Обнова и смисао Пећке патријаршије – други део

19/09/2019

Аутор: Милован Балабан, историчар

 

Овако вели Господ над војскама, Бог Израиљев, свему робљу које преселих из Јерусалима у Вавилон:

Градите куће и седите у њима; садите вртове и једите род њихов;

Жените се и рађајте синове и кћери; и синове своје жените, и кћери своје удајте, нека рађају синове и кћери, и множите се ту и не умањујте се.

И тражите добро граду, у који вас преселих, и молите се за њ Господу, јер у добру његовом биће вама добро.

ПРОРОК ЈЕРЕМИЈА

 

Ово пише у Старом завету, односно ово је Божија порука старим Јеврејима када су допали вавилонског ропства. Слично стање је било у српском народу почетком XVI века, када је власт Османлија учвршћена на просторима Балкана, а после продора у централну Европу и освајања Београда, те победе Турака на Мохачу 1526. и покоравања Угарске. У тим временима српски народ се најжешће опирао продору Турака. Отпор је почео на Марици 1371, наставио се преко Косова и покушаја одбране српске деспотовине да би се продужио у другој половини XV века преко српских деспота у Угарској, када су Срби још увек сматрали да је изгубљена независност привремена. После поменутог продора Турака у централну Европу ствари се кристалишу, те Срби, већ изморени од готово двовековног отпора, схватају да ће ропство потрајати. У складу са тим се јављају нова стремљења у оквиру народа, а историјске прилике и Божији промисао довешће до нових решења. Оно најбитније је стварање, или обнова Пећке патријаршије.

А дотле, док су се Срби концентрисали на отпор, Цариградска патријаршија је, одмах по паду Цариграда, добила берат од султана, чиме је њен рад озакоњен у оквиру турске империје. Како је стање у српским земљама после пада Смедерева, односно коначног пада српске државе, било хаотично, Цариградска патријаршија и Охридска архиепископија почели су да шире своју јурисдикцију на српске земље. Прво на југу, а потом су покушали да своје амбиције остваре и на северу. Недостатак организације и недостатак правног основа којим би била легализована Пећка патријаршија о оквиру Турске, давала им  је основа за такав  подухват. Иако је српска патријаршија била дубоко укорењена у предању и бићу Срба она ипак званично није постојала, те је постојала опасност да се Грци легализују као црквени управници српског народа.

Управо због предања, сећања и националног, заветног осећаја Срба, ово би било тешко изводљиво, али са друге стране гледано, да није обновљна Пећка патријаршија Срби не би имали ослонац да баштине све напред поменуто. Отуда су Срби у овом периоду све више били усмерени на обнављање своје црквене аутокефалности. То је време када на турски престо долази Сулејман законодавац и када Турска доживљава највећи процват као најјача сила медитерана. Уз војничку супериорност коју је поседовала Турска, у то време и Цариград је био величанствен град, центар империје, обновљен у време Сулејмана. Исто тако у време Сулејмана покорена је готово читава Угарска и Турци су претили Бечу. Претња ће трајати до краја следећег века, али оно што је најбитније је да је Турска у то време била једна од  најбогатијих и најмоћнијих држава света.

Дакле, о слободи и обнови независности Срби у том тренутку нису могли размишљати. Али могли су, као што је наглашено, да се концентришу на обнову своје патријаршије. Стицај околности ће допринети да се у то време успињао на лествици империје човек са ових простора. После периода превласти везира грчког порекла, доласком на везирско место Мехмеда-паше Сокловића почиње период везира српског порекла. У царском граду се нашао Бајица Бајо Ненадић, из племена Соколовића, одведен у Турску навероватније 1521. године данком у крви.

Бајо се успињао на лествици турске империје врло брзо, постајући трећи, потом други, а 1565. и први везир империје. Иако је био чтец у манастиру Милешеви (који је у време после губљења српске независности и црквених смутњи био српски прозор у свет  и место где је обнављана мисионарска и образовна делатност) није имао психолошких и духовни проблема при прихватању ислама и турског државног устројства. За разлику од многих, који су били лабилнији те упадали у мистику која је производила јак антагонизам према сународницима, Мехмед је имао стабилност и прихватио је исламско учење које је у време трпељивости турске империје признавало одређена права хришћанима и Јеврејима као онима који су поштовали закон и пророке до Мухамеда. Нису наравно имали права као Муслимани, али су ипак могли да нађу свој кутак у царевини.

Овакав верски став Мехмеда (који је био везан за свој крај и свој народ), као онога који је практично владао империјом, одиграо је значајну улогу у покретању процеса обнове патријаршије. Мехмед је могао бити осетљив на потребе народа из ког је потекао, али та осетљивост се није смела сукобити са интересима царства. Треба још истаћи да је у то време турска империја јака, са константним трендом проширења. У таквим оклолностима трпељивост је битна карактеристика царства, што се види и по роду Соколовића, који су долазили и били примани код Мехмед-паше без обзира да ли су муслимани или православци. Време нетрпељивости доћи ће касније, упоредо са слабљењем империје. Управо због поменуте трпељивости постојала је клима да се дозволи обнова патријаршије, као српске кровне институције.

Битан разлог за обнову патријаршије су и прилике у свету који је окруживао турску империју. Прозор у свет Србима је био Дубровник са којим су трговали милешвски монаси. Манастир Милешева је био водећи центар српске духовности, али и прозор у свет који је требало схватити како би се видела сопствена улога и сопствене могућности. А тада, почетком XVI века, на западу су се одигравале велике промене. После световног покрета ренесансе, западну Европу је уздрмао духовни покрет реформације. Као контрамеру католици су одржали Тридентски сабор (1545-1563), који је обновио јединство вере и извршио припрему католичанства за нова мисионарења и проширење сфере утицаја. Балкан је био у плановима Рима, баш као и пре, у ближој и даљој прошлости.

Преко манастира Милешеве Срби су били упознати са овим догађајаима. Са друге стране, Турци су придавали значај евентуалној католичкој пенетрацији на њихове просторе, те су, услед немогућности Грка да духовно и идентитетски очувају Србе и тиме ојачају отпорност империје, били вољни да то Србима као рубном народу препусте. То се могло најлакше урадити, или једино је тако било могуће, обновом патријаршије, која је за Србе имала значај чувара предањског и заветног духа, чинећи их тако компактнима и донекле задовољнима, те услед тога спремнима да буду фактор стабилности и компактности Османлијске државе.

Све горе наведено су разлози који су омогућили да обнова патријаршије у том трнутку буде у интересу Србима и Турцима, па чак и Грцима. А технички се то одвијало на следећи начин: у то време Охридски архиписком Прохор, не схватајући историјски трнутак, покушава да озваничи власт над Пећком патријаршијом, односно оним њеним северним деловима где се није осећала грчка превласт. Као одговор на то изродила се буна Павла Смедеревца, која ће трајати практично до 1541, када ће он бити осуђен на сабору (који су чинили већином Грци и прогрчки епископи), а Охридска архиепископија и Цариградска патријаршија преузети ингеренције над целокупном простору који је некада контролисала Пећка патријаршија.

Но, ова епизода је кратко трајала јер се историјски трендови нису могли мењати, а потреба постојања Пећке патријаршије није се могла игнорисати. Време коначног преузимања српске цркве није значило почетак већ крај грчке доминације. То је време када, како је наглашено, готово сви схватају потребу обнове патријаршије (чак и Цариград и Грци схватају да у циљу стабилизације рубних делова Турске мора да се учврсти и учини компактним српски народ, што се може само кроз обнову патријаршије), али и време успона Мехмед-паше у структури Османлијске империје. Постављање за трећег везира је значило освајање моћне позиције, а контакт са родбином у Соколовићима при манастиру Милешеви могућност заједничког рада на обнови патријаршије са тадашњом српском духовном елитом, која је ,узгред буди речено, део његовог рода и која је њему одувек била позната.

Када је схваћена потреба уступака Србима Мехмед-паша је активирањем својих веза и добро опробаном методом поткупљивања издејствовао обнову патријаршије. Све веме је радио и био у контакту са својим, највероватније братом, Макаријем Соколовићем, истовремено заједно са српским првацима учествујући у прављењу структуре која ће бити спремна када до обнове дође. Ово не значи да се мешао у избор патријарха (њега бира сабор), али значи да је Мехмед паша радио студиозно, на простору који му је познат и са људима које познаје. Патријаршија је обновљена, односно Макарије као први патријарх је добио берат од султана, 1557. године.

Патријарх Макарије, као наследник трона Светог Саве, почиње своју делатност баш као и Сава. Организује епархије и митролполије. Пећка патријаршија је обухватала огроман простор, којиим је анектирала и заокружила комплетну територију на којој су били расути Срби. Била је чак већа од Цариградске патријаршије, а сви Срби никада, као у време патријаршије у оквиру Турске, неће бити у саставу неке српске институције. Простор који је она обухватала чак је прелазио границе Турске и улазио у делове Угарске и Млетачке републике. Осим Централне Србије у њеном саставу су били Срби са простора Македоније, Босне и Херцеговине, Угарске до северно од Сент Андреје, Далмације итд.

Читав српски народ је сада могао да се врати под окриље цркве, која је обезбеђивала очување курса на светосавском путу спасења, обједињујући онај надвремени циљ Србима, који им је чувао идентитет и завет, а који су опет обезбеђивали смисао нацији вођеној ка циљу спасења, оном есхатолошком или крајњем смислу егзистенције народа и појединца. Такође, патријаршија је омогућила да народ сада прихвати комплетно наслеђе Немањића, наслеђе које је мање или више у средњовековној српској држави било резервисано за елиту. Сада је народ читав тај предањски бисер прихватио и сачувао за будуће генерације, истовремено стварајући ново, у подвигу грађено, предање духом наслоњено на Немањиће. Може се рећи да је Пећка патријаршија сачувала српски хришћански пут, заветно светосавско опредељење и спасила српску нацију, обезбеђујући континуитет између српског средњег века и модерне историје, односно почетака стварања српке државности у новом веку.

Патријарха, којег је бирао сабор као наследник црквено-државних сабора из доба Немањића, био је централна личност српског народа. Отуда је и католичка мисионарска пропаганда, која је успевала на рубовима српског народа, морала да рачуна на његов ауторитет уколико је хтела да постигне успех. Срби су поштовали патријарха као свог истинског поглавара, што је било и разумљиво услед недостатка државе, али и савезника у окружењу. Заиста, Срби као да су тада били сами у свету, остављени од свих осим Бога оличеног у цркви на чијем је челу био патријарх. Отуда и поштовање патријарха и сабраност народа око њега, као гаранта очувања завета и пута спасења гарантованог у цркви Божијој као припадајућем делу читавог организма универзалне, васељенске цркве.

Српска црква под патријарсима из рода Соколовића живела је у миру са Турском империјом. Немири ће почети када турска почне да слаби и када уђе у ратове са хришћанским силама, пре свега Аустријом. Већ у рату 1593, после битке код Сиска и пораза Турске, Срби су дигли устанак у Банату. Носили су барјаке са ликом Светог Саве (што говори да је црква и светосавски дух био носилац идеологије суживота са Турском у духовној слободи, али и носилац идеје ослобођења) што је навело Синан-пашу да на Врачару спали мошти српског светитеља и не знајући да тиме још јаче учвршћује његов култ.

Но, после ових немира патријарси су морали да прођу кроз један период када турске власти нису имали поверења у српску цркву. То поверење се никада неће вратити, али ће црква бити толерисана, макар као нужно зло. Но, после великог рата Турске и Аустрије 1683 -1689, када су Срби листом стали уз Аустрију и рата 1737 – 1739, после којих су се Срби масовно селили у Хабзбуршку монархију, поверење ће нестати, а задужена и бачена у немилост, без великог дела народа који је емигрирао на север, патријаршија ће бројати своје последње године.

У та последња времена патријаршије, поверење турских власти било је изгубљено. Цариградска патријаршија је показивала снажне претензије да заузме просторе српске цркве. Сваковрсна запуштеност и презадуженост институције водиле су неминовном исходу, укидању патријаршије 1766. Али то се десило када је она испунила своју историјску, али пре свега заветну и духовну улогу. Са друге стране можемо констатовати да је она формално укинута, али да је у народу живела, баш као и после 1459, када је формално била угашена. Било како било, укидање патријаршије одразило се на духовно и свеукупно образовање Срба што сведочи и Вук Караџић. Отуда је оно било тако ниско у време Првог српског устанка.

Ипак на крају можемо констатовати две ствари: прво, патријаршија је имала судбоносну улогу у сабирању Срба око заветних и надвременских вредности, чиме је настављен духовни пут народа који је трасирао Свети Сава, као и националних идентитетских (схваћених опет кроз завет) темеља, сачуваних у ненаклоњеној империји, у тешким временима и сачуваних за модерно доба. Друго, после укидања патријаршије наступила је ноћ, можда најтамнија која увек наступи пред свитање, а оно ће бити догађај нације када избије Први српски устанак, који изначава почетак нововековне борбе народа за обнову своје државности. Када се све сабере може се рећи да је патријаршија задатак очувања заветног духа и идентитета нације обавила боље од касније створене српске и југословенске државе, али то је друга тема и не спада у овај рад.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања