Odjek aneksije Bosne i Hercegovine u Francuskoj; pogled nakon 110 godina

Odjek aneksije Bosne i Hercegovine u Francuskoj

– pogled nakon 110 godina –

Autor: dr Aleksandra Kolaković

Početkom 20. veka potreba da Srbija napravi distancu od ekonomskih i političkih pritisaka Austrougarske pretvorila se u potragu za novim tržištima za plasman srpskih proizvoda, program da se naoruža vojska i proširi železnička mreža. Solun je bio jedan od mogućih gradova-luka preko kojih bi srpski proizvodi bili plasirani na Zapad, a planiran je izlazak Srbije na Jadransko more izgradnjom železničke pruge do Jadrana (Drač ili Bar). Namera Austrougarske da ovlada prugom kroz teritoriju Srbije izgradnjom „Sandžačke železnice“ bila je izraz otvorenog neprijateljstva i ukazivala je na indirektne puteve kolonijalne ekspanzije Nemačke. Od kolikog je značaja za Srbiju bio železnički izlazak na Jadransko more, najjasnije je prilikom jedne skupštinske debate istakao Laza Paču rekavši da je to ne samo pitanje „naše ekonomske nezavisnosti, nego i našeg ekonomskog opstanka“.

Generalna proba nemačko-austrougarskog prodora na Balkan bio je Carinski rat (1906−1911), sukob izvozničko-uvozničkih interesa Srbije sa pretenzijama austrougarskog kapitala za monopolistički položaj u njoj i posredno kontrolu njene spoljne politike. Zatvaranje granica Austrougarske za srpsku robu i postavljanje nove carinske tarife koja je sprečila izvoz žita bile su mere da se uništi privreda Srbije. Glavna trgovinska agencija, osnovana u Beogradu, uspela je da tokom 1906. i 1907. godine sklopi osam trgovinskih ugovora, a izvoz je usmeren na Crno more preko Bugarske i na Solun preko Turske. U jeku sukoba sa Austrougarskom Srbiju je potreslo i tzv. topovsko pitanje, kao i pitanje zajma koji je Srbija uzela od Francuske. Radikali su zastupali gledište da zajam treba zaključiti u Francuskoj, polazeći od pretpostavke da može doći do sukoba sa Austrougarskom, dok su samostalci vođeni finansijskim uslovima zajma tražili slobodan izbor najpovoljnije ponude i razdvajanje izvora za naoružavanje od izvora za železnice. Kada su kupljeni skuplji topovi u Krezou (Francuska) umesto onih Škodinih (Austrija), odnosi sa Austrougarskom su definitivno dobili silaznu liniju.

Promene na Balkanu otpočele su izbijanjem Mladoturske revolucije jula 1908. godine, što je učvrstilo austrougarsku vladu da uz podršku Nemačke proglasi aneksiju Bosne i Hercegovine 7. oktobra 1908. godine. Srbija je bila zainteresovana da se pitanje aneksije ostavi otvorenim i da bude predmet rasprave na međunarodnoj konferenciji evropskih sila. Protesti, demonstracije u Beogradu, patriotski zanos i borbeno raspoloženje, uticali su i na osnivanje nacionalne organizacije „Narodna odbrana“ koja je u toku krize otpočela organizovanje dobrovoljačkih četa. Srpska elita, svesna pokušaja „civilizatorske misije“ Austrougarske, okupila se oko zajedničkog cilja − odbrane srpskih interesa. Tokom „privremene“ okupacije Bosne i Hercegovine, u vreme tzv. Kalajevog režima u Bosni od 1882. do 1903. godine Austrougarska je započela uvođenje svog administrativnog sistema, polovične agrarne mere i izgradnju političkog sistema u kome su obrazovanje, kultura i nacionalna politika vođeni u smeru izgradnje jedinstvene bosanske nacije. Politika denacionalizacije i stvaranja veštačke bosanske nacije bila je u očima srpske elite deo „civilizatorske misije“ Austrougarske.

 Jovan Cvijić je u svojoj raspravi Aneksija Bosne i Hercegovine i srpski problem, izneo suštinu protesta srpske elite i države protiv čina aneksije, koja se sažima u Cvijićevoj misli da čin aneksije Bosne i Hercegovine na „eklatantan način vređa princip nacionalnosti“. Cvijić je posebno naglasio da je od Berlinskog kongresa položaj Srbije, iako je postala samostalna kraljevina, takav da „Austro-Ugarska ima mogućnosti da spreči ili da oduzme Srbiji uslove za pravi ekonomski i kulturni razvitak“, te da je davanjem  mandata Austrougarskoj da okupira Bosnu i Hercegovinu omogućeno da jedna velika sila postane „najpre privremeno, sada, posle aneksije i stalno, balkanska država“. Ipak, velike sile u cilju izbegavanja rata nisu podržale srpske interese, tako da je Srbija izašla iz krize priznavši aneksiju. Vlada Stojana Novakovića, tzv. vlada „četvorne“ koalicije, koju su oformile Radikalna, Samostalna radikalna, Liberalna i Naprednjačka stranka, posle priznanja aneksije od strane Rusije, suočena sa opasnošću od austrougarske invazije 18/31. marta 1909. priznaje aneksiju Bosne i Hercegovine.

Aneksija Bosne i Hercegovine, ukazala je da se međunarodni odnosi menjaju velikom brzinom i da bi Francuska, sada već kao članica saveza sa Rusijom i Engleskom, morala odigrati značajniju ulogu na Balkanu. Tada je postalo jasno da Nemačka planira da proširi svoj uticaj, a Francuska je zauzela novi stav prema Balkanu i Srbiji koji je u prvo vreme nakon aneksione krize značio ustoličenje ekonomskog i kulturnog prisustva Francuske u Srbiji. U vreme kada su odnosi između Austrougarske i Srbije bili nepovratno narušeni, Francuska je ipak bila obazriva, a francuski naučnici i publicisti su smatrali za svoju patriotsku dužnost da javnosti prikažu rezultate svojih istraživanja međunarodnih odnosa, odnosno da razmotre položaj Francuske u trenutnoj raspodeli moći i uticaja u Evropi, u sklopu novonastalih promena na Balkanu.

Već početkom 20. veka, nemiri i neredi na evropskim teritorijama Osmanskog carstva ukazivali su na to da turska vlast na Balkanu neće još dugo potrajati. Sve izraženija nemačka opasnost dodatno je uticala da se francuski intelektualci temeljnije posvete Balkanu, Srbiji i Srbima. U pomenutom kontekstu posmatraju se i aspiracije Austrougarske na Balkanu. Viktor Berar, odličan poznavalac „Evropske Turske“, 1900. godine objavio je tekst „Science et force allemande“, a 1902. godine i „La crise allemande“ u kojima je postavio temelje daljem povezivanju ideje da je politički savez između Nemačke i Austrougarske jačanje germanizma u Evropi i potpomaganje otvaranja puta na Istok. Alber Male, francuski intelektualac koji je proveo par godina u Srbiji i sarađivao sa srpskim intelektualcima što mu je uz posetu Makedoniji 1902. godine omogućilo da dobije informacije iz „prve ruke“, 15. aprila 1903. godine u Bulletin de l’Alliance Française publikovao je Izveštaj o stanju francuskih škola u kosovskom, solunskom i bitoljskom vilajetu. U okviru pomenutog Izveštaja Male svedoči i o teškom položaju srpskog stanovništva na pomenutim teritorijama i „optužuje Austriju da ona tajno potpomaže anarhiju i istrebljenje Srba u Staroj Srbiji u nadi da će lakše otvoriti sebi put za Solun“, što su i stavovi Berara. Zapažanja dvaju pomenutih francuskih intelektualaca pružila su  podsticaj ostalima da obrate pažnju na austrougarsku politiku na Balkanu i povežu je sa nemačkom politikom prodora na Istok.

Nakon Šarla Loazoa, Andre Šeradama, Viktora Berara i Albera Malea koji su svojim radovima na prelazu vekova ukazali na povezanost pangermanizma, nemačko-austrougarskih odnosa i njihovog uticaja na pitanje Južnih Slovena na Balkanu sa krizom osmanske vlasti u „Evropskoj Turskoj“, novinar Andre Bar, autor brojnih tekstova o Srbiji i Srbima u periodu vladavine kralja Aleksandra Obrenovića u listu L’Européen, zainteresovao se za Srbiju Karađorđevića i njen odnos s Austrougarskom. Bar je pre aneksije Bosne i Hercegovine napisao knjigu La Bosnie et Herzégovine (Bosna i Hercegovina), u kojoj je istorijskim podacima pridružio pregled aktuelnog stanja i događaja u Bosni i Hercegovini, kao i austrougarske politike prema Srbima. Barova knjiga prevedena je na srpski jezik 1906. godine i publikovana u štampariji Dositej Obradović, dok su 2003. godine posebno publikovani prevodi prva dva poglavlja pod izmenjenim naslovom. (A. Bar, Bosna i Hercegovina austrijska uprava od 1878. do 1903. godine, Beograd 1906; A. Bar, Sveti Sava, Slava i gusle, Šabac, 2003).

U predgovoru Bar optužuje austrijskog vladara Franju Josifa za loše stanje na prostoru Bosne i Hercegovine. Smatrao je da većina stanovništva Bosne i Hercegovine pripada „srpskom plemenu“, a citirao je i Kalaja koji navodi isto u svojoj knjizi Geschichte der Serben von den ältesten Zeiten bis 1815 (Istorija Srba od najstarijih vremena do 1815). Barova knjiga je još jedan prilog istoriji austrijske uprave u Bosni i Hercegovini u periodu Kalajevog režima iz pera francuskih intelektualaca. Upravu Austrougarske Bar je okarakterisao rečima: „prava metoda divljaštva, globljenja i terora“, dok je njenu politiku nazvao „stalnim prkošenjem civilizaciji“ zaključivši: „moralna i materijalna propast, uništavanje srpskoga življa na ovom kraju Balkanskog poluostrva, to je stvarno delo, kome je Austrija posvetila svu svoju energiju, to su blagodeti civilizacije, pomoću kojih će ona Bosnu i Hercegovinu germanizovati, ako Evropa ne učini kraj njenoj kobnoj misiji“. U ovom delu Bar je izneo tezu da je Bosna i Hercegovina potrebna Austrougarskoj kako bi se utvrdila na Balkanu i da je ovim „potpomagala težnju Drang nach Osten-a da se što više približi Solunu“, kao i da će Bosna i Hercegovina biti „bez sumnje umirene, ali istrebljenjem Slovena iz njih; oni će time postati austrijske zemlje na koje Srbi, njihovi zemljaci, neće više imati nikakvog osnova da polažu pravo“. Na kraju svoje knjige o Bosni i Hercegovini Bar je zaključio: „Delo koje je Austrija izvršila u Bosni i Hercegovini samo je neobičan bulf – obmana“, i navodi koje bi političke, ekonomske i verske reforme trebalo da izvrši pod pritiskom Evrope, koja „ne može i dalje ostati ravnodušna prema ovom ubistvu sa predumišljajem“. Već 1904. godine Bar je pored toga što je pisao o austrougarskim političkim planovima na Balkanu, analizirajući položaj Srba u Bosni i Hercegovini bio i među prvim intelektualcima koji su se u Francuskoj založili za interese Srbije.

Kada je već došlo do aneksije Bosne i Hercegovine, Bar je objavio knjigu La Tragédie Serbe (Srpska tragedija). Jedan od motiva za nastanak ovog dela bila je Barova svest da se o Srbiji i Srbima, prema kojima je gajio simpatije, ne zna dovoljno u Evropi. Bar je naglasio lažno i tendenciozno obaveštavanje u stranoj štampi o Srbiji, za šta je optužio nemačku agenciju Volf (Wolf) i englesku Rojter (Reuter).  U pomenutom delu Bar se opet posvetio analizi događaja u Srbiji od dolaska Aleksandra Obrenovića do Majskog prevrata, kao i problemima unutrašnje i spoljašnje politike Srbije do Aneksione krize, a otvorio je i temu pritiska velikih sila, tj. Austrougarske na Srbiju i o nedovoljnoj obaveštenosti Evrope o Srbima.

U toku iste, 1908. godine, Pol Labe, je u misiji Normandisjkog geografskog društva prošao kroz Srbiju i u delu A travers la Serbie. Impressions d’un récent voyage opisao aneksiju Bosne i Hercegovine, kao i reakciju u Srbiji na taj događaj. Istakao je uzbuđenje Srba, spremnost za borbu i rusofilska osećanja prisutna među Srbima koji su odlučno ustali protiv aneksije. Kada se petnaestak godina kasnije u predgovoru jedne knjige, a nakon Prvog svetskog rata, osvrnuo na protekle događaje Labe je opet istakao provokacije, koje je trpela Srbija od strane Austrougarske. Ovaj francuski intelektualac je održao i predavanja u Parizu i većim gradovima Francuske pred kraj 1908. i početkom 1909. godine na kojima je zastupao srpski interes i opravdavao zahteve Srbije.

Labe nije bio usamljen, već je u Francuskoj postojala grupa naučnika i publicista koja je na javnim skupovima i predavanjima na Sorboni, u Parizu i većim gradovima Francuske informisala šire slojeve francuskog društva i afirmisala srpske nacionalne interese. Viktor Berar, Alber Male, Ogist Goven, Emil Oman, Ernest Deni i Andre Šeradam bili su najuticajniji među onima koji su se prihvatili zadatka da podrže Srbe i Srbiju. Milenko Vesnić, srpski poslanik u Parizu, i Grgur Jakšić, koji je u ovo vreme bio nezvanični koordinator srpske propagande u Francuskoj, sarađivali su sa pomenutim intelektualcima i nastojali da ukažu ne samo na srpske interese, već i na mogući značaj sukoba Austrougarske i Srbije za dalji razvoj međunarodnih odnosa. Francuski vojni stručnjaci, kao što je već pominjani Leon Lamuš, bili su oprezniji u pružanju podrške Srbiji u vreme izražene napetosti između Austrougarske i Srbije. U delu La Bosnie à la veille et au lendemain de l’annexion Lamuš detaljno opisuje život stanovništva u Bosni i Hercegovini od 1878. godine do aneksije 1908. godine, pri čemu iznosi statističke podatke o broju škola, crkava, opisuje način rada i strukturu administracije, pri čemu je naglasio da je „jedan veliki propust u rezultatima okupacije“ mali broj škola jer Austrougarska „intelektualnom razvitku stanovništva nije poklonila pažnju“. Ipak, Lamuš opravdava aneksiju Bosne i Hercegovine i pokazuje ograničeno razumevanje za srpske interese.

Odnosi između Austrougarske i Srbije od Aneksione krize postali su važna tema publikacija francuskih naučnika i publicista, od kojih je većina pokazivala značajno razumevanje za srpske interese. Francuski intelektualci su otišli i korak dalje i zajedno sa srpskim intelektualcima nastojali da preko javnosti ostvare pritisak na donosioce odluka u francuskoj državi da pruže konkretnu podršku Srbiji. Iako je podrška zvanične Francuske srpskim zahtevima u vreme aneksije izostala, pre svega kako bi se izbegao rat, stvoren je snažan utisak u francuskoj javnosti da su zahtevi Srbije pravedni i da u budućnosti treba posvetiti veću pažnju događajima na Balkanu jer je nemački prodor na Istok vodio ovim  putem.

Profesor Sorbone, Emil Oman, kroz svoja dva rada „En Bosnie“ i „La nationalité serbo–croate“  pokazuje visoki nivo razumevanja za srpske nacionalne interese. Svojom raspravom o Bosni iz 1906. godine, Oman je skrenuo pažnju francuskoj javnosti na nezadovoljstvo srpskog stanovništva prema okupacionim vlastima. Članak se pojavio iste 1906. godine i kao posebna brošura. (E. Haummant, „En Bosnie“, La Revue de Paris, 1906). NJegov stav protiv austrougarske politike u Bosni i na Balkanu, bio je u saglasnosti sa stavovima srpskih intelektualaca. Proučavajući aktuelna pitanja međunarodnih odnosa francuski intelektualci su posebnu pažnju usmerili na Austrougarsku i Balkan, pa je susret sa Srbima i srpskim pitanjem i kod Ernesta Denija bio neminovan. Deni, koji je dolazio u Srbiju dva puta do Prvog svetskog rata i bio član Srpske kraljevske akademije od 1912. godine, isticao je da Austrougarska predstavlja oruđe nemačkog ekspanzionizma i uporedo sa podržavanjem ideje češke države podržao i ideju jugoslovenstva. Emil Oman i Ernest Deni su analizu odnosa Srbije i Austrougarske od perioda Aneksione krize i Balkanskih ratova definitivno usmerili ka podršci francuskih intelektualaca ujedinjenju Južnih Slovena kao značajnom interesu francuske politike na Balkanu.

Nemiri na Balkanu početkom 20. veka i izbijanje Mladoturske revolucije jula 1908. godine dodatno su uticali da Nemačka, nakon neuspeha u Maroku, izmeni svoju osvajačku strategiju i započne realizaciju „prodora na Istok“ („Drang nach Osten“). Balkan je postao mesto borbe evropskog kapitala za prevlast na njemu, a istovremeno, bio je zahvaćen nacionalnim vrenjem, s izraženim antiaustrijskim raspoloženjem Južnih Slovena, nerešenim agrarnim i nacionalnnim pitanjem u Bosni i Hercegovini. Austrougarska je uz nemačku podršku, imala interes da ovlada Balkanom i zaustavi jačanje srpskog nacionalnog pokreta i ideje ujedinjenja Južnih Slovena. Kako bi zaustavila dalju izgradnju ekonomske samostalnosti Srbije i suprotstavljanje propagandi o južnoslovenskom jedinstvu, Austrougarska je planirala izgradnju železničke linije koja bi povezivala austrijsku železničku mrežu sa Solunom, preko Bosne i Hercegovine i Novog Pazara. Ovim je ekonomsko osamostaljivanje Srbije naišlo na velike probleme, kao i francusko angažovanje oko projekta Jadranske železnice. Nikola Pašić izneo je 1908. godine ideju pruge „Dunav – Jadran“ i uz podršku ruske diplomatije, koja je smatrala da pitanje železnica na Balkanu ne prelazi ekonomski okvir, Srbija je zatražila i podršku Francuske. Miroslav Spalajković, načelnik Ministarstva spoljnih poslova Srbije i Milenko Vesnić, srpski poslanik u Parizu, vodili su pregovore sa bivšim direktorom Otomanske banke i predsednikom Istočnog finansijskog društva, Roberom Navilom, kako bi oformili francusko-srpski konzorcijum za izgradnju železnice. Međutim, izgradnju železnice u drugi plan potisnula je aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine.

U periodu međunarodne krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine, Francuska je bila aktivna u njenom smirivanju i nastojala je da podrži prodiranje svog kapitala u Srbiji. Za Francuze je posebni značaj imala izgradnja pruge Morava – Timok (Paraćin–Zaječar) jer je povezivao Bor, odnosno rudnike, koje su još od 1904. godine eksploatisala francuska preduzeća. U septembru 1908. godine preduzeće pod upravom Manža, dobilo je koncesiju za izgradnju pruge Morava – Timok, ali je zatvaranje austro-srpske granice, zabrana  korišćenja austrougarske železnice i otežano snadbevanje sprečilo izgradnju u predviđenom roku. Uz podršku ruske diplomatije, u leto 1909. godine, ponovo je pokrenuto pitanje železnice Dunav – Jadran. Srpska vlada je francuskom diplomatskom predstavniku Dekou iznela stav na osnovu koga je izgradnja železnice bila legitimno zadovoljenje zbog srpskog uvažavanja saveta velikih sila u vreme aneksione krize, ali do realizovanja načelne podrške Pišona nije došlo. Francuski ministar Pišon je uticao na Carigrad da ubrza donošenje pozitivne odluke o izgrađivanju železnice. Iz straha za svoje interese u Osmanskom carstvu, Pišon je promenio svoje mišljenje i odustao od insistiranja kod Porte na izgradnji pruge jer Francuska „nikada nije imala nikakav direktan niti poseban interes u tom poslu“.

Aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske izazvala je  uznemirenje kod velikih sila jer je ukazala na mogućnost izbijanja opšteg rata. Srbiju su zahvatili protesti i ratoborno raspoloženje, a srpska vlada preduzela je diplomatsku akciju u Berlinu, Parizu, Londonu i Rimu. Pomenuti događaji na Balkanu imali su širok odjek na međunarodnoj sceni, ali velike sile nisu bile spremne za rat. Francusko držanje prema Srbiji u periodu neposredno pre Aneksione krize ostalo je prisutno i u toku same krize. Srpski poslanik u Parizu Milenko Vesnić pokušao je bez uspeha da pridobije podršku ministra spoljnih poslova Francuske Stefana Pišona i predsednika vlade Žorža Klemansoa. Francuska vlada vezala se za stav Engleske i smatrala je da povreda Berlinskog ugovora nije dovoljan razlog da se krene u rat. Stoga nije uputila ni protest protiv čina aneksije, koji je bio i čin kršenja međunarodnih ugovora. Ovim je Francuska jasno istakla opredeljenje da uskladi svoje odnose sa Nemačkom, očuva svoje interese u Osmanskom carstvu i ne zaoštrava odnose sa Austrougarskom.

Vesnić je pisao da Francuska nije u prilici „zatezati žice“ prema Nemačkoj zbog „sve većeg jačanja socijalističkih i internacionalističkih težnji, a drugo stoga što bi sad već bilo teško razuveriti Francuze da Marokansko pitanje nije glavni povod eventualnom sukobu, a opet radi njega je gotovo nemoguće ratovati u ovoj zemlji pod današnjim prilikama“. U februaru 1909. godine Francuska i Nemačka su potpisale deklaraciju na osnovu koje je Nemačka priznala političku prevlast Francuske u Maroku, a Francuzi obećali da neće ometati nemačke ekonomske interese. Krajem istog meseca, Francuska je pisala Rusiji da aneksija Bosne i Hercegovine „ne obuhvata vitalne interese Rusije“, kao i da „francusko javno mišljenje ne bi moglo shvatiti da bi takvo pitanje moglo odvesti u rat u kojem bi francuske i ruske armije morale da učestvuju“.

Ipak, grupa francuskih intelektualaca, koju su činili profesori, novinari i publicisti: Alber Male, Viktor Berar, Emil Oman, Šarl Loazo i Ogist Goven organizovala je proteste protiv aneksije i držala predavanja u korist Srba. Francuski ministar Pišon je na inicijativu srpske diplomatije pokušao da ublaži nezadovoljstvo Srbije aneksijom Bosne i Hercegovine. U skladu sa srpskim interesima Pišon je izrazio rešenost da Srbija dobije izvesno zadovoljenje. Ovo obećanje imalo je za cilj smirivanje strasti koje su vodile u rat na Balkanu. Posebno težak udarac srpskoj vladi bilo je neodobravanje francuskog zajma početkom 1909. godine jer Francuska nije želela da finansira rat Srbije protiv Austrougarske.  Ipak, vodeće francuske diplomate u vreme krize na Balkanu su imale svesti da je kraj osmanske vlasti nad evropskim posedima blizu i da je potrebno da Francuska ima stav koji neće biti samo praćenje ruskih poteza. Pol Kambon, diplomata sa iskustvom i uticajem, poznavao je odlično Balkan i označio je Beč „vodećim generatorom problema na Balkanu“. Poznavanje i razumevanje balkanskih problema kod francuskih diplomata stvaralo je prostor za nove diplomatske akcije Srbije u Francuskoj. Za političku podršku Francuske srpskim interesima se u ovom periodu nisu stvorili puni uslovi i srpska strana je nastojala da iskoristi ono što joj je bilo ponuđeno – viši stepen ekonomske i kulturne saradnje.

Kada je 1909. godine opasnost rata otklonjena, srpska delegacija predvođena ministrom spoljnih poslova Srbije Milovanom Milovanovićem pokušala je da dobije ekonomske povlastice za ublažavanje krize. Aprila 1909. godine Milovanović je poveo opsežnu kampanju kod francuskih diplomatskih, političkih i bankarskih krugova za projekat novog zajma i jula 1909. godine sklopljen je preliminarni ugovor o zajmu, a u novembru 1909. godine potpisan je i Ugovor o zajmu. Da bi smirila tenzije između Austrougarske i Srbije, francuska vlada je prihvatila nemačko finansijsko učešće, uz nameru da onemogući srpske vojne porudžbine kod nemačke industrije. Srpski ministar Milovanović, koristeći argument mogućeg kašnjenja u isporuci, nije želeo da vrši vojne porudžbine kod Nemaca, iako su cene Krpua bile niže od Krezoa. Od 1885. do 1908. godine u Francuskoj su izvršene tri velike nabavke topova (1885., 1899., 1908.) koje su imale političku težinu. Ovim je u od perioda nakon aneksije Bosne i Hercegovine učvršćeno ekonomsko-političko vezivanje Srbije za Francusku, što je uz generacijsku opijenost njene elite francuskom kulturom vodilo mnogostrukim uticajima Francuske u Srbiji i među Srbima na Balkanu.

U ovom periodu francuska osiguravajuća društva Que Patronal i Sièdge Socile iskoristila su povoljnu klimu za francusku privredu i otvorili su filijale u Srbiji. Francuska politika prema Srbiji uz visok nivo ekonomske zainteresovanosti za Srbiju i postepeno pojačano političko interesovanje pokazuje oscilacije, kolebanje i promišljenost. Neutralisanje mogućnosti da dođe do rata za koji Francuska nije bila spremna karakteristika je francuske balkanske politike. Osnivanje Banque Franco–Serbe (Francusko-srpska banka) 1910. godine direktno je potpomognuto aktivnostima francuske vlade s ciljem da se ostvari monopolistički položaj francuskog kapitala. Državni vrh Francuske plašio se poremećaja na Balkanu koji bi ugrozili francuski kapital uložen u Osmansko carstvo preko Carske otomanske banke..

Francuski naučnici i publicisti, kao i diplomate u Beču i Beogradu, u periodu od 1894. do 1914. godine posmatraju odnose Austrougarske i Srbije u sklopu blokovske podele, raspada osmanske vlasti na evropskim posedim i nemačkog prodora na Istok. Pažnju posvećenu Balkanu, Srbiji i Srbima, od 1894. godine i sklapanja sporazuma sa Rusijom, uvećavale su međunarodne krize i rast ekonomske i političke moći Nemačke. Francuski intelektualci Šarl Loazo, Andre Šeradam, Ernest Deni i Emil Oman su svojim tekstovima ukazivali na mogućnost da slovenski svet Balkana, odnosno buduća zajednica Južnih Slovena, bude odbrana od širenja germanizma. Odnose između Srbije i Austrougarske francuski intelektualci su posmatrali u kontekstu nemačkog prodora na Balkan i raspada osmanske kontrole i vlasti nad evropskim posedima. U duhu zaštite interesa Francuske, intelektualci su oprezno, od Aneksione krize, a od Balkanskih ratova i sve otvorenije, iskazivali nesimpatisanje austrougarske politike prema Balkanu i Srbiji.