Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
Jedrenska operacija je završena katastrofalnim porazom turskih snaga koje su branile tvrđavu. To je imalo izuzetno krupan značaj za jačanje položaja bugarske vojske. Padom Jedrena oslobođena je cela bugarska 2. armija i stvorene su mogućnosti da se njenim angažovanjem na Čataldži ostvari nadmoćnost potrebna za nastavljanje ofanzive u cilju uspešnog okončanja rata. Od posebnog značaja za dalje vođenje rata bilo je i to što je likvidirano ovo jako uporište u pozadini glavnih bugarskih snaga, koje je u slučaju povezivanja s turskim snagama iskrcanim na Galipoljskom poluostrvu i kod Šarkjoja pretilo da preraste u veoma ozbiljnu opasnost. Oslobođena je i železnička pruga Svilengrad–Jedrene, što je bilo od izuzetnog značaja za nesmetano snabdevanje bugarskih armija. Stvorene su povoljne mogućnosti da se železničkom prugom preko Dedeagača uspostave veze između saveznika u cilju dalje uzajamne pomoći, pošto su borbe na vardarskom vojištu bile odavno uspešno završene. Međutim, dok je pad Jedrena omogućio tako značajno ojačanje bugarskih snaga na glavnom frontu, uz sve ostale pogodnosti za njihovo dalje delovanje, dotle je za tursku Vrhovnu komandu i tursku vojsku okončanje Jedrenske operacije označilo gubitak cele jedne armije koja je, držeći se u pozadini glavnih bugarskih snaga, imala značajnu operativnu ulogu. A gubitak ovog uporišta i cele jedne armije imao i teške moralno-političke posledice. Stoga se strategijski položaj Turske naglo pogoršao. Ona je tada morala da uvidi da je bezizgledno dalje vođenje rata. Gubitkom Jedrena njena diplomatija je izgubila i poslednji oslonac na osnovu koga je nepopustljivo vodila mirovne pregovore u Londonu u nadi da će zaključiti što povoljniji mir. Zato je osamnaest dana posle pada Jedrena mladoturska vlada, koja je pre toga izjavila da će voditi „rat do pobede”, morala da traži mir. Tako je u Londonu 16. aprila zaključeno primirje, i počeli su pregovori za mir, koji su doveli do potpisivanja Londonskog mirovnog ugovora, po kome je Jedrene pripalo Bugarskoj.
Turski gubici u ovoj operaciji nisu sasvim poznati. Prema pisanju turskog generala Jigitgidena, oni su iznosili oko 13.000 ljudi, tj. 25% ukupnog brojnog stanja odbrane Jedrena. U toku poslednja dva dana borbi za Jedrene srpske trupe su na bojištu našle 1007 poginulih i 298 ranjenih turskih vojnika, koje turska sanitetska služba nije uspela da prikupi i evakuiše. Zarobljene su sve snage koje su branile tvrđavu: 14 generala, oko 2000 oficira i oko 60.000 vojnika. Na istočnom sektoru je zarobljeno oko 33.000 ljudi, dok je na severozapadnom i zapadnom sektoru, gde su napadale srpske snage, zarobljeno 450 oficira i 16.606 vojnika. Zaplenjeno je 413 artiljerijskih oruđa, 46 mitraljeza, preko 12.000 pušaka, velike količine municije i drugog ratnog materijala. U napadu na Jedrensku tvrđavu saveznici su takođe pretrpeli znatne gubitke. Bugarska 2. armija je imala 1316 mrtvih, 431 nestalog i 6329 ranjenih vojnika; više od dve trećine otpada na istočni sektor u vreme napada na liniju forova. Iz srpske 2. armije izbačen je iz stroja 1521 vojnik (292 poginula), dok su njeni ukupni gubici za vreme opsade iznosili 2846 ljudi. Izuzetno teške gubitke u toku napada na tvrđavu pretrpela je Dunavska divizija. Tok operacija na trakijskom bojištu i pobede bugarske vojske kod Lozengrada i Lileburgasa pokazali su da je bugarska Vrhovna komanda celishodno postupila kada je u početku rata odlučila da svojom 2. armijom blokira Jedrensku tvrđavu i izoluje njenu posadu, i time obezbedi ofanzivu glavnih snaga na istočnu Trakiju u cilju razbijanja glavnine turske Istočne armije.
Međutim, bugarska Vrhovna komanda nije raspolagala sigurnim podacima o Jedrenskoj tvrđavi i njenoj posadi, pa je, ne verujući u uspeh, napad odlagala dugo posle poraza turske vojske kod Lozengrada i Lileburgasa, pa čak i posle dolaska srpske 2. armije i srpske teške artiljerije pod Jedrene. A kada ju je razvoj događaja prisilio da popusti navaljivanju komandanta istočnog sektora i komandanta opsade, ona je odobrila napad samo na prednje položaje, a ne i na liniju forova, jer se još uvek plašila neuspeha koji bi svakako posle neuspelog napada na Čataldžu znatno oslabio pozicije Bugarske u pregovorima za mir. Zato, pošto su prednji položaji na istočnom i severozapadnom sektoru bili zauzeti, zasluga za dalje izvođenje napada na liniju forova i za likvidaciju blokirane tvrđave pripada odlučnom komandantu opsade, koji se, neposrednije poznajući situaciju na frontu, nije obazirao na sumnje i ograničenja koja mu je nametnula Vrhovna komanda. Ipak, praksa je pokazala da je napad na takvu tvrđavu predstavljao vrlo ozbiljan poduhvat, koji je zahtevao preduzimanje temeljitih i svestranih priprema, posebno razradu plana napada na tvrđavu, uključući i plan upotrebe artiljerije i inžinjerije, pregrupisavanje snaga na istočnom sektoru, zatim obuku jurišnih grupa i odreda, neprekidno prikupljanje podataka o neprijatelju, organizaciju pozadinskog obezbeđenja i druge mere koje su obezbedile uspešno izvođenje. Posebno treba istaći pravilan izbor pravca glavnog udara na severnom odseku istočnog sektora, koji je stvarno pružao najpovoljnije uslove za izvršenje zadatka, kako zbog pogodnosti i povoljne konfiguracije zemljišta, tako i zbog toga što su se na tom pravcu nalazili najslabije utvrđeni položaji i redifske jedinice slabije borbene vrednosti. Na tom pravcu, tj. odseku proboja, grupisana je gotovo polovina opsadnih snaga, čime je ostvarena odlučujuća nadmoćnost nad turskih snagama i obezbeđen uspeh u napadu.
Taj uspeh je postignut i zahvaljujući tome što su saveznici, u operativnom smislu, iznenadili komandu turske jedrenske odbrane time što su posle dobro maskiranih pregrupisavanja, artiljerijske pripreme napada na svim sektorima i drugih tajnih priprema, glavni udar usmerili na severni odsek istočnog sektora, uz najenergičnije nastupanje trupa na ostala tri sektora, koje su, krenuvši u noćni napad na pomoćnim pravcima, veoma uspešno sadejstvovale sa snagama na glavnom pravcu, čvrsto vezale turske snage na svojim sektorima i energičnim dejstvom onemogućile protivniku da uoči pravac glavnog udara. Noćne operacije većih razmera, koje su u savremenom ratu redovna pojava, u ranijim ratovima su primenjivane veoma retko. Zato su iskustva iz noćnih dejstava savezničkih opsadnih snaga bila veoma dragocena, jer su pokazala da noćni napad, uz brižljivu organizaciju pripremnih mera i dobar plan, mogu izvoditi i krupne operativne jedinice. Noć je omogućila prikrivene pokrete savezničkih snaga i njihovu zaštitu od vatre turske artiljerije, kao i iznenađenje protivnika, ali je otežavala komandovanje i upotrebu artiljerije.
Veliki doprinos uspehu pri napadu na tvrđavu dala je artiljerija, posebno srpska teška artiljerija kojom su naknadno ojačane savezničke opsadne trupe. Pokazalo se da bez teške artiljerije nije moguće uspešno napadati savremeniju tvrđavu. Ostvareno je centralizovano komandovanje artiljerijom i njeno veliko grupisanje na južnom sektoru, a naročito na istočnom sektoru – pravcu glavnog udara, gde je na frontu Avaz baba–Ajdžijolu, širine 2 kilometra, bilo 70 oruđa na 1 kilometar fronta. U artiljerijskoj podršci napadu pešadije saveznička artiljerija je vrlo uspešno primenila vatreni val i nepokretnu zaprečnu vatru, što su tada bile dragocene novine, koje su kasnije našle masovnu primenu. Uprava i korektura artiljerijske vatre vršena je pomoću balona i sistema osmatračnica, a učinjen je pokušaj i pomoću bugarskih aviona, koji su, pridati armijama, korišćeni – istina, bez nekog većeg uspeha – i za bacanje bombi na položaje turske odbrane Jedrena. U borbama za Jedrene došla je do izražaja i prateća artiljerija, koja je neposrednim gađanjem i dejstvom od objekta do objekta pratila i vrlo uspešno podržavala borbu savezničkih pešadijskih jedinica. Inžinjerijske jedinice su upotrebljene za formiranje grupa za raščišćavanje, koje su, odgovarajuće opremljene i osposobljene, korisno poslužile za otvaranje prolaza kroz prepreke od žica, a zapaženo je i njihovo učešće u jurišnim grupama i jurišnim odredima koje su sve jedinice, od čete do puka, obrazovale za osvajanje utvrđenja.
Još pre pada Jedrenske tvrđave, tj. 22. februara, Srbija je i zvanično zatražila da se u njenu korist isprave ugovorom predviđene granice u Makedoniji, motivišući to i činjenicom što je ona, na molbu bugarske vlade, blizu 50.000 vojnika s teškom artiljerijom poslala na maričko bojište, pruživši Bugarskoj veliku pomoć u zauzimanju Jedrena, iako to po ugovoru nije bilo predviđeno. Bugarska je, međutim, nudila samo novčanu naknadu za opsadnu artiljeriju i oružanu pomoć koju joj je Srbija ukazala mimo ugovornih obaveza. Tako se obnovilo suparništvo oko Makedonije.
Posle pada Jedrenske tvrđave rasplamsao se srpsko-bugarski spor oko podele Makedonije. Došlo je do žučne polemike i napada u štampi s ciljem da se javno mnenje zatruje i pripremi za predstojeći rat. Dok je sa srpske strane preuveličavan doprinos srpskih divizija i srpske opsadne artiljerije – da su one iznele najveći teret u jedrenskoj operaciji, dotle je s bugarske strane taj doprinos nekorektno i neobjektivno omalovažavan, svođen samo na demonstrativnu ulogu. Vladajući krugovi se nisu obazirali ni na proteste svojih naroda, ni na upozorenja sila Trojnog sporazuma, već su uporno ostajali pri svojim ciljevima i zahtevima u pogledu podele Makedonije, što je vodilo raspadu Balkanskog saveza i međusavezničkom ratu. Išlo se toliko daleko da su neki bugarski listovi otvoreno tražili od vlade da internira kao zarobljenike savezničku srpsku vojsku koja je učestvovala u osvajanju Jedrena. U takvoj je situaciji, 27. Marta, samo jedan dan po osvajanju Jedrena, bugarska Vrhovna komanda izdala naređenje da srpska 2. armija napusti bugarsku teritoriju i železnicom se preveze u Srbiju.
U napadu na Jedrene (u obema etapama, tj. u napadu na prednji položaj i u napadu na liniju forova) ostvarena je puna usklađenost dejstava pešadije, artiljerije i inžinjerije. Sadejstvo je organizovano na svim komandnim stepenima, po vremenu i prostoru izvršenja zadatka. Sadejstvo pešadijskih jedinica i međusobna pomoć suseda naročito su dali rezultate prilikom napada na liniju forova. Pukovi su, posle ovlađivanja određenim forovima, odmah deo snaga upućivali u bok turskih snaga prema susedima, što je dovelo do brzog raspada linije forova. Primenjeno je i učvršćivanje postignutog uspeha na dostignutoj liniji: jedinice su sređivale borbeni poredak i uređivale položaje za odbijanje protivnapada. Zatim su produžavale svoje nastupanje. Tok događaja je pokazao da su se ostvarila predviđanja turske komande da će jedrenska tvrđava, ugrožavajući im bokove i pozadinu, privući na sebe znatan deo glavnih bugarskih snaga u nastupanju i time, slabeći tempo napada i udarnu moć tih snaga, olakšati situaciju na odlučujućem pravcu. Jedrenska tvrđava je bez sumnje doprinela stvaranju vremena i prostora za koncentraciju i dejstva glavnih turskih snaga na trakijskom bojištu. Ceneći operativno-strategijski značaj ove tvrđave, turski Generalštab je celishodno postupio kada je preduzeo mere da se tvrđava rekonstruiše i fortifikacijski ojača, tako da je ona, iako radovi nisu bili završeni, u skladu s turskom procenom, izdržala dugu opsadu savezničke vojske. U stvari, iako pripremljena za opsadu samo do 50 dana, njena se posada, izložena velikim fizičkim i psihičkim naporima, hrabro borila u okruženju punih 160 dana, izvršivši postavljeni zadatak i ispoljivši veliku izdržljivost i visok borbeni moral u situaciji kada je turska vojska na svim ostalim frontovima trpela velike poraze. Pokazalo se, međutim, da je komanda trvđave, pridajući razumljivo najviše pažnje severozapadnom sektoru, koji je bio najbliži bugarskoj granici, neposredno izložen udaru bugarskih snaga, zanemarila fortifikacijsko uređenje istočnog sektora, gde su zato saveznici usmerili glavni udar i iznudili predaju tvrđave.
U prvoj fazi ove operacije Šukri-paša je vodio dosta aktivnu odbranu, preduzimajući više energičnih protivnapada i ispada kojima je trošio i iznuravao bugarske snage i slabio njihovu napadnu moć. Međutim, kada su po dolasku srpske 2. armije,savezničke snage potpuno stegnule obruč oko tvrđave, turske snage su prestale da izvode aktivnu odbranu, nego su, podesivši borbeni poredak za pasivnu kružnu odbranu, ulagale krajnje napore da obezbede držanje prednjih položaja i linije forova. Oni retki ispadi, slabo organizovani, nisu dali dobre rezultate. U tom smislu, turske snage nisu iskoristile pasivnost u dejstvima savezničkih opsadnih snaga. Čak i neposredno pred napad na tvrđavu one nisu preduzele nijedan ozbiljniji protivnapad, iako je i sama tvrđavska rezerva bila dovoljno jaka da preduzme jače ispade, možda i na više pravaca. Upravo takvom pasivnošću tvrđavske posade omogućene su nesmetane pripreme za napad, a komanda odbrane tvrđave je bila lišena mogućnosti da otkrije te pripreme. Stoga je Šukri-paša, doveden u zabludu u pogledu pravca glavnog udara saveznika, svoje rezerve pogrešno usmerio na južni i severozapadni sektor. Osim toga, kada je pad tvrđave postao neizbežan, on nije ni pokušao da se sa svojim relativno jakim snagama probije iz okruženja. Nema sumnje da se u svemu tome oseća nedostatak snažne dalekometne artiljerije, ali je to rezultat, pre svega, nedostatka planske orijentacije u tom smislu. U vezi sa tim treba reći da je turski plan deblokade Jedrenske tvrđave jednovremenim prodorom sa Čataldže i sa Galipoljskog poluostrva bio u datoj situaciji nerealan, jer je prevazilazio stvarne mogućnosti turske vojske. A zbog orijentacije na taj plan nisu tražene druge mogućnosti da posada tvrđave izbegne katastrofu. Zato su snage odbrane Jedrena, u stvari, postale žrtva nerealnih planova turske Vrhovne komande i turske vlade. Osvajanjem Jedrena je završena jedna od najvećih operacija i zadobijena jedna od najvećih pobeda savezničke vojske u Prvom balkanskom ratu, koji je pokazao da u jedinstvu balkanskih naroda leži velika snaga. Zajedničke operacije i pobede srpske i bugarske vojske trebalo je da znače doprinos razvijanju dobrosusedskih odnosa i podsticaj za saradnju srpskog i bugarskog naroda, što je odgovaralo njihovim željama i interesima. Ali zbog različitih interesa elita obe zemlje to nije bilo moguće.
IZVORI I LITERATURA
Biondich, Mark (2011). The Balkans: Revolution, War, and Political Violence Since 1878. Oxford University Press. str. 270.
Crampton, Richard J. (1980). The Hollow Detente: Anglo-German Relations in the Balkans, 1911–1914. London: Prior.
Jagodić, Miloš (2013). Novi krajevi Srbije (1912—1915). Beograd: Filozofski fakultet.
Hall, Richard C. (2002). The Balkan Wars 1912–1913: Prelude to the First World War. Routledge. Str. 54.
Ostavi komentar