Аутор: Ђорђо Сладоје
У Катару је одржано Свјетско првенство у фудбалу, у децембру кад му вријеме није. А морало је баш тада, јер је то једини период године кад је могуће трчати за лоптом без лоших посљедица по здравље. Љетне температуре су тамо тако високе, да се фудбал једва може гледати, а камоли играти. Били су на мундијалу и наши. А боље да нису. Видјело се по свему да смо ми још далеко од неког значајнијег успјеха који љубитељи фудбала чекају деценијама.
Нова енергија коју је покренуо селектор Драган Стојковић убрзо је спласнула па се објективно, уз повреде кључних играча и физичку неспремност, више није ни могло. А кад ће се моћи, то је у овом тренутку заиста тешко рећи. Ствари су додатно отежале и неке тактичке грешке, као што су играње без класичних бекова и очигледна неспремност за турнирско такмичење. Али то су ипак проблеми који се у ходу дају поправити. Оно што се већ годинама не поправља јесте хаотично стање у нашој фудбалској организацији гдје се драматично сударају различите интересне групе којима репрезентација није главна брига. И може се догодити да на изборима у марту ново руководство смијени селектора, који нас је ипак одвео на највећу смотру фудбала, и на његово мјесто доведе некога по својој вољи, у тренутку кад крећу квалификације за Европско првенство на коме нисмо учествовали у посљедње двије деценије.
Ово Свјетско првенство показало је да фудбал назадује због доминације тренерске тактике којој је циљ побједа по сваку цијену. Утакмица на којој се за деведесет минута, једном-двапут шутне на противнички гол не може задовољити навијаче који ипак масовно долазе на стадионе иако је очигледно да се фудбал одавно не игра за њих већ за паре, велике паре које се у спорту, а у фудбалу и око фудбала нарочито, врте у баснословним сумама, а чије су то паре тешко је дознати.
Фудбал се одавно не игра на гол више, гдје би до изражаја дошли прави мајстори којих још увијек има, већ уназад или упорно кружећи око противничког шеснаестерца, а најчешће је бјесомучно „крљање“ на средини терена, гдје осредњи фудбалери настоје, не бирајући средства, да онемогуће, да не кажем онеспособе, оне најбоље. Тек неколико врхунских фудбалера – Меси, Гризман, Модрић, Нејмар, Мбапе – подсјетило нас је на тренутке, упркос свему, на љепоту ове игре. Није више важно да противничког играча надмудриш и надиграш већ да си у стању да га претрчиш, фаулираш по систему – лопта може проћи али не и играч. Снага и готово атлетске особине, уз савладану елементарну технику, довољни су да по тренерским строгим шемама урадиш оно што се од тебе очекује, а то је повољан резултат. Побједа је искључиви циљ за који се не бирају средства. А за публику се може играти једино против изразито слабијих противника.
Али и ту су се оклизнули многи фаворити попут, рецимо, Бразила, Њемачке, Шпаније, Португалије, Белгије, што и за нас може бити некаква утјеха, али не и оправдање за једно блиједо издање на највећој фудбалској смотри. Јер чудно је и необјашњиво да наши фудбалери добро играју у многим великим европским клубовима, а да се у репрезентацији не могу препознати.
Можда је поредак најбољих на овом првенству ипак праведан, иако за многе изненађујући. Очигледан је напредак афричких и азијских екипа, попут Марока чија је фанатична борбеност и код нас наишла на опште симпатије. Хрвати већ дуго имају добру екипу и постижу резултате који су за респект, а Французе је, чини ми се, коштао тај помало препотентни однос према готово свим противницима. Титулу је, као што је познато, освојила репрезентација Аргентине која је играла са највише страсти, предвођена најбољим играчем свијета у посљедње три деценије и ношена силном навијачком енергијом.
А идеја нашег селектора да му екипа игра лијеп, нападачки фудбал, какав је и сам сјајно играо, разбила се, сасвим логично, у парампарчад. Љепота фудбалске игре, маштовитост и мајсторство ипак не доносе бодове. А да би фудбал остао најважнија споредна ствар на свијету, мораће се вратити управо игри која је исконска човјекова потреба. А паре се могу зарађивати на стотину других мјеста и начина.
Остави коментар