ОД ПРОГНАНИКА ДО ПЛЕМИЋА – ГРЦИ И ЦИНЦАРИ У ЈУЖНОЈ УГАРСКОЈ

28/09/2020

∗ За израду есеја који се налази пред читаоцима базично је коришћена литература ЈЕЛИНИ СТАРОГ НОВОГ САДА КАО ДЕО ГРЧКЕ ДИЈАСПОРЕ аутора Мирослава М. Јовичина

 

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Јелини, Грци или Грко-Цинцари је заједничко име за Грке и Цинцаре, како су они себе и сами називали у Хабзбуршкој монархији. Током више од једног века, од половине 18. до средине 19. века, Грци и Цинцари своје интерне преписке водили су искључиво на грчком језику, што значи да се већина њих, без обзира на своје етничко порекло и језичке разлике, у цивилизацијском смислу сматрали Грцима.

Први примери сталног насељавања Цинцара, Грка и других хришћанских трговаца из Турске у Хабзбуршку монархију, првенствено у Угарску, почиње у 17. веку, да би њихови следбеници у већем броју почели да стижу после Карловачког мира 1699. год. Ипак, први Грци који су  раном средњем веку стигли у Панонију били су монаси, следбеници Ћирила и Методија и то неколико деценија пре доласка Мађара.

Грчка дијаспора је један географски широк феномен. Још у античко доба Грци су колонизовали обале и острва Медитерана и Понта. Долазак Турака покреће велики егзодус Грка на све стране света. Вековни егзодус створиће предуслов да се на разним меридијанима формира масовна и финансијски моћна дијаспора, која ће се на крају тог историјског процеса изборити за независну Грчку. О броју грчке заједнице у Угарској не постоји прецизни подаци, али се реалне процене крећу око 10.000 Грка, за време од првих појављивања на овим просторима, па све до њиховог потпуног нестанка.

А ко су Цинцари? Цинцари, Власи, Куцовласи, Аромуни, Македо-Романи, Македо-Власи, Армањи или Армани, различити су етноними можда најстаријег и вероватно јединог (још увек присутног) аутохтоног балканаског народа, око чијег порекла се и данас супростављају ставови историчара, лингвиста, етнолога. Цинцарски језик, или лимба арманеасца, спада међу најстарије новолатинске језике Балкана. Срби припаднике овог народа називају Цинцарима, Грци, Македонци и Бугари Власима (што на грчком језику означава сточара са Пинда, неотесан, груб), док их Румуни сматрају делом своје романске етничке заједнице и називају их именом сличним своме, Аромуни. Турци их зову Улахлар, док се на Албанском језику Цинцари зову Влехе или Цобани. Цинцари нису успели да оснују своју националну државу, нити да формирају нацију. Раселили су се по читавом Балканском полуострву и активно учествовали у стварању готово свих православних балканских нација, док је за то време њихово име полако ишчезавало. Данас су само у Републици Северној Македонији признати као национална мањина. Из цинцарских породица изашла је прва генерација интелектуалаца и уз њихову помоћ формирана су грађанска друштва већине балканских народа. У покушају да што краће одговори на питање ко су Цинцари, Душан Ј. Поповић, и сам цинцарског порекла, каже:

„Цинцарин је по пореклу Илир или Трачанин, сасвим ретко Словен, по језику Роман, по вери православан, а по култури, барем у варошима Грк, по занимању сточар, трговац или занатлија; све остало, као његово име, презиме, национална осећања, држављански положај, сасвим је неодређено. Све може током живота да промени. Главна карактеристика Цинцарина је неодређеност…“

Јован Цвијић који је извршио обимну етнографску анализу јужних делова Балканског полуострва, тврди да су досељеници у наше крајеве који су потицали из историјске области Велике Влашке (Мегаловлахије) у великој већини били Цинцари, а врло мало прави Грци. Трговци пореклом из Цариграда и његове околине (Тракије) били су већином Грци, а тек понеки Цинцарин, док су ретки дошљаци из Мале Азије, са Пелопонеза, са Егејских и Јонских острва били чистокрвни Грци. Пореклом са Егејских острва су, на пример били Грци из Трста.

У историјским изворима, под именом Власи, појављују се од друге половине 10. века. Цинцарска постојбина била је област омеђена линијом која води хрбатом планинског венца Пинд, посебно његовим северним огранком, југоисточним висовима Грамоса и Олимпа, преко Вермионе, Меглена, Преспанског језера, све до Охрида. Представљали су чаршијски (градски) слој становништва у бројним грчким градовима, попут Солуна, Јанине, Ларисе… Цинцари су народ који није имао своју државу, али је имао једну варош која би под неким другим околностима могла да послужи као заметак њихове територијалне и културне самобитности. То је било је Москопоље, некада славно стециште цинцарског богатства и културе, данас готово имагинарно место Воскопоја, без сталних становника, које личи на историјски локалитет на југу Албаније. Врхунац свог просперитета Москопоље је доживело средином 18. века, када је то било највеће балканско насеље које је бројало од 50.000 до 80.000 житеља, на надморској висини преко 1.000 метара и вероватно једини искључиво православни град те величине у Турској царевини. Већина цинцарског становништва је тада већ била хеленизована. Претапање једног дела цинцарске популације у Грке започиње давно, још у позној антици, да би под османском владавином њихова физичка и духовна блискост створила јединствену и непоновљиву симбиозу. У многим крајевима у којима су живели, па и у Новом Саду, име Грк је био синоним за већину Цинцара. Наиме, Москопоље је претрпело три страховита разарања од стране арбанаског племена Тоска, 1769, 1788. и коначно 1821. год. После овог трећег и коначног уништења, москопољско робље, нарочито жене и девојке, продавано је на каирској пијаци робова. Ова дешавања имала су за последицу масовно исељавање преживелог цинцарског и осталог хришћанског живља са ових простора, највише на север, у Македонију, Србију и Бугарску. Многи су прешли на територију Аустрије, у градове крај Дунава и Саве, а значајан број се настанио у Земуну и Новом Саду.

Фенотип сваког народа, поред његових основних антрополошких одлика, сачињава низ социолошких карактеристика које га разликују од других етничких група и тиме га чине посебним. Тако су Срби уочили две типично цинцарске карактеристике и њих сматрали за најупечатљивије: тврдичлук и побожност. Поред ових, не баш репрезентативних, Цинцари су гајили многе корисне и лепе особине, које нису биле својствене народима са којима су живели. Цинцари су били лепо васпитани, у друштву су се пристојно опходили, како одрасли тако и деца, посебно у цркви, где су веома поштовали церемонијал и пазили на понашање и рад попова. Литургија у земунској Саборној цркви или у Николајевској цркви у Новом Саду, према сведочењима неких Срба, разликовала се од служби на српском језику, била је свечанија и са много већом помпом, посебно за Васкрс и Божић. Породични морал код Цинцара био је јачи него код осталих балканских народа. Жена, како кир Јања каже, треба да чува кућу, суче рукаве, гледа кујну и своје послове. Временом су се Цинцарке избориле за примат у породици и успеле да сруше баријере према спољном свету, па су самостално водиле трговачке послове и разне маркетиншке активности. Почетком лета, у време када цветају руже, пролазник који би ходао новосадским улицама са сигурношћу је могао да одреди која кућа је цинцарска. Наиме, у то време Цинцарке су правиле слатко од ружа и то је једна од цинцарских оставштина подунавском кулинарству.

Током прве половине 18. века у Хабзбуршку монархију је из Турске пристизао све већи број Јелина (мање Грка, више Цинцара). Они су долазили појединачно или у мањим породичним групама. За време ратних сукоба између Аустрије и Турске, Аустрија се трудила да на сваки начин ослаби противника, првенствено демографски и економски, тако што би му преотела најактивнији и вероватно најпокретљивији део становништва. Тада су се дешавали групни преласци Јелина под окриље Аустрије. Монархија је осетила користи од присуства и рада ових трговаца, па им је као страним поданицима нудила посебне трговачке погодности, које нису уживали домаћи трговци. Повластице су се састојале од слободног избора места за живот и рад, слободног одабира делатности у неограниченој трговини са Турском или у неометаној занатској производњи. Нове олакшице доносиле су ослобађање од пореза првих пет година, после тога смањење пореза и царина у односу на конкуренцију, Дубровчане, млетачке и домаће трговце. Хришћански трговци из Турске држали су се прво уз истоверне Србе. Запоседали су трговачке чаршије градова уз Дунав – Земун, Нови Сад, Панчево, Вуковар, Пешта. Насељавали су се и уз Тису (Токај и многа мања места), између Тисе и Дунава (Солнок, Јегра), а од средине 18. века био их је пун Банат, Панчево, Темишвар и Арад. Нису сви Јелини били трговци истог ранга. Грци су били искључиво трговци или шпекуланти новцем, трговали су на велико, на мало и бавили се разним новчаним трансакцијама. Цинцари су углавном торбарили од места до места, али су временом и они подигли своју трговину на виши ниво. Иако су били повлашћени, на све начине су избегавали да плаћају обавезне таксе и порезе.

Колико су својом трговином Јелини били потребни Аустрији у ослобођеним крајевима, показује пример Петроварадина. Одмах по ослобођењу овог војног комунитета од Турака, породице браће Георгија и Константина Димоболи, имали су право на боравак и трговину у насељу испод градилишта тврђаве. Браћа Димоболи су слободу трговине у Петроварадину добили 1735. год. лично од председника Дворског ратног савета, принца Еугена Савојског. Нешто касније 1746. год. у Петроварадину се појављује дућан Грко-Цинцара, ортака Пајка и Јање. Присуство православних трговаца у подграђу, цивилном делу насеља католичког комунитета Петроварадин, не би било чудно да према његовом статуту, православнима, протестантима, Јеврејима и муслиманима није било дозвољено у Петроварадину ни да заноће, а камоли да се тамо населе и послују. Рестриктиван однос према насељавању православног становништва у Петроварадин званично престаје тек 1777. год, када му се прикључује Буковац, насељен искључиво српским живљем.

Истовремено док је примала турске трговце на своју територију, Аустрија је настојала преко својих трговаца пласирати робу својих мануфактура и пољопривредне производе на турско тржиште. Наиме, Пожаревачким миром 1718. год. уведене су ниске царинске стопе од 3% у међусобном трговинском промету. Тиме је Бечки двор желео да се пробије на отоманско тржиште и тамо порази европску конкуренцију. Испоставиће се да је ниска царинска стопа више користила турским него аустријским трговцима и допринела је њиховој експанзији у Хабзбуршку монархију. Присуство прекомерног броја грчких, цинцарских и јерменских трговаца имаће лоше последице по економију царства и с тим проблемом суочиће се три аустријска цара. У духу меркантилистичке привредне политике којом је средином 18. века бечки двор почео руководити, 1760. год. формирана је прва аустријска Оријентална трговачка компанија у Турској, са филијалом у Цариграду и представничком агенцијом у Београду. Аустрија је у својим стратешким калкулацијама видела Турску као извор разних сировина за своју мануфактуру и занате, али и као велико, скоро незаштићено тржиште. Поред економских, ту су и јаки политички мотиви. Наиме, Беч је сматрао да ће се Турска теже одлучити на савез са Пруском (великим аустријским конкурентом у доминацији над немачким покрајинама), уколико је економски веже за себе. Али, аустријски трговци нису имали ни интереса, ни слуха за трговину са Турском. Истина је да поред амбиција и интереса, за веће пословне подухвате у Турској је требало имати много храбрости и сналажљивости. У том туђем и непријатељском свету, аустријски трговци навикнути на утврђена правила, подлегали би плаћању разних писаних и неписаних дажбина, произвољним повећањима султанових и локалних такси, царина, давању бакшиша разним моћницима, а као хришћани гледани са омразом.

Мада су се хришћански трговци из Турске у Аустрији и Угарској сами сналазили и без формалне помоћи отоманске државе, показали су висок степен самоорганизованости, солидарног осећања и велику спретност у раду. У њиховим рукама била је готово сва трговина између Мале Азије и Средње Европе. Преко својих малих, углавном породичних компанија, повезали су Смирну, Цариград, Атину, Солун, Београд са Трстом, Бечом, Пештом, Пожуном, Земуном и Новим Садом. Бројни, интересно и родбински повезани, хришћани из Турске користили су породичне и земљачке везе, искуства и трговачку инфраструктуру, стечене у прошлим временима. Супротно плановима Хабзбуршке монархије, Грци и Цинцари постају надмоћан економски фактор на територијалном појасу широком онолико колико је била широка Угарска и дубоком све до Беча. Лошим планирањем и вођењем своје меркантилистичке политике, Аустрија не само да није успела да загосподари турским тржиштем, већ је туђим поданицима препустила добар део свога трговинског простора, самим тиме и профита. Јелини су користили добијене повластице и вешто врдали ограничавајућим прописима, богатећи се без ограничења. Висину робне размене између Аустрије и турских трговаца, понајвше Грка и Цинцара, али и Срба и Јермена, није лако утврдити. Доступни извори наводе цифру од око 3.000.000 форинти за сваку годину. Велики део овог новца је остајао у рукама грчких и цинцарских трговаца, док је држава због обавезе поштовања раније датих повластица остајала кратких рукава. Стога је царица Марија Терезија низом законских мера приморала хришћанске трговце из Турске да узму аустријско поданство, да се као аустријски трговци скрасе у градовима, да новој отаџбини плаћају порезе и тако постану део привредног система монархије. То је значило да су аустријски Грци и Цинцари морали да забораве своју постојбину и  родбину, којој ће престати да легално шаљу обилну новчану помоћ и да тако у Турској акумулирају капитал. Многи Јелини су у предвиђеном року лојално прихватили царске мере, док је добар део њих тражио начине да изврда обавезама. Проћи ће добрих четврт века док се жилави јужњаци не повинују административним мерама аустријске државе и не ставе потпуно у функцију Хабзбурше монархије. Марија Терезија и њени наследници организовали су грчке и цинцарске трговце и ставили их у фискални систем државе, али су били дубоко свесни њиховог пресудног значаја у формирању трговачке чаршије на своме југу. Када је трговина између Аустријског и Отоманског царства почела да цвета у мирнодопским фазама 18. века, у пограничне градове сливало се море оријенталне робе. Огромни каравани сачињени од више стотина кола, коња, магараца и мазги натоварених памуком, свилом, вуном, пиринчем, дуваном, маком, уљем и другом траженом робом са истока и југа, стизали су и бивали истоваривани на пристаништима Панчева и Земуна. Ту се роба прегледала и царинила, а одатле речним или друмским путевима превозила у унтрашњост, до Беча и других европских градова. У Турску се из Аустрије увозило много мање робе и то првенствено производи од стакла, порцулана, оружје, накит, сатови, мануфактурни прозводи и друга европска роба. Поред Земуна и Панчева, прави процват доживео је и Нови Сад, као прва транзитна станица на путу ка Бечу и Пешти. Грчки и цинцарски трговци су знали да на разне начине зараде новац и сваком трговачком послу приступали су са једнаким жаром. Не чуди, стога, да су у мешовитим српско-грчко-цинцарским срединама, све нивое трговине и сва пословања за ову делатност, Срби називали греческоп шпекулацијом. Најспособнији грчки и цинцарски трговци стигли су до самог Беча и ту основали и подизали своје финансијке империје. Тако су у Бечу биле чувене по раскоши палате цинцарских породица Сина, Ђика и Думби. Обалу Дунава у Пешти красила је вила грофова Нако, цинцарских племића из Баната.  Изградњу чувеног Ланчаног моста, Szecsenyi lanchid, који спаја Пешту са Будимом, у значајној мери финансирали су богати чланови хеленизоване породице Сина, понајвише барон Георгије Сина.

У угарским градовима Грци и Цинцари су дуго живели поред Срба и својим капиталом, пословним везама, здравом конкуренцијом и деловањем истакнутих личности доприносили напретку локалне православне заједнице и повећању њеног друштвеног значаја. Прорачунати и практични, они су радо улазили у брачне везе са Србима, што због исте вере, што због привилегија које су Срби добили од цара Леополда пре и током Велике сеобе. Српска црква их је оберучке прихватала због издашних прилога, дарова и задужбинарства. Нешто краће од једног века Јелини ће се држати Срба, форсирати с њима крвне, пословне и пријатељске везе. До преокрета ће доћи 1718. год, када цар Јосип II изда Патент о толеранцији који је Јелини пружао могућност да напусте заједничке српско-јелинске православне општине и оснује своје сопствене заједнице. Јелини се буквално преко ноћи окрећу од Срба, истичу своје посебности и траже народна и верска права.

Хабзбуршка монархија је на основу религијске истоветности своје Јелине у политичком смислу третирала једнако као Србе и сврставала их у исту групу (у документима се помињу исто као Срби – Раци, Илири). Према истом критеријуму, сви Грци и Цинцари који су у Монархији стекли племићке титуле и званично су били сврстани у ред племенитих Срба. Први случајеви стицања племства, истина врло ретки, међу Јелинима јављају се у исто време као код Срба, још пре Великог бечког рата (1683 – 1699). Током 18. века ситуација се променила и велики број православних је без посебног условљавања стицао мађарско или аустријско племство. Куповина или добијање племићке титуле на основу војних и дипломатских заслуга, давало је стеченом богатству новопеченог племића друштвени статус и верификацију. Они су сада сврставани у ред повлашћеног друштвеног слоја и јачали су феудалну структуру Хабзбуршке монархије. Најпознатије грко-цинцарске породице које су биле носиоци племства су Манастирлије (Монастерлије), Наке, Дуке, Дамаскини. На Темишварском сабору 1790. год, када се српско племство први пут у новијој историји појављује као сталеж, међу 75 племића (спахија), 11 их је било из редова Грка и Цинцара. Највишег достојанства били су Христифор Нако од Сенмиклуша, Марко Сервијски од Турске Књиже, Живан Ђуричко од Модоша (данас Јаша Томић), Наум Моско од Иванде, Хаџи Михаило Сисањи, Пачача или Пачаџија и др. Грчког или цинцарког порекла на Темишварском сабору били су епископи арадски, Павле Авакумовић и горњокарловачки, Генадије Димовић.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања