Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
Po izvlačenju delova Primorskog kora, na položajima južno od Brdice ostala su samo četiri crnogorska bataljona. Pošto su to bile slabe snage koje nisu mogle zadržati neprijatelja u slučaju njegovog eventualnog pokušaja prodora ka Medovi i LJešu, crnogorska Vrhovna komanda je odlučila da na taj pravac prebaci Durmitorsku i Kolašinsku brigadu iz Zetskog odreda. Petnaestog aprila, na zahtev generala Bojovića, crnogorska Vrhovna komanda izdala je naredbu kojom su Zetski i Primorski odred izuzeti ispod komande komandanta Primorskog kora. Pošto je izvlačenje srpskih snaga ka Medovi i LJešu bilo u toku, trebalo je požuriti s prebacivanjem Durmitorske i Kolašinske brigade. Zbog visokog vodostaja njehovo prebacivanje nije moglo da se izvrši splavovima preko Drima. Stoga je odlučeno da se to izvrši zaobilaznim ali sigurnijim putem: brodovima preko Skadarskog jezera. Devetnaestog aprila su obe brigade prikupljene u selu Dobri, na istočnoj obali Skadarskog jezera, i odatle prevezene do Ckla. Prevoženje je izvršeno do jutra, ali pokret ka Bojani i, dalje, ka Bušati nije mogao da se izvrši dok se ne prebaci municija i ostala oprema, za što je bio potreban najmanje još jedan dan. Dok su Kolašinska i Durmitorska brigada prevožene preko Skadarskog jezera, jedna baterija iz Zetskog odreda prebačena je splavovima preko Drima i upućena na Melguški Vis. Artiljerija Primorskog odreda je tih dana uspela da sruši most u selu Bačaliku, koji je bio jedina veza Brdice sa Skadrom. Međutim, pre nego što su Durmitorska i Kolašinska brigada uspele da posednu položaje južno od Brdice, sklopljen je sporazum o predaji Skadra.
Mada je razvoj događaja sredinom aprila pogodovao turskim snagama u Skadru, ipak je upravo tih dana došlo do nereda u nekim redovskim jedinicama, naročito na Tarabošu. Hrana je, sem toga, bila na izmaku, iako je već dugo bila zavedena vrlo stroga štednja. Sve je to nateralo Esad-pašu da 19. aprila sazove konferenciju, kojoj su pored članova njegovog štaba prisustvovali i komandanti svih odseka skadarske odbrane. Na toj konferenciji proučena su zvanična pravila koja su tretirala uslove predaje opkoljene tvrđave i na osnovu odredaba tih pravila utvrđeno je da je odbrana Skadra dovedena u situaciju u kojoj je predaja neminovna. Posle konferencije sačinjen je detaljan izveštaj turskoj Vrhovnoj komandi u kome je konstatovano da su u Skadru već iscrpljene sve mogućnosti za otpor, a pobune albanskih dobrovoljaca i redifa ne daju nikakve garancije da bi uspeo pokušaj proboja iz okruženja; sem toga, i kada bi takav pokušaj uspeo, nije bilo izgleda da se posada po izvršenom proboju poveže s nekom jačom turskom snagom. Ovaj izveštaj su potpisali Esad-paša i svi komandanti odseka. Esad-paša je zatim napisao pismo crnogorskom prestolonasledniku knezu Danilu, sa zahtevom da ovaj odredi pregovarače koji bi utvrdili uslove predaje Skadra, pošto je stanje operacija takvo da čini uzaludnim dalje obostrano prolivanje krvi. Esad-paša je naredio Kirametin-beju i Nafiz-beju da ovo pismo odnesu u crnogorsku Vrhovnu komandu. Nafiz-bej se spočetka opirao, ali je na Esad-pašino insistiranje pristao da ide, s tim što je, na njegov zahtev, iz pisma izbačena reč predaja.
Turski parlamentari su se kod skadarske carinarnice ukrcali u brod, koji je s belom zastavom doplovio do Zogaja. U Zogaju ih je primio brigadir Vukotić, koji je tamo bio stigao s Durmitorskom i Kolašinskom brigadom, a nešto kasnije i knez Danilo. Pročitavši Esad-pašino pismo, prestolonaslednik Danilo je izjavio turskim parlamentarima da ponudu za pregovore jedino shvata kao ponudu za pregovore o predaji grada. Kirametin i Nafiz su, međutim, odgovorili da nisu ovlašćeni da u tom smislu pregovaraju, niti da interpretiraju i tumače pismo svoga komandanta. Uveče oni su se vratili u Skadar. Sutradan izjutra u Skadar su stigli i crnogorski pregovarači Janko Vukotić, Petar Plamenac i Blažo Vrbica. Oni su odmah postavili zahtev da se turska vojska preda. Međutim, još dok su turski pregovarači bili u Zogaju, Esad-paša je obavešten da su srpske trupe digle blokadu i da se povlače ispod Skadra, što ga je donekle ohrabrilo. Stoga je on odbio da pregovara na osnovu zahteva o predaji vojske. Brigadir Vukotić je potvrdio da se srpske trupe povlače, ali je istovremeno Esad-paši stavio do znanja da će crnogorska vojska produžiti blokadu i napade sve dok ne zauzme Skadar. Videći nepopustljivost crnogorskih predstavnika, Esad-paša je izjavio da još jedanput mora konsultovati svoj štab i potčinjene komandante, ali da će nastojati da ih privoli na predaju. Brigadir Vukotić se tada s Plamencem i Vrbicom vratio u Zogaj i odmah naredio da sva artiljerija produži bombardovanje Skadra. Dvadeset drugog aprila turski parlamentari su ponovo stigli u Zogaj, s pismom Esad-paše kojim su bili predloženi uslovi predaje. Esad-paša je ustvari strahovao da mu se predaja Skadra ne okvalifikuje kao izdajstvo, pa je svim silama nastojao da iznudi što povoljnije i časnije uslove. 3bog toga je zahtevao da se njegovoj vojsci omogući da grad napusti sa svim pešadijskim naoružanjem i brzometnom artiljerijom. Knez Danilo nije bio voljan da taj predlog prihvati, ali je brigadir Vukotić smatrao da bi u situaciji kada se na Crnu Goru vrši tako snažan pritisak za skidanje blokade bilo neumesno odugovlačiti pregovore i cenjkati se s Esad-pašom oko nekoliko topova. On je insistirao da se ponuđeni uslovi prihvate. Na kraju, knez Danilo je popustio, i Janko Vukotić, Petar Plamenac i Blažo Vrbica su ponovo pošli u Skadar, s ovlašćenjem za pregovore.
Esad-paša i njegovi saradnici sačekali su crnogorske pregovarače u carinarnici, na obali Skadarskog jezera, gde su odmah otpočeli pregovore. Janko Vukotić je predložio da turska vojska napusti Skadar s opremom koju vojska nosi na maršu; sav ostali materijal koji je pripadao turskoj vojsci predati crnogorskim vlastima, a pojedinosti oko predaje utvrditi pismenim sporazumom. Pregovori su vođeni na osnovu ovog Vukotićevog predloga, i oko 1 čas 23 aprila konačno je postignut sledeći sporazum:
1) Svaki turski vojnik, koji pripada aktavnoj vojsci, redifu ili teritorijalnim trupama (Mustafiz) napustiće Skadar slobodno sa svojim oružjem, prtljagom, opremom i municijom, koje će poneti na sebi;
2) Stanovnici varoši Skadra, koji žele napustiti varoš sa vojskom, takođe su slobodni da ovo učine i da ponesu sobom svoju opremu;
3) Pravo svojine, lična prava, slobodno ispovedanje religije zajemčena su svima stanovnicima varoši Skadra, koji ne žele da napuste svoja ognjišta, a pod uslovima propisanim zakonima, koji važe za Kraljevinu Crnu Goru. Oni koji su se latili oružja protiv Crne Gore neće se uzimati na odgovor za ovo;
4) Otomanske trupe poneće sobom potrebna sredstva za ishranu, snabdevanje i kantonovanje;
5) Vojni i civilni (građanski) činovnici, žandarmi i policija biće slobodni, da takođe napuste varoš s vojskom. Oni od ovih, koji žele ostati u Skadru slobodni su da ovo učine;
6) U vremenu polaska skadarske otomanske vojske đeneralisim Crnogorske vojske imaće dobrotu, da ovoj da za pratnju do LJeša jednog đenerala i nekoliko oficira;
7) Ratni zarobljenici srpske vojske biće prikupljeni i stavljeni na raspoloženje crnogorskom đeneralisimu. Crnogorska vlada postaraće se o ranjenim i bolesnim, koje će Otomanska vojska ostaviti po vojnim i građanskim bolnicama. Otomanska vojska ostaviće izvesan broj lekara i sanitetskih činovnika upomoć crnogorskom sanitetskom personalu, u cilju lečenja ranjenih i bolesnih. Otomanski sanitetski personal i ranjeni i bolesni posle njihovoga ozdravljenja vratiće se otomanskim trupama po isplati troškova, koje je Kraljevska vlada učinila za njih;
8) Službena vojna dokumenta poneće sobom Otomanska vojska. Službena građanska dokumenta koja imaju politički karakter mogu se takođe poneti sa sobom;
9) Mitraljeze i brzometne brdske i poljske topove sa njihovom municijom otomanska vojska povešće sobom;
10) Otomanske trupe poneće sobom saobraćajna sredstva (telefone, optičke telegrafe, heliografe);
11) Lica koja su vršila vojničke dužnosti obaveštavanja na štetu crnogorske vojske neće se kazniti;
12) Lica koja su došla u Skadar (stranci), da se bore protivu crnogorske vojske, neće se kazniti;
13) Crnogorska vlada, ako je mogućno, daće otomanskoj vojsci nešto hrane;
14) Vojni komandant Skadra obavezuje se da preda crnogorskom đeneralisimu Skadarsku tvrđavu bez rušenja sredstava koja su služila za njenu odbranu;
15) Evakuacija tvrđave izvršiće se 10. aprila (s. k.) 1913. god. u 8 č. jutra, počevši sa utvrđenjima na Tarabošu, pa na M. Bardaljoltu i u ravnici Štoj. Crnogorske trupe zauzeće ove u 11 č. pre podne, odnosno od 1–3 časa po podne istoga dana.
Esad-paša je potpisao sporazum u 1 čas 23. aprila, a dva sata kasnije potpisao ga je i knez Danilo, na brodu „Neptun“, kod Zogaja. Dvadeset četvrtog i dvadeset petog aprila, na zahtev Esad-paše, Janko Vukotić i Petar Plamenac su se zadržali u Skadarskoj tvrđavi, kao gosti komandanta turske posade. Pošto je most u Bačaliku bio srušen, Turci su već 21. aprila preduzeli mere da podignu pontonski most, preko koga bi mogle da pređu njihove trupe. U nedostatku žice i pontona skidali su telefonske i telegrafske linije i prikupljali čamce privatnih vlasnika. Sve je to išlo vrlo sporo, tako da 23. aprila, kada je prema sporazumu trebalo da turske snage napuste grad, most još nije bio dovršen. Stoga su turske jedinice, pošto su napustile sve položaje u gradu, noć 23/24. aprila provele na visovima u rejonu Tepe, a tek sutradan ujutru otpočelo je njihovo prebacivanje preko mosta na Drinjači. Predveče 24. aprila crnogorske trupe su ušle u Skadar, gde su ih mnogobrojni građani svečano dočekali. Dvadeset petog aprila u Skadar je stigao prestolonaslednik Danilo. Na kapiji tvrđave sačekao ga je Esad-paša i predao mu ključeve tvrđave. Posle kraćeg razgovora s knezom Danilom, Esad-paša je napustio tvrđavu pozdravljen počasnim bataljonom i sa 11 artiljerijskih plotuna. Do podnožja tvrđave turske oficire je ispratio načelnik crnogorske Vrhovne komande, brigadir Janko Vukotić. Po odlasku Esad-paše, knez Danilo je, uz zvuke vojne muzike i 21 artiljerijski plotun postavio crnogorsku zastavu na Skadarsku tvrđavu i tom prilikom održao prigodan govor. Pošto je preuzeta civilna vlast, za guvernera Skadra postavljen je Petar Plamenac a za komandanta mesta (vojnog guvernera) brigadir Jovo Bećir. Na sam dan predaje grada, crnogorska vlada je poslala u Skadar tri broda životnih namirnica i sanitetskog materijala, kao prvu pomoć stanovništvu, koje je bilo u krajnjoj oskudici. Kasnije su slate nove pošiljke, i život u gradu je ubrzo počeo da se normalizuje.
Upravo kada su pripreme za ponovni napad na Skadar bile završene, zapadne sile su objavile blokadu jadranske obale. Desetog aprila, naime, komandant Primorskog kora je dobio pismo engleskog viceadmirala Sesil Bernea, najstarijeg među komandantima međunarodne flote, kojim je obavešten da će ta flota od 8 časova toga dana izvršiti blokadu jadranske obale od Barske luke do ušća Drima, odnosno od 42°6′ do 41°45′ severne geografske širine, obuhvatajući sve luke, zalive, ušća reka i ostrva u tom rejonu. Pošto se blokada odnosila na sve brodove, bez obzira pod čijom zastavom plovili, viceadmiral Berne postavio je rok od 48 časova da otplove brodovi koji su se u tom rejonu zatekli. Blokadom kao merom pritiska evropskih sila na srpsku i crnogorsku vladu da odustanu od opsade Skadra, o čemu će kasnije biti reči, stvorena je u vojničkom pogledu nova situacija. Primorski kor je time bio odsečen od svojih izvora za snabdevanje. Ali s obzirom na to da se moglo računati sa skorim padom Skadra, ta okolnost nije ozbiljnije ugrožavala srpske trupe u ovom rejonu. Hrane i furaži bilo je za duži period. Jedino su u pogledu snabdevanja municijom mogle da iskrsnu ozbiljnije teškoće. Zbog toga je, na zahtev komandanta Primorskog kora, Vrhovna komanda preduzela mere da se snabdevanje municijom vrši preko Bitolja i Elbasana, odnosno preko Prizrena. Pritisak evropskih sila na srpsku i crnogorsku vladu bio je iz dana u dan sve jači. Srpska vlada, pošto je diplomatskim putem bila obaveštena da je pitanje Skadra definitivno rešeno na štetu Crne Gore, prihvatila je savete velikih sila, u prvom redu Rusije, da odustane od dalje opsade i napada na Skadar. Stoga je 10. aprila Pašić javio Vrhovnoj komandi da su, sem blokade primorja koja onemogućava dalje transportovanje trupa, municije i hrane, velike sile uložile sav svoj uticaj da Skadar ostane Albaniji, i zbog toga Srbi i Crnogorci ne treba da čine uzaludne napore i nepotrebne žrtve. Pašić je zahtevao da srpske trupe napuste opsadu i povuku se na pogodne položaje gde bi mogle da budu samo u defanzivi. On je istovremeno obavestio Vrhovnu komandu da je srpski poslanik u Cetinju dobio uputstva da s ovom odlukom upozna crnogorsku vladu. Kad je primila ovakav nalog vlade, srpska Vrhovna komanda je istoga dana naredila komandantu Primorskog kora da obustavi svaku akciju prema Skadru, a idućeg dana mu je naredila da povuče svoje snage na položaje pogodne za defanzivu. Komandant je 11. aprila o tome izvestio kralja Nikolu. Mada ga je ovakva odluka srpske vlade i Vrhovne komande veoma teško pogodila, kralj Nikola je naredio Bojoviću da se sporazume s brigadirom Vukotićem o daljoj crnogorskoj akciji protiv Skadra.
Pošto je primio pomenuto naređenje Vrhovne komande, komandant Primorskog kora je odmah naredio povlačenje trupa. Dvanaestog aprila je Drinska divizija I povučena u bivak južno od sela Bušati, dok je Drinska divizija II zadržana na liniji Ašta – Melguški Vis – Truši. Crnogorska vlada, međutim, rešila je da produži opsadu Skadra, uprkos blokadi i pritisku spolja, i uprkos povlačenju srpskih snaga. Trinaestog aprila je u dvoru na Cetinju održana specijalna sednica na kojoj je odlučeno da se nastavi blokada i posle povlačenja srpske vojske. Prema toj odluci trebalo je nastaviti artiljerijsku vatru, ali ne i vršiti napad, jer se pretpostavljalo da će se grad predati, pošto postoji razdor u garnizonu. S obzirom na nedostatak artiljerije, vlada je još 12. aprila rešila da zamoli srpsku vladu da ostavi pod Skadrom deo artiljerije Primorskog kora. Kralj Nikola je istoga dana zamolio komandanta Primorskog kora da tu artiljeriju ne povlači s vatrenih položaja dok ne stigne odgovor srpske vlade. Međutim, srpska vlada nije udovoljila ovom zahtevu, i sva artiljerija je povučena zajedno sa srpskim trupama. Predsednik srpske vlade Pašić tražio je 16. aprila mišljenje Vrhovne komande o zahtevu Crne Gore, koji se, ustvari, odnosio samo na pet baterija koje su joj ranije bile obećane. Vrhovna komanda je istoga dana odgovorila da su Crnoj Gori bile obećane zaplenjene Krupove baterije, ali nisu bile poslate zbog nedostatka nišanskih sprava; što se tiče poljske artiljerije pod Skadrom, ona je potrebna Srbiji i ne može se ostaviti Crnoj Gori. Jedino ukoliko kakvi politički obziri ne stoje na putu može privremeno da joj se ostavi pet opsadnih topova i jedna haubička baterija, sa oficirima, ali bez posluge. Pošto nije dobila nikakav odgovor, crnogorska vlada je 19. aprila ponovo tražila artiljeriju i jedan deo hrane Primorskog kora. Dvadesetog aprila Pašić je ponovo tražio mišljenje Vrhovne komande, i ova je ponovila svoj raniji stav u pogledu artiljerije, a za hranu je smatrala da se Crnoj Gori može ostaviti ono što jedinicama Primorskog kora nije potrebno do povratka u zemlju. Sutradan je Pašić tražio da Vrhovna komanda naredi Bojoviću da Crnoj Gori ostavi pet opsadnih topova i hranu koja preostaje preko nužnih potreba Kora. Međutim, 22. aprila, tražeći od Vrhovne komande izveštaj o tome šta je Bojović učinio u pogledu ukrcavanja trupa za povratak u zemlju, Pašić je naredio da ukoliko su topovi, obećani Crnoj Gori, već ukrcani, da se i oni transportuju za Solun, a ukoliko nisu, da se mogu ostaviti. Dvadeset drugog aprila crnogorski ministar Jovan Plamenac javio je generalu Bojoviću da je srpska vlada odobrila da se Crnogorcima ostavi teška artiljerija. Bojović je istog dana izvestio svoju Vrhovnu komandu i Jovana Plamenca da su ti topovi ukrcani 21. aprila uz pomoć međunarodne flote i u prisustvu njenih oficira, pa pošto ta flota ne bi dozvolila njihovo iskrcavanje, nije ih moguće ostaviti Crnogorcima. Jednom drugom depešom general Bojović je istoga dana izvestio Vrhovnu komandu da crnogorska vlada namerava (kao da je o tome tek tada obavešten) da traži poljske baterije Primorskog kora, ali da je on već pri prvom susretu s engleskim viceadmiralom izvestio ovoga o brojnom stanju svojih trupa i topova koje treba ukrcavati. Stoga je Bojović tražio da se, pri odlučivanju da li ove topove ustupiti Crnoj Gori, ima u vidu ovaj momenat, kako ne bi iskrsle neke političke teškoće. Tako je Bojović, iako je još 12. aprila obavešten od kralja Nikole o zahtevu upućenom srpskoj vladi, i zamoljen da topove ne povlači dok ne stigne odgovor srpske vlade, našao za potrebno da o tome izvesti svoju Vrhovnu komandu tek deset dana kasnije.
Četrnaestog marta je brigadir Vukotić obavestio komandanta Primorskog kora o odluci svoje vlade da nastavi blokadu Skadra. Zbog toga je general Bojović smatrao da će se naći u vrlo nezgodnom položaju ako crnogorske snage preduzmu napad na grad, a on ne bude mogao sudelovati, pa je od Vrhovne komande zahtevao da ga spase od takve situacije, inače će i njega i Vrhovnu komandu ceo svet i istorija osuditi. Vrhovna komanda je na to odgovorila da za njega (Bojovića) važe već izdata naređenja, i da ne sme sudelovati ni u kakvom napadu. Ali čim je Pašić saznao za pomenutu odluku crnogorske vlade, zatražio je da se srpske trupe što dalje povuku, po mogućnosti do Drača, i to s topovima i svim ostalim materijalom. Vrhovna komanda je u tom smislu izdala naređenje generalu Bojoviću 14. aprila. Stoga je Bojović odlučio da Drinsku diviziju I i poljski artiljerijski divizion zadrži, radi obezbeđenja, na melguškim položajima, a ostale snage povuče i razmesti u bivaku duž puta od Bušati do LJeša. Do 19. aprila su sve snage, izuzev Drinske divizije I i poljskog diviziona, bile prikupljene na liniji LJeš – Medova, spremne za ukrcavanje radi prebacivanja u Solun. U međuvremenu su srpska vlada i Vrhovna komanda preduzele mere da Grčka obezbedi brodove za transportovanje trupa do Soluna. Sem toga, 18. aprila je komandantu Primorskog kora naređeno da preko parlamentara uruči komandantu odbrane Skadra, Esad-paši, depešu velikog vezira Mahmud Šefket-paše, kojom ga je obaveštavao da će se srpske trupe povući ispod Skadra i molio da ne stupa u borbu sa srpskim snagama kada se budu povlačile. Bojović je ovo učinio 20. aprila preko komandanta Drinske divizije I. Posle toga on je bio u stanju da povuče i Drinsku diviziju I, tako da je čitav Primorski kor 22. aprila bio prikupljen u Medovi i LJešu. Šumadijsko-albanski odred je istog dana bio prikupljen u Draču, gde je trebalo da se ukrca. Toga dana je komandant međunarodne flote, Sesil Berne, obavestio generala Bojovića da je preko engleskog poslanika u Carigradu dobio obećanje velikog vezira da se transporti srpskih trupa mogu kretati od Medove i Drača do Soluna bez bojazni od turskih ratnih brodova. Stoga je svaki brod mogao samostalno da se kreće, čim bude utovaren. Prvi takav brod s delovima Primorskog kora krenuo je iz Medove 23. aprila. Štab kora, s delom snaga, ukrcao se 28. aprila, a za rukovođenje ukrcavanjem preostalih delova određen je pukovnik Damjan Popović, koji je iz Medove otplovio poslednjim brodom 3. maja. Ukazom kralja Petra od 25. aprila 1913. godine, Primorski korpus je prestao da postoji. Po pristizanju u Solun, delovi Drinske divizije I, prema naređenju Vrhovne komande, prebačeni su za Veles, Drinska divizija II za Đakovicu, a delovi Šumadijske divizije I za Skoplje. Time je bilo završeno učešće srpske vojske u operacijama na jadranskom primorju i u Albaniji.
IZVORI I LITERATURA
Đurišić, Mitar (1960). „Uloga kralja Nikole u Prvom balkanskom ratu”. Istorijski zapisi. 13.
Đurišić, Mitar (1960). Prvi balkanski rat 1912–1913, (operacije crnogorske vojske). Beograd.
Milićević, Milić (2011). Rat za more: dejstva srpskih trupa u sjevernoj Albaniji i na Primorju od 23. oktobra 1912. do 30. aprila 1913. godine. Beograd.
Tomić, Jaša (1913). Opsada Skadra i pad Skadra. Novi Sad.
Rapković, Marko (1932). „Kako je zauzet Veliki Bardanjolt 27. januara 1913”. Ratnik. 2.
Elsi, Robert (2010). Istorijski riječnik Albanije. Vašington.
Sokalski, Henrik (2003). An Ounce of Prevention: Macedonia and the UN Experience in Preventive Diplomacy. Lanham.
Pavlović, Živko (1926). Opsada Skadra 1912–1913. Beograd.
„Vlast u Draču”. Zbornik Matice srpske. Matica Srpska. Knjiga 36. 1988.
Skoko, Savo; Opačić, Petar (1975). Vojvoda Stepa u ratovima Srbije 1876–1918 (II izd.). Beogradski izdavačko-grafički zavod.
Prenk, Uli (1995). Opsada Skadra 1912–1913. Skadar.
Ostavi komentar