Од Римљана до Турака: Нови Сад и околина у средњем веку

18/11/2020

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Подручје ужег градског језгра Новог Сада, чињеница, нема тако богату и славну старију, средњовековну и рану нововековну историју. То, наравно, не значи да ово подручје није насељено столећима, па и миленијумима. Истини за вољу, ако бисмо посматрали територију коју данас захвата административно Нови Сад доиста бисмо дошли до невероватних закључака који се тичу прошлости овог краја. Ради се о простору врло богатом историјским догађајима и процесима, за који су биле везане бројне историјске личности, познате чак и у добром делу познатог света.

У средњем веку се истичу посебно Петроварадин, као место чија пребогата историја средњег века може заправо бити и тема за себе, затим са сремске стране Каменица и са бачке стране Футог, као и уосталом, сам Нови Сад са неколико битних локалитета који ће бити споменути.

Једнако као што је Пешта развила у подножју моћне будимске тврђаве, тако се и данашњи Нови Сад (Петроварадински шанац) развио управо у подножју Петроварадинске тврђаве, Гибралтара на Дунаву, који поносно исписује миленијумску историју. У повесници Петроварадина остаје забележено да се на њему налази и вредно насеље из доба енеолита, те да постоје на тај начин јасни и недвосмислени археолошки докази да је Петроварадин био насељен од праисторије. Потом, Петроварадин је био и значајна тврђава на Дунаву у римско доба, посебно у оквиру система пограничних утврђења у Царству које се називало limes, а само римско име овог локалитета је било Cusum.

Ипак, кључно доба за простор данашње Петроварадинске тврђаве наступа у средњем веку. Простор на коме се налази Петроварадин је био један од посета жупана Петра, сина Гурвејевог, који је учествовао у завери против мајке угарског краља Беле IV, Гертруде. Краљ му је због тога одузео све поседе, а он сам, заједно са осталим завереницима је погубљен. Петар је на овакав начин из историје ишчезао, ушао је, додуше, у мађарску књижевност преко драме Банк бан Јожефа Катоне, где се помиње под именом Петур-бан. Иако су подаци о њему оскудни и упамћен је превасходно као један од завереника против краљице Гертруде, по њему је ипак остало име Петроварадин.

Након овог немилог догађаја на Петроварадин долазе редовници из римокатоличког монашког реда цистерцита, и то из Шампање у Француској. Цистерцити у Петроварадин долазе из опатије Тrium Fontium (Troifontaine), што буквално значи три извора. На молбу принца Беле, сина угарског краља Андрије II и будућег владара Угарске, из Троафонтена долазе опати који оснивају цистерцитски самостан у Петроварадину и посветили су га Богородици. Краљ је још 1236. године, управо у Петроварадину, издао две повеље, једну у вези са неком црквом у Аустрији, а друга повеља је доанциона издата једном другом угарском цистерцитском самостану. Тад је назван Belafons – Белин извор, а 24. јуна 1237, две године после доласка цистерцитских редовника, издата је и оснивачка повеља. У тој повељи је и први помен Руменке, као и још неких делова данашњег Новог Сада. Стога се с правом, и наравно уз диплому Слободног краљевског града Новог Сада из доба Марије Терезије, ова повеља сматра једним од кључних докумената у историји Новог Сада.

Као што је случај са бројним донацијама манастирима у средњем веку град је и Петроварадин опскрбио са 25 села и пустара. Опатији су припадали Њарад, Петур-Варад (Нови Сад на другој обали Дунава) и тамошња краљевска палата, односно резиденција, о којој ће нешто касније бити речи. Опатији је припадала и десетина, као и виноград са подручја опатије у Думбову, односно данашњем Раковцу. Опат је, према повељи, требало да живи у тврђави где му је био посед и место становања и где би требалo да се сагради палата, односно објекат у коме би сами редовници живели. Сама опатија се изгледа налазила вероватно на самој обали Дунава, најпре у околини данашњег Горњег града, а пресељена је на брдо, после татарске најезде 1241−1242. године.

Опатија је имала поседе у Бачкој, као и у Срему, са поседима и одличним условима за бављење виногардарством. Пољопривредни развој опатије одликовао се пре свега производњом одличног вина и то је, као и десетина прихода од вина из околине Будима осигуравало добре приходе. Осим тога, цистерцити су донели праву револуцију у производњи вина. Донели су савремене пољопривредне технике из Француске које су од вина из Срема начиниле врло уносан трговачки артикал на простору од Балтика до Медитерана. Сремско вино из Петроварадина је било својеврсни бренд средњега века и стога и не треба да чуди да средњовековни извори сведоче о сремском вину у Кракову, Дубровнику, Кошицама, Ердељу и другде. Богатство и углед опатије Свете Марије на Петроварадинској тврђави привлачило је и крунисане главе онога времена. У Петроварадину међу својим сународницима Французима, уз добро вино, боравио је и испрва претендент, а потом и угарски краљ Карло Роберт. Подршка ове опатије је била изузетно битна када је овај анжујски владар покушавао да се докопа угарског трона, у чему је и успео и успоставио власт анжујске династије у Угарској. После 1344. године Петроварадин и самостан су утврђени каменом тврђавом, што је санкционисао и папа Климент VI чиме је средњовековна тврђава добила много јачу фортификацију и била спремна на изазове новог времена.

Матија Корвин је управо у Петроварадину 1463. године потписао са Млетачком Републиком споразум о заједничкој борби против Турака, а исти угарски краљ је све до 1475. године у више наврата боравио у овој великој и угледној опатији. Будући да је била толико богата, није чудо да се за приходе ове опатије борио и готово па легендарни кардинал Родриго Борџија, потоњи папа Александар VI, једна од најозлоглашенијих личности светске историје. Као кардинал, Родриго Борџија је био заштитник, односно губернатор ове угледне и богате опатије, али треба поменути да он сам никад није ни био у Петроварадину. Касније се, од 1493. године па све до 1495.  за приходе ове тврђаве борио надбискуп Калоче и Бача и велики угарски хуманиста, Петар Варади. Овај споразум је изглађен тек када је Варади платио 5000 форинти за тврђаву и њене залоге, а калочко-бачки надбискуп је постао и формално господарем ове опатије.

Постоји и занимљив податак из културне историје ове опатије, а то је да је Frater Gregorius, петроварадински цистерцит (professus in Petrovaradino) 15. јула 1475. године уписао на универзитет у Бечу да студира теологију. Осим тога, она је била архив, била је место јавне вере (претеча данашњег нотаријата), а на основу једног инвентара из 1498. године сазнаје се да је овај конвент посвећен Богородици имао и богату библиотеку. Негде у исто време одлучено је да Петроварадин даје двеста војника, колико су давали и бачки и тителски каптол, како би се сакупила војска за борбу против Османлија, али је у коначници то било узалуд. Турска најезда, међутим, учинила је крај Петроварадину каквим га знамо у средњем веку. Уочи Мохачке битке, у јулу месецу 1526. године нестало је некоћ богате опатије, али је Петроварадин опстао и остао кроз векове као једна од најбитнијих тврђава на Дунаву.

Друга страна Дунава, заправо данашњи Нови Сад, такође је била насељена у средњем веку. И за њега се може наћи назив Петроварадин, Петурварад или Стари Петроварадин у изворима, као и Вашарош Варад. Археолози су доказали да је ова насеобина била смештена код старе Барутане на Темеринском путу, односно код Темеринске петље, а ово је било и најзначајније средњовековно насеље на подручју данашњег Новог Сада. Помиње га још арапски географ Идризи у периоду 1153−1154. године као Ибрандис и наводи да је то место са лепим зградама и палатама. Доиста и други извори сведоче да је на овом подручју постојала нека врста краљевске резиденције.

Поједини историчари сматрали су да се управо лева обала Дунава, Петроварадин на месту данашњег Новог Сада спомиње и у попису папске десетине 1332−1337. године  као део бачког архиђаконата (дакако Калочко-бачке надбискупије) као Varadinum Petri. Међутим, извесније је да се ради о цркви у подграђу Петроварадинске тврђаве, будући да за ову цркву постоје подаци и из каснијег времена. Тако да заправо до пред крај средњег века нема никаквих података о левој обали Дунава, односно Новом Саду и његовом ужем градском језгру данашњег града. Њега помиње угарски писац и високи црквени прелат, острогонски надбискуп Антун Вранчић 1521. године, и то под називом Стари Петроварадин – Ó Pétervárad, као место где је застала војска на походу против Турака. Затим, наредне године, Вашарош Варад је био споменут у попису бачке жупаније и то је заправо први попис Новог Сада. Из њега се сазнаје да је место било опустошено и да се на име пореза није сакупило ништа, за разлику од оближњег Сајлова. Ту је већ сакупљен одређен износ пореза. Оба ова пописа показују да је становништво већ било мешовито јер се почињу јављати и словенска имена (Радован, Вук и слично), која поред мађарских фигурирају, те можемо са сигурношћу тврдити да је започето и насељавање Срба на ово подручје.

Поменута повеља из 1237. године је, уистину, ризница за историјску топографију Новог Сада, а уз помоћ археологије насеља на левој обали Дунава, осим реченог Петроварадина, убикована су на следеће начине. Бакшафалва, односно Бакша, је насеље које се на основу налаза Католичке порте и других локација у центру Новог Сада (попут Његошеве 10 где је 2002. године пронађен део средњовековног насеља са стамбеним објектима), сматра у науци да је било смештено управо близу центра. Раније се претпостављало да је у средњем веку лежало северно од простора данашње улице Алексе Шантића, од Лимана и Грбавице према Телепу. Мартон, односно Сент Мартон или Kőszentmárton се изгледа налазио на простору Телепа, а Биваљош је од раније убикован на Сланој Бари.

На најстаријој карти Угарске, дијака Лазара из 1528. године, уцртано је неколико насеља на тлу данашњег ширег градског подручја. Ту су и Футог, Каменица, очекивано Петроварадин, али и Бистрица. Свакако да ово потоње највише звучи као данашње Ново Насеље, али постоје свакако неке друге индиције. Нажалост, недостатак икаквих других писаних извора о овом насељу и његов изненадни долазак и нестанак из историјских врела, пре свега са старих мапа, указује да су се насеља на тлу Новог Сада мењала кроз историју, те да је ово подручје имало богату и динамичну историју.

Футог се под именом Terra Futokg помиње још 1250. године, и представља врло значајно насеље јужне Угарске у средњем веку. Ово место је посебно важно јер је имало скелу, а portus односно нека врста луке, тј. пристаништа се спомиње већ 1270. године. Био је трговиште и као таквог га наводе документи из анжујског доба, као и из времена владавине краља и цара Жигмунда Луксембуршког (1387−1437). Футог је имао изузетан и економски значај, као трговиште, а скелом се допремало и сремско вино које је било изузетно битан трговински артикал, што је већ истакнуто. Значај Футога је дакле лежао у чињеници да се налази на Дунаву и да је био једна од станица у трговини сремским вином. У Футогу је спаљен као јеретик букински жупник у периоду 1440−1450. године, када је у току била велика борба са хуситима на југу Угарске. У Футогу је октобра 1456. године одржан и државни сабор, свега неколико месеци након битке за Београд и смрти Јанка Хуњадија. Турци су продрли све до Футога и ту их је 1467. године, код Футога, Себастиан Розгоњи, ердељски војвода и учесник битке за Београд 1456, победио и наводно ослободио 17 000.

Футог је најкасније око 1517. године имао и самостан фрањеваца, касније салваторијанаца и ту је у пролеће течене године одржан фрањевачки каптол последњи средњовековни викар угарских фрањеваца. Самостан је опустошен 1528. године, а његов најпознатији ђак је био Каменичанин Ђорђе Сремац, аутор Посланице о пропасти угарског краљевства. Овај значајни позно средњовековни угарски писац један је од најважнијих извора за ово турбулентно постмохачко доба. Футог је такође насеље које је у новом веку имало значајну улогу, и био је посед угледног војсковође Марије Терезије, Андраша Хадика, коме је споменик подигнут чак у Бечу.

У Топкапи сарају у Цариграду данас се чува једна књига, односно манускрипт, који представља важан допринос историји културе Футога. То је Футошки градуале, из 1463. године, који потписује извесни Фрања из Футога, преписивач вероватно, а можда и композитор. Подсетимо да је градуале литургијска књига у Римокатоличкој цркви где су садржане црквене песме које се изводе на одређеним мисама. Изузетно су важни за развој грегоријанског певања, а овај градуале из Футога је један од најзначајнијих у средњем веку. Нејасно је да ли је аутор неки фрањевац из Футога, или пак неки Фрања (Франциско) који је потицао из овог места крај Новог Сада.

За околину Новог Сада, односно данас део саме градске територије, важна је историја Сремске Каменице, у средњем веку трговишта Каменица. Иако је ово место за чију римокатоличку цркву постоји доста података, оно је ипак посебно значајно записано као место где је заискрила реформација на југу Угарске. Наиме, овде су деловали следбеници Јана Хуса, чешког реформатора, од Римокатоличке цркве проказаног јеретика. Откуд хуситизам у Срему и то баш у близини Новог Сада? У историографији је остало записано да је извесни магистар Балаж из Каменице уз помоћ грађана свог града отишао на студије, и била му је обећана каменичка црква, где би постао свештеник по повратку. Студирао је наводно у Прагу где је био одушевљен хуситским идејама. Проблем је, међутим, што се он не наводи међу студентима из Срема који су студирали у Прагу, али је извесно могуће да није био Каменичанин родом, већ да је требало тамо да службује, а да је био из неког другог дела Угарске. Поред њега, за Каменицу су били везани Тома и Валентин, иако родом из Печуја, односно Илока,  а који су такође били хусити, студирали су и они у Прагу и са неколико пријатеља и пријатељица услед прогона отишли за Молдавију и превели Свето Писмо на мађарски. Ово се сматра првим целовитим преводом Библије на мађарски језик и назива се неретко у науци Хуситска Библија. Тома је остао на крају у Молдавији, а Валентин је отишао у Турску, научио чак турски и слао вести султану, био нека врста уходе или шпијуна.

Свакако најистакнутија личност међу прогонитељима ових хусита био је Јаков Маркијски, инквизитор који је 1436. године у Бачкој и Срему на врло суров начин гонио хусите. Јаков Маркијски је по Бачкој јеретике вадио из земуница, воденица, пећина, а у Каменици је толико крваво водио истраге да је побунио народ против себе, чак је и ископавао мртве јеретике и спаљивао их. Поједини римокатолички свештеници су устали против деловања Јакова Маркијског у својим жупама, пожаливши се чак и папи на деловање инкивизитора, чију су сурову руку осетили и православци у Срему.

Овај последњи податак је битан јер говори да је управо током XV века српско становништво постало доминантно у Срему. Ђорђе Сремац, родом баш из Каменице, сведочи у свом спису како је као млад научио српски језик, што му је, примера ради, помогло и да разуме Цара Јована Ненада када је овај дошао код Јована Запоље. У османско доба, а нарочито након одласка ове и зацаривања хабзбуршке власти, започео је убрзани развој Новог Сада и околине, а сам град постао је Српска Атина и европска престоница културе, са богатом историјом чак и у средњем веку.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања