Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
О рату у Украјини доста се говори и пише, како у светској тако и у нашој јавности. Чак можемо рећи да је украјинска криза све друге важне глобалне теме оставила у сенци, што није нимало случајно. Наиме, никако не смемо занемарити чињеницу да се у овом случају ради о највећем оружаном сукобу на Старом континенту и то од краја Другог светског рата. Такође, скоро сви стручњаци за међународне односе слажу се у томе да свет, након овог сукоба, више никад неће бити исти. Данас, сви смо сведоци важног историјског процеса током кога се у крви успостављају нови међународни односи, а на згаришту старог уздиже се нови светски поредак.
Као по правилу такви епохални историјски процеси, увек су се дешавали уз значајне потресе. Окидач за њих најчешће су били глобални ратови, па самим тим, не можемо да се не запитамо: јесмо ли и данас сведоци таквог развоја ситуације? Односно, оправдано се поставља питање да ли је Трећи светски рат већ почео, само ми тога још нисмо ни свесни. Свакако да овај сукоб у Украјини већ сада има карактеристике глобалног рата. Сагледамо ли га економски и медијски он је већ попримио најшире размере. Са друге стране, у војном смислу, рат још увек има локални карактер. Или ти боље речено и даље се води искључиво на територији Украјине, док је остатак света још увек поштеђен.
Наравно да тренутне околности отварају питање куда нас цела ова ратна катастрофа у Украјини води и хоће ли се ситуација стабилизовати или нас пак очекује ескалација? Свакако да је ширење сукоба нешто што највише забрињава. Сама чињеница да се овај рат суштински води између Русије и политичког Запада, а да и једна и друга страна располажу убитачним арсеналом нуклеарног оружја, мора да нас уплаши. Нарочито у околностима, када имамо чак и децидне поруке из Русије да од употребе нуклеарног оружја неће презати, уколико опстанак њихове земље буде угрожен. Самим тим, свака реч разума у овом ратном лудилу, а посебно свака мировна иницијатива, мора бити поздрављена. Поготово када долази од Хенрија Кисинџера, неког чији су ауторитет и углед у свету дипломатије неспорни.
На Светском економском форуму у Давосу, овај деведесетдеветогодишњи амерички дипломата изнео је свој став о тренутно најважнијем глобалном политичком питању. Кисинџер је нагласио да свет има само пар месеци да пронађе неко мирно решење за ову кризу и да уколико се то не деси следи нам ескалација сукоба и неминовно глобална катастрофа. Поред тог указивања на ургентност трагања за миром, он је изрекао нешто што у овом тренутку слободно можемо назвати бласфемичним за политички Запад. А то је да њима самима не одговара потпуни пораз Русије у овом рату. Кисинџер је упозорио да уколико би Москва доживела неуспех, то би је сасвим извесно гурнуло у наручје званичног Пекинга. НР Кина, стекла би блиског и ресурсима пребогатог савезника и то у статусу „млађег брата“. Пошто је једина претња по глобалну доминацију САД-а Кина, Русија то свакако није, овакав сценарио користио би само Пекингу, док би Запад немоћно посматрао економско, политичко и војно јачање најмногољудније земље света. Суштински, успон Кине тиме би био само убрзан, а пад Америке са трона светске моћи неминовност.
Међутим, поред тога што је подсетио Запад на сопствене глобалне интересе и погубност политике конфронтације са Русијом, Кисинџер је својим политичким саборцима изнео још једну болну истину. Односно, указао је да се у претходна четири месеца рата променила и слика на терену. Тачније, да ће власт у Украјини морати да направи тешке и болне уступке Кремљу, као неопходну жртву за склапање мира. На првом месту, по његовом мишљењу, власти у Кијеву морале би одустати од даљег приближавања Западу и помирити се са тим да никад неће бити део НАТО-а. Тачније, да ће имати статус неутралне земље са улогом да буде својеврсна тампон зона између Истока и Запада. Нема сумње да, по Кисинџеровом мишљењу, то нису једине жртве које би Украјина морала да поднесе зарад глобалног мира. Зато се, уз све поменуто, морају урачунати и одређени, детаљно не дефинисани, територијални уступци Москви, а што је за власт у Кијеву најболније и најтеже питање. Међутим, без његовог решавања, окончање рата било би немогућа мисија.
Делује да је овај „глас разума“, у тренутку када антируска хистерија доминира, био отрежњујући и неопходан за западну јавност. Кисинџер је доајен светске дипломатије и неко ко је, не само био сведок свих глобалних криза од Другог светског рата до данас, већ неретко и активни учесник у њиховом решавању. Вероватно су зато само његове речи имале довољну снагу да, бар на моменат, надјачају ту заглушујућу буку ратних поклича. Међутим, никако не треба занемарити ни то да је Кисинџер пензионер и да није у позицији да одлучује или пресудно усмерава америчку дипломатију. Самим тим, поставља се питање: колико су они у Вашингтону, који имају власт, спремни да га саслушају?
Не тако давно, марта месеца 2021. године, Хенри Кисинџер је на догађају у организацији чувеног британског тинк-тенка Четам хауса (Chatham House) упозоравао да свет иде у катастрофу. Већ тада искусни дипломата јасно је указао на то да је Пакс Американа завршена и да САД морају направити искорак ка Кини. Тачније, отпочети градњу нових међународних односа са том другом најмоћнијом силом у свету. Кисинџер је још тада детектовао опасност од светског рата коју са собом носи рушење једног, а уздизање новог светског поретка. Зато је предложио превентивну дипломатску акцију којом би се евентуални сукоб предупредио. Односно, предложио је споразум две најмоћније силе света о подели интересних сфера и одговорности, чиме би се опасност од глобалног обрачуна свела на минимум. Међутим, и тада је јавност са посебном пажњом саслушала шта искусни дипломата има да каже. Надуго и нашироко писали су о томе готово сви светски медији. Коментарисали су његове речи угледни аналитичари, коментатори и спољнополитички теоретичари. Али, они који одлучују, а то су владајуће политичке елите у САД, нису га послушале. У том тренутку, водећи вашингтонски кругови већ дубоко су „загазили“ у реализацију стратегије „сламања Русије“, као предуслова за обрачун са Кином. Самим тим, било каква промена, па макар подстакнута и од Кисинџера, очигледно није долазила у обзир.
САД су 2014. године оствариле велику геополитичку победу. Тада се десила чувена револуција на Мајдану током које су прозападне структуре у Кијеву преотеле власт од председника Виктора Јануковича. Реакција Русије тада се примарно манифестовала на Криму. Власти у Кремљу подржале су тамошње проруско становништво у намери да се одвоји од Украјине и интегрише у Русију. Пошто је Крим, за руководство у Москви, имао стратешки значај, Русија се фокусирала превасходно на тај део Украјине. Сем тога, очигледно се веровало да је та промена у Кијеву само ексцес и да ће убрзо, услед енергетско-економске зависности од Русије, Украјина поново окренути Москви. Међутим, ни сви притисци из Кремља, нарочито енергетски, нису поколебали нове власти у Кијеву. Неретко не бирајући средства, украјински прозападни властодршци бескомпромисно су се обрачунавали са руским утицајем у својој земљи. Управо зато, чак ни пад стандарда украјинских грађана није успео да промени нови курс земље. Комбиновањем снажне антируске пропаганде и сурове репресије према проруским елементима у Украјини прозападна политичка елита се ушанчила у Кијеву. Сваки покушај из Кремља да се та реалност измени, посебно преко Минских споразума, одбијао се о непоколебљиву одлучност украјинских власти да не дозволе повратак руског утицаја.
Пошто је након осам година војног и политичког надмудривања постало јасно да је у датим околностима украјински политички заокрет на Исток неизводљив, Путин је потегао последњи адут. Покушао је у директним разговорима са Западним лидерима да промени ту реалност. Како су се Европљани показали непоузданим партнерима, јер нису успеле да за сво то време натерају Украјинце да спроведу Минске споразуме, Путин се окренуо Американцима. У децембру месецу 2021. године понудио је споразум САД-у о изградњи нове политичке и безбедносне архитектуре у Европи. Примарни циљ тог предлога руског председника налазио се у захтеву да се НАТО писмено обавеже да се неће даље ширити на Исток. Односно, да ће општеприхваћена неутралност Украјине гарантовати да та земља неће постати део западног војно-политичког круга.
Пошто су САД одбиле Путинов предлог, само пар месеци касније Русија је „преломила“ да ће оружјем заштити своје интересе у Украјини. Тако је 24. фебруара 2022. године започела руска специјална војна операција. Из ових чињеница можемо закључити да „јастребови у Вашингтону“ нису желели споразум са Москвом. Односно, сада постаје потпуно јасно да су прижељкивали овакав сценарио. Наиме, није тајна да је у САД свим политичким структурама јасно да је главна претња по њихову глобалну доминацију Кина, а не Русија. Међутим, очигледно постоје две школе мишљења како се са том претњом изборити. Тренутно на власти у Вашингтону налазе се структуре које сматрају да се прво треба обрачунати са Русијом. Односно, требало би економски и војно исцрпети „Сибирског медведа“. Изазвати унутрашња политичка превирања и социјалне потресе у Русији, а затим је распарчати или ставити под своју контролу. Тиме би се Кина лишила потенцијално најмоћнијег савезника, без чијих енергената би постала веома рањива. Наиме, Кинеска економска моћ почива на енормној индустријској производњи. Самим тим, та моћна привреда троши велику количину енергије, која би јој у случају пада Русије под западну доминацију сасвим извесно била ограничена. Управо зато, данас смо сведоци покушаја САД-а да Русију економски и војно исцрпе како би је „бацила на колена“ и докопали се њених ресурса.
Иначе, та политика западна офанзива на Русију започела је 2014. године на кијевском Мајдану, а настављена је кроз покушај да се Турска увуче у рат у Сирији као опонент Русији. Америчка администрација покушала је тада да Русији супротстави Турску, земљу са једном од најмоћнијих армија света. Нема сумње да би се Русија нашла у изузетно тешкој ситуацији, да је којим случајем Турска тада прихватила намењену јој улогу. Русија би се суочила са противником који би максимално црпео њене војне и економске потенцијале. Убиство руског амбасадора у Турској, обарање руског авиона од стране турске ловачке авијације, све су то били покушаји да се изазове сукоб на релацији Анкара–Москва. Међутим, испоставило се да су били безуспешни. Кључну улогу тада су одиграли одлучност Реџепа Таипа Ердогана, да његова земља не буде амерички пион у обрачуну Запада са Русијом, али и руске обавештајне службе. Захваљујући њиховим информацијама спречен је пуч 2016. године, а Ердоган је опстао на власти.
Офанзивну политику „америчких јастребова“ ка Русији, тада је привремено прекинула победа Доналда Трампа, новембра 2016. године, на председничким изборима у САД. Очигледно је да Трамп, као и Кисинџер, припада тој умеренијој или боље речено разумнијој политичкој струји у Вашингтону. Наиме, они су такође мишљења да је Кина кључни непријатељ САД, али су противници идеје да се пре сукоба са најмногољуднијом земљом света треба обрачунати са Русијом. Наиме, они заступају становиште да Кину прво треба изоловати и то посебно од Русије. Односно, по могућности званичну Москву би у том сукобу чак требало придобити на своју страну, а уколико је то неизводљиво, онда бар обезбедити да се држи по страни. У сваком случају морао би се избећи за САД најгори сценарио, а то је да се истовремено иде у сукоб и са једном и са другом силом. Уосталом Кисинџер је слично наступао у време када је под америчким председником Ричардом Никсоном био државни секретар. Тада је дао кључни импулс приближавању САД-а Кини, како би се та земља отргла од чврстог совјетског савезничког загрљаја. Данас, Кисинџер покушава да спречи то зближавање Кине и Русије управо кроз идеју мировног решења кризе у Украјини. Свестан је стари дипломата да сваким даном продужавања рата, шансе за мир постају све мање, а опасност од ескалације све већа. Чак и у америчким медијима последњих недеља, по први пут од отпочињања овог сукоба, видимо преиспитивање садашње политичке тактике и стратегије. Свакако да је то подстакнуто не само Кисинџеровом изјавом, већ и унутрашњим притиском опонената тренутним владајућим структурама у САД.
Међутим, ништа не може променити чињеницу да се ова својеврсна мировна политичка акција води од стране опозиционих структура америчке политичке сцене. Коначну одлуку о томе како ће се водити политика према Русији, и рату у Украјини, биће на садашњим владајућим круговима у Вашингтону. Како сад ствари стоје, они су ближе томе да иду правцем продубљивања сукоба, него деескалације. И одмах то да нагласимо, најмање завршетак рата зависи од односа Русије и Украјине, јер су кијевске владајуће структуре потпуно потпале под утицај Вашингтона. Сем тога, захваљујући снажној пропаганди, а нарочито чињеници да руска специјална операција траје споро, Украјинци су охрабрени да овај рат наставе и да га воде до коначне победе. Ма колико то суштински звучало и било нереално. Кључну улогу у формирању таквог „победничког наратива“ одиграло је одустајање руске војске од операције према Кијеву, што су украјинске власти у јавности представиле као своју велику победу, па чак и као доказ да коначан исход њиховог сукоба са Русијом може бити победоносан. Тиме су охрабрили, не само сопствену јавност него и оружане снаге. Када на то додамо да ни једна влада на свету не жели да се добровољно одрекне свог дела територије, па ни украјинска, онда нам постаје јасно да било какав директан договор на релацији Кијев–Москва није реалан. Једини који могу натерати украјинске властодршце на уступке су њихови западни ментори и то пре свега они у Вашингтону.
Међутим, чини се да инерција рата Белу кућу и Стејт департмент гура ка продубљивање сукоба. Можда нам то најбоље говори изјава америчког председника Џоа Бајдена на дипломатској турнеји у Азији маја месеца 2022. године. Наиме, Бајден се у Токију састао са лидерима Јапана, Аустралије и Индије. Као бомба тада је одјекнула његова изјава да ће САД бранити Тајван од евентуалне Кинеске инвазије. Многи су ту изјаву покушали да припишу неопрезношћу, Бајденовим годинама или евентуалном сенилношћу, али чини се да то и није баш тако. Пре би смо могли закључити да је амерички председник јасно рекао оно што је желео да каже. Тачније, послао је претећу поруку Кини, да се у овом сукобу држи по страни и не помаже Русији да умањи последице западних санкција. Очигледно је, да уколико Кина настави да повећава куповину руских енергената и уколико омогући трансфер њене технологије ка Русији, западна политика санкција, краткорочно и дугорочно, доживеће фијаско. Такође, Бајден је послао и поруку охрабрења Тајвану. Наиме, властима на том острву свакако није свеједно када види како је Украјина препуштена сама себи и како им са Запада стиже мало новца и оружја, а у изобиљу једино пропаганда и морална подршка. Након ове Бајденове изјаве добили су јасну поруку да их „ујка Сем“ неће оставити на цедилу.
Међутим, тај одлучан став САД нам можда говори и још нешто, а то је да садашња америчка администрација размишља и о проширивању сукоба. Тачније, ако већ нису успели да сломе Русију, као предуслов за обрачун са Кином, онда би могли кренути путем истовременог сукоба и са Москвом са Пекингом. Као што данас покушавају да изолују Русију, не треба нас изненадити уколико жртва такве политике Запада постане и Кина. Посебно зато што делује да би њена економија била мање отпорна на санкције Запада него што је то Руска. Нарочито када узмемо у обзир да су америчко и европско тржиште, места где кинеске компаније пласирају робу у вредности од више стотина милијарди долара, што САД и ЕУ чини најважнијим трговинским партнерима Кине. Процене говоре да око 40% кинеског извоза одлази у САД и ЕУ.
Уколико би садашња америчка администрација кренула путем, изоловања Кине и Русије, био би то сигуран сигнал да је „гвоздена завеса“ спуштена и да је човечанство у новом хладном рату. Кинеска привреда би у том случају трпела озбиљне последице, што би могло довести до губитка милиона радних места у тој земљи. Свакако да би то изазвало и одређене унутрашње фрустрације у кинеском друштву и да би власт у Пекингу морала да тражи начин како да истовремено санира економску штету, али и амортизује унутрашње незадовољство. Историја нас учи да су као по правилу, у таквим околностима, владе тежиле да ту унутрашњу нагомилану негативну енергију усмере против спољњег непријатеља. Управо би питање Тајвана у таквим околностима могло веома лако бити отворено, јер ни сама Кина више не би имала разлога за било какав обзир према интересима Запада. Осим тога, Тајван би послужио као одлична прилика да се фокус кинеске јавности усмери са економских проблема на решавање националног питања. САД и његови савезници, у таквим околностима, морали би испоштовати обећање дато Тајвану што би био јасан сигнал да смо у Трећем светском рату.
У случају реализације таквог сценарија, америчка администрација би се упустила у обрачун са две силе истовремено. Нема сумње да би то многи назвали стратешком грешком, али питање је шта им друго преостаје. Наиме, детант са Русијом и преусмеравње офанзиве Запада искључиво на Кину, сада је практично искључено. Тешко је за очекивати да после свега Русија може бити савезник Запада или да може остати по страни у неком сукобу Запада и Кине. Евентуални пораз Кине, за Русију би био сигнал да ће се Запад поново кренути обрачуну са њом. Зато би, у најмању руку, Русија задржала пријатељски став према Кини, што би за Пекинг било сасвим довољно да успешно одолева притисцима САД. Са друге стране, уколико би прихватили Кисинџеров предлог о договору САД-а и Кине, са циљем заједничког креирања новог светског поретка, то би значило да се САД мире са губитком доминантне позиције у свету. Кинески поход на место најмоћније земље света не може се зауставити не чињењем, а свака глобална сила тежи да под сваку цену спречи свој пад, па тако и САД.
Управо зато смо, нажалост, данас ближи ескалацији него деескалацији овог сукоба. Проширењем вихора рата на Азију, тешко би се могао избећи домино ефекат, који више нико не би могао зауставити. Кавказ, Сирија, Корејско полуострво, Молдавија, прибалтичке републике, све су то потенцијална жаришта која би веома лако планула, док би тај пламен и Исток и Запад несумњиво гасили бензином. Исход, у том случају, био би апокалиптичан.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
https://www.nytimes.com/2022/05/25/world/europe/henry-kissinger-ukraine-russia-davos.html
https://www.washingtonpost.com/world/2022/05/24/henry-kissinger-ukraine-russia-territory-davos/
https://www.chathamhouse.org/2021/03/us-china-relations-turning-crisis-opportunity
https://www.youtube.com/watch?v=6b89jcNqgJo : Henry Kissinger: ‘We are now living in a totally new era’ | FT (Financial Times)
Остави коментар