Облици власти кроз историју

31/12/2020

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

Циљ овог текста је заокруживање тематског блока коме смо посветили целу протеклу годину. Реч је о некој врсти пописа тема којима је заједнички именитељ појам власти, појам, који је несумњиво један од најтемељнијих на пољу политичке праксе. Имајући у виду да смо о већини облика власти и начина владања говорили током године на темељнији начин, овај текст има првенствено функцију подсетника и покушаја да, постављајући облике власти кроз историју у један коректан низ и на једно место јасније дочара генезу овога појма.

Када је реч о самом појму власти, литература ће нам најчешће њен појам одредити као легитимну или друштвено прихваћену употребу моћи, тј. легитимну моћ коју једна особа или група људи има над другом особом или групом људи. Појам легитимитета је од суштинског значаја за разумевање појма власти и представља главно средство за разликовање власти од општијег концепта моћи. Моћ може бити примењена уз употребу силе или насиља, зависи од прихватања подређених да они који су изнад њих имају право да им издају наређења или упутства.

Дакле, власт је институционална моћ. Још прецизније, власт је легитимни облик моћи, која не може да функционише без организације. Међутим, већ сама чињеница да појмови власти и моћи иду руку под руку, јасно указује да власт може бити идеалнотипска, уколико појмови власти и моћи функционишу у хармонији, али и извитоперена и лоша, уколико ови појмови не функционишу складно.

Од када су људи почели да се удружују у прве заједнице, па до данашњег дана, власт је оно везивно ткиво које неку заједницу држи на окупу.

Већ у предисторијском периоду у првобитним људским заједницама, указала се потреба за вођством и лидерством. Људи су били организовани у родове као основне заједнице. Више родова сачињавало је братство, док је скуп братстава чинио племе. Људи су живели од сточарства и земљорадње.

Принцип патријархата је доминирао првобитном заједницом. Управо због тога, племе је имало потребу да најспособнијег бира за племенског старешину. Он је имао статус поглавице (врача-лекара), и од њега се очекивало да има „добру комуникацију“ са боговима, како би призвао идеалне климатске услове за родну годину. Временом, милитантна свест је условила да племена крећу у пљачкашке походе против других племена, те је пљачка заживела као нека врста „привредне гране“. Ново време је захтевало и нови профил вође, па су племена на своје чело постављала најхрабријег и најспособнијег – ратног поглавицу. Принцип ратног поглавице је временом еволуирао у облик наследне власти, чиме се успоставља први, примитивни концепт монархијске власти.

Идејни темељ власти на Старом Блиском истоку, био је дубоко религијског карактера. Краљ је схватан као основа цивилизације и придаване су му божанске моћи. Фараон у Египту је доживљаван као божија инкарнација, док је краљ у Месопотамији сматран изабраним божијим слугом. Уз персијски принцип Деспотије, јасно је да Блиским истоком доминира концепт неограничене власти појединца, засноване на самовољи.

Код старих Грка, дуго је текао процес формирања власти од породице, преко племена, па до града-државе (полиса). Концепт полиса (града), омогућио је Хеленима да релативно успешно организују живот и власт у невеликој држави. При томе, код Хелена први пут у јавним пословима учешће узимају сви слободни грађани. Међутим, међу хеленским Полисима су стално тињали сукоби, па је потреба наметнула да се на челу полиса нађе војсковођа. Ниво слободе који је постојао у Хелади, омогућио је да се код Грка појаве и прва филозофска учења која постављају темеље каснијој теорији политике. Пре свих, Платон и Аристотел увиђају да власт може функционисати као власт једног човека, групе људи или већине. Из те поделе, извлаче се добри облици владавине, засновани на племенитим начелима, што су монархија, аристократија и демократија. Кварењем начела, ови облици се извргавају у властиту супротност, чиме настају тиранија, олигархија и охлократија.

Освајачки походи Александра Македонског означавају и крај хеленске доминације, али и први пут у историји доносе једну нову политичку идеју, идеју светске државе, којом би се управљало из једног центра. Ова идеја кроз разне облике и модалитете опстојава до данас.

Дуга традиција римског републиканства, оличена у сенату као представничком телу, опстојавала је вековима. Међутим, империјална политика и освајачки походи Гај Јулија Цезара чине да традиционално римско републиканство више не може да одговори изазовима времена, јер се у новим околностима показало као тромо и нефункционално.

Амбиција Цезара, али и његових наследника, намећу потребу да се империјом управља из једног центра, враћајући на сцену Александрову идеју Светске државе.

Концепт власти у средњем веку био је заснован на тесној вези цркве и државе са честим међусобним прожимањима. Власт је углавном била патримонијална, тј. власт која се врши на основу потпуно приватног права. Обласни земљопоседници су уговором везани за краља. Стицали су привилегије на основу положене заклетве. Све је зависило од добре воље краља. Монархија је била готово једини облик власти, било у форми краљевства или царства. Однос црквене и политичке моћи се манифестовао кроз два облика власти, теократски и цезаропапистички. Теократски облик подразумева да свештено лице уједно обавља и улогу краља, док цезаропапистички модел световном владару прибавља право да уједно обавља функцију највишег црквеног великодостојника.

Велики број европских монархија су биле теократије, док је цезаропапизам био заступљен у раном Франачком краљевству, Византијском царству и руским кнежевинама. Занимљиво је да цезаропапистички модел и данас у формалном смислу баштини Уједињено краљевство, имајући у виду да Закон о наслеђу престола регулише улогу енглеског монарха као уједно и највишег великодостојника англиканске цркве.

Епоха новог века, настала на таласу хуманистичког покрета и ренесансе, у центар политичке праксе уводи захтев о раздвајању црквене од световне власти. Западно хришћанство покретом Реформације улази у веома турбулентан период. Откривају се нови континенти. Просветитељство, рационализам и емпиризам као нови филозофски правци, покрећу праву „буру“ на тлу Европе у свим областима живота, па и у политици. Стари концепт средњовековне монархије није могао да одговори духу новог времена, а неки нов, чврст и утемељен концепт власти још увек није заживео. Монархија, оплемењена просветитељским учењима, ствара један прелазни модел апсолутне монархије, која у мањој или већој мери доминира европским раним новим веком.

Британски парламентаризам у том периоду у доброј мери почиње заокруживати свој трајни облик, те постаје узор многим државама и појединцима.

Романтичарски покрет доводи Европу у револуционарно стање. Почиње процес формирања националних држава. Концепт монархије у великом делу Европе губи на снази. Идеје слободе и народног суверенитета оличеног кроз представничку власт, све више окупирају духове у Европи.

Почиње ера парламентаризма и на континенту. Династије које су очувале монархијску власт, биле су принуђене на уступке и компромисе са парламентом. Временом, ти уступци су бивали све већи, сводећи моћ круне на церемонијално-протоколарни ниво.

Идеје слободе и парламентаризма Џона Лока, те идеја о хармоничној подели власти Шарла Монтескјеа постају „политичка Библија“ широм Европе.

У складу за захтевима епохе, многе државе почињу процес изградње сопственог политичког система. Општа начела и принципи се прилагођавају специфичностима држава по разним питањима, како би се поставили што чвршћи темељи за што трајније државне творевине.

На таласу те политичко-правне динамике, настају политички системи и државни облици који у мањој или већој мери могу да послуже као узор другима. Додуше, било је и државно-правних пројеката који нису успели да одговоре изазовима времена, те су нестајали са политичке мапе света.

Дакле, као доминантан модел који у себи садржи принципе опште воље и народног суверенитета, јавља се модел представничке демократије. Без обзира да ли је нека држава опстала као монархија или је прешла на републиканско уређење, модел народног представништва је стекао статус неупитности.

Као што рекосмо, модели власти и политички системи створени у Европи и на америчком континенту уважавали су културне, верске, економске и друге посебности нација и држава, те у складу са њима покушавали да изнађу најбоља решења. Земље са јаком монархијском традицијом задржавају владарске династије на челу државе, али стварна политичка моћ прелази на нивое законодавне и извршне власти. Новоуспостављене републике, као неку врсту замене за монарха, али уједно и контролора законодавне и извршне власти, уводе институцију председника републике.

У земљама где се председник бира непосредно на изборима, чиме стиче легитимитет опште воље, добијамо тзв. јаког председника, и те државе углавном творе председничке политичке системе. Републике које шефа државе бирају у парламенту, опредељују се за институцију тзв. слабог председника, те стварну политичку моћ у њима деле парламент и влада. Овакви модели стварају парламентарне, канцеларске или комбиноване политичке системе.

Сложене државе као што су федерације или конфедерације, или монархије са задржаним сталешким привилегијама, своје унутрашње антитетике решавају увођењем дводомог парламента. Доњи (углавном законодавни) дом чине представници грађана, док горњи чини равноправан број свих држава чланица или сталежа.

Закони се усвајају потврдним одлукама оба дома, да би потом ишли „на оверу“ код монарха или председника републике.

Трећа грана власти, судска власт, задужена је за оцену уставности законских предлога.

Као што се да закључити, од номадских племена и племенског поглавице, па све до принципа опште воље и народног суверенитета, прошле су хиљаде година. Међутим, потреба за вођством, управљањем и владањем никада није престајала. Развојем људског друштва и облици власти су се прилагођавали околностима. Окрутност појединца временом је све више хуманизована, да бисмо данас дошли до модела који задовољава потребу савременог човека за управљањем над њим.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања