Оријана Фалачи: Без длаке на језику

24/03/2020

Живот је смртна казна…

 

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Била је храбра. Била је неустрашива. Била је револуционар који се не плаши да поставља питања која нико други није смео да поставља. Била је своја и мудра, страствена, а опет тако рањива када су покушали да је сломе. Била је Оријана Фалачи, једна од најбољих и најуспешнијих новинарки света.

Интервјуисала је све најзначајније људе из света политике и јавног живота током педесетих, шездесетих и седамдесетих година двадесетог века. Својим новинарским и публицистичким радом већ за живота је ушла у историју. Урадила је интервјуе са људима из света владајућих, који су ретко пристајали на разговоре и који ником другом нису рекли оно што су рекли њој. У томе је била њена посебност и способност. У дугој и изузетно плодној каријери направила је на десетине сјајних ексклузивних интервјуа. Својим бритким натписима скренула је пажњу, не само читалаца и колега, већ и целокупне светске јавности.

Уз име Оријане Фалачи увек је стајао придев „контроверзна“. Била је жена без длаке на језику, храбра, одважна и, пре свега, своја. Ова жена ситне конституције, није се бојала ничега и никога.

Италијанска новинарка Оријана Фалачи рођена је у Фиренци 29. јуна 1929. године, у скромној породици. Њен отац Едоардо био је занатлија, мајстор за уметнички намештај. Он је био и политички активиста, који се противио Мусолинијевој диктатури. Заједно са њим, као четрнаестогодишња девојчица, укључила се у покрет отпора, током Другог светског рата. Учествовала је у италијанском партизанском покрету „Giustizia e Liberta“. Тада се први пут суочила са свом суровошћу коју носи реалан живот за време рата. Управо се на отпор осврнула у једном од својих радова: „Било да долази од тиранског владара или од изабраног председника, од злочиначког генерала или вољеног вође, видим моћ као нехуман и мрзак феномен… Увек сам гледала на непослушност према угњетавачима као једини начин за коришћење чуда које је живот.“

Шифровано име „Емилија“…

За време Другог светског рата тако су звали Оријану када је, као девојчица, преносила илегалне поруке. Сићушна и крхка, ниска за свој бицикл, Емилија – Оријана је успевала да достави тајне поруке и новине партизанима по фирентинским брежуљцима. Највероватније захваљујући свом детињастом лицу и плетеницама, пролазила је готово незапажено поред немачких стражара, па су и мислили да је човек који је једном са Оријаном прошао поред њих на бициклу девојчицин отац или син. Нису могли ни да сањају да је он био енглески војник у бекству.

У необјављеном чланку који је представљен на изложби у њену част, Оријана се присећа свог невеселог детињства које јој је послужило као одлично привикавање на дисциплину, и сазнање да живот није лагана авантура: „Научила сам да разумем нелогичност, глупост, лудило…“ После класичне гимназије коју је, са најбољим оценама завршила годину дана пре рока, Оријана се уписала на Медицински факултет. Због слабе материјалне ситуације, убрзо је напустила факултет и у потпуности се посветила новинарству. Први текст написала је из бунта, са непуних седамнаест година, на дволисту школске свеске, не слутећи да ће завршити у листу „Matina del Italia centrale“. Новинарску каријеру почела је у ратном периоду, радећи за лист „L’Europeo“.

Давно је записала: „Новинарство је дивно и страшно искуство. Када се нађем у жижи неког збивања или важног сусрета, плашим се да нећу имати довољно вида и слуха и довољно разума да гледам, слушам и схватим. Не претерујем када кажем да у сваком професионалном искуству остављам комадиће душе. Не мораш бити Херодот, али придонећеш каменчић у стварању мозаика, пружити корисну информацију која ће натерати њуде на размишљање.“

Када су је упитали које околности су биле значајне за њену каријеру, Оријана је прецизирала: „Пре свега чињеница да припадам либералној и политички ангажованој породици. Затим, херојски дани италијанског покрета отпора против фашизма које сам у детињству преживела уз мог оца, лидера покрета.  И, још, чињеница да сам Фирентинка… Ипак, понекад се питам да ли је најзначајније то што сам рођена као жена и сиромашна. Када си жена, мораш више да се бориш. Да више видиш и мислиш, и да будеш креативнији. Исто је и кад се родиш сиромашан. Преживљавање је велика мотивација.“

Од 1967. године Оријана Фалачи почиње да ради као ратни извештач. Извештавала је из рата у Вијетнаму, Пакистану и Либану. Њене приче су биле дубоке, истините и потресне. Била је у Јужној Америци, Азији и на Блиском истоку. Током великог масакра у Мексику 1968. године, упуцали су је мексички војници три пута, а онда су је вукли за косу низ степенице и на крају је оставили да умре. Била је мртва по мишљењу очевидаца, али ју је један свештеник спасао тако што је приметио да дише, и то када су је већ однели у мртвачницу. Њено сведочанство постало је важан доказ у побијању исказа мексичке владе, која је тада тврдила да масакра није било.

Изазивала је дивљење, зато што је имала мушку енергију, а с друге стране је била веома женствена. Са лакоћом је писала текстове и са уживањем се припремала за своје саговорнике. Веровала је у себе, имала је самопоуздање и није била површна. На њене интервјуе се чекало и по неколико месеци. Међутим, она никада није желела да буде нечији уредник, већ само да пише и то не ради новца, јер јој је то онда значило да пише по наруџби и по договору са издавачем.

Велики дар и страст новинарства довели су је до највећих светских моћника, тадашњих владара света. Урадила је до тада невиђене интервјуе са Голдом Меир, Јасером Арафатом, Ајатолахом Хомеинијем, Ричардом Никсоном, Хенријем Кисинџером, Индиром Ганди, Вилијамом Брантом, царем Хајлом Селасијем, архиепископом Макариосем, Федериком Фелинијем… И све их је разоружала. Јосип Броз Тито је одбио да јој да интервју. Највише је радила и стварала у периоду од педесетих до седамдесетих година двадесетог века и тада јој нико није био раван у тој професији.

Била је прва жена са Запада која је разговарала са вођом исламске револуције Хомеинијем. Интервју је прекинут када је скинула фереџу. Није могла да издржи да је носи, као да је у средњем веку. „Морам вам поставити много питања и о фереџи, на пример коју сам присиљена да носим у разговору са вама, а коју намећете иранским женама. Успут, како се уопште плива са њом?“, питала је Хомеинија. „Ништа од тога није Ваша брига, наши обичаји се Вас не тичу. Ако Вам се не свиђа исламска одећа, нисте дужни да је носите, јер је намењена младим женама и пристојним дамама“, одговорио је љутито Хомеини. „То је веома лепо што сте ми управо рекли и из ових стопа ћу се ослободити ове глупе средњовековне крпе“, гневно му је одговорила Оријана, након чега је разговор прекинут.

Када је краљ Мохамед Реза Пахлави упитао да ли је заиста на „црној листи“, она је одговорила: „Може бити, Ваше величанство. Ја сам код свих на црној листи“. Краљ јој је на то одговорио: „Штета, али није важно, иако сте и код мојих власти на црној листи, ја ћу вас ставити на белу листу мога срца.“

Док је радила интервју са Јасером Арафатом у детаље је описала његов изглед. Говорила је о његовим густим брковима, ниском расту, малим рукама, дебелим ногама, огромним бедрима и обешеном стомаку. „Он готово да и нема образе и чело, све је сакупљено у велика уста са меснатим уснама, упадљивим носом и очима које вас хипнотишу“, само је део њеног описа тадашњег палестинског вође. Иначе, за људе из света политике говорила је да су гадови који који одлучују о нашим животима.

Цар Хајле Селасије је побегао са престола урлајући: „Шта хоће та жена?“, пошто га је питала за судбину Етиопије после његове смрти. 1972. године Оријана је интервјуисала америчког државног секретара Хенрија Кисинџера, који је тада рат у Вијетнаму назвао бескорисним, што је било прилично шокантно признање. Кисинџер је касније назвао „прворазредном лажљивицом“ и казао да је то био „најкатастрофалнији разговор који је икад водио с неким представником медија“.

Све њихове реакције резултат су, заправо, смишљене тактике Оријане Фалачи. Оријана би у првим минутима интервјуа кренула у жесток напад, присиљавајући саговорника да се и сам разбесни и тако оголи до краја. Њена изузетно провокативна питања захтевала су директан и отворен одговор. Том методом постизала је циљ – говорили су јој оно што нису никоме пре тога. Зато је понела епитет контроверзна. Њен пријатељ, прослављени шпански тореадор Ел Кордобес, овако је прокоментарисао њен стил: „Она употребљава речи као што бик употребљава рогове“.

Радила је за Лондонски „The Times“, „The New York Times“ и „The Washington Post“, као и за многе друге светске новине. Због неких текства у којима је рекла превише истине имала је годину дана забране писања, а једном је изјавила како су се њеном раду подсмевали или га потцењивали. После 11. септембра 2001. године објављивала је антиисламске текстове у колумни за италијански лист „Corriere della Sera“. Њени оштроумни текстови су забележене изјаве и непромишљено изречене истине многобројних саговорника, урамњене у бриљантне књиге. Интервјуисала је саму себе у књизи „Оријана Фалачи интервјуише Оријану Фалачи“. Продала је више од 20 милиона књига широм света, што је учинило једним од најчитанијих писаца свих времена. И то је чињеница. Све остало је ствар личног односа према Оријани Фалачи, који никада неће моћи да умањи њен траг који је оставила у новинарству 20. века.

Оријанина љубав према новинарској професији за њу је била јача од свега на овом свету. Чак и од жеље да има дете. Између новинарства и потомства изабрала је ово прво и због тога су је многи осуђивали. Ипак, у дубини душе желела је сина и у то име је написала књигу „Писмо нерођеном детету“. Стрепела је да не роди девојчицу, јер није била сигурна да ли ће моћи да је заштити од понижења, злоупотреба и чињенице да ће, ако буде лепа, сви пожелети да је одведу у кревет. Са друге стране, сматрала је да ће мушко дете лакше подићи зато што би оно умело да се избори само у свету који је био суров. Надала се да ће њен син бити добар, поштен, да ће бити груб једино према оним људима који су неправедни и насилници, и да неће трпети да му неко заповеда. „Дете моје, настојим да ти објасним да бити мушкарац не значи имати само реп спреда. Него значи бити личност.“ То су биле њене речи, као и увек, помало провокативне, али то је била она. Није се устручавала да пази шта пише и по томе је била посебна и издвајала се од осталих. Оригиналан назив ове књиге гласи „Lettera a un bambino mai nato“ и продата је у милионским тиражима. У њој Оријана није писала само о својим страховима, стрепњама, љубави према имагинарном детету, већ се дотакла и морала, индивидуалности и одговорности. Чувене су њене речи: „Чему служи играти се као дете, ако то дете неће касније родити још деце која ће се играти“. Овом књигом је показала да је не само велика новинарка, већ и успешан писац.

Оријана Фалачи се никада није удавала, али је доживела велику љубав са грчким политичарем и песником Александросом Панагулисом. Након интервјуа који је Оријана урадила с њим, почетком 1970. упустили су се у љубавну везу. Панагулис је био познат као човек отпора против грчке диктатуре, која је настала 1967. године, па је био ухапшен и мучен због покушаја убиства диктатора Јоргоса Пападопулоса. Панагулис је погинуо у аутомобилској несрећи 1976. године, под врло нејасним околностима. Оријана је то вема тешко поднела, иако се на достојанственом лицу ове храбре жене то није могло видети: „Пошто ми је отац, док смо се крили током рата, рекао да девојке не смеју плакати, никад нисам заплакала“. Исте године је наводно изгубила и дете које је носила с Панагулисом. До краја живота је тврдила да је он убијен, а његов живот ју је инспирисао да напише роман „Један човек“. У њему је открила своју везу са грчим дисидентом Панагулисом, но књига је наишла на мукли одјек и грчки издавачи су одбили да је штампају.

На изборима није гласала. Говорила је да су Силвио Берлускони и Романо Проди идиоти. Није волела да даје интервјуе, дане је проводила уз писаћу машину, увек са цигаретом у руци.

Дом у Њујорку, на Менхетну био јој је уточиште од када јој је установљен рак дојке. Знајући да јој је смрт за вратом, интервјуисала је саму себе. Била је уверена да је за њену болест крив Садам Хусеин и да се разболела  зато што је удисала отровне плинове, који су настали јер је Ирак палио кувајтске нафтне изворе. Последњих година живела је повучено, окружена књигама и бираним антиквитетима. Све снимке својих интервјуа са водећим државницима двадесетог века препустила је Универзитетској библиотеци у Бостону, где се чувају у посебној просторији са климатизованим ваздухом.

После напада Ал каиде на торњеве Светског трговинског центра, 11. септембра 2001. године, Оријана Фалачи написала је бестселер књигу, под називом „Бес и понос“. У њој је описала Ислам као репресиван, а арапске имигранте у Европи као прљаве и затуцане. Књига је изазвала многобројне критике и оптужбе да подстиче мржњу према муслиманима. Књига је у Италији продата у више од милион примерака, а у Француској се спрема друго издање са неким додацима. У свом касније делу „Снага разума“, она је оптужила Европу да је продала душу исламској инвазији. „Европа се као курва продала султанима и сада се више не зове Европа  већ ‘Еурабија’, најновија арапска провинција“, написала је Оријана Фалачи. Због вређања религије у Бергаму је против ње покренут судски поступак, који је био у току у тренутку њене смрти. Италијански политичари и новинари из свих крајева света хвалили су њену храброст, због спремности да каже оно што мисли. С друге стране, бројне организације и покрети против расизма упутили су јавне протесте и захтеве правосуђу да се књига забрани. Тужилаштво у Француској је ипак одбило да забрани ову књигу.

Неколико дана пред смрт вратила се у своју родну Фиренцу, у великој дискрецији, и то авионом који је по њу послао Силвио Берлускони, човек којег је толико пута вређала у својим текстовима. Умрла је у седамдесет седмој години. Сахрањена је на гробљу Алори у породичној гробници, поред споменика њеном животном сапутнику Панагулису и са својим војничким сатом који није скидала. Са ковчегом, у гроб су положени примерак листа „Corriere della Sera“, три жуте руже и „Златни флорин“ (награда коју Фиренца није доделила Фалачијевој), посмртни поклон пријатеља Франка Зефирелија.

Оријана Фалачи је имала посебан поглед на свет, на живот, на људску заједницу. Зато је многи нису волели, али су је сви ценили и плашили је се. Нарочито моћници којима, ни када је са њима била интимни пријатељ, није опраштала за грехе које су починили користећи своју моћ.

Оријана Фалачи, безобразна, храбра до бесвести…

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања