Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar
Kraj Drugog svetskog rata doneo je dramatične promene na svetskoj geopolitičkoj sceni. Pobednici, okupljeni u koaliciju Ujedinjenih naroda, bili su svesni da se trijumfom nad mračnim silama nacizma i fašizma istorija ne završava, odnosno da će se nakon rata uspostaviti jedan novi međunarodni poredak, koji će sa sobom nositi velike izazove i brojne protivrečnosti. Još dok su krajem 1944. godine oružane operacije uveliko trajale, u savezničkom taboru jasno su se ocrtavale konture jednog novog posleratnog sveta, omeđenog ideološkim granicama i principima. Velika Britanija i SAD predstavljale su okosnicu demokratskih zemalja, dok se oko SSSR okupljala zajednica sve brojnijih komunističkih država, a među kojima se nalazila i socijalistička Jugoslavija.
Neposredno nakon završetka najvećeg oružanog sukoba u istoriji čovečanstva, komunistička Jugoslavija se isticala u doslednoj podršci svom moćnom mentoru i savezniku s Istoka. Revnost jugoslovenskih komunista u sprovođenju marksističko-lenjinističkih opšte-društvenih reformi bila je impresivna, a kult Staljina verovatno najrasprostranjeniji u odnosu na sve druge komunističke zemlje u svetu. Inače, vođa jugoslovenskih komunista Josip Broz Tito je mnogo toga dugovao lideru Sovjetskog Saveza i globalnog komunizma, Josifu Visarionoviču DŽugašviliju Staljinu. Titove snage, na krilima Crvene armije, izvojevale su ključne pobede u Drugom svetskom ratu, što im je na koncu omogućilo da uspostave svoju apsolutnu vlast, odnosno da zagospodare Jugoslavijom.
Što se tiče spoljnopolitičkog delovanja, posleratna Jugoslavija je i tu prednjačila svojom agresivnom političko-ideološkom agendom. Kod Titovih komunista nije bilo kolebljivosti prema zapadnim demokratijama, a širenje globalnog komunizma doživljavano je kao imperativ. Zato je Jugoslavija pružala bezrezervnu pomoć revolucionarnim snagama u Grčkoj, ali istovremeno se otvoreno konfrontirala zapadnim saveznicima po pitanju konačnog statusa Trsta i svojih pretenzija prema Koruškoj. Agresivno spoljnopolitičko istupanje Jugoslavije, poput slučaja obaranja američkog aviona zbog narušavanja jugoslovenskog vazdušnog prostora, izazivalo je veliko nezadovoljstvo Sovjetskog Saveza. Staljin je imao simpatije za ideološko-političku revnost komunističkih drugova u Jugoslaviji, ali svakako nije imao nameru da zbog njihovih planova i teritorijalnih pretenzija rizikuje izbijanje Trećeg svetskog rata. Naime, sovjetski vođa je dobro razumeo da se svet ideološki podelio i da će tenzije između dva suprotstavljena bloka vremenom samo rasti. Čak se u budućnosti nije mogao isključiti ni neki veliki oružani sukob. Pošto su Sovjeti bili maksimalno iscrpljeni četvorogodišnjim vojevanjem protiv Hitlerovih snaga na Istočnom frontu, Staljin je želeo da taj eventualni obračun sa Zapadom odloži. Tačnije, Sovjetima je mir bio preko potreban kako bi sopstvene vojno-ekonomske potencijale oporavili i dodatno ojačali.
Sem toga, SSSR je u ratu ostvario i velike političke benefite. Goneći Hitlerove trupe na Zapad, crvenoarmejci su oslobađali zemlje centralne i istočne Evrope, donoseći narodima tih država dugo čekanu slobodu, ali i komunizam. Uticaj SSSR se na taj način proširio u svim državama gde je kročila čizma sovjetskog soldata: u Jugoslaviji, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Istočnoj Nemačkoj. Međutim, te ogromne političke benefite trebalo je materijalizovati kroz učvršćivanje komunističkih režima u pomenutim državama i njihovo sve snažnije povezivanje sa Moskvom. Za realizaciju tog procesa dve stvari bile su ključne ‒ mir i vreme. Upravo zato, Staljin je zauzdavao KPJ u njenim spoljnopolitičkim akcijama, a vreme je pokazalo da to nije bilo nimalo lako.
Oktobra 1944. godine Staljin je postigao sporazum sa Čerčilom o podeli interesnih sfera u Evropi, a Grčka je prema tom dogovoru dominantno potpadala pod zapadni uticaj. Samim tim, jugoslovensku podršku komunističkim gerilcima u Grčkoj Britanija je stavljala Sovjetima na odgovornost. Upravo zato, da kojim slučajem nije reagovala u pravcu obuzdavanja Titovog delovanja u Grčkoj, Moskva bi bila odgovorna za odbacivanje sporazuma iz koga je sama crpela značajne benefite. Takođe, Jugoslavija je trpela „packe“ SSSR i zbog držanja prema Trstu i delovima Koruške. Pretenziju na te teritorije Tito je podigao na najviši pijedestal u javnosti sopstvene zemlje, ali sam nije imao dovoljno kapaciteta da ih ostvari. Vojni i politički oslonac na SSSR tu mu je i više nego bio potreban. Međutim, ta podrška je izostala. Držeći se taktike izbegavanja sukoba sa zapadnim saveznicima, Staljin je, uz prekor zbog nestrpljivosti, savetovao uzdržanost jugoslovenskim komunistima, što Titovim ušima svakako nije prijalo. Sve to nam govori da su razmimoilaženja, u pre svega spoljnopolitičkom delovanju, između SSSR i Jugoslavije postojala od samog kraja rata, ali i da vest o tome nije procurela u svetsku javnost. Monolit Komunističkog bloka bio je, bar prividno, toliko neprobojan, da je retko ko mogao naslutiti šta će se dešavati narednih godina.
Kada govorimo o eskalaciji neslaganja između SSSR i Jugoslavije moramo naglasiti da je ono pre došlo kao posledica akumulacije nezadovoljstva izazvanog nizom razmimoilaženja oko različitih spoljnopolitičkih tema, nego jednim velikim incidentom. Neslaganja dve strane oko politike prema Grčkoj, Trstu i Koruškoj, samo je pojačano raznim drugim pitanjima, od kojih se po važnosti posebni izdvaja odnos prema Maršalovom planu. Naime, Amerikanci su nameravali da putem ovog ekonomskog projekta investiraju velika finansijska sredstava u Evropu. Korisnici tih sredstava čvrsto bi se ekonomski vezali za SAD, što je indirektno jačalo i njihov politički uticaj u tim državama. Jugoslavija je ispočetka pokazala zainteresovanost za projekat, da bi nakon pritiska iz Moskve od toga odustala. Kremlj je na Maršalov plan i ekonomsko povezivanje Zapada odgovorio stvaranjem Informbiroa komunističkih partija, po ugledu na nekadašnju Kominternu. Zadatak te organizacije bio je da oko Sovjetskog Saveza okuplja rukovodstva svih komunističkih zemalja i drži ih na istim političkim, kako unutrašnjim tako i spoljnim talasnim dužinama. Suštinski, SSSR je na ekonomska povezivanja zapadnih zemalja odgovorio ideološkim umrežavanjem istočnih država. Važnu ulogu u formiranju IB imali su kadrovi KPJ, dok je za sedište glasila te organizacije izabran Beograd. Jugoslovenskim komunistima na taj način ukazana je posebna počast, ali istovremeno Staljin je pokušao kroz tu organizaciju da Tita što čvršće veže za Kremlj i time „otupi oštricu“ njegovih samostalnih izleta u međunarodnoj političkoj areni.
Neslaganja na relaciji Moskva–Beograd bila su brižljivo prikrivana od svetske javnosti. Doduše, treba naglasiti da su postojale zapadne diplomate koje su tu dobro maskiranu pukotinu u sovjetsko-jugoslovenskm odnosima uspele da predvide. Službenik britanske ambasade u Moskvi Frenk Roberts je još leta 1945. godine upozoravao svoje nadređene da se u Moskvi oseća hladnoća prema Jugoslaviji usled nezadovoljstva Titovom politikom. Štaviše, dve godine kasnije obaveštavao je svoju centralu u Londonu da postoji realna šansa za sukob SSSR i Jugoslavije i to zbog nepomirljivosti i međusobne suprostavljenosti jugoslovenskog nacionalizma oličenog u Titu i sovjetskog komunističkog internacionalizma koji simbolizuje Staljin. Britanski ambasador u Beogradu, Čarls Pik, nije negirao većinu stavova Robertsa, ali se nije slagao s epilogom eventualnog sukoba. Tačnije, smatrao je da Jugoslavija nema snage ni autoriteta, kao ni jedna druga komunistička zemlja, da se otvoreno suprotstavi svojim moćnim mentorima u Kremlju. Samim tim, ako razmimoilaženja i postoje, Beograda bi na kraju popustio i prihvatio svaki zahtev iz Moskve. Vreme je pokazalo da je Roberts ipak bio u pravu.
Kap koja je prelila čašu, za sovjetsko rukovodstvo, bila je informacija da Jugoslavija planira slanje čitave jedne divizije u Albaniju, pod opravdanjem da to radi kako bi zaštitila svog suseda od eventualne agresije monarhističkih snaga iz Grčke. Sovjeti su ovakav potez iz Beograda doživeli kao još jedan opasan ispad na međunarodnom planu. Titova odluka o vojnom angažovanju u susednoj zemlji stvarala je rizik da se pod parolom zaštite nezavisnosti Albanije zapadne sile čak i vojno angažuju na tom prostoru. Vlast albanskog vođe Envera Hodže time bi bila dovedena u pitanje, a samim tim i komunističko opredeljenje zemlje. Međutim, uz sve pomenuto, sovjetsku stranu posebno je iritirala nespremnost Jugoslovenskog rukovodstva da ih o svojim planovima prethodno obavesti. „Veliki brat“ iz Kremlja tako nešto nije imao nameru da toleriše. Usledila je razmena oštrih pisama između političkog vrha u Beogradu i Moskvi. Iako se Tito u tom trenutku povukao, naglasivši da je pogrešio delujući bez znanja svojih saveznika, Sovjete ta poruka nije umirila. Podsetili su Tita da to nije prvi put i da je Jugoslavija već preduzimala akcije bez konsultacija. Naveden je tu i Titov sporazum sa Bugarskom iz 1947. godine, o kome Kremlj takođe nije bio obavešten.
Kako bi predupredili ovakve situacije, Sovjeti su za februar 1948. godine zakazali trojni sastanak u Moskvi, na koji su pored jugoslovenskog pozvali i bugarsko rukovodstvo. Poznajući karakter Staljinovog represivnog aparata i plašeći se za sopstvenu bezbednost, Tito je izbegao da se pojavi u Moskvi. Jugoslaviju su predstavljali Edvard Kardelj, Vladimir Bakarić i Milovan Đilas. Staljin je na tom sastanku insistirao na potpisivanju sporazuma o konsultovanju u spoljnopolitičkim pitanjima između SSSR i Jugoslavije. Želeći da izbegne eskalaciju sukoba između dve države, a pošto je pre toga odbio prvi Staljinov predlog, Kardelj je potpisao pomenuti sporazum. Naime, vođa SSSR prvobitno je insistirao na stvaranju federacije Bugarske i Jugoslavije, u čemu je video šansu da preko lojalnih Bugara kontroliše buntovne jugoslovenske komuniste. Jugoslovenska strana je shvatila pozadinu te Staljinove inicijative. Pogotovo u svetlu činjenice da je isti proces ujedinjenja dva suseda sprečen još 1945. godine i to na zahtev iz Kremlja. Upravo zato je Kardelj po ovom pitanju ostao nepokolebljiv. Odluka takve važnosti nije se mogla doneti bez odluke Politbiroa KPJ.
Tito je na sednici Politbiroa KPJ 1. marta 1948. godine s partijskim drugovima raspravljao o svim spornim pitanjima u odnosima sa SSSR. Govorio je o pojačavanju pritiska na Beograd kroz kašnjenje vojnih isporuka, odlaganju potpisivanja ekonomskih sporazuma itd. Zaključak jugoslovenskog rukovodstva bio je da te pritiske SSSR treba izdržati, jer je to postalo pitanje očuvanja nezavisnosti države. Odluka Tita da se na taj način upusti u konfrontaciju sa prvom zemljom globalnog komunizma, zaprepastila je sovjetsku stranu. Informacija da je Jugoslavija odbila federaciju sa Bugarskom, a zatim i da je naložila da se zabrani davanje poverljivih ekonomskih podataka sovjetskim stručnjacima, izazvala je burnu reakciju u Moskvi. Usledila je razmena oštrih poruka u kojima je jedna strana optuživala drugu za akte nepoverenja, pa čak i neprijateljstva. Posebno se tu izdvaja pismo Staljina i Molotova upućeno lično Titu, marta 1948. godine, u kome se jugoslovensko rukovodstvo kritikuje zbog navodnih „desnih skretanja“. Nakon toga, jasno se moglo nazreti da sovjeti nemaju nameru da krenu putem deeskalacije sukoba sa jugoslovenskim vođstvom, naprotiv. Odluka o povlačenju sovjetskih vojnih i privrednih stručnjaka iz Jugoslavije bila je samo još jedna potvrda da je sukob uzeo maha.
Sve do juna 1948. godine svetska javnost nije bila svesna razmera neslaganja između rukovodstava dve najistaknutije evropske komunističke partije. Međutim, sednica IB održana u Bukureštu potpuno je promenila tu realnost. Naime, svestan da će se njegova partija naći na meti otvorene kritike i to ne samo sovjetskog, već i rukovodstava drugih komunističkih partija, Tito je odbio učešće na tom samitu. Jugoslovenski lider je dobro poznavao tehniku obračuna Staljina sa neposlušnim kadrovima u komunističkom svetu. Uostalom tridesetih godina je boravio u Moskvi i svedočio tim čuvenim staljinističkim čistkama, kada su mnogi komunisti završili u Gulazima ili bili likvidirani. Tito je pretpostavljao da ukoliko ode u Bukurešt, najverovatnije se više nikad neće vratiti u Jugoslaviju. Takođe, dobro je razumeo i da prisustvo jugoslovenske delegacije na tom sastanku ni u kom slučaju ne može promeniti već formiran stav lidera SSSR, tako da je izostanak smatrao jedinom opcijom. Zasedanje IB i bez predstavnika Jugoslavije bilo je održano. Scenario samita kreiran je u Moskvi, a epilog se mogao pretpostaviti. Jugoslovensko rukovodstvo, na čelu sa Titom, javno je osuđeno za zanemarivanje komunističkih vrednosti. Kritikovan je vrh KPJ zbog neodlučnosti u sprovođenju opštedruštvenog preobražaja države na marksističko-lenjinističkim principima i skretanje političkog kursa ka kapitalističkom Zapadu. Sve to je jasno formulisano i obelodanjeno celokupnoj svetskoj javnosti na Vidovdan, 28. juna 1948. godine u osam tačaka Rezolucije informbiroa.
Svakako da ni datum a ni optužbe nisu izabrane slučajno. Vidovdan ima poseban značaj za srpski narod, kao dan na koji su se dešavali događaji presudni za celokupan tok nacionalne istorije, poput Kosovskog boja ili Sarajevskog atentata. Međutim, važnija od simbolike bila je sama sadržina rezolucije. Staljin je izbegao da navede prave razloge razmimoilaženja sa jugoslovenskim rukovodstvom, koji su ležali u drugačijim spoljnopolitičkim agendama. Kao ključni razlog osude KPJ navedena su „desna skretanja“ njenog vrha i samog Tita. Suštinski, takva optužba nije imala utemeljenje u stvarnosti. Jugoslavija, kao što smo već i naglasili, spadala je u najrevnosnije sledbenike primene sovjetskog društvenog modela u sopstvenoj državi. Pa ipak, Staljinova procena bila je da ovako konstruisanu optužbu može najlakše iskoristiti za realizaciju sopstvenih interesa. Suština Staljinovog plana jasno se vidi iz Rezolucije, gde se između ostalog kaže: „Informacioni biro ne sumnja u to da u krilu KPJ ima dovoljno zdravih elemenata, vernih marksizmu-lenjinizmu, vernih internacionalističkim tradicijama KPJ, vernih jedinstvenom socijalističkom frontu. Zadatak ovih zdravih članova KPJ jeste da prisile svoje današnje rukovodioce da otvoreno i pošteno priznaju svoje pogreške i da ih poprave, da napuste nacionalizam, da se vrate internacionalizmu i da svim silama učvršćuju jedinstven socijalistički front protiv imperijalizma, ili, da ih smene i istaknu novo internacionalističko rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije. Informacioni biro ne sumnja da će Komunistička partija Jugoslavije moći da ispuni ovaj časni zadatak.“ Kremlja je očigledno želeo da izazove unutrašnji sukob u KPJ, odnosno da prosovjetski elementi u Jugoslaviji, uz jedinstvenu podršku komunističkog bloka, krenu putem rušenja Titovog rukovodstva i uspostave nove, Moskvi lojalne, vlasti.
IZVORI I LITERATURA
Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, knj.I-III, Rijeka, 1981‒1984.
Vladimir Dedijer, Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969.
LJubodrag Dimić, Jugoslavija i Hladni rat: ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944‒1974), Beograd, 2014.
Petranović, Branko, Istorija Jugoslavije: Socijalistička Jugoslavija 1945‒1988, Beograd, 1988.
Tripković Đoko, Iza Gvozdene zavese: početak sukoba Tito Staljin prvih meseci 1948.
„Istorija 20. veka“: časopis Instituta za savremenu istoriju. Knj. 14, str. 89‒99, Beograd, 1996.
Đoko Tripković, Zapadne sile i konflikt Tito-Staljin 1948. godine. „Jugoslovenski istorijski časopis“: organ Saveza istorijskih društava Jugoslavije. Knj. 24, str. 137‒150, Beograd, 1996.
Ostavi komentar