трампове администрације, Лав XIV има јединствену прилику да редефинише улогу Ватикана у 21. веку, а његови односи са Србијом и СПЦ биће кључни тест његовог вођства.
Остави коментар