ОДНОСИ ТИТА И СТАЉИНА – УЗРОЦИ СУКОБА

23/07/2021

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

 

Крај Другог светског рата донео је драматичне промене на светској геополитичкој сцени. Победници, окупљени у коалицију Уједињених народа, били су свесни да се тријумфом над мрачним силама нацизма и фашизма историја не завршава, oдносно да ће се након рата успоставити један нови међународни поредак, који ће са собом носити велике изазове и бројне противречности. Још док су крајем 1944. године оружане операције увелико трајале, у савезничком табору јасно су се оцртавале контуре једног новог послератног света, омеђеног идеолошким границама и принципима. Велика Британија и САД представљале су окосницу демократских земаља, док се око СССР окупљала заједница све бројнијих комунистичких држава, a међу којима се налазила и социјалистичка Југославија.

Непосредно након завршетка највећег оружаног сукоба у историји човечанства, комунистичка Југославија се истицала у доследној подршци свом моћном ментору и савезнику с Истока. Ревност југословенских комуниста у спровођењу марксистичко-лењинистичких опште-друштвених реформи била је импресивна, а култ Стаљина вероватно најраспрострањенији у односу на све друге комунистичке земље у свету. Иначе, вођа југословенских комуниста Јосип Броз Тито је много тога дуговао лидеру Совјетског Савеза и глобалног комунизма, Јосифу Висарионовичу Џугашвилију Стаљину. Титове снаге, на крилима Црвене армије, извојевале су кључне победе у Другом светском рату, што им је на концу омогућило да успоставе своју апсолутну власт, односно да загосподаре Југославијом.

Што се тиче спољнополитичког деловања, послератна Југославија је и ту предњачила својом агресивном политичко-идеолошком агендом. Код Титових комуниста није било колебљивости према западним демократијама, а ширење глобалног комунизма доживљавано је као императив. Зато је Југославија пружала безрезервну помоћ револуционарним снагама у Грчкој, али истовремено се отворено конфронтирала западним савезницима по питању коначног статуса Трста и својих претензија према Корушкој. Агресивно спољнополитичко иступање Југославије, попут случаја обарања америчког авиона због нарушавања југословенског ваздушног простора, изазивало је велико незадовољство Совјетског Савеза. Стаљин је имао симпатије за идеолошко-политичку ревност комунистичких другова у Југославији, али свакако није имао намеру да због њихових планова и територијалних претензија ризикује избијање Трећег светског рата. Наиме, совјетски вођа је добро разумео да се свет идеолошки поделио и да ће тензије између два супротстављена блока временом само расти. Чак се у будућности није могао искључити ни неки велики оружани сукоб. Пошто су Совјети били максимално исцрпљени четворогодишњим војевањем против Хитлерових снага на Источном фронту, Стаљин је желео да тај евентуални обрачун са Западом одложи. Тачније, Совјетима је мир био преко потребан како би сопствене војно-економске потенцијале опоравили и додатно ојачали.

Сем тога, СССР је у рату остварио и велике политичке бенефите. Гонећи Хитлерове трупе на Запад, црвеноармејци су ослобађали земље централне и источне Европе, доносећи народима тих држава дуго чекану слободу, али и комунизам. Утицај СССР се на тај начин проширио у свим државама где је крочила чизма совјетског солдата: у Југославији, Пољској, Чехословачкој, Мађарској, Румунији, Бугарској и Источној Немачкој. Међутим, те огромне политичке бенефите требало је материјализовати кроз учвршћивање комунистичких режима у поменутим државама и њихово све снажније повезивање са Москвом. За реализацију тог процеса две ствари биле су кључне ‒ мир и време. Управо зато, Стаљин је зауздавао КПЈ у њеним спољнополитичким акцијама, а време је показало да то није било нимало лако.

Октобра 1944. године Стаљин је постигао споразум са Черчилом о подели интересних сфера у Европи, а Грчка је према том договору доминантно потпадала под западни утицај. Самим тим, југословенску подршку комунистичким герилцима у Грчкој Британија је стављала Совјетима на одговорност. Управо зато, да којим случајем није реаговала у правцу обуздавања Титовог деловања у Грчкој, Москва би била одговорна за одбацивање споразума из кога је сама црпела значајне бенефите. Такође, Југославија је трпела „пацке“ СССР и због држања према Трсту и деловима Корушке. Претензију на те територије Тито је подигао на највиши пиједестал у јавности сопствене земље, али сам није имао довољно капацитета да их оствари. Војни и политички ослонац на СССР ту му је и више него био потребан. Међутим, та подршка је изостала. Држећи се тактике избегавања сукоба са западним савезницима, Стаљин је, уз прекор због нестрпљивости, саветовао уздржаност југословенским комунистима, што Титовим ушима свакако није пријало. Све то нам говори да су размимоилажења, у пре свега спољнополитичком деловању, између СССР и Југославије постојала од самог краја рата, али и да вест о томе није процурела у светску јавност. Монолит Комунистичког блока био је, бар привидно, толико непробојан, да је ретко ко могао наслутити шта ће се дешавати наредних година.

Када говоримо о ескалацији неслагања између СССР и Југославије морамо нагласити да је оно пре дошло као последица акумулације незадовољства изазваног низом размимоилажења око различитих спољнополитичких тема, него једним великим инцидентом. Неслагања две стране око политике према Грчкој, Трсту и Корушкој, само је појачано разним другим питањима, од којих се по важности посебни издваја однос према Маршаловом плану. Наиме, Американци су намеравали да путем овог економског пројекта инвестирају велика финансијска средстава у Европу. Корисници тих средстава чврсто би се економски везали за САД, што је индиректно јачало и њихов политички утицај у тим државама. Југославија је испочетка показала заинтересованост за пројекат, да би након притиска из Москве од тога одустала. Кремљ је на Маршалов план и економско повезивање Запада одговорио стварањем Информбироа комунистичких партија, по угледу на некадашњу Коминтерну. Задатак те организације био је да око Совјетског Савеза окупља руководства свих комунистичких земаља и држи их на истим политичким, како унутрашњим тако и спољним таласним дужинама. Суштински, СССР је на економска повезивања западних земаља одговорио идеолошким умрежавањем источних држава. Важну улогу у формирању ИБ имали су кадрови КПЈ, док је за седиште гласила те организације изабран Београд. Југословенским комунистима на тај начин указана је посебна почаст, али истовремено Стаљин је покушао кроз ту организацију да Тита што чвршће веже за Кремљ и тиме „отупи оштрицу“ његових самосталних излета у међународној политичкој арени.

Неслагања на релацији Москва–Београд била су брижљиво прикривана од светске јавности. Додуше, треба нагласити да су постојале западне дипломате које су ту добро маскирану пукотину у совјетско-југословенскм односима успеле да предвиде. Службеник британске амбасаде у Москви Френк Робертс је још лета 1945. године упозоравао своје надређене да се у Москви осећа хладноћа према Југославији услед незадовољства Титовом политиком. Штавише, две године касније обавештавао је своју централу у Лондону да постоји реална шанса за сукоб СССР и Југославије и то због непомирљивости и међусобне супростављености југословенског национализма оличеног у Титу и совјетског комунистичког интернационализма који симболизује Стаљин. Британски амбасадор у Београду, Чарлс Пик, није негирао већину ставова Робертса, али се није слагао с епилогом евентуалног сукоба. Тачније, сматрао је да Југославија нема снаге ни ауторитета, као ни једна друга комунистичка земља, да се отворено супротстави својим моћним менторима у Кремљу. Самим тим, ако размимоилажења и постоје, Београда би на крају попустио и прихватио сваки захтев из Москве. Време је показало да је Робертс ипак био у праву.

Кап која је прелила чашу, за совјетско руководство, била је информација да Југославија планира слање читаве једне дивизије у Албанију, под оправдањем да то ради како би заштитила свог суседа од евентуалне агресије монархистичких снага из Грчке. Совјети су овакав потез из Београда доживели као још један опасан испад на међународном плану. Титова одлука о војном ангажовању у суседној земљи стварала је ризик да се под паролом заштите независности Албаније западне силе чак и војно ангажују на том простору. Власт албанског вође Енвера Хоџе тиме би била доведена у питање, а самим тим и комунистичко опредељење земље. Међутим, уз све поменуто, совјетску страну посебно је иритирала неспремност Југословенског руководства да их о својим плановима претходно обавести. „Велики брат“ из Кремља тако нешто није имао намеру да толерише. Уследила је размена оштрих писама између политичког врха у Београду и Москви. Иако се Тито у том тренутку повукао, нагласивши да је погрешио делујући без знања својих савезника, Совјете та порука није умирила. Подсетили су Тита да то није први пут и да је Југославија већ предузимала акције без консултација. Наведен је ту и Титов споразум са Бугарском из 1947. године, о коме Кремљ такође није био обавештен.

Како би предупредили овакве ситуације, Совјети су за фебруар 1948. године заказали тројни састанак у Москви, на који су поред југословенског позвали и бугарско руководство. Познајући карактер Стаљиновог репресивног апарата и плашећи се за сопствену безбедност, Тито је избегао да се појави у Москви. Југославију су представљали Едвард Кардељ, Владимир Бакарић и Милован Ђилас. Стаљин је на том састанку инсистирао на потписивању споразума о консултовању у спољнополитичким питањима између СССР и Југославије. Желећи да избегне ескалацију сукоба између две државе, а пошто је пре тога одбио први Стаљинов предлог, Кардељ је потписао поменути споразум. Наиме, вођа СССР првобитно је инсистирао на стварању федерације Бугарске и Југославије, у чему је видео шансу да преко лојалних Бугара контролише бунтовне југословенске комунисте. Југословенска страна је схватила позадину те Стаљинове иницијативе. Поготово у светлу чињенице да је исти процес уједињења два суседа спречен још 1945. године и то на захтев из Кремља. Управо зато је Кардељ по овом питању остао непоколебљив. Одлука такве важности није се могла донети без одлуке Политбироа КПЈ.

Тито је на седници Политбироа КПЈ 1. марта 1948. године с партијским друговима расправљао о свим спорним питањима у односима са СССР. Говорио је о појачавању притиска на Београд кроз кашњење војних испорука, одлагању потписивања економских споразума итд. Закључак југословенског руководства био је да те притиске СССР треба издржати, јер је то постало питање очувања независности државе. Одлука Тита да се на тај начин упусти у конфронтацију са првом земљом глобалног комунизма, запрепастила је совјетску страну. Информација да је Југославија одбила федерацију са Бугарском, а затим и да је наложила да се забрани давање поверљивих економских података совјетским стручњацима, изазвала је бурну реакцију у Москви. Уследила је размена оштрих порука у којима је једна страна оптуживала другу за акте неповерења, па чак и непријатељства. Посебно се ту издваја писмо Стаљина и Молотова упућено лично Титу, марта 1948. године, у коме се југословенско руководство критикује због наводних „десних скретања“. Након тога, јасно се могло назрети да совјети немају намеру да крену путем деескалације сукоба са југословенским вођством, напротив. Одлука о повлачењу совјетских војних и привредних стручњака из Југославије била је само још једна потврда да је сукоб узео маха.

Све до јуна 1948. године светска јавност није била свесна размера неслагања између руководстава две најистакнутије европске комунистичке партије. Међутим, седница ИБ одржана у Букурешту потпуно је променила ту реалност. Наиме, свестан да ће се његова партија наћи на мети отворене критике и то не само совјетског, већ и руководстава других комунистичких партија, Тито је одбио учешће на том самиту. Југословенски лидер је добро познавао технику обрачуна Стаљина са непослушним кадровима у комунистичком свету. Уосталом тридесетих година је боравио у Москви и сведочио тим чувеним стаљинистичким чисткама, када су многи комунисти завршили у Гулазима или били ликвидирани. Тито је претпостављао да уколико оде у Букурешт, највероватније се више никад неће вратити у Југославију. Такође, добро је разумео и да присуство југословенске делегације на том састанку ни у ком случају не може променити већ формиран став лидера СССР, тако да је изостанак сматрао једином опцијом. Заседање ИБ и без представника Југославије било је одржано. Сценарио самита креиран је у Москви, а епилог се могао претпоставити. Југословенско руководство, на челу са Титом, јавно је осуђено за занемаривање комунистичких вредности. Критикован је врх КПЈ због неодлучности у спровођењу општедруштвеног преображаја државе на марксистичко-лењинистичким принципима и скретање политичког курса ка капиталистичком Западу. Све то је јасно формулисано и обелодањено целокупној светској јавности на Видовдан, 28. јуна 1948. године у осам тачака Резолуције информбироа.

Свакако да ни датум а ни оптужбе нису изабране случајно. Видовдан има посебан значај за српски народ, као дан на који су се дешавали догађаји пресудни за целокупан ток националне историје, попут Косовског боја или Сарајевског атентата. Међутим, важнија од симболике била је сама садржина резолуције. Стаљин је избегао да наведе праве разлоге размимоилажења са југословенским руководством, који су лежали у другачијим спољнополитичким агендама. Као кључни разлог осуде КПЈ наведена су „десна скретања“ њеног врха и самог Тита. Суштински, таква оптужба није имала утемељење у стварности. Југославија, као што смо већ и нагласили, спадала је у најревносније следбенике примене совјетског друштвеног модела у сопственој држави. Па ипак, Стаљинова процена била је да овако конструисану оптужбу може најлакше искористити за реализацију сопствених интереса. Суштина Стаљиновог плана јасно се види из Резолуције, где се између осталог каже: „Информациони биро не сумња у то да у крилу КПЈ има довољно здравих елемената, верних марксизму-лењинизму, верних интернационалистичким традицијама КПЈ, верних јединственом социјалистичком фронту. Задатак ових здравих чланова КПЈ јесте да присиле своје данашње руководиоце да отворено и поштено признају своје погрешке и да их поправе, да напусте национализам, да се врате интернационализму и да свим силама учвршћују јединствен социјалистички фронт против империјализма, или, да их смене и истакну ново интернационалистичко руководство Комунистичке партије Југославије. Информациони биро не сумња да ће Комунистичка партија Југославије моћи да испуни овај часни задатак.“ Кремља је очигледно желео да изазове унутрашњи сукоб у КПЈ, односно да просовјетски елементи у Југославији, уз јединствену подршку комунистичког блока, крену путем рушења Титовог руководства и успоставе нове, Москви лојалне, власти.

 

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Владимир Дедијер, Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита, књ.I-III, Ријека, 1981‒1984.

Владимир Дедијер, Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина, Сарајево, 1969.

Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат: огледи о спољној политици Јосипа Броза Тита (19441974), Београд, 2014.

Петрановић, Бранко, Историја Југославије: Социјалистичка Југославија 19451988, Београд, 1988.

Трипковић Ђоко, Иза Гвоздене завесе: почетак сукоба Тито Стаљин првих месеци 1948.

„Историја 20. века“: часопис Института за савремену историју. Књ. 14, стр. 89‒99, Београд, 1996.

Ђоко Трипковић, Западне силе и конфликт Тито-Стаљин 1948. године. „Југословенски историјски часопис“: орган Савеза историјских друштава Југославије. Књ. 24, стр. 137‒150, Београд, 1996.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања