Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
У неким ранијим огледима указали смо да је процес уједињења Немачке 1871. године била једна од историјско-политичких чињеница која је пресудно утицала на појаву модерне геополитике као дисциплине која се бави истраживањем односа просторног и политичког. Реч је о догађају који је изазвао тектонске политичке потресе на европском континенту и који је као такав пресудно утицао на токове светске историје у 20. веку
Артикулација немачке интересне сфере била је, разумљиво, опсесивна тема немачке геополитичке школе мишљења, која је упркос трагичним историјским искуствима оставила дубок теоријски траг у развоју светске геополитичке мисли. Посматрајући немачку геополитику без историјских предрасуда, као неминован се намеће закључак о њеном историјском континуитету. Реч је о радовима који су проистекли из једне аутентичне традиције која је заснована на физичко-географским обележјима немачког животног простора који има своје историјске ритмове и тенденције који су вазда били условљени „широм сликом света“. Тезе о доминантној и интегративној моћи германског фактора на Старом континенту суштински су се поклопиле с тзв. „средњоевропском идејом“. Реч је о појму Мителевропе који је први употребио знаменити научник Лајбниц, да би у широку употребу ушао четрдесетих година 19. века у радовима Фридриха Листа и Карла Лудвига фон Брика. Подсетимо, Ф. Лист је заговарао економску концепцију „немачког продора на исток“, док је Фон Брик био заступник немачко-аустријског уједињења.
Ипак, најзначајније дело овим поводом објавио је Фридрих Науман 1915. године. Објашњавајући своје виђење Мителевропе, он је те године био под снажним утицајем аустријско-немачког војног савеза и ситуације на фронту. Према његовом мишљењу, језгро ове концепције чиниле би Немачка и Аустроугарска, као и друге области које би се простирале од Северног и Балтичког мора до Алпа, Јадранског мора и јужне границе подунавске равнице, при чему је формирање овог савеза правдао наводном „географском предодређеношћу и заједничким културним моделом, а нарочито потребом стварања јединственог економског простора и војним савезништвом“. На тај начин је Науманово виђење „Средње Европе“ више дефинисано као једна интересна експанзивна зона, а мање као „пангерманска“ етничка идеја. Уопштено говорећи, Науман је веровао да је мителевропски геополитички простор схваћен на овакав начин, једини модел организације подручја „Средње Европе“ који је у стању да се супротстави интересима конкурентских сила: Енглеске, Француске и Русије.
Управо из угла поменутих конкурентских сила, процес уједињења Немачке (1871) изазвао је не само узнемирење због настанка једне огромне државе у средишту Европе него и појаву низа теоријских противодговора чији је заједнички именитељ спречавање немачких експанзивних намера и њених „општечовечанских претензија“ (Николај Данилевски, Русија и Европа, 1871). На изазов немачке централности, француска геополитика је реаговала појавом „теорије посибилизма“ (Видал де ла Блаш). Француски одговор на немачки „физичко-географски детерминизам“ била је појава „географије човека“ коју је Блаш научно артикулисао. Реч је о таквој теорији која просторно-физичке чиниоце подређује деловању човека који је у стању да их преображава. Овакво становиште проистицало је из сасвим различитог погледа на светску политичку историју која, по француском научнику, има два аспекта: просторни (географски) који је израз природног окружења, и временски (историјски) који је одраз самог човека као „носиоца цивилизације“. Коначно, британски одговор на изазов немачке геополитике најјасније је исказан у огледима Халфорда Мекиндерa (Демократски идеали и стварност, 1919) на чијим темељима су изникле и данас актуелне концепције о „Источној Европи“ као зони ексклузивних атлантских интереса на Старом континенту и територијалној брани моделу немачког експанзионизма.
Поражена после Великог рата, немачка идеја поново је оживела у време експанзије нацизма, у различитим просторним и конституционалним облицима, али је због злочина у Другом светском рату, и касније хладноратовске поделе Европе, изгубила на значају. Истина, у немачкој науци било је покушаја њеног обнављања кроз неке мимикријске појмове као што је нпр. термин „Унутрашња Европа“, али без неког значајнијег успеха. Након пада Берлинског зида поново се појавила „потенцијална Мителевропа“ (израз Н. Нарочницке) као и покушаји њене теоријске артикулације под другачијим идеолошким слоганима. Можда је у свему томе најдаље отишао теоретичар Петер Јордан из Аустријског института за Исток и Југоисток у Бечу, који је „нову Мителевропу“ означио у оквиру шест великих простора формираних на основу „културних критеријума“, са две варијанте: у границама стварних културних ареала и у границама културних ареала који уважавају границе држава, што неминовно асоцира на немачки ревизионизам, посебно на простору некадашње СФРЈ, али и данашње Румуније (Трансилванија) и делова западне Украјине, који су некада били у саставу Аустроугарске.
Рацелизам
Фридрих Рацел (1844–1904) оснивач је антропогеографије, отац политичке географије и претеча геополитике као научне дисциплине која се бави истраживањем односа просторног и политичког. Студирао је зоологију у Хајделбергу, Јени и Берлину где је дипломирао 1868. године. Захваљујући истраживањима на Медитерану и сарадничком ангажману у Келнским новинама, а посебно после путовања по Северној Америци, Куби и Мексику (1874–1875), определио се за изучавања у области антропогеографије. На Висoкој техничкој школи у Минхену предавао је географију од 1875, да би од 1880. године тамо стекао звање редовног професора. Од 1886. године је професор на Универзитету у Лајпцигу. Његова теоријска оријентацијa била је биологистичка (органицистичка) и дарвинистичка (еволуционистичка), док је у политици заступао националистичке и пангермaнистичке идеје.
У његовим радовима осећа се утицај Канта, Хегела, Хердера и нарочито Карла Ритера, свестраног географа, који је својим стваралачким опусом дао велики допринос развоју политичке географије. Издвајајући континенте као најкрупније целине на планети, Ритер је заступао становиште о томе да „разуђеност и распоред копна имају пресудну улогу у размештају раса“. Европа је тако „логичан дом“ за белу расу, Азија је исто тако логично пребивалиште жуте расе, као што је Африка подручје црнаца, а Америка простор на којем живе црвенокошци. Преимућство Старог света над Новим светом објашњавао је чињеницом „да се Стари свет од истока ка западу налази у истом климатском појасу“, а што олакшава вишеструке везе и контакте, за разлику од Америке, која је издужена у меридијанском правцу и пресеца је више климатских појасева који јој онемогућавају да постане колевка цивилизације. Посебно интригантно је Ритерово сакрално-географско (метафизичко) поимање контура континената за које је тврдио да нису случајност него смислена датост. Тако је „троугластој и савршено просторно предодређеној Европи“ (првенствено Германима) давао улогу предводника и авангарде, насупрот „заобљеној и неразуђеној Африци“ или „ромбоедарској Азији“. К. Ритер је извлачио и одговарајуће политичко-географске и културно-цивилизацијске закључке које су касније још више унапређивали његови следбеници, међу којима је свакако био Рацел.
На појаву „рацелизма“ као особеног антропогеографског правца, не само у Немачкој него и широм тадашње Европе, пресудно су утицале пруске војне потребе и појава национално-интеграционог покрета који је довео до уједињења Немачке, којој је било потребно не само географско оправдање за њено формирање и функционисање него и једна врста теоријског предлошка за будуће хегемонистичке и империјалне циљеве који су се још тада назирали. Управо из једног таквог друштвеног и историјског амбијента проистекла су најзначајнија Рацелова дела: Антропогеографија (1882–1891), Етнологија (1885), Политичка географија (1897), Земља и живот (1901–1902) и друга, која су несумњиво утицала и на његове бројне следбенике широм света, од Европе до Америке.
Животни простор
У Антропогеографији – делу које је објављено у Штутгарту 1882–1891, Рацел је развио основне постулате о узајамности природе, становништва и простора. Под утицајем дарвинизма он је формулисао идеју о „животном простору“ (Lebensraum) чија је основна функција „да обезбеди храну, станиште и размножавање“. Због тога је исконски порив сваког живог организма (подразумевајући човека, народе и државе) да запоседа простор и да, растући и развијајући се, шири свој утицај на нове просторе. Овако схваћена борба за животни простор није ништа друго него борба за голи опстанак, како у природи тако и у односима међу државама. Геополитичка последица оваквог става је логична: када јачи народи продру на територију коју насељавају слабији народи, прва последица је одузимање простора, услед чега је слабији народ осуђен на изумирање (Индијанци, староседеоци Сибира, Тасманије, Аустралије). Према Рацелу, утицај географског чиниоца, тј. животног простора на људе и народе је вишеструк. Најпре се испољава на дух и тело појединаца који чине један народ, затим на просторно ширење народа (правац, пространство), потом на јачање или слабљење одређених карактеристика (особина) народа и коначно на „унутрашњи састав народног организма“ (природна богатства, саобраћај). Са становишта државе и политике за Рацела су од нарочитог значаја чиниоци просторног ширења народа и састав његовог „унутрашњег организма“.
У капиталном раду Политичка географија (1897), Рацел је ову дисциплину сврстао у антропогеографију. Циљ политичке географије је да проучава просторне односе држава у њиховом развоју. Дакле, држава је основни предмет изучавања политичке географије. Наглашавао је да су за конституисање државе битна два фактора: положај (die Lage) и простор (der Raum). Важно је указати да на феномен државе он примењује биолошке законе, тј. за Рацела је држава „организам привезан за тло и део народа са делом тла“ (познати немачки став о крви и тлу). У политичко-географском смислу закључио је да се „особине државе састоје од особина народа и особина тла“. У складу са тим, Рацел је формулисао два фундаментална појма: животну енергију (Lebensenergie) и просторни смисао (Raumsinn). У односу на истакнута физичко-географска својства државе, остале њене чиниоце вредновао је на специфичан начин. Тако је популациони фактор посматрао у складу с парадигмом о „вишим и нижим народима“ и наглашавао значај демографске масе (бројности), али без значајније анализе природних кретања, миграција, биолошких, језичких, верских, етничких и других структура, потом историјског наслеђа и културних и цивилизацијских чинилаца.
Рацел је развијајући концепцију државе као организма у једном ауторском тексту 1896. године формулисао седам постулата њене експанзије. Први постулат о величини државе заснован је на сразмери њене културе, тј. држава је већа уколико се култура једног народа развија (сетимо се само колико пута је до данас поменути културно-цивилизацијски фактор био оправдање за агресије на мале народе – прим. аутора). Други закон просторног раста подразумева постојање једног културног модела који је у стању да интегрише једну нацију, а што подразумева и друге појавне облике раста народа као што су експанзија саобраћаја или трговине. У огледу Законитости просторног раста, помиње се и повезивање мањих делова државе у једну целину тако да однос између народа и земље буде интензивнији (територијална организација). Питање границе је посматрао као „одбрамбени бедем државе који учествује у свим трансформацијама државног организма“, уз напомену да држава увек мора да настоји да поправи своје стратегијске позиције јер то представља саму њену суштину. Коначно, Рацел је истицао да почетни импулс просторног ширења државе увек потиче споља, као и да се општа оријентација ка територијалном ширењу и стапању (интеграција, асимилација) преноси са државе на државу и све више јача. Рацел је, нема сумње, још крајем 19. века уочио једну тенденцију која је опстала све до данас.
За време путовања по Северној и Централној Америци, Рацел је формирао своје виђење „геополитике великих простора“ коју је разумео као процес који води до формирања само неколико макрополитичких и макроекономских простора, тј. држава – континената. На тај начин установио је појмове „панобласти“ и „светске велесиле“ (Weltmacht) чија би моћ постепено расла до планетарног нивоа. Разуме се, на основу америчког искуства и чувене Монроове доктрине, он је успостављајући аналогију такав положај предвиђао за Немачку. У политичко-географској студији Море као извор моћи народа (Минхен, 1900) посебно је анализирао улогу ратне морнарице у планетарној експанзији и дошао до закључка да су поједине силе (Енглеска, Шпанија, Холандија) свој планетарни утицај на тај начин оствариле спонтано, док је за разлику од њих копненим силама (првенствено Немачкој) то онемогућено, па су оне по природи свог географског положаја принуђене да „експанзију остварују свесно и плански“.
Геополитика
Рудолф Кјелен (1864–1922), шведски научник и политичар, сматра се родоначелником модерне геополитике као дисциплине која се бави истраживањем односа просторног и политичког. Овај у своје време истакнути професор историје и политичких наука на универзитетима у Упсали и Гетеборгу, у делу Студија о шведским политичким границама (1899) први је употребио појам геополитика, који је од следеће године почео и јавно да користи на предавањима Увод у географију Шведске у оквиру Гетеборшке високе школе. Мада по образовању није био географ, његова дела (Држава као животни облик) се у највећој мери ослањају на истраживања знаменитог немачког научника Фридриха Рацела којег је на једном месту описао као „великог орача на пространом и делимично нетакнутом тлу геополитике“.
Кјелен је геополитику дефинисао као науку о држави као географском организму која се испољава у конкретном простору. То је по њему наука о држави као земљи, територији, области или најдиректније о пространству. Он је геополитику схватао као политику коју спроводе државне институције у конкретном географском простору, и она јесте, према његовом схватању, емпиријски део учења о држави, а не грана географске науке. То га у одређеној мери разликује од Рацела који је „политичку географију“ смештао у оквире антропологије. Управо зато, Кјелен је демографски фактор позиционирао изван геополитике, потенцирајући истовремено на нераскидивој вези између државе и територије. Он је сматрао да је тло сама суштина државе, тј. део државног организма са којим је везана многим нитима.
Пишући о повезаности државе и њене територије, он је указивао на неколико битних својстава једне државе. Прво њено својство је пространост за коју је тврдио да не зависи само од националне воље и организованости власти, истичући да је територија државе заправо њено тело. Он је још на почетку 20. века заступао став о томе да државе по правилу лакше подносе демографске од територијалних губитака, поредећи такву могућност са оперативним одстрањивањем дела тела једног организма. У својим ставовима ишао је и много даље тврдећи „да географски простор има лековиту снагу“ и да представља „телесни организам једне државе“.
У промишљањима о територијалности заступао је став о томе да сви делови државног простора немају исту геополитичку вредност. Одатле је извлачио закључак да губитак одређених територија не мора нужно да води нестанку државе, али и да постоје витални простори чијим губитком једна држава престаје да постоји. То су пре свега главни градови и саобраћајне жиле куцавице за које је тврдио да су у органском односу са државом. Уопште, борба за простор је толико важна да се може посматрати као главна покретачка снага историје. Такође је указивао на то да је процес територијалног ширења условљен „географском предиспозицијом једне државе“ и на тај начин објашњавао историјско запоседање руских степа, америчке прерије, али и енглеско ширење на морима. Други појам који је тангентално везан за државну територијалност јесте питање граница. Своје ставове о границама објашњавао је „борбом за простор“ и „географском индивидуалношћу“ захваљујући чему држава настоји да изнутра хармонизује физичко-географски простор у једну органску целину. Кјелен је као најбоље означавао природне поморске границе (Јапан, Енглеска), дајући на тај начин предност „острвским државама“ наспрам континенталних држава чији је „политички мотив првог реда постизање изласка на море“. Као типичан пример овакве геополитичке логике наводио је тежње Русије, Пољске и Србије.
Кјелен је сасвим другачије посматрао питање идеалних природних копнених граница. Он је истицао да то свакако нису реке, него планински венци „који имају баријерну улогу“. Истина, оваква „баријерна улога“ планинских венаца може да буде релативизована речним долинама, превојима, добром проходношћу, па чак и етнопсихолошким карактеристикама неких народа спремних да превазиђу такве баријере. Указивао је да су се због недостатака које су имале неке природне копнене границе, градиле вештачке границе – препреке попут Кинеског зида, римског лимеса или Трајановог бедема. Из свега наведеног произилази његов закључак да је најважније „квалитативно својство добре границе“. То је она граница која истовремено представља саобраћајну препреку, али не и изолатора једне државе од међународне трговине. Коначно, простор заокружен границом мора да задовољи два принципа: хармоничност (складност) и индивидуалност (особеност), што је за последицу имало историјски различите форме државности. Кјелена (који је био Швеђанин) немачкој јавности је свакако препоручивало нескривено германофилство, али и конкретне геополитичке препоруке у којима је означавао правце немачке експанзије (преко Турске до Дарданела, Персијског залива, те преко Египта, укључујући и Суецки канал, и Судана до екватора у Африци). Његове тезе о доминантној и интегративној моћи германског фактора суштински су се поклопиле с „идејом Мителевропе“ чији је потенцијал, чини се и данас, једно од најважнијих питања европске политике.
Мителевропа
Фридрих Науман (1860–1919), политичар и хришћанско-социјални мислилац, један је од најзначајнијих немачких геополитичара. Науманова најзначајнија књига Mitteleuropa објављена је на почетку Првог светског рата 1915. године и представља резултат његовог разумевања сложених односа у Европи крајем 19. и почетком 20. века. Мада је уважавао Кјеленове интерпретације изазова немачке централности, у промишљањима о мителевропској концепцији настојао је да угради и особене ставове. Тако је под утицајем ратних дешавања из просторног опсега Мителевропе искључио Италију, због њеног савезништва са силама Антанте. Заступао је становиште о једној форми интеграције која би била мање етничка и пангерманска, а више интересна, експанзионистичка и геополитичка. Као што је написано, она би обухватала подручје од Северног и Балтичког мора до Алпа, Јадранског мора и јужне границе подунавске равнице, и политички и економски обједињена, представљала противтежу снажним супарницима попут Француске, Велике Британије и Русије. Захваљујући свом централном положају природни етнички стожер таквог великог простора би требало да буде Немачка, тј. Немци и немачки језик, као обједињујући културолошки чинилац Мителевропе, уз уважавање и других језичких и националних посебности на овом простору. Отуда је у Наумановој интерпретацији стварање једне „мителевропске супранације“ крајњи исход и најјачи гарант геополитичке самосвојности овако замишљене Средње Европе.
Успостављање Мителевропе, чија би основа био савез Немачке и Аустроугарске, за Наумана је била и историјски оправдана чињеница. Наиме, он је указивао на мителевропске традиције од средњег века до Бизмарка, истичући као историјски пандан постојање Светог римског царства немачког народа. Због тога би, по Науману, опстанак „двојног савеза“ била геополитичка потреба која би Немачкој дугорочно, и после Великог рата, омогућила важну улогу и могућност да планира будућност. Науман је у прилог овом виђењу истицао да величина Немачке из 1910. године (541. хиљада квадратних километара и око 65 милиона становника), лишена савеза с Аустроугарском, онемогућава не само њено надметање с другим великим силама него и саму мителевропску мисију. Отуда је сматрао да је овај савез, поред територијалног проширења, потребно и суштински преусмерити ка успостављању јединственог економско-финансијског, војног, законодавног, спољнополитичког, образовног и социјалног система. Овоме свакако треба додати и његово гледиште о томе да су, поред економских интереса савезништва, неопходни и други обједињујући чиниоци засновани на географским, културним и духовним карактеристикама Мителевропе.
После завршетка Првог светског рата 1918. године и Науманове смрти 1919. године, мителевропска идеја је због милитаристичке политике Беча и Берлина, једно време била склоњена у страну, али се релативно брзо, нарочито после успона нацизма, изнова појавила у различитим просторним и конституционалним варијантама. Динамизам немачке осовине дошао је до изражаја чак и после Другог светског рата, уз коришћење мимикријских израза „Унутрашња Европа“ или „Централна Европа“, али су сви покушаји овакве геополитичке артикулације углавном били неуспешни. Почетком осамдесетих година прошлог века, а посебно после пада Берлинског зида, тема Мителевропе постаје изнова актуелна. Од тада до данас појављују се разни модалитети ове концепције који су засновани на потреби њене регионално-географске, просторне, економске, културне, цивилизацијске и геоекономске артикулације.
ЛИТЕРАТУРА: Рудолф Кјелен, Држава као животни облик, Издање И. Ђ. Ђурђевића, Београд, Сарајево 1923; Александар Дугин, Основи геополитике, I – II, Екопрес, Зрењанин 2004; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2022; Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2023.
Остави коментар