Autor: dr Miloš Savin, istoričar
Dve godine nakon Austrugarske nagodbe, profesor Jovan Pavlović pokreće list Pančevac čiji se prvi broj pojavljuje 13. aprila 1869. godine. Ovaj list je istovremeno kritikovao vlast u Dvojnoj monarhiji, ali i u Kneževini Srbiji, podržavajući pritom liberalno-nacionalne ideje Ujedinjene omladine srpske i Srpske narodne slobodoumne stranke Svetozara Miletića. Zbog svog doslednog opozicionog pisanja, Jovan Pavlović je doživeo brojne progone, zajedno sa svojim listom koji je ugašen tokom 1876. godine. Pavlović se nakon toga seli iz Pančeva i nekoliko godina boravi u Zemunu i Beogradu, nakon čega je prešao na Cetinje, gde je umro 7. aprila 1892. godine od kancera. Međutim, list koji je on vodio u Pančevu, ponovo je pokrenut tokom završne faze Prvog svetskog rata, zahvaljujući vlasniku, izdavaču i uredniku Đuri T. Subotiću. Iako nije bio zvanično glasilo Narodnog veća, Pančevac je informisao o delovanju nove vlasti. Međutim, Subotićev Pančevac se nije dugo održao, pa je pod istim imenom nastao list pančevačkih demokrata koje je predvodio dr Dušan Bošković. Prvi broj Boškovićevog Pančevca pojavio se 21. novembra 1918. godine.
U Pančevu je u prvim godinama posle Prvog svetskog rata bilo mnoštvo socijalističkih i socijaldemokratskih listova, na srpskom i mađarskom jeziku. Međutim, svi su bili zabranjeni u skladu sa nepomirljivom antikomunističkom politikom nove države. Usled toga nastaje praznina u gradskom javnom mnjenju koju će do 1921. popuniti Boškovićev list, izveštavajući o lokalnim vestima. Na taj način, Pančevac je svoju publiku trebalo da privuče i ideologiji Demokratske stranke, nastale krajem 1919. u Sarajevu. Način na koji je Pančevac izlazio govori o posvećenosti njegovog rukovodstva u pridobijanju čitalaca. Pošto su seljaci imali vremena i naviku da nedeljom čitaju novine, svaki broj je sa datumom nedelje bio spreman već u petak, da bi do nedelje stizao do svakog sela u široj okolini Pančeva. Pančevac je pisao o gradskim problemima, kritikovao rad poreskog odbora, oštro je ocenjivao privredne delatnosti, izveštavao je o koncertima, izložbama i zabavama. Poseban deo broja bio je namenjen seljacima, koji je uglavnom sadržao savete poput onih vezanih za poljoprivredu. Međutim, u centru pažnje svakog broja bila su aktuelna partijska pitanja i politička zbivanja.
Zahvaljujući aktivnostima Dušana Dude Popovića i njegovih saradnika, Pančevo je bilo jedno od najjačih centara Demokratske stranke u Vojvodini, odakle su pokretane mnoge inicijative, a u tome je svakako svoju ulou imao i Pančevac. O snazi pančevačkih demokrata govori i činjenica da je u tom gradu 2. oktobra 1921. održana konferencija vojvođanskih demokrata, na kojoj je zaključeno da treba okončati rad pokrajinske demokratske organizacije, nakon čega je ukinut Glavni odbor za Vojvodinu. Međutim, odnos prema Hrvatskoj seljačkoj republikanskoj stranci dovodi do polarizacije na dve struje unutar Demokratske stranke. Naime, predsednik stranke, LJubomir Davidović, bio je spreman za razgovore i kompromis sa Hrvatima, dok je Svetozar Pribićević predvodio nepomirljivo, unitarno krilo. Zbog toga je u Pančevu 30. decembra 1922. održan novi sastanak vojvođanskih demokrata, sa kojeg su poruke poštovanja i odanosti poslate predvnodnicima oba krila. Međutim, Pančevac je već tada odlučno stao na stranu Pribićevića. Boškovićeva desna ruka, Mihovil Tomandl, u Pančevcu je za Davidovića napisao da nema podršku da odstupi od programa kako bi napravio kompromis sa Hrvatima i uveo ih u Skupštinu. Na stranicama Pančevca moglo se pročitati da se Demokratska stranka ne boji podela, ali da će ostati verna svom programu.
Međutim, stavovi Boškovićevog lista bili su kontradiktorni. Iako se zalagao za strogi centralizam na nivou čitave jugoslovenske države, Pančevac je pisao da „srbijanski hegemonizam“ ugrožava interese Vojvodine. Prvobitni autonomistički zahtevi podrazumevali su da se Vojvodini obezbedi jednakost i da u odnosima sa Srbijom postoje međusobno poverenje i iskrenost. U tom cilju Bošković je pokrenuo inicijativu za formiranje sekretarijata i Akcionog odbora Demokratske stranke za Vojvodinu. On je 9. decembra 1923. u Pančevu okupio demokratske prvake iz Vojvodine, odakle su tražili sazivanje kongresa stranke i stvaranje vojvođanske partijske organizacije. Međutim, polarizacija oko odnosa sa hrvatskom političkom elitom dovela je do raskola u stranci. Pribićević se 25. marta 1924. izdvojio i podržalo ga je 14 demokratskih poslanika, među kojima i Dušan Bošković. Oni su formirali Samostalni demokratski klub, koji je prerastao u Samostalnu demokratsku stranku. Pančevački odbor Demokratske stranke je podržao Boškovića, a samim tim i koaliciju između Nikole Pašića i Svetozara Pribićevića. Pančevac je kao argument isticao programsku pravovernost samostalaca, odnosno da izdvajanjem nije došlo do napuštanja ključnih tačaka demokratskog programa. Pribićević je u Pančevcu pisao da je moralo doći do raskola, smatrajući da je nemoguća saradnja sa strankama koje traže federalizaciju države. Na taj način je Pančevac postao list Samostalne demokratske stranke.
Međutim, koalicija samostalaca i radikala nije bila na čvrstim nogama, a ni dugog veka. Pančevac je oštro pisao o pojedinim radikalima, nazivajući ih demagozima i korupcionašima. Pored toga, tražio je da Narodna radikalna stranka sprovede čistku u stranci, kako bi u prvi plan izbili pravi ljudi, kao što su to bili samostalci u slučaju Demokratske stranke. Iako su ovo postavili kao uslov dalje saradnje, samostalci su se zapravo spremali za sukob sa svojim koalicionim partnerima.
Sa druge strane, izbio je sukob među samim samostalcima u Pančevu. Glavni i odgovorni urednik Pančevca, Mihovil Tomandl, tokom raskola u stranci se nalazio na lečenju u Dubrovniku. U kakvoj situaciji se nalazio pančevački odbor Demokratske stranke obavestio ga je pismom brat Edo Tomandl, a ono je glasilo da Bošković nije imao jednoglasnu podršku prilikom opredeljenja za Pribićevića. I pored argumenata da se Davidović udružio sa antidržavnim činiocima, mnogi su bili protiv cepanja stranke. Protiv cepanja je bio i sam Edo Tomandl, koji je podržavao Davidovića i mrzeo radikale. Čini se da je bratovljevo opredeljenje bilo ključno i za opredeljenje Mihovila Tomandla, koji se po povratku iz Dubrovnika politički razišao sa Dušanom Boškovićem. Ovo je uredniku Pančevca veoma teško palo s obzirom na dotadašnju dugogodišnju saradnju. Pored toga što mu je bio prijatelj i politički saradnik, Bošković je Tomandla materijalno pomagao za vreme dovršavanja pravnih studija i zdravstvenog oporavljanja. Iz istih razloga je ovaj razlaz i Boškoviću podjednako teško pao.
Kada se razišao sa Boškovićem, Tomandl je okupio pristalice LJube Davidovića koji su mu finansijski pomogli oko pokretanja Narodne sloge u Pančevu. Ovaj demokratski list je pokrenuo dr Slavko Šećerov u Velikom Bečkereku, u vreme kada bio jedini demokratski prvak iz Vojvodine koji je ostao uz Davidovića. Kada je 8. juna 1924. izašao prvi broj pančevačke Narodne sloge pod uredništvom Mihovila Tomandla, Dušan Bošković se dugo uzdržavao od sukoba sa dojučerašnjim prijateljem i saborcem. Međutim, kako je Narodna sloga stalno napadala radikale i samostalce, a pre svega Boškovića, okršaj je bio neizbežan. Pančevac je počeo da odgovara istom merom, a međusobni napadi ova dva lista bili su često ispod svakog nivoa, što dokazuje koliko je tanka granica između političkih i ličnih sukoba.
Nakon razlaza sa Tomandlom, Bošković je funkciju odgovornog urednika Pančevca poverio Mladenu Prešiću, dok je on sam bio vlasnik i glavni urednik. Tokom 1925. urednik je kratko bio Dejan Matejić, da bi početkom februara 1926. na njegovo mesto došao Stevan Purković. On je po mnogo čemu podsećao na Tomandla. Bio je advokatski pripravnik kada je postao urednik, a u narednih godinu dana je uspeo da doktorira i položi advokatski ispit, nakon čega se zaposlio u Boškovićevoj advokatskoj kancelariji. Pored poslovne saradnje, Purković je pisao uvodnike i zastupao Boškovića na stranačkim zborovima, pa je to, što je postao kandidat za odbornika i sekretar Okružnog odbora SDS, bilo logičan epilog.
Uvidevši prave namere Karađorđevićevog režima i beogradskih buržoaskih krugova, Pribićević, koji je po prirodi bio prek i impulsivan, napravio je potpuni politički obrt. NJegov politički put išao iz krajnosti u krajnost: od unitariste do federaliste; od nepomirljivosti do otvorene saradnje sa HSS-om; od unitarističkog do prečanskog fronta. Dušan Bošković se nije mnogo razlikovao od šefa stranke, a od početka stvaranja nove države je bio nezadovoljan tretmanom Vojvodine, pa je tako i Pančevac napadao ono što će kasnije vatreno braniti. On je septembra 1924. otvoreno kritikovao predsednika Vojvođanske narodne stranke, Blaška Rajića, koji je iznosio autonomističke stavove. Boškoviću je na prvom mestu strepeo od mogućnosti bliže saradnje Rajića sa HSS. Međutim, Bošković je već sledeće godine u Narodnoj skupštini zahtevati autonomiju Vojvodine, odnosno pravo da upravlja sobom u skladu sa sopstvenim interesima. Pančevac je tako u septembru 1928. godine pisao da Vojvodina, kao zasebna celina koju čine Srem, Banat i Bačka, ima istorijsko pravo „da bude svoja“.
Pančevac je kritikovao vladu u Beogradu zbog, s jedne strane zapostavljanja, a sa druge opterećivanja Vojvodine. Naime, njena saobraćajna infrastruktura je bila zapuštena, državna uprava je bila loša, građanske i lične slobode ograničene, sudstvo sporo, skupo i korumpirano. Napadi su se pooštrili nakon Narodnog sporazuma kojeg su 1925. sklopile Narodna radikalna stranka i Hrvatska seljačka republikanska stranka, koja je ubrzo iz svog imena izbacila pridev „republikanska“. Formirana je zajednička vlada, Stjepan Radić prihvata Vidovdanski ustav i pravo iz zatvora ulazi u vladu. To je bio razlog da Pribićević ode u opoziciju, nakon čega je Pančevac napao vladu na svim poljima njenih delatnosti. Osuđivao je i popustljivu i neenergičnu spoljnu politiku, posebno u odnosu prema neprijateljskim susedima, Bugarskoj i Italiji. Pančevac je optuživao vladu da je sa ovim zemljama potpisivala sporazume u kojim su uvek činjeni ustupci na štetu Kraljevine SHS. Smatrao je da su Rijeka i Zadar, koji su prepušteni Italiji, postali uporišta za njen dalji prodor na Balkan. Pančevac je smatrao da narod preko svojih predstavnika treba da utiče na spoljnu politiku zemlje preko parlamentarnog odbora za spoljne poslove.
Međutim, koalicija između radikala i HSS-a raspala se posle godinu dana. Dolazi do sporazuma između Pribićevića i Radića koji 1927. stvaraju Seljačko-demokratsku koaliciju, koja se nadala da će pridobiti i Demokratsku stranku čime bi nastao veliki opozicioni front. Iako je Davidović bio za sporazum, protiv je bila stranačka većina koju je predvodio Vojislav Marinković. Pančevac je osuđivao Davidovića smatrajući da nije pravi vođa stranke i da se nije dovoljno borio.
U periodu koji je prethodio ubistvu u Narodnoj skupštini i uvođenju monarho-diktature kralja Aleksandra, Pančevac je bio među najhrabrijim i najoštrijim kritičarima režima. Žestoku paljbu po vladi osuo je zbog stranog zajma, napadana je agrarna politika koja se sprovodila na štetu sirotinje, a mnoge državne funkcionere nazivao je razbojnicima i korupcionašima, što je nažalost bilo tačno. Vlast je na ovakve kritike odgovarala oštro, zbog čega su ne samo partijska, nego i nezavisna štampa zapale u krizu. U javnosti se sumnjalo da postoje novine koje se ne mogu potkupiti ili silom potčiniti u interesu različitih političkih, privrednih i drugih centara uticaja. Pančevac, iako se hvalio, nije bio jedini nezavisni list na teritoriji Vojvodine, jer je zastupao interese dela srpskog građanstva, naklonjenog autonomiji Vojvodine. Na kraju krajeva, Pančevac je bio u službi svog vlasnika, Dušana Boškovića, kao i njegovim najbližim saradnicima. Nakon ubistva poslanika Hrvatske seljačke stranke u Narodnoj skupštini, Pančevac je na svojim stranicama izražavao sumnje u optimističnu budućnost Kraljevine SHS. Kada je kralj Aleksandar 6. januara proglasio svoj lični režim, Pančevac nije odmah prestao da izlazi. Zabranjen je tek 9. februara 1929, ali je Dušan Bošković bio pripremljen za tako nešto jer je već naredne subote pokrenut novi list, Stari Pančevac. Ovaj list je bio vezan za tradiciju predratnog Pančevca, iz vremena Jovana Pavlovića.
Ostavi komentar