Аутор: Мирослав Јовичин, историчар
Писани трагови из времена владавине Душана Силног (Стефан Урош IV Душан Немањић) кажу да су његови најамници били бирани и као и он били силни. Палман Брахт (по некима Брехт), кажу, био је посебно веран своме господару. Овај есеј је првенствено о Брахту.
„Витешке игре на коњу сличне беху играма на западу… Орбини прича да су дворјани цара Стефана приређивали пред њим витешке игре и турнире, те да би цар победиоце даривао богатим поклонима.“
Тако чешки историчар Константин Јиречек, који је у својој каријери, поред осталог, проучавао прошлост српског народа, пише о периоду владавине цара Стефана Уроша IV Душана. Душан је због својих великих освајања и политичких амбиција, као и значајног проширења територије српске државе, добио надимак Силни. У освајању територија и надимка записаног у историји, имао је значајну помоћ страних витезова, људи који би данас припадали категорији „пси рата“.
У српској средњовековној држави, ангажовање страних ратника није представљало раритет или екстрем. Душанови претходници користили су плаћенике по узору на Византију, често Туркопуле, христијанизовани Турци, (потомци Турака и Гркиња, М. Ј.), али и друге плаћенике који су ординирали по јужној Европи. Душан је то само подигао на виши ниво, тиме што је повећао њихов број, плаћао их је боље од других владара и давао им је значајно поверење. Онај који се по свему истицао и по поверењу које је добио од цара Душана и по количини новца коју је зарадио и једини кога је историја запамтила од свих Душанових плаћеника, био је Палман Брахт, Palmanus Teutonicus Capitanus gentis armigens. Зна се да су још раније за Милутина ратовали и западни витезови. Његов син, потоњи краљ Стефан Дечански, ослањао се на Каталонце, алмогавере, који су своје услуге нудили у читавој Јужној Европи, ратујући за оног ко боље плаћа. Они су му, чак, помогли и да извојује велику победу против Бугара у гласовитој бици код Велбужда 1330. године која је била и окидач за побуну сина против оца, младог Душана против већ, за оно доба, времешног Стефана Дечанског.
Име Палмана Брахта као ратника забележио је у својим мемоарима и византијски цар Јован Кантакузин. Кантакузин је посведочио да је, заузевши на превару од цара Душана град Бер, у посади затекао Брахта и његове најамнике, али им је поштедео живот и отпремио их на двор српског владара. И бројни други историјски извори потврдили су да је Палман Брахт био близак цару Душану, да је обављао важну функцију у његовом блиском окружењу и да је остао у његовој служби све до цареве смрти. Вероватно други по значају писани историјски извор, поред мемоара Јована Кантакузина, јесу писма папе Иноћентија VI која је послао најближим Душановим сарадницима, а једно од њих било је адресирано и на Палмана Брахта.
Ипак, око његовог имена је створен велики број митова и тешко је раздвојити чињенице, јер су извори из тог доба слаби. Чињеница, потврђена из више различитих извора, јесте да је Палман Брахт рођен око 1290. године у Штајерској и да му је отац био властелин, са тринаест година постао је двородржица, паж. Као шеснаестогодишњак отишао је у службу Хајнриха од Истрије, код кога је започео витешку службу и остаје до 1310. године, када је због очеве смрти отпутовао назад у Штајерску. У том периоду ступа у службу кнеза од Аустрије, који га је на церемонији удавања своје кћери прогласио витезом. То је праћено митом да је Палман имао тежак, не функционално колико визуелно, деформитет, дуплу зечју усну, која га „оку није чинила пријатним“. Како то обично бива у сличним романтичним причама, он је био узоран младић, прави ратник, али га љубав његовог живота није хтела због тога што је имао такав деформитет на лицу. Наводно, није помогло ни то што се подвргао операцији (да ли је то први случај пластичне операције у историји), као ни чињеница да је из ината и беса, одлучио да оде у серију двобоја широм Светог римског царства. Само што ова прича није имала срећан завршетак, нити је на крају успео да освоји љубав свог живота, нити је био срећан.
Друга важна чињеница о његовом животу говори о томе да је са групом коју је око себе окупио, као један од највећих ауторитета у витешким двобојима у том делу Европе и човек који је, ту се опет мало враћамо на мит, врхунски руковао мачем и свим другим бодежима, кренуо пут Јерусалима, како би радио оно што најбоље уме. Успут, задржао се у Зети јер је чуо да наследник Стефана Дечанског плаћа боље него што је тада још увек актуелни владар плаћао своје плаћенике из Каталоније, алмогавере. Сви митови који кроз историју прате однос цара Душана и његовог оца Стефана Дечанског (њихова општеприхваћена имена), прошарали су и биографију Палмана Брахта. Од задржавања у Зети и одлуке да учествује у бици код Неродимља, која је према многим историчарима одредила будућност српске државе, он је постао саставни део свих војних подухвата цара Душана. Они који тврде да је Душан „задавио свог оца“, или да га је „ослепео“, учитавају некакву улогу у томе и Палману Брахту. Ниједан историјски извор не потврђује такве тврдње, мада сумња постоји.
На почетку споменутих списа потврђено је да је затечен у граду Беру, који је византијска војска на превару освојила, као и да је добио писмо папе Иноћентија VI у време када је папа предлагао уједињење, а цар Душан папи тражио да га прогласи за „врховног капетана свих крсташа“. И око тог догађаја креиран је мит, који поново говори о поверењу и пријатељству које је Душан Силни имао у односу са вођом своје личне гарде. Он је, наводно, забранио да било ко од његових подређених присуствује миси коју су одржавали папини изасланици, али је такву привилегију дао Палману Брахту и његовим војницима. Витез Палман је до самог краја владавине Стефана Душана био у кругу најближих и вероватно најутицајнијих сарадника. Можда не би требало искључити могућност да је Брахт био један од најутицајнијих царевих војних саветника.
Ни Палманов живот после Душанове, никада до краја разјашњене смрти, није исцртан чињеницама и подацима. Не постоји званичан податак о томе када је и где преминуо. Нагађа се да је ушао у службу Душанове сестре Теодоре, а његово име званично се последњи пут спомиње 1363. године, када је, ако је прва чињеница заиста тачна, имао више од седамдесет година. Ипак, у народном предању, али и историјским лекцијама, остала је прича о једном од најбољих витезова тога доба, који је безглаво јуришао из двобоја у двобој доказујући свој квалитет са мачем у рукама, који је због телесног деформитета остао без своје вољене љубе, али је када је пошао у смрт, одлучио да се скраси уз једног амбициозног владара у успону и остане му веран и после његове смрти.
Шта каже историографија о овоме лику? Цар Душан је био висок 214 сантиметара и та чињеница није била без основа: ни један његов телохранитељ није могао бити нижи од два метра. У Душановој служби као краља (1331–1345) и цара (1345–1355), било је витезова најамника, највероватније из разних крајева Европе, али највише из аустријских земаља. Они се у Средњем веку код Срба називају Алеманима, у византијским изворима који се односе на владавину Стефана Душана помињу се исто као Алемани, али Германи, па и Латини. Коначно, у неким историјским изворима на латинском језику они се називају Тевтонцима. У Србији Палман Брахт први пут се помиње већ на почетку владавине Стефана Душана: октобра 1333. године као најамник српског краља наводи се Palmanus Teutonicus.
Скоро је сигурно да је пореклом био из источних Алпа, тачније, могуће је да је био из земаља под влашћу аустријског надвојводе. У савременим изворима на латинском језику овај најамник се најчешће спомиље као Palmanus de Letinberch, miles domini regis Rascie (Палман од Летинберга, војник господара краљевства Рашке). Константин Јиречек у својој „Историји Срба“, која приказује историју нашег народа од најстаријих дана и средњовековну прошлост, указује на то да се у савременим историјским изворима овај ратник помиње као капетан, те га зато и сам тако назива. Јиречек капетана Палмана зове још и немачким витезом, немачким војсковођом и најамничким старешином.
Александар Васиљевич Соловјев (руски емигрант, слависта, истраживач Душановог законодавства хералдике, нумизматике, археологије, преводилац са руског и француског језика, професор историје словенског и византијског права на Правном факултету у Београду и Сарајеву, М. Ј.), Палмана назива војводом. У нашој историографији Средњег века сматра се како није вероватно да је овај старешина страних најамника у Душановој служби имао домаћу титулу војводе. У Душанову државу најамник Палман је, како изгледа, стигао посредством Дубровчана. Врло брзо након свог доласка овај Аустријанац стекао је Душаново пуно поверење. Из тога разлога је на Душановом двору, током читаве његове владавине, поменути ратник био знаменита личност.
Историчар Андрија Веселиновић, српски историчар и универзитетски професор, сматра да је Палман био утицајан човек на Душановом двору и у његовој војсци. Као поверљив дворанин, али и као војни командант у Душановој служби, овај најамник је поред осталог имао велики допринос и у уобличавању Душановог грба. Велики познавалац српске средњовековне хералдике, већ поменути Соловјев, сматрао је како је Палман утицао да се Душан определи да његов грб буде представа двоглавог орла, по којем би га препознавали на Западу.
Како изгледа и како се може закључити из извора које је академик Михаило Динић навео у свом раду о витезу Палману, овај најамник из Аустрије је са својим саборцима вршио послове „полицијске природе“. Обављао је за свог господара и друге поверљиве послове и задатке. На пример, преузимање заложеног оружја неког Душановог човека (подложника или вазала који је свакако био племић, односно властелин) из Дубровника. Задатак му је био и обезбеђење испоруке жита у Дубровник. Вероватно је Палман извршавао и многе сличне задатке и послове за које му је Душан дао заповести, а за које је била потребна оружана сила. Другим речима, за то су требала одређена општа знања и вештине, али и личне способности војничке природе.
У младости Палман је био до очајања заљубљен у грофицу из Штајерске, његове постојбине, Штајерска грофица остала је хладна. Није помогло ни то што је у Венецији, код тамошњег најбољег лекара, у 27. години оперисао такозвану двоструку зечију усну која му је од рођења ружила лице. Несмирен, али и даље са надом, лутао је Средњом Европом, с турнира на турнир, из победе у победу, јачајући снагу и освајајући вештину побеђивања. У једном од двобоја изгубио је и прст на руци. С друге стране га је и даље чекала ћутња, као да се у њено срце уселио мраз снеговитих Алпа. Он није био витез кога је чекала. Сад већ четрдесетогодишњак, витез Палман Брахт у Штајерској више није имао ни времена ни разлога за ту горко-слатку стрепњу коју је толико дуго чекао. Оседлао је коња и с групом крсташа кренуо у освајање онога у чему је био највештији. Пут га је водио према Јерусалиму и Светој земљи. Била је 1331. година кад је стигао у Зету и Приморје и ту остао. Управо у време кад је њом управљао „млади краљ” Душан борећи се за престо против оца, краља Стефана Дечанског. Ту је добио титулу великог тепчије, која је у Душаново време била звање капетана владареве гарде.
По свој прилици, у тим бојевима учествовао је и Палман Брахт, посебно у нападу на двор у Неродимљу. Син више није био само „млади краљ”, јер је отац убрзо заточен у тврђаву Звечан и задављен. Од тада је, за време целокупне владавине краља, а потом и цара Душана Силног, стално био уз њега, све до изненадне и загонетне смрти (1355) најратоборнијег од свих Немањића. Током побуне зетског војводе Богоја и арбанашког кнеза Димитрија Суме, један одред немачких плаћеника, вероватно чета, послат је под вођством Палмановог сестрића Георга у гушењу побуне. Из овог окршаја плаћеници се враћају као победници.
Брахт је, како изгледа, имао извесну слободу у раду. Чини се да је пословао за свој рачун и у своју корист са неким блиским сарадницима свога господара. Тако се појављује као јемац кнеза Николе Буће, Душановог протовестијара, вештог и предузимљивог пословног човека, једног од најкрупнијих которских патриција. Палман је обећао да ће лично исплатити дуг дубровачком властелину Симону Бенешићу, ако то Никола Буће не буде учинио шта се од њега очекивало.
Било је то време кад су добро наоружани и вешти коњаници у оклопу у овом делу Европе добијали на значају, посебно кад је ваљало кретати у освајања, али и бринути о унутрашњој сигурности владарског дома, односно саме владареве главе. А то је, подразумева се, и те како коштало. Писаних трагова о њиховом ценовнику у држави Немањића нема, али се ако се упореди с плаћањем најамника у другим земљама, може закључити да им је месечна плата износила 2 до 3 златника. Узме ли се у обзир одред од петсто најамника, колико их је бивало у време краља и цара Душана, то је месечно износило око 1.500 дуката, или 3.000 перпера. Поређења ради, годишњи порез на кућу у Србији у то време износио је један перпер, а владар који је државу проширивао до неслућених граница годинама их је држао по уговору. Били су то огромни издаци, без обзира што је у то време српска држава убирала велике приходе од рударства, трговине и царина. Уз то, своје најамнике, као неку врсту личне гарде, имала је и Душанова жена Јелена коју су, по једном сведочанству, пратили ратници пореклом из околине Венеције.
Кад нису били у ратним походима, најамници су живели у нарочитим насељима, неким врстама касарни, спремни да се у сваком тренутку лате оружја. У тренуцима такозваног предаха нису радили ништа друго него су се, попут гладијатора у римским аренама, борили једни против других, усавршавајући ратничке вештине. Не чуде зато многи турнири, двобоји, приређивани на задовољство доконе Душанове властеле. У том и таквом окружењу налазио се и Палман Брахт, једини од бројних Душанових најамника којима је историја не само сачувала име, него забележила и многе догађаје везане за његов лик и дело.
Ратоборном владару, жељном да овлада Византијом, Палман Брахт готово постаје десна рука. Где год се озбиљно војевало, био је у средишту боја. Триста оклопника без мане и страха у сјајним оклопима обично су изазивали страх код противника и пре него што би укрстили копља и мачеве, чим би блистави метал изјахао из облака прашине. Ређале су се битке за Струмицу, Прилеп, Охрид, опкољавање Солуна. Једни за другим падали су и град Сер (1345), те Халкидики, заједно са Светом Гором, освојени су Албанија, Епир и Тесалија; српско царство се простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског на западу до Егејског мора на истоку. Улога витеза Палмана и његове оклопљене дружине била је значајна. Врло је вероватно да се немачки најамник налазио и међу ратницима који су, у сукобу с угарским краљем Лајошем, освојили и Београд (1353), који је једно кратко време био у саставу Душанове Србије.
Врло је вероватно, мада су поуздана сведочанства ретка, да су у средњовековној српској држави, постојала организована удружења витезова. Извесно је да се у време владавине цара Душана помиње витешки ред назван „Стуб Светог Стефана”. Константин Јиречек пише о витешким играма на коњу, Орбини прича да су дворјани цара Стефана приређивали пред њим витешке игре и турнире, те да би ,,цар победиоце даривао богатим поклонима”. Крсна слава Немањића била је Свети Стефан, први архиђакон који је пострадао за Христову веру, онда не чуди што је цар Душан тај витешки ред назвао управо по њему. Он је установио и „Орден Светог Стефана”, који је додељиван за војне и друге заслуге и то је, по свој прилици, први орден код Срба. Било је то време када је уз помоћ гласовитог Законика из 1349. године увео нови ред у државној хијерархији, покушавајући да стане на пут безакоњу моћних властелина. Уместо наследних права по рођењу, увео је лична права по заслугама.
У једном документу пише да, тада још краљ, Душан сазива свих двадесет четворицу витезова на „Великашко веће” да би се договорили око важних послова. Била је то нека врста данашње владе коју су чинили властелини највишег ранга. Из Законика се види да су од цара добијали златни појас, бисерну свиту и оружје, односно мач. Иначе, свита је била свечано одело за владаре и властелу, византијског порекла, израђена у виду дугачког огртача црвене или зелене боје украшеног златом и бисерима. Ако је била украшена бисерима, називана је бисерна свита. Важно је рећи да је постојао и врло изражен витешки кодекс у коме је част била изнад свега, посебно војничка. Име Палмана Брахта, као ратника, забележио је у својим мемоарима и византијски цар Јован Кантакузен, у монаштву историчар. Он је посведочио да је, заузевши на превару од цара Душана град Бер, у посади затекао Брахта и његове најамнике, али им је поштедео живот и отпремио их на двор српског владара. Иначе, навео је да су се немачки најамници борили уз српског владара у његовим најважнијим походима.
Колико је Брахт био важна личност на двору цара Душана, не само као вешт и јуначан ратник, говори неколико сачуваних писаних трагова. С пролећа 1336. Године, Палман је, као поверљив човек српског владара и зналац немачког језика, преко Дубровника допратио у Србију посланство херцога (војводе) Отона Хабсбуршког, владара Аустрије. Тада се у сенци државних разговора повела и једна прилично лична прича, лична бар што се тиче српског владара. Наиме, он је већ четири године био ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра, али наследник никако да стигне. Неки, истина непроверени трагови, упућују да је и Јелена била сагласна да Душан мора поново да се ожени и избор је (не зна се да ли баш у време посете помињане делегације) пао на синовицу херцога Отона и кћи немачког цара Фридриха Лепог Хабсбурга. Улога проводаџије додељена је Палману, по свој прилици не само због знања немачког језика. Прича је досегла до нашег времена, вели да се капетан одмах упутио у Аустрију и да се, ваљда једини пут за дугогодишњег службовања код Душана, вратио необављена посла. Разлог је био тај што је несуђена друга жена првог српског цара изненада умрла. Зли језици су причали да се на смрт преплашила од удаје у „једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењеног”. Како год, тек Јелена је врло брзо затруднела и родила сина Уроша. Зли језици ни овог пута нису дангубили, па су закотрљали причице да последњи српски цар заправо и није био биолошки син првог српског цара.
Улога немачког најамника у животу српске државе оног времена била је вишеструка. Не само што је, видели смо, покушао да буде лични царев проводаџија, него се у неким списима помиње и као јемац кнезу Николи Бући, Душановом протовестијару чија би служба, по данашњим мерилима, одговарала рангу министра финансија или, бар, гувернера банке. Способан предузетник и један од најмоћнијих которских властелина једном приликом задужио се код дубровачког госпара Симона Бенешића, а за враћање дуга гарант (жирант) му је био Палман Брахт.
О угледу човека који је због неузвраћене љубави одјездио у свет говори и документ из 1354. године, а писао га је папа Иноћентије VI. Наиме, шаљући посланике на двор цара Душана, највиши римокатолички достојанственик упутио је писма свим најважнијим људима моћне државе. Међу њих је, посебним писмом сврстао и Палмана Брахта, називајући га Palmanno, capitaneo. У том писму молио је капетана, заповедника Душанове личне војске, да подржи замисао склапања уније српске и римокатоличке цркве. Наиме, цар Душан је веровао да ће успети да спречи продор Турака на Балкан, ако га папа именује за врховног капетана похода на „пошаст с Истока” и новцем и људством помогне у организовању акције. Авињонски католички првосвештеник Иноћентије VI је Палману, између осталог, послао поруку да помогне и код цара Душана подржи идеју о склапању уније између српске православне и римокатоличке цркве. Капетан Палман је тим пре био погодан да код Душана интервенише у корист уније са католичком црквом, конкретно са папском столицом у Авињону, зато што је био католик.
Душан је у наведене преговоре са Иноћентијем VI ушао са жељом и циљем да га папа именује за врховног капетана једног ратног похода , који би имао елементе крсташког рата. Циљ српског цара у том војевању био је да се Турци истерају са Балканског полуострва натраг у Малу Азију. Као војник, Палман је за овај део био пожељан учесник. Идеја се брзо показала као пусти санак и српски владар је одбио сваки даљи разговор на ту тему. Католицима у својој војсци најстроже је забранио да присуствују миси коју је бискуп држао у цркви и запретио да ће ослепети свакога ко ту наредбу прекрши. Једино су то право имали Палман Брахт и његови ратници.
Страни ратници били су несумњиво вешти и храбри, али не увек и поуздани најамници. Умели су да, мимо споразума с господарем, нападају и пљачкају све што им се учинило вредним иза граница државе у којој су званично службовали. Безобзирности им није мањкала ни кад су у питању били поданици онога ко их је плаћао, посебно кад кесе са платама не би стигле на време. По томе су били најозлоглашенији каталонски најамници, које је почетком XIV века унајмио византијски цар Андроник II, зарад борбе против малоазијских Турака. Најамници су временом постали велика опасност и за све манастире на Светој Гори. Године 1307. напали су и Хиландар о чему је запис оставио ученик тадашњег игумана Данила:
„Велика множина њих почеше једни сећи врата града славнога манастира Хиландара, а други део њих позади разбијаху зидове града, хотећи ући унутра. Јер, стреле падаху као капље дажда, пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху, и сами једногласно се дераху устремљујући се напред…”.
Хиландар је одолео понајвећма заслугом игумана. Уз помоћ злата које је манастиру даривао краљ Милутин, он је не само набавио провијант за опкољене, него чак упослио друге најамнике да бране (и одбране) светињу. А кад су се Каталонци повукли сазнавши да су иза утврда манастира исто тако вешти и храбри борци, једна чета игуманових најамника стигла је групу нападача, посекли их до једног а од вође запленили леп мач који је Данило касније поклонио краљу Милутину. Хиландар су најамници нападали и 1308. и 1309. године, поново безуспешно. Тада су спалили манастир Панталејмон.
Витез, капетан, по Млечанима кастелан, Палман Брахт је у служби Стефана Душана био више од две деценије (1333–1355). Последњи пут су се цар и његов капетан видели у новембру 1355. године, кад га је владар послао у Северну Далмацију, да би од Угара одбранио Скрадин и Клис. Ова два града су после смрти Младена Шубић припали Душановој сестри Јелени и њиховом сину Младену III. Палман је отишао у северну Далмацију са својим земљацима и саборцима и са joш једним од Душанових најистакнутијих дугогодишњих сарадника, челником и витезом Ђурђем Илијићем. Палман је требао да одбрани Клис, а Ђурађ Скрадин, јер су на њих насртали Угри (Мађари) краља Лајоша I Анжујца и њихов вазал, босански краљ Твртко Котроманић. Душанове војсковође нису успеле да одбране градове који су им поверени, нису одолели непријатељу. Витез Ђурађ Илијић у јануару 1356. године предао Скрадин Млечанима, док је Палман који дан, или можда читав месец раније, предао Клис. Хрватски бан Никола Банић је у име угарског владара освојио клишки град.
Душан је умро непун месец касније, 20. децембра 1355. године, још млад и у пуној снази. Узрок никада није утврђен, али се говорило о тровању, можданом удару или епилепсији. О Палману Брахту зна се, истина у ретким траговима, да је отишао у службу Душанове сестре Јелене Шубић, удовице хрватског бана Младена Шубића, а затим у Дубровник. Последњи пут име Палмана Брахта помиње се 1363. године у истом граду, кад му је тамошњи властелин Менче Менчетић (de Mence) тестаментом завештао 40 перпера. Не зна се кад је и где умро. Зна се да Душанов наследник, Стефан Урош V Немањић, познатији као Урош Нејаки, за шеснаест година царевања није држао најамнике. Неки историчари склони су тврдњи да је и то разлог пропасти државе Немањића.
Остави коментар