Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Када је на Васкрсни понедељак објављена вест о смрти папе Франциска одмах су отпочеле анализе његовог учинка на челу најмногољудније хришћанске цркве, која према неким грубим проценама, има преко милијарду и четири стотине милиона верника на свим континентима широм света. Нема никакве сумње да папа Франциско својим теолошким ставовима и надасве практичним делањем никога није остављао равнодушним. Католички конзервативци су га доживљавали као сувише „либералног папу” који је у живот Римске цркве унео теме које припадају идеолошкој агенди глобализма, док су га његови следбеници описивали као „народног папу” који је имао разумевања за друштвене слојеве и маргинализоване групе о чијим проблемима се унутар Цркве, све до његове појаве, никада тако отворено није разговарало. Због тога није изненађење да се од папе Франциска бираним речима опростио легендарни Леонардо Боф, један од оснивача „теологије ослобођења” у Бразилу, чије се речи и данас са уважавањем ослушкују широм католичке Латинске Америке.
Шта би за оцену Бергољових теолошких доприноса могао – за ово време – да буде основни вредносни критеријум? Иако је реч о питању које је првенствено ствар темељних богословских расправа, пре свега унутар Римске цркве, нема сумње да је за једну овакву, макар и лаичку оцену, непогрешив критеријум приврженост одлукама и „духу” Другог ватиканског концила (1962–1965). У том погледу папа Франциско је свакако био најприближнији ставовима папе Јована XXIII који је још почетком шездесетих година 20. века покренуо одржавање најамбициознијег скупа у историји Римокатоличке цркве. Основна намера је била да Концил пружи целовит одговор на питање положаја и историјске улоге Цркве у свету који је, још тада, креирала надолазећа ера глобализације.
Поједине процене које су тада изречене чини се да су данас још актуелније. То су пре свега оцене о томе да ће се до краја 20. века догодити „крах монолитног римокатоличанства”, као и да су под утицајем феноменалног развоја науке и технологије настале такве друштвене и духовне алтернативе којима Црква треба да иде у сусрет. Дакле, реч је о својеврсној потреби прилагођавања Цркве овом свету, што је вазда ризичан процес и озбиљан изазов, нарочито за једну Цркву која има глобални карактер и утицај. Управо из те перспективе донекле је разумљив страх католичких конзервативаца о постепеном одступању Римске цркве од теолошких догми и последично њеној „унутрашњој секуларизацији”. Угледни теоретичар Марсел Гоше заступао је наизглед екстравагантну теорију о расту верског фундаментализма као реакцији на процес неминовне секуларизације друштва.
Оно што није спорно јесте чињеница да су поменуте околности утицале на светоназоре свих папа после одржаног Другог ватиканског концила. За неке од њих, попут Јована Павла II, слободно се може рећи да су животом и делом анулирали одлуке Концила, стављајући политичка изнад духовних питања, што је посебно у Европи изазвало тешке последице. Утисак је да је тог негативног наслеђа био свестан и потоњи папа Бенедикт XVI, који је и поред ауре тврдокорног конзервативца, заступао знатно умеренији став у односу на православну цркву, напуштајући позицију верског екслузивизма који је карактерисао наступ папе Војтиле. Код папе Франциска тај отклон био је више него очигледан.
Странац на путу
Највећу пажњу теолошке и лаичке јавности изазвала је трећа, али свакако најважнија, папска енциклика Сви смо браћа која је објављена октобра 2020. године у част Светог Фрање Асишког чији је светачки живот био вечна инспирација папе Франциска. За ову енциклику бисмо без претеривања могли да кажемо да представља квинтесенцију папиних ставова о оним питањима која оптерећују савремени свет.
Писана веома питким и више новинарско-филозофским речником, енциклика се у осам поглавља бави оним темама које је подстакла глобална пандемија вируса короне. Настала у непосредном разговору са великим имамом Ахмадом ал Тајибом она покушава да одговори на многа етичка питања која су проистекла из епохе глобализације. Не занемарујући доприносе науке и технологије, енциклика подсећа на историјску закономерност таквих појава у развоју цивилизације, које су се испољавале у паду етичности, слабљењу духовних вредности и друштвене одговорности. Управо из једне атмосфере „глобалне равнодушности” настају све пошасти савременог света: гомилање оружја, велике политичке и друштвене кризе, сиромаштво и глад који узрокују страдање милиона деце широм света, непостојање правичне расподеле природних ресурса.
Осврћући се на трагедију коју је изазвала појава ковида-19, папа Франциско констатује да је баш овим поводом на тренутак оживело осећање да је свет ипак глобална заједница. Енциклика указује да се свет немилосрдно кретао ка економији, која је захваљујући технолошком напретку, настојала да смањи „људске трошкове”, тј. било је оних који су нас натерали да верујемо да је слобода тржишта довољна да све буде безбедно. Папа је упозоравао да би после завршетка пандемије најгора ствар била да заборавимо лекције ове здравствене кризе тако што бисмо још више уронили у „грозничави конзумеризам и нове облике егоистичног самоодржања”.
Енциклика Сви смо браћа нарочито се бави осетљивим мигрантским питањем и у њој је исказано противљење антимигрантским идеолошким и политичким ставовима. Папа подсећа на ратове, природне катастрофе и прогоне људи као основне узроке мигрантске кризе. Он указује да неке од миграната привлачи западна култура, понекад са нереалним очекивањима која их излажу тешким разочарањима. Такође, упозорава на бескрупулозну праксу трговине људима, физичко и психичко злостављање људи и њихове неизрециве патње. У исто време појава миграната другачије културе у многим земљама изазива ксенофобију која се често користи у политичке сврхе. Због тога је, истиче папа, Европа у обавези да остане доследна свом великом културном и верском наслеђу и успостави равнотежу између „двоструке моралне дужности”, односно истовремено заштити права својих грађана и помогне мигрантима. Занимљиво је да у овој енциклици папа исказивање осећаја хришћанске братске одговорности повезује са темељима цивилног друштва.
Када пише о облицима подложности и самопрезира, папа заправо критикује привилеговане и богатије друштвене слојеве у сиромашним државама које су жртве туђих и наметнутих економских и културних модела. Код ових друштвених слојева он уочава појаву „ниског националног самопоштовања”, као и склоност да се сопствени културни идентитет презре и прогласи за једини узрок свег зла. Та околност урушава креативне потенцијале сваког друштва и један је од механизама колонизације у функцији бескрупулозних наднационалних финансијских и других интереса. Томе у прилог свакако иде и један процес менталне агресије који се одвија путем интернета и друштвених мрежа који подстичу разне деструктивне облике политичког и верског фанатизма. Папа поруке које се примају на овакав начин назива „информацијом без мудрости”. Коначно, за папу Франциска су посебно изазовне теме „слободе, једнакости и братства” наглашавајући на пример да „равноправност жена и мушкараца не сме да буде ствар апстрактних прокламација”, већ резултат свесног и пажљивог неговања братства међу људима (занимљиво је да се жене у овој енциклици помињу чак 28 пута).
Света столица
На почетку Другог ватиканског концила (1962) папа Јован XXIII се залагао за отварање дијалога са некатолицима. У том смислу интересантна су два документа: Декрет о екуменизму и Декрет о Источним католичким црквама који су прилагођени ондашњем „духу времена” у хладноратовски подељеној Европи. Веома брзо, у марту 1963. године, у Ватикану је боравио Никита Хрушчов, а заузврат је Совјетски Савез допустио обнову бискупата у Мађарској. Након тога дијалог с православнима подигнут је на највиши ниво, а све је кулминирало 7. децембра 1965. године када су документ о међусобном скидању анатема из 1054. године потписали папа Павле VI и васељенски патријарх Атинагора. Овај чин се у верским анализама догађаја описује као „камен темељац екуменизма”. Не улазећи детаљније у ову проблематику, са ове дистанце нема сумње да „екуменски дијалог”, упркос учешћу православних јерарха на бројним скуповима с римокатолицима и протестантским деноминацијама, није дао никакве практичне ефекте. Дубоке поделе унутар хришћанства и даље су опстале, а Римска црква, и поред реторичког заокрета, није суштински променила ексклузивистички однос према „православним шизматицима” све до понтификата папе Франциска (2013–2025) о чему убедљиво сведоче актуелна дешавања у Украјини.
Други ватикански концил није успео да превазиђе противречности унутар Римске курије. Насупрот „реформаторској” струји формирана је тврда „конзервативна опозиција” коју су предводили утицајни пољски кардинали, а која се није мирила са новим спољнополитичким смерницама и дистанцирањем од тврдокорног антикомунизма. Седамдесетих година ова струја је наишла на подршку америчке администрације, што је резултирало избором Пољака Карола Војтиле за папу у октобру 1978. године. Мада је у друштвеном и теолошком смислу био заговорник традиционалних вредности, у спољној политици се определио за стратешки савез са Вашингтоном и био кључна духовна подршка мондијалистичкој идеји „новог светског поретка”. У историји Римокатоличке цркве остаће упамћен као један од најконтроверзнијих папа. Наиме, у његовом деловању настојао је да споји неспојиво: подршку доктрини америчког „хуманитарног интервенционизма” и опредељење за „екуменски дијалог” са другим религијама. Војтила је био први римски папа који је после хиљаду година раскола отишао у посету цариградском патријарху, као и први католички поглавар који је походио синагогу и џамију, а у Дамаску 2001. године ушао у исламски храм. Ипак, то га није ограничавало да активно подржава процес насилног разарања СФРЈ и бомбардовање Срба, као и да уз америчку помоћ одлучно гуши покрете „теологије ослобођења” у Латинској Америци. Његова подршка разарању Источног блока и Совјетског Савеза показала се као делимично успешна, јер су друштва настала на развалинама комунизма данас далеко од оних вредносних и моралних идеала којима тежи Римокатоличка црква.
Након смрти Јована Павла II, за његовог наследника изабран је Немац Јозеф Рацингер (Бенедикт XVI). Занимљиво је да је у неким руским анализама означаван као прелазни папа (транзициони папа). Мада је важио за најближег сарадника папе Војтиле, Бенедикт XVI je водио умерену и обазриву спољну политику. За време његовог понтификата изостала је подршка америчким војним интервенцијама у Ираку, Авганистану и другим подручјима Блиског истока. У вођењу екуменског дијалога био је опрезан, а у свом регенбуршком говору цитирао речи византијског цара Манојла II Палеолога и указао да ислам насиљем никаква добра није донео. Коначно, осуђивао је Холокауст, али је и спрам јудаизма био уздржан. Према неким изворима, на захтев „светске закулисе” уклоњен је у фебруару 2013. године.
Трећи светски рат
Избор надбискупа Буенос Ајреса Хорхе Марија Бергоља био је по свему револуционаран чин јер је први пут после 1300 година изабран папа који није са европског континента. Бергољо је пре избора за папу био велики критичар ММФ-а и либералног капитализма, а дане је проводио у сиромашним деловима аргентинских градова. Посећивао је болесне и затворенике. Папини ставови о положају жена у друштву и цркви, сексуалним мањинама, миграцијама, смртној казни, климатским променама, изазовима и неједнакостима слободног тржишта, изазвали су пажњу либералних кругова и као такви представљају отклон у односу на конзервативне ставове ранијег папе Рацингера. Свега пола године после избора, у септембру 2013. године, папа Франциско упутио је драматично упозорење о опасности од Трећег светског рата који се води „парцијално, уз злочине, масакре и уништавања”. За руску аналитичарку Олгу Четверикову ова изјава је још један доказ да се Ватикан налази под великим притиском неког моћног финансијског центра који жели да ову државицу „претвори у систем глобалне власти, али и да стави под контролу његове тајне структуре”.
У понтификату папе Франциска најважнији догађај био је сусрет са руским патријархом Кирилом у фебруару 2016. године у Хавани. Том приликом усвојена је декларација од 30 тачака која садржи заједнички позив за окончање прогона хришћана на Блиском истоку, као и пажљиво срочену изјаву о Украјини где се све стране укључене у сукоб позивају на опрез, а што је изазвало разочарање гркокатолика у овој земљи. Баш као и папина изјава о НАТО-у који је годинама лајао на руским границама, који је изрекао на почетку специјалне војне операције Русије у Украјини. Важан је и легат папе Франциска за нас Србе. Реч је пре свега о његовом одбијању да кардинала Степинца прогласи за свеца, као и ватиканско непризнавање „независности Косова”. На тај начин је Света столица показала спремност да на истински равноправним основама успостави продуктиван дијалог са нашом црквом. Наравно, при том не треба гајити илузије да ће се односи брзо нормализовати, тим пре јер постоје многа питања која како на теолошком, тако још више на историјско-психолошком плану код православних изазивају отпор према ватиканској политици.
Коначно, на избор новог папе знатно ће утицати и пројекције будуће спољне политике Ватикана. Наиме, и поред све очигледније промене структуре свештенства и верника унутар саме цркве у корист неевропског елемента, тешко је очекивати радикалне искораке. Економски и финансијски интереси на тлу Европе сувише су важни за Свету столицу која стратешке приоритете планира деценијама унапред. Отуда би се пре могло говорити о настојању ватиканске спољне политике да се, за време понтификата папе Франциска, на особен начин прилагоди промени глобалне геополитичке парадигме која се евидентно креће у смеру вишеполарности. У трагању за новим геополитичким идентитетом, Католичка црква ће и даље настојати да своју „универзалну духовну мисију” прилагоди наведеним околностима захтевајући од своје пастве „креативан приступ изазовима нове евангелизације”, пре свега на афричком и азијском тлу.
Ипак, никада не треба заборавити да Ватикан одржава дипломатске односе са 180 држава, док је при Светој столици акредитовано 69 дипломатских мисија, што му омогућава да свакодневно има најпрецизније информације из свих делова света. Снага ватиканске дипломатије, осим на унутар црквеном устројству, почива на бројним друштвеним, политичким, економско-финансијским, културним и другим организацијама које се налазе под њеним пресудним утицајем. Економска моћ Ватикана заснива се на огромној имовини која је грубо процењена на око 40 милијарди долара, затим на енормним уделима у банкарском сектору (само у Италији 32 милијарде долара), обрадивом земљишту, као и приходима од посета верника који годишње достижу до 100 милиона долара. Као моћна подршка ватиканској дипломатији служе и многобројна средства масовне пропаганде, пре свега радио и телевизија, али и новине, часописи, литература, и свакако у новије време утицајни интернет портали. Све то упућује на један логичан глобални дискурс Свете столице у питањима међународне политике.
ЛИТЕРАТУРА:
- Вукашиновић, М. (2011). Рат за људске душе, ауторско дело, Нови Сад
- Вукашиновић, М. (2023). Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад
- Папа Франческо, (2022). FRATELLI TUTTI – Енциклика о братству и социјалном пријатељству, Београдска надбискупија, Београд
Остави коментар