Односи Црне Горе и Турске од средњег века до данас

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Последњих недеља сведоци смо доста затегнутих односа између Црне Горе и Турске. Иако се у Црну Гору доселило у последњих неколико година немало турских држављана, који се баве различитим активностима, од угоститељства па надаље, а сама Турска представља значајног инвеститора у Црну Гору, ситуација се ипак значајно закомпликовала и ескалирала. Овом приликом нећемо улазити у све оне немиле догађаје који су се збили у Црној Гори, нити ћемо дубље анализирати ове политичке односе, већ је намера да се пружи један кратак, концизан преглед односа Црне Горе и Турске у различитим историјским епохама.

Турска од раног османског доба, све до данас, води вишеструку политику. Један правац усмерен је на Балкан, други, много значајнији ка Истоку, пре свега Персији, а ту је увек и компликована унутрашња ситуација, било да се ради о некадашњим малоазијским емиратима или савременом курдском питању. Дакле, Турска у последњих нешто више од шест векова има веома комплексну спољну политику која се често преплиће са унутрашњополитичким гибањима и односима. Балканско полуострво је мост према средњој Европи и даље ка западу, а Јадранско море је такође у османској и турској прошлости играло важну геополитичку улогу. Султан Мехмед II Освајач је пред крај своје владавине (односно његов заповедник Гедик Ахмед-паша) освојио Отранто, кључ Јадрана. На тај начин, 1480. године, Турци су по први пут загосподарили кључном тачком Јадранског мора и започели борбу за доминацију над Медитераном. То је настављено са још већим замахом у време Сулејмана Величанственог, када су Османлије опселе чак и Малту.

Османско-хабзбуршки ратови су из корена изменили и положај покореног становништва. Миграције Срба ка северу су све биле веће, исламизација и насељавање несрпског живља све израженије, једнако као и насиље локалних муслиманских господара, док је Турска постала болесник на Босфору. Током XVIII и XIX века Османско царство пролазило је кроз велике промене и турбуленције и на унутрашњем и спољном плану. Србе, где год боравили, слободарски дух није напуштао, напротив. Од 1804. године, па све до потпуног стицања независности 1878. године на Берлинском конгресу трајала је српска борба за модерну националну државу и уједињење српског народа. Њу су карактерисали и директни војни сукоби и дипломатске активности, као и борба османских Срба за своја права чак мањим делом и кроз сарадњу са цариградским институцијама. Коначно, Османлије су највећим делом са Балкана протеране 1912-1913. године након балканских ратова.

Улога Црне Горе у томе била је изузетно велика, а борба против Турака Османлија је добила посебно место у црногорској култури сећања. Посебно, када се узме у обзир чињеница да су борбе српског народа на тлу данашње Црне Горе против османлија трајале четири и по столећа скоро непрекидно. За време владавине српских деспота Стефана Лазаревића (1421—1427) и његовог наследника Ђурђа Бранковића (1427—1456), када је Зета била у саставу српске државе, на ширем подручју саме Зете су вођене честе борбе са Млетачком републиком на једној и Османским царством на другој страни. Током времена, Млечани су успели да успоставе своју власт у приморским градовима, а Турци су 1456. године преузели тврђаву Медун, последње упориште Деспотовине у Зети. На тај начин, можемо слободно рећи, Турска је почела да заузима, педаљ по педаљ, крајеве Црне Горе.

Доласком на власт династије Црнојевића почела је велика борба Зете против Турака да се сачува самосталност ове српске обласне државе. Све до 1496. године, када потпада под власт Османског царства, Зета је била значајан чинилац на балканском простору у међународним гибањима, стишњена између нарастајуће османске опасности и млетачких интереса на Балкану. Зета је по други пут изгубила државну самосталност крајем 1496. године, што је овога пута било и коначно, све до 1878. године када је Црна Гора добила државност и међународно признање на Берлинском конгресу. Увидевши да се не може одржати, Ђурађ Црнојевић је побегао пред Турцима, који су његову државу прикључили Скадарском санџаку, а Ђурђевом брату Стефану Црнојевићу, који је био у турској служби, оставили су породичне поседе у лично власништво. Тако је и тло доброг дела данашње Црне Горе, као и Скадра, који је био органски везан за српску средњовековну државност, посебно баш преко Зете, било укључено у државни и административни систем Османског царства. Недуго потом, 1513. године, када је на истом подручју основан посебан санџак Црна Гора, а за првог (и јединог) санџакбега постављен је Скендер Црнојевић, најмлађи брат Ђурђа и Стефана, који је примио ислам. Од 1530. године, пак, поново је цело подручје припојено Скадарском санџаку.

Током XVI века пописивано је становништво и разрезиван порез, али не увек доследно што је доводило и до буна против османске власти. Може се рећи да је антитурско настојање и расположење на тлу Црне Горе било континуитет више векова. То је, као што је добро познато оставило огроман траг у локалној традицији, можда чак већи него у било ком другом делу српских земаља које су биле под османском управом. Та епска и фолклорна традиција је постала нека врста генетског кода снажно утканог у целокупни идентитет Срба из Црне Горе, у породичне традиције и приче.

Но, вратимо се на историјски ток. Велику улогу у формирању ове и овакве традиције имала је Српска православна црква, али и склоп историјских околности. Данашње подручје Црне Горе било је у то време под јурисдикцијом трију епархија: Цетињске, Будимљанске и Херцеговачке, које су се почевши од 1557. године поново налазиле у саставу обновљене Пећке патријаршије. За разлику од будимљанских и херцеговачких владика, који су столовали дубоко у унутрашњости Црне Горе и (старе) Херцеговине, на подручјима под јаком и организованом турском влашћу, цетињски митрополити су захваљујући пограничном положају своје епархије, али и светосавској, те савременијој црнојевићкој традицији, почели да добијају ширу улогу у друштвеном и политичком животу на просторима Црне Горе, што је дошло до посебног изражаја током 17. века, када је настала специфична теократска творевина на тлу Црне Горе.

Кад је 1684. године Млетачка република ступила у савез с Хабзбуршком монархијом, Пољском и папом, подстакла је црногорска племена на борбу против Османског царства. Устанак црногорских племена, иако угушен поразом код Вртијељке (1685), почетак је покрета за ослобођење који је током новог века био најзначајнија идеја водиља у Црној Гори. У 17. веку се и херцеговачки митрополит Василије Јовановић (Свети Василије Острошки) обраћао папи за помоћ, како би се што чвршћи савез створио против Турака и како би се ова територија ослободила од турске превласти.

Право ослобађање Црне Горе од Турака започиње са владиком Данилом, из племена Петровића-Његуша (1700—1735), династије која је свакако најпознатија у целокупној историји Црне Горе. За његово време везана је истрага домаћих потурица, која се сматра као прво право дело дефинитивног раскида с Турцима. У Црној Гори се управо одомаћио и раширио термин потурица за новоконвертовано домаће становништво које је прешло на ислам. Он је, чињеница, сматран увек за прилично погрдан и ироничан, али је у време кад је настао имао своју веома јасну улогу да означи, па и стигматизује, оне који су променили своју веру, иако су разлози за исламизацију били различити, од чувања и стицања привилегија, до покушаја да се тиме одупре турским наметима, па и физичким злостављањима.

Овај догађај је прославио владика Петар II Његош у Горском Вијенцу и већ много пута понављана и подвлачена народна традиција. Та истрага је, међутим историјски гледано, крајње спорна, исто као и њен датум. Данас се узима обично, да је исељавање исламизираног становништва са простора Црне Горе био дуготрајан, континуиран процес. Али, борбе против Турака нису јењавале, напротив. Битке на Мартинићима и Крусима 1796. године представљају две знамените победе над Турцима. Први српски устанак, као и борбе у револуцији 1848-1849. године били су сигнали за Црну Гору да се цело српство подигло на противтурску борбу. И у време владике-песника Његоша вођена је беспоштедна борба за ослобођење од Турака који су били највећи непријатељи. Проглашењем Књажевине Црне Горе 1852. године избио је нови рат са Турцима из кога је Црна Гора изашла без већих последица. Свега шест година доцније извојевана је и победа на Граховцу. Коначно, након рата са Турцима 1876-1878. године Црна Гора је на Берлинском конгресу извојевала независност. Иако је књаз Никола Петровић био прилично уздржан према херцеговачком устанку 1875. године, ипак је Црна Гора дала значајан допринос борби против Турака и дочекала да буде призната као независна и самостална кнежевина. Коначно, дала је велики допринос и у Балканским ратовима. Краљ Никола је завладао и Метохијом, која је постала органски део Црне Горе, а косовски мит, који су увек неговао у црногорским недрима, сада је постао и реалност.

Након Првог светског рата дошло је до коренитих промена у свету. Уместо Османског царства родила се, под Мустафом Кемал-пашом Ататурком модерна Турска Република, а настала је и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, доцнија Краљевина Југославија. Њен краљ, рођени Цетињанин и син црногорске кнегиње Зорке Петровић,  Александар I Карађорђевић посетио је јануара 1934. године Цариград, а односи југословенског краља и турског лидера били су искрени и срдачни. Радили су на стварању Балканског савеза, а Ататурк је угледном госту указао дужну пажњу. Вечерало се из златног посуђа, а краљ Александар је Ататурку поклонио златну табакеру коју је овај чувао. Након Марсељског атентата у Турској је чак била проглашена тродневна жалост.

Иако је краљ Александар био свестан комплексне историје односа Срба и Турака, прожете бројним сукобима, знао је добро и да су ти односи вишеслојни, и, негујући видовдански култ и традиције ослободилачких ратова, ипак је са Турском градио нове односе, на крилима којих се корача и данас. Црна Гора се налазила у саставу обе југословенске државе, а независна држава је постала тек, као што је добро познато, 2006. године. Од тада односи са Турском се крећу узлазном путањом, упркос историјском наслеђу и културолошком коду који је дубоко увек био антитурски.

Дакле, из свега раније реченог, јасно је да је у турској геополитици јадрански простор и само море имало значаја још од средњег века, па је то остало актуелно и до данас. Турске инвестиције, као и утицај који је ова држава све ове године имала у Црној Гори темељио се и темељи на више аспеката. Један јесте муслимански живаљ на тлу Црне Горе (доминантно пре свега они који се изјашњавају као Бошњаци), преко исламске заједнице, али и других организација имају чврсту, па и природну везу са Турском. Бошњачка дијаспора из Рожаја и других места у Црној Гори није мала, посебно у великим градовима, попут Цариграда и наравно Анкаре.

Добри, или боље речено, што је могуће бољи, односи са Турском једнак су императив службеном Београду, као и Подгорици. Турска има немали утицај на муслимански (бошњачки) фактор на обе земље, даје значајне инвестиције и улаже доста новца у обе државе. Осим тога, њени интереси у Црној Гори су и геостратешки. Обе су државе и чланице НАТО савеза. Но, идентитетски проблем (шизофренија) куља у Црној Гори несмањеном жестином. Покушаји да се немили догађаји доведу у контекст Србије представљају још једно у низу кукавичијег јајета, попут константних осуђивања Његоша због геноцида над Бошњацима. Комплексни црногорско-турски односи кроз векове спојили су се са покушајима генетског инжењеринга у Црној Гори и ради се о испреплетаним интересима. Нада остаје да ће се Црна Гора идентитетски и културолошки врати себи, а да билатерални односи са Турском буду решени на демократски начин, јер је то од значаја за стабилност целе регије.