Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
На друштвеној мрежи X појавила се 30. децембра 2023. године вест о смрти Џона Пилџера, једног од најпознатијих светских новинара и продуцената. Овај свет напустио је тихо, у кругу своје породице у Лондону, метрополи у којој је живео још од 1962. године. Пилџер је рођен 9. октобра 1939. године у Бондију код Сиднеја. Његови родитељи су Клод и Елзи Пилџер. Као и двојица рођене браће похађао је средњу школу „Сиднеј бојс” где је започео сарадњу у листу Гласник, а затим се придружио четворогодишњој шеми новинарске праксе која је постојала при Аустралијској консолидованој штампи. Од 1958. године је курир у редакцији новина Сиднеј сан, одакле је прешао у градски Дејли телеграф где је био репортер, спортски писац и подредитељ. У то време хонорарно се ангажовао и у сиднејском дневном листу Сандеј телеграф. У Лондону је од 1962. године радио у звању помоћног уредника у Јунајтед пресу, а потом у Уреду за Блиски исток у оквиру Ројтерса. Од 1963. године је помоћни уредник у енглеском Дејли мирору да би касније стекао статус репортера, писца играних филмова и главног страног дописника. Као извештач Дејли мирора, 5. јуна 1968. године, био је сведок убиства Роберта Ф. Кенедија у Лос Анђелесу. Био је ратни дописник из Вијетнама, Камбоџе, Бангладеша и других неуралгичних делова света. Након што је крајем 1985. године отпуштен из Мирора, неколико месеци је снимао филм Тајна земља Аустралије који је био посвећен опису трагичног положаја Абориџина. Од 1991. до 2014. године био је редовни колумниста часописа Њу стејстмен. Пилџер је снимио огроман број документарних филмова које је и лично продуцирао. Свакако његови најпознатији документарци су: Тиха побуна (1970) који је снимљен у Вијетнаму, затим Година нулта (1979) који је настао у Камбоџи, и Смрт нације. Тиморска завера (1993) који је посвећен драматичним догађајима у Источном Тимору. За своје документарне филмове награђиван је у Британији и широм света, а награду „Новинар године” завредио је 1967. и 1979. године.
Био је оштар противник америчке, британске и аустралијске империјалне спољне политике, војноиндустријског комплекса и доктрине неограниченог војног интервенционизма, и критичар улоге водећих западних корпоративних медија који су у функцији давања подршке једној оваквој злочиначкој политици. До краја живота је износио становиште о томе „да пропаганда прождире западна друштва” која су жртва хладнокрвне манипулације моћника из сенке. Нарочито је подржавао Џулијана Асанжа, а његов вишегодишњи судски прогон описивао као парадигму краја демократије. У складу са доследним антиратним опредељењем био је противник разарања Савезне Републике Југославије 1999. године и због тога су га веома уважавали и на нашим просторима. Његов спектакуларни документарац Рат против демократије (2007) до краја је оголио моралну хипокризију америчких корпопративних кругова и њихову политику подршке државним ударима на тлу Латинске Америке. Био је пријатељ Ноама Чомског, Едварда Хермана, Уга Чавеза, учесник многих антиглобалистичких форума. Радо је давао интервјуе у којима је образлагао своје новинарске и хуманистичке ставове. Био је институција и синоним за непоткупљивог новинара.
Успешна хипноза
Почетком шездесетих година 20. века лабуристичка влада Харолда Вилсона тајно је прихватила захтев Вашингтона да се 2.500 становника архипелага Чагос, британске колоније, „почисти” не би ли се на највећем острву, Дијего Гарсији, направила војна база. „Знали су да смо дубоко везани за наше псе”, причала је Пилџеру некадашња становница овог острва Лизет Талат. „Амерички војници пристигли да граде базу притерали су своје камионе до зграде од цигле у којој смо прерађивали кокосов орах; ту беху затворили стотине наших паса. Побили су их издувним гасовима спроведеним из камиона у зграду. Слушали смо животиње како цвиле”.
Лизет и њена породица, заједно са стотинама острвљана, силом су укрцани на пароброд запућен ка 2.500 миља удаљеном Маурицијусу. Спавали су у потпалубљу поврх терета – ђубрива од птичјег измета. Време је било лоше, а они сви болесни; две жене су спонтано побациле. Пошто су попут терета избачени на докове Порт Луиса, Лизетино двоје најмлађе деце, Џолис и Реџис, умрли су у размаку од недељу дана. „Умрли су од туге”, казала је Лизет. „Чули су шта се прича и гледали ужасну судбину наших паса. Знали су да кућу остављају заувек. Лекар на Маурицијусу рекао нам је да не може да излечи тугу”. У досијеима британског Министарства одбране нема ни речи о евакуацији цивилног становништва из овог дела света.
Дијего Гарсија је касније прерасла у војну базу која је била од кључног значаја за амерички и британски „рат против демократије”. Главне операције бомбардовања Ирака и Авганистана отпочињале су с његових широких писта, уз које напуштено гробље и црква исељених острвљана штрче попут археолошких ископина. Терасаста башта са које се Лизет смешила у камеру сада је утврда за складиштење противбункерских бомби које авиони Б-2, налик слепим мишевима, носе у правцу два континента; и напад на Иран кренуће одатле. Као да жели да допуни симбол неограничене, криминалне моћи, ЦИА је томе додала и затвор налик оном у Гвантанаму, за жртве њиховог „пребацивања”, назвавши га цинично „Логор правде”. Пилџер је истицао да је оно што је учињено са Лизетиним рајем од универзалног значаја, јер разоткрива насилну, немилосрдну природу целог система који се крије иза демократске фасаде и размере „наше сопствене индоктринације спрам његових месијанских тврдњи”. Ову појаву је Харолд Пинтер описао као „бриљантан, чак духовит, и запањујуће успешан чин хипнозе.”
Дужи и крвавији од свих ратова после 1945, вођен демонским оружјем и гангстерајем пресвученим у економску политику, повремено називан и глобализацијом, рат против демократије не помиње се у елитним круговима Запада. Амерички историчар Вилијам Блум објавио је свој „ажурирани сажетак историјата америчке спољне политике”. Од Другог светског рата САД су покушале да сруше више од 50, у већини демократски изабраних влада, потом су настојале да сузбију народне или националне покрете у 20 земаља, и грубо су се мешале у демократске изборе у бар 30 земаља. Коначно, Америка је бомбардовала становништво у више од 30 земаља и покушала да убије више од 50 иностраних лидера. Све у свему, САД су на овај начин интервенисале у укупно 69 земаља. Готово у свим случајевима Британија је била амерички саучесник. „Непријатељ” је мењао име – од комунизма до исламизма – али се најчешће радило о успону демократије независне од Запада, или друштву на стратешки корисној територији – као у случају архипелага Чагос”.
Међутим, оно што је највећа трагедија јесте изостанак реакције западне јавности на овакве злочине, коју је можда најбоље описао Тери Иглтон, један од најпознатијих британских књижевних теоретичара и критичара, опажањем „да данас нема ниједног истакнутог британског песника, драматурга или романописца спремног да доведе у питање основе западњачког начина живота”. Једноставно, данас нема Орвела који ће упозорити да смо нагрижени тоталитаризмом, нема Шелија који ће говорити у име сиромашних, нема Блејка да нам подари визију, или Вајлда да нас подсети да је „непослушност, за сваког упознатог са историјом, основна човекова врлина”. О свим тим стварима у својим текстовима и документарним филмовима говорио је управо Џон Пилџер.
Рат против истине
Џон Пилџер је снимајући документарне филмове о последицама ратова у Вијетнаму и Камбоџи, још крајем седамдесетих година прошлог века, стекао велики углед у новинарским и филмским круговима. Примера ради британски филмски институт је филм Year Zero прогласио за један од десет најутицајнијих документарних филмова свих времена. Овај филм је имао далекосежне последице јер је у њему јасно показано да су председник Никсон и Кисинџер донели одлуку о тајном бомбардовању Камбоџе, што је допринело успостављању владавине Пол Пота и Црвених Кмера, када је окончана интервенција. Ова операција је отпочела још 1969. године и покренула је низ ланчаних догађаја од свргавања краља Нородома Сиханука до расељавања више од 2,5 милиона људи чиме је извршен стравичан геноцид над локалним становништвом. Током ове тајне операције бачено је 1973. године више бомби на Камбоџу, него на Јапан за време Другог светског рата. Све то омогућило је долазак на власт Црвених Кмера који су до тог момента били један маоистички култ без битне подршке у народу.
У филму Година нулта (1979) разоткривена је и прљава улога Велике Британије у овом геноциду. Наиме, поред наметања ужасног ембарга који је докрајчио већ уништену Камбоџу, Британци су упорно подржавали злочиначки режим Пол Пота у агенцијама УН, укључујучи и Светску здравствену организацију, која због тога није могла да се ангажује у Камбоџи. У исто време Британци и САД су формирали некакву „некомунистичку владу у егзилу” којом су суштински доминирали Кмери. Поред тога влада Маргарет Тачер је на Тајланду од 1983. године обучавала Кмере да изводе терористичке операције употребе мина у земљи у којој је било посејано више мина, него било где у свету. Ови подаци су касније откривени декласификовањем тајних докумената 1991. године у Британском парламенту. Ипак, све до појаве Пилџерових документараца западна јавност није ништа знала о овим крвавим дешавањима. Баш као ни о каснијим страхотама у Ираку, где је услед последица санкција умрло преко пола милиона деце, или рату у Авганистану у којем је Обамина администрација тајном употребом технологије дронова ликвидирала огроман број цивила. За све то време главни западни медији су овакве злочине прећуткивали и постали практично њихови саучесници.
Отуда је Пилџер сматрао да су открића Викиликса и судски прогон Џулијана Асанжа догађаји од пресудног значаја, не само за будућност новинарства, већ и за будућност човечанства у целини. Славни новинар се овим питањима детаљно позабавио у завршном поглављу документарца Рат који не видимо. У овом филму су нарочито интересантни они делови посвећени нападима моћних лобиста који у Америчком конгресу захтевају контролу интернета, али и механизмима које користи Би-Би-Си ради ефикасније контроле самих новинара. Реч је о читавом сету политички коректних слогана – попут оног о непристрасности (impartiality) који су заправо без икаквог садржаја, али којима се у име „балансираног извештавања” суштински контролишу вести великих новинских кућа и креира тзв. „менаџмент перцепције”.
Ретуширање стварности
На Светском фестивалу у норвешком Трондхајму, 6. септембра 2022. године, Пилџер је одржао веома запажено излагање у оквиру којег је говорио о рату као нужности западних друштава и хладнокрвним манипулацијама као пратећим појавама новије светске историје коју креирају моћни корпоративни кругови.
Пилџер је, између осталог, указао да „прање мозга изостављањем (информација) има дугу предисторију”. Он је подсетио да репортерима није било дозвољено да извештавају о кланицама Првог светског рата, а неки од њих су за послушност после тога били награђени племићком титулом. Тако се још 1917. године уредник листа Манчестер гардијан, Чарлс Прествич Скот, поверио тадашњем премијеру Лојду Џорџу овом изјавом (коју је овај после присвојио): „Кад би људи стварно знали [праву истину], рат би сутра био заустављен, али је не знају и не смеју ни да је знају”. Из овога следи Пилџерово становиште да „непристајање да сагледају људе и догађаје онако како их људи у другим земљама доживљавају јесте за Запад типичан медијски вирус, подједнако онеспособљавајући као ковид. То је као да ми свет гледамо кроз једносмерно огледало иза којег смо „ми” ти који су морални и добронамерни, док сви „они други” то нису”. Из свега овога проистиче суштински империјални начин гледања на ствари.
Током иступа у Трондхајму, Пилџер је нагласио да у систему корпоративне демократије рат представља економску нужност, савршен систем јавних субвенција и приватног профита: социјализам за богате, а капитализам за сиромашне. Дан после 11. септембра берзанске цене деоница ратне индустрије скочиле су до неба. Предстојало нам је ново крвопролиће, а то је веома добро за бизнис. Данас најпрофитабилнији ратови имају и лично име, као бренд. Зову их „вечни ратови”: Авганистан, Палестина, Ирак, Либија, Јемен, а сад и Украјина. Сваки од њих заснован је на гомили лажи.
Када је вашингтонски Национални јавни радио (National Public Radio) 30 минута свог програма посветио Авганистану – свега 30 секунди се односило на гладовање тамошњих људи. Када је Русија фебруара 2022. године ушла у Украјину, био је то одговор на скоро осам година убијања и злочиначког рушења у рускојезичном региону Донбаса. За западне корпоративне медије није било важно то што су САД 2014. године спонзорисале државни удар у Кијеву, као и чињеница да су амерички „одбрамбени” пројектили размештани по Источној Европи, у Пољској, Словенији, Чешкој Републици, скоро сасвим извесно усмерени према Русији. Нико се није сетио својевремених „обећања” Џејмса Бејкера, које је дао Горбачову у фебруару 1990. године, да се НАТО неће ширити на Исток. Украјина је сада разбојиште. Као по команди у корпоративним медијима смо чули: „Русија је извршила инвазију – ничим изазван чин урођеног бешчашћа (congenital infamy)”. Историја, лажи, мировни предлози, свечано обећан споразум о Донбасу из Минска, ништа од тога више није вредело и није се више узимало у обзир.
На сличан начин се на Западу објављују вести о Кини. Ретуширано је 400 америчких војних база којима је већи део Кине опкољен, оружана огрлица која се протеже од Аустралије преко Пацифика и југоисточне Азије, Јапана и Кореје. На јапанском острву Окинава и корејском острву Ђејђу (Jeju) постављени су и напуњени топови усмерени право на индустријско срце Кине. Један званичник Пентагона је то стање описао као „омчу око грла”. Такође, о Палестини се на погрешан начин извештава. За Би-Би-Си тамо постоји само „конфликт” између „два наратива.” Нигде се не спомиње да је то најдуготрајнија, најбруталнија, најпротивзаконитија војна окупација модерног доба. Слично се извештава о рату у Јемену који за западне медије готово да и не постоји, првенствено због улоге америчких и британских војних саветника на страни Саудијаца. Баш као што се није говорило о колатералној штети (цивилним жртвама) током агресије на СРЈ 1999. године.
Случај Асанж
Пилџер се осврнуо на стање у новинарству на Западу уз констатацију да су неколико последњих година неки од најбољих новинара у медијима главног тока лагано „пуштени низ воду.” Израз који се за то користи је да су „избачени кроз прозор”. Простори који су раније били отворени за неспутане слободњаке међу њима, за новинаре који се нису либили да крену уз длаку, за оне који су говорили истину, сада су затворени.
Пример Џулијана Асанжа је најпотреснији. Док су Џулијан и његов Викиликс за Гардијан освајали и читаоце и награде, Њујорк тајмс и друге самозадовољне „новине од значаја” нису престајале да их хвале. Међутим, када је „дубока држава” почела да протестује и захтева да његови хард-драјвови буду уништени, а сам Џулијан као личност „убијен”, постао је државни непријатељ број 1. Председник Бајден га је својевремено назвао „хај-тек терористом”. Хилари Клинтон се запитала: „Зашто га не бисмо једноставно „дроновали”?
Уследила је кампања злостављања и клеветања Џулијана Асанжа – специјални известилац УН је његово мучење назвао „мобингом” – што је либералну штампу спустило на незабележено низак ниво. Описујући однос либералних медија према прогону Асанжа, Пилџер их је назвао „колаборантима једнако као што су то били и вишијевски новинари” у окупираној Француској за време Другог светског рата.
На крају свог говора у Трондхајму, Пилџер је поставио и најважније реторичко питање: Када ће право новинарство да се коначно усправи? Инспиративни „самиздати” већ увелико постоје на интернету: Consortium News који је основао велики репортер, Роберт Пери, Grayzone Макса Блументала, Mint Press News, Media Lens, Declassified UK, Alborada, Electronic Intifada, WSWS, ZNet, ICH, Counter Punch, Independent Australia. За све то заслужни су Крис Хеџис, Патрик Лоренс, Џонатан Кук, Дајана Џонстон, Кејтлин Џонстон и многи други, које је замолио да му опросте што их није поменуо. Ништа мање важно није и питање када ће писци да устану, као што су устали против успона фашизма током 1930-их? Када ће филмски радници да се усправе, као што су се усправили против Хладног рата крајем 1940-их? Када ће се сатиричари дићи, као што већ јесу читаву генерацију раније?
„После 82 године живота у илузији о самоправедности, што представља службену верзију последњег светског рата, зар није дошло време да они који би требало да чувају истину о њему прогласе независност и дешифрују сву ову пропаганду? Све је ургентније да се то догоди”. Тако је говорио велики Џон Пилџер. Баш као што је и живео, гурајући до краја свој камен уз брдо.
ЛИТЕРАТУРА:
- Ђоровић Биљана, Рат против ма којег непријатеља, Печат, 7. 7. 2011;
- Пилџер Џон, Светски рат против демократије, Печат, 12. 2. 2012;
- Пилџер Џон, Крајње је време да се на Западу неко побуни, Трондхајм, 6. 9. 2022.
Остави коментар