Autor: msr Srđan Graovac, istoričar
O ratu u Ukrajini dosta se govori i piše, kako u svetskoj tako i u našoj javnosti. Čak možemo reći da je ukrajinska kriza sve druge važne globalne teme ostavila u senci, što nije nimalo slučajno. Naime, nikako ne smemo zanemariti činjenicu da se u ovom slučaju radi o najvećem oružanom sukobu na Starom kontinentu i to od kraja Drugog svetskog rata. Takođe, skoro svi stručnjaci za međunarodne odnose slažu se u tome da svet, nakon ovog sukoba, više nikad neće biti isti. Danas, svi smo svedoci važnog istorijskog procesa tokom koga se u krvi uspostavljaju novi međunarodni odnosi, a na zgarištu starog uzdiže se novi svetski poredak.
Kao po pravilu takvi epohalni istorijski procesi, uvek su se dešavali uz značajne potrese. Okidač za njih najčešće su bili globalni ratovi, pa samim tim, ne možemo da se ne zapitamo: jesmo li i danas svedoci takvog razvoja situacije? Odnosno, opravdano se postavlja pitanje da li je Treći svetski rat već počeo, samo mi toga još nismo ni svesni. Svakako da ovaj sukob u Ukrajini već sada ima karakteristike globalnog rata. Sagledamo li ga ekonomski i medijski on je već poprimio najšire razmere. Sa druge strane, u vojnom smislu, rat još uvek ima lokalni karakter. Ili ti bolje rečeno i dalje se vodi isključivo na teritoriji Ukrajine, dok je ostatak sveta još uvek pošteđen.
Naravno da trenutne okolnosti otvaraju pitanje kuda nas cela ova ratna katastrofa u Ukrajini vodi i hoće li se situacija stabilizovati ili nas pak očekuje eskalacija? Svakako da je širenje sukoba nešto što najviše zabrinjava. Sama činjenica da se ovaj rat suštinski vodi između Rusije i političkog Zapada, a da i jedna i druga strana raspolažu ubitačnim arsenalom nuklearnog oružja, mora da nas uplaši. Naročito u okolnostima, kada imamo čak i decidne poruke iz Rusije da od upotrebe nuklearnog oružja neće prezati, ukoliko opstanak njihove zemlje bude ugrožen. Samim tim, svaka reč razuma u ovom ratnom ludilu, a posebno svaka mirovna inicijativa, mora biti pozdravljena. Pogotovo kada dolazi od Henrija Kisindžera, nekog čiji su autoritet i ugled u svetu diplomatije nesporni.
Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, ovaj devedesetdevetogodišnji američki diplomata izneo je svoj stav o trenutno najvažnijem globalnom političkom pitanju. Kisindžer je naglasio da svet ima samo par meseci da pronađe neko mirno rešenje za ovu krizu i da ukoliko se to ne desi sledi nam eskalacija sukoba i neminovno globalna katastrofa. Pored tog ukazivanja na urgentnost traganja za mirom, on je izrekao nešto što u ovom trenutku slobodno možemo nazvati blasfemičnim za politički Zapad. A to je da njima samima ne odgovara potpuni poraz Rusije u ovom ratu. Kisindžer je upozorio da ukoliko bi Moskva doživela neuspeh, to bi je sasvim izvesno gurnulo u naručje zvaničnog Pekinga. NR Kina, stekla bi bliskog i resursima prebogatog saveznika i to u statusu „mlađeg brata“. Pošto je jedina pretnja po globalnu dominaciju SAD-a Kina, Rusija to svakako nije, ovakav scenario koristio bi samo Pekingu, dok bi Zapad nemoćno posmatrao ekonomsko, političko i vojno jačanje najmnogoljudnije zemlje sveta. Suštinski, uspon Kine time bi bio samo ubrzan, a pad Amerike sa trona svetske moći neminovnost.
Međutim, pored toga što je podsetio Zapad na sopstvene globalne interese i pogubnost politike konfrontacije sa Rusijom, Kisindžer je svojim političkim saborcima izneo još jednu bolnu istinu. Odnosno, ukazao je da se u prethodna četiri meseca rata promenila i slika na terenu. Tačnije, da će vlast u Ukrajini morati da napravi teške i bolne ustupke Kremlju, kao neophodnu žrtvu za sklapanje mira. Na prvom mestu, po njegovom mišljenju, vlasti u Kijevu morale bi odustati od daljeg približavanja Zapadu i pomiriti se sa tim da nikad neće biti deo NATO-a. Tačnije, da će imati status neutralne zemlje sa ulogom da bude svojevrsna tampon zona između Istoka i Zapada. Nema sumnje da, po Kisindžerovom mišljenju, to nisu jedine žrtve koje bi Ukrajina morala da podnese zarad globalnog mira. Zato se, uz sve pomenuto, moraju uračunati i određeni, detaljno ne definisani, teritorijalni ustupci Moskvi, a što je za vlast u Kijevu najbolnije i najteže pitanje. Međutim, bez njegovog rešavanja, okončanje rata bilo bi nemoguća misija.
Deluje da je ovaj „glas razuma“, u trenutku kada antiruska histerija dominira, bio otrežnjujući i neophodan za zapadnu javnost. Kisindžer je doajen svetske diplomatije i neko ko je, ne samo bio svedok svih globalnih kriza od Drugog svetskog rata do danas, već neretko i aktivni učesnik u njihovom rešavanju. Verovatno su zato samo njegove reči imale dovoljnu snagu da, bar na momenat, nadjačaju tu zaglušujuću buku ratnih pokliča. Međutim, nikako ne treba zanemariti ni to da je Kisindžer penzioner i da nije u poziciji da odlučuje ili presudno usmerava američku diplomatiju. Samim tim, postavlja se pitanje: koliko su oni u Vašingtonu, koji imaju vlast, spremni da ga saslušaju?
Ne tako davno, marta meseca 2021. godine, Henri Kisindžer je na događaju u organizaciji čuvenog britanskog tink-tenka Četam hausa (Chatham House) upozoravao da svet ide u katastrofu. Već tada iskusni diplomata jasno je ukazao na to da je Paks Amerikana završena i da SAD moraju napraviti iskorak ka Kini. Tačnije, otpočeti gradnju novih međunarodnih odnosa sa tom drugom najmoćnijom silom u svetu. Kisindžer je još tada detektovao opasnost od svetskog rata koju sa sobom nosi rušenje jednog, a uzdizanje novog svetskog poretka. Zato je predložio preventivnu diplomatsku akciju kojom bi se eventualni sukob predupredio. Odnosno, predložio je sporazum dve najmoćnije sile sveta o podeli interesnih sfera i odgovornosti, čime bi se opasnost od globalnog obračuna svela na minimum. Međutim, i tada je javnost sa posebnom pažnjom saslušala šta iskusni diplomata ima da kaže. Nadugo i naširoko pisali su o tome gotovo svi svetski mediji. Komentarisali su njegove reči ugledni analitičari, komentatori i spoljnopolitički teoretičari. Ali, oni koji odlučuju, a to su vladajuće političke elite u SAD, nisu ga poslušale. U tom trenutku, vodeći vašingtonski krugovi već duboko su „zagazili“ u realizaciju strategije „slamanja Rusije“, kao preduslova za obračun sa Kinom. Samim tim, bilo kakva promena, pa makar podstaknuta i od Kisindžera, očigledno nije dolazila u obzir.
SAD su 2014. godine ostvarile veliku geopolitičku pobedu. Tada se desila čuvena revolucija na Majdanu tokom koje su prozapadne strukture u Kijevu preotele vlast od predsednika Viktora Janukoviča. Reakcija Rusije tada se primarno manifestovala na Krimu. Vlasti u Kremlju podržale su tamošnje prorusko stanovništvo u nameri da se odvoji od Ukrajine i integriše u Rusiju. Pošto je Krim, za rukovodstvo u Moskvi, imao strateški značaj, Rusija se fokusirala prevashodno na taj deo Ukrajine. Sem toga, očigledno se verovalo da je ta promena u Kijevu samo eksces i da će ubrzo, usled energetsko-ekonomske zavisnosti od Rusije, Ukrajina ponovo okrenuti Moskvi. Međutim, ni svi pritisci iz Kremlja, naročito energetski, nisu pokolebali nove vlasti u Kijevu. Neretko ne birajući sredstva, ukrajinski prozapadni vlastodršci beskompromisno su se obračunavali sa ruskim uticajem u svojoj zemlji. Upravo zato, čak ni pad standarda ukrajinskih građana nije uspeo da promeni novi kurs zemlje. Kombinovanjem snažne antiruske propagande i surove represije prema proruskim elementima u Ukrajini prozapadna politička elita se ušančila u Kijevu. Svaki pokušaj iz Kremlja da se ta realnost izmeni, posebno preko Minskih sporazuma, odbijao se o nepokolebljivu odlučnost ukrajinskih vlasti da ne dozvole povratak ruskog uticaja.
Pošto je nakon osam godina vojnog i političkog nadmudrivanja postalo jasno da je u datim okolnostima ukrajinski politički zaokret na Istok neizvodljiv, Putin je potegao poslednji adut. Pokušao je u direktnim razgovorima sa Zapadnim liderima da promeni tu realnost. Kako su se Evropljani pokazali nepouzdanim partnerima, jer nisu uspele da za svo to vreme nateraju Ukrajince da sprovedu Minske sporazume, Putin se okrenuo Amerikancima. U decembru mesecu 2021. godine ponudio je sporazum SAD-u o izgradnji nove političke i bezbednosne arhitekture u Evropi. Primarni cilj tog predloga ruskog predsednika nalazio se u zahtevu da se NATO pismeno obaveže da se neće dalje širiti na Istok. Odnosno, da će opšteprihvaćena neutralnost Ukrajine garantovati da ta zemlja neće postati deo zapadnog vojno-političkog kruga.
Pošto su SAD odbile Putinov predlog, samo par meseci kasnije Rusija je „prelomila“ da će oružjem zaštiti svoje interese u Ukrajini. Tako je 24. februara 2022. godine započela ruska specijalna vojna operacija. Iz ovih činjenica možemo zaključiti da „jastrebovi u Vašingtonu“ nisu želeli sporazum sa Moskvom. Odnosno, sada postaje potpuno jasno da su priželjkivali ovakav scenario. Naime, nije tajna da je u SAD svim političkim strukturama jasno da je glavna pretnja po njihovu globalnu dominaciju Kina, a ne Rusija. Međutim, očigledno postoje dve škole mišljenja kako se sa tom pretnjom izboriti. Trenutno na vlasti u Vašingtonu nalaze se strukture koje smatraju da se prvo treba obračunati sa Rusijom. Odnosno, trebalo bi ekonomski i vojno iscrpeti „Sibirskog medveda“. Izazvati unutrašnja politička previranja i socijalne potrese u Rusiji, a zatim je rasparčati ili staviti pod svoju kontrolu. Time bi se Kina lišila potencijalno najmoćnijeg saveznika, bez čijih energenata bi postala veoma ranjiva. Naime, Kineska ekonomska moć počiva na enormnoj industrijskoj proizvodnji. Samim tim, ta moćna privreda troši veliku količinu energije, koja bi joj u slučaju pada Rusije pod zapadnu dominaciju sasvim izvesno bila ograničena. Upravo zato, danas smo svedoci pokušaja SAD-a da Rusiju ekonomski i vojno iscrpe kako bi je „bacila na kolena“ i dokopali se njenih resursa.
Inače, ta politika zapadna ofanziva na Rusiju započela je 2014. godine na kijevskom Majdanu, a nastavljena je kroz pokušaj da se Turska uvuče u rat u Siriji kao oponent Rusiji. Američka administracija pokušala je tada da Rusiji suprotstavi Tursku, zemlju sa jednom od najmoćnijih armija sveta. Nema sumnje da bi se Rusija našla u izuzetno teškoj situaciji, da je kojim slučajem Turska tada prihvatila namenjenu joj ulogu. Rusija bi se suočila sa protivnikom koji bi maksimalno crpeo njene vojne i ekonomske potencijale. Ubistvo ruskog ambasadora u Turskoj, obaranje ruskog aviona od strane turske lovačke avijacije, sve su to bili pokušaji da se izazove sukob na relaciji Ankara–Moskva. Međutim, ispostavilo se da su bili bezuspešni. Ključnu ulogu tada su odigrali odlučnost Redžepa Taipa Erdogana, da njegova zemlja ne bude američki pion u obračunu Zapada sa Rusijom, ali i ruske obaveštajne službe. Zahvaljujući njihovim informacijama sprečen je puč 2016. godine, a Erdogan je opstao na vlasti.
Ofanzivnu politiku „američkih jastrebova“ ka Rusiji, tada je privremeno prekinula pobeda Donalda Trampa, novembra 2016. godine, na predsedničkim izborima u SAD. Očigledno je da Tramp, kao i Kisindžer, pripada toj umerenijoj ili bolje rečeno razumnijoj političkoj struji u Vašingtonu. Naime, oni su takođe mišljenja da je Kina ključni neprijatelj SAD, ali su protivnici ideje da se pre sukoba sa najmnogoljudnijom zemljom sveta treba obračunati sa Rusijom. Naime, oni zastupaju stanovište da Kinu prvo treba izolovati i to posebno od Rusije. Odnosno, po mogućnosti zvaničnu Moskvu bi u tom sukobu čak trebalo pridobiti na svoju stranu, a ukoliko je to neizvodljivo, onda bar obezbediti da se drži po strani. U svakom slučaju morao bi se izbeći za SAD najgori scenario, a to je da se istovremeno ide u sukob i sa jednom i sa drugom silom. Uostalom Kisindžer je slično nastupao u vreme kada je pod američkim predsednikom Ričardom Niksonom bio državni sekretar. Tada je dao ključni impuls približavanju SAD-a Kini, kako bi se ta zemlja otrgla od čvrstog sovjetskog savezničkog zagrljaja. Danas, Kisindžer pokušava da spreči to zbližavanje Kine i Rusije upravo kroz ideju mirovnog rešenja krize u Ukrajini. Svestan je stari diplomata da svakim danom produžavanja rata, šanse za mir postaju sve manje, a opasnost od eskalacije sve veća. Čak i u američkim medijima poslednjih nedelja, po prvi put od otpočinjanja ovog sukoba, vidimo preispitivanje sadašnje političke taktike i strategije. Svakako da je to podstaknuto ne samo Kisindžerovom izjavom, već i unutrašnjim pritiskom oponenata trenutnim vladajućim strukturama u SAD.
Međutim, ništa ne može promeniti činjenicu da se ova svojevrsna mirovna politička akcija vodi od strane opozicionih struktura američke političke scene. Konačnu odluku o tome kako će se voditi politika prema Rusiji, i ratu u Ukrajini, biće na sadašnjim vladajućim krugovima u Vašingtonu. Kako sad stvari stoje, oni su bliže tome da idu pravcem produbljivanja sukoba, nego deeskalacije. I odmah to da naglasimo, najmanje završetak rata zavisi od odnosa Rusije i Ukrajine, jer su kijevske vladajuće strukture potpuno potpale pod uticaj Vašingtona. Sem toga, zahvaljujući snažnoj propagandi, a naročito činjenici da ruska specijalna operacija traje sporo, Ukrajinci su ohrabreni da ovaj rat nastave i da ga vode do konačne pobede. Ma koliko to suštinski zvučalo i bilo nerealno. Ključnu ulogu u formiranju takvog „pobedničkog narativa“ odigralo je odustajanje ruske vojske od operacije prema Kijevu, što su ukrajinske vlasti u javnosti predstavile kao svoju veliku pobedu, pa čak i kao dokaz da konačan ishod njihovog sukoba sa Rusijom može biti pobedonosan. Time su ohrabrili, ne samo sopstvenu javnost nego i oružane snage. Kada na to dodamo da ni jedna vlada na svetu ne želi da se dobrovoljno odrekne svog dela teritorije, pa ni ukrajinska, onda nam postaje jasno da bilo kakav direktan dogovor na relaciji Kijev–Moskva nije realan. Jedini koji mogu naterati ukrajinske vlastodršce na ustupke su njihovi zapadni mentori i to pre svega oni u Vašingtonu.
Međutim, čini se da inercija rata Belu kuću i Stejt department gura ka produbljivanje sukoba. Možda nam to najbolje govori izjava američkog predsednika DŽoa Bajdena na diplomatskoj turneji u Aziji maja meseca 2022. godine. Naime, Bajden se u Tokiju sastao sa liderima Japana, Australije i Indije. Kao bomba tada je odjeknula njegova izjava da će SAD braniti Tajvan od eventualne Kineske invazije. Mnogi su tu izjavu pokušali da pripišu neopreznošću, Bajdenovim godinama ili eventualnom senilnošću, ali čini se da to i nije baš tako. Pre bi smo mogli zaključiti da je američki predsednik jasno rekao ono što je želeo da kaže. Tačnije, poslao je preteću poruku Kini, da se u ovom sukobu drži po strani i ne pomaže Rusiji da umanji posledice zapadnih sankcija. Očigledno je, da ukoliko Kina nastavi da povećava kupovinu ruskih energenata i ukoliko omogući transfer njene tehnologije ka Rusiji, zapadna politika sankcija, kratkoročno i dugoročno, doživeće fijasko. Takođe, Bajden je poslao i poruku ohrabrenja Tajvanu. Naime, vlastima na tom ostrvu svakako nije svejedno kada vidi kako je Ukrajina prepuštena sama sebi i kako im sa Zapada stiže malo novca i oružja, a u izobilju jedino propaganda i moralna podrška. Nakon ove Bajdenove izjave dobili su jasnu poruku da ih „ujka Sem“ neće ostaviti na cedilu.
Međutim, taj odlučan stav SAD nam možda govori i još nešto, a to je da sadašnja američka administracija razmišlja i o proširivanju sukoba. Tačnije, ako već nisu uspeli da slome Rusiju, kao preduslov za obračun sa Kinom, onda bi mogli krenuti putem istovremenog sukoba i sa Moskvom sa Pekingom. Kao što danas pokušavaju da izoluju Rusiju, ne treba nas iznenaditi ukoliko žrtva takve politike Zapada postane i Kina. Posebno zato što deluje da bi njena ekonomija bila manje otporna na sankcije Zapada nego što je to Ruska. Naročito kada uzmemo u obzir da su američko i evropsko tržište, mesta gde kineske kompanije plasiraju robu u vrednosti od više stotina milijardi dolara, što SAD i EU čini najvažnijim trgovinskim partnerima Kine. Procene govore da oko 40% kineskog izvoza odlazi u SAD i EU.
Ukoliko bi sadašnja američka administracija krenula putem, izolovanja Kine i Rusije, bio bi to siguran signal da je „gvozdena zavesa“ spuštena i da je čovečanstvo u novom hladnom ratu. Kineska privreda bi u tom slučaju trpela ozbiljne posledice, što bi moglo dovesti do gubitka miliona radnih mesta u toj zemlji. Svakako da bi to izazvalo i određene unutrašnje frustracije u kineskom društvu i da bi vlast u Pekingu morala da traži način kako da istovremeno sanira ekonomsku štetu, ali i amortizuje unutrašnje nezadovoljstvo. Istorija nas uči da su kao po pravilu, u takvim okolnostima, vlade težile da tu unutrašnju nagomilanu negativnu energiju usmere protiv spoljnjeg neprijatelja. Upravo bi pitanje Tajvana u takvim okolnostima moglo veoma lako biti otvoreno, jer ni sama Kina više ne bi imala razloga za bilo kakav obzir prema interesima Zapada. Osim toga, Tajvan bi poslužio kao odlična prilika da se fokus kineske javnosti usmeri sa ekonomskih problema na rešavanje nacionalnog pitanja. SAD i njegovi saveznici, u takvim okolnostima, morali bi ispoštovati obećanje dato Tajvanu što bi bio jasan signal da smo u Trećem svetskom ratu.
U slučaju realizacije takvog scenarija, američka administracija bi se upustila u obračun sa dve sile istovremeno. Nema sumnje da bi to mnogi nazvali strateškom greškom, ali pitanje je šta im drugo preostaje. Naime, detant sa Rusijom i preusmeravnje ofanzive Zapada isključivo na Kinu, sada je praktično isključeno. Teško je za očekivati da posle svega Rusija može biti saveznik Zapada ili da može ostati po strani u nekom sukobu Zapada i Kine. Eventualni poraz Kine, za Rusiju bi bio signal da će se Zapad ponovo krenuti obračunu sa njom. Zato bi, u najmanju ruku, Rusija zadržala prijateljski stav prema Kini, što bi za Peking bilo sasvim dovoljno da uspešno odoleva pritiscima SAD. Sa druge strane, ukoliko bi prihvatili Kisindžerov predlog o dogovoru SAD-a i Kine, sa ciljem zajedničkog kreiranja novog svetskog poretka, to bi značilo da se SAD mire sa gubitkom dominantne pozicije u svetu. Kineski pohod na mesto najmoćnije zemlje sveta ne može se zaustaviti ne činjenjem, a svaka globalna sila teži da pod svaku cenu spreči svoj pad, pa tako i SAD.
Upravo zato smo, nažalost, danas bliži eskalaciji nego deeskalaciji ovog sukoba. Proširenjem vihora rata na Aziju, teško bi se mogao izbeći domino efekat, koji više niko ne bi mogao zaustaviti. Kavkaz, Sirija, Korejsko poluostrvo, Moldavija, pribaltičke republike, sve su to potencijalna žarišta koja bi veoma lako planula, dok bi taj plamen i Istok i Zapad nesumnjivo gasili benzinom. Ishod, u tom slučaju, bio bi apokaliptičan.
IZVORI I LITERATURA
https://www.nytimes.com/2022/05/25/world/europe/henry-kissinger-ukraine-russia-davos.html
https://www.washingtonpost.com/world/2022/05/24/henry-kissinger-ukraine-russia-territory-davos/
https://www.chathamhouse.org/2021/03/us-china-relations-turning-crisis-opportunity
https://www.youtube.com/watch?v=6b89jcNqgJo : Henry Kissinger: ‘We are now living in a totally new era’ | FT (Financial Times)
Ostavi komentar