Oblici državnog uređenja i njihov filozofski temelj

30/08/2017

Oblici državnog uređenja i njihov filozofski temelj

Autor: Lazar Slepčev

Ne postoji nijedan valjan razlog da se ne složimo sa Aristotelovom tezom, da je čovek po prirodi društveno biće, tj. politička životinja. Društvenost naprosto izvire iz same imanencije ljudske prirode. Mnoge teorije i studije kroz istoriju, pogotovo filozofsko-naturalističke, pokušavale su da proniknu u suštinu ljudske društvenosti, te da iznađu odgovore na čitav korpus pitanja vezanih za problem tog magičnog odnosa čoveka i društva, pojedinca i zajednice.

Faktor ljudske usavršivosti i ovladavanje veštinama, proizvod su ljudskog nagona za opstankom, kao i potreba čoveka da svoju sigurnost potraži u grupi, tj.zajednici. Unutar tih primitivnih zajednica, takođe su se dešavala raslojavanja na one koji su jači, veštiji i sposobniji, te na one inferiornije. Od tih najprimitivnijih oblika hijerarhije, začinju se, takoreći i prvi oblici vladavine, tj. vođenja i upravljanja zajednicom.

Razvojem ljudske kulture, niz drugih faktora vrši uticaj na prirodu vladavine. Ti faktori su po prirodi ili dati, tj. zatečeni, kao što su teritorija, klima, reljef, ili su pak stečeni i pridodati, tj. faktori kulturološke prirode, u koje možemo ubrojati tradiciju, mitologiju, religiju, običajnost, moral…

Stara društva Grčke i Rima, svoju društvenost su temeljila na običajnosti zasnovanoj na mitologiji i religiji.

Religioznost je takođe utkana u temelje srednjevekovlja. Renesansa i Novi vek promišljaju sve, pa i društvo u kategorijama razuma i iskustvenosti. Naučni princip u promišljanju društva je čedo savremenog doba. Ono međutim, što je kroz sve ove epohe davalo svrhu i smisao oblicima društvenosti, bilo je filozofsko-praktički misaoni napor, da uzimajući u obzir nabrojene faktore, ili pak, vodeći se njima, iznađe i osmisli najbolji i najprikladniji oblik vladavine u određenoj zajednici. Zato su principi i načela na kojima praktička filozofija promišlja i utemeljuje problem državnih uređenja veoma apstraktni i opšti, jer samo na takav način je moguće promišljati suštinu stvari. U taj korpus principa spadaju pojmovi kao što su: um, razum, volja, vrlina, duša i njeni delovi, duh…

Na koji način je filozofski praksis kroz istoriju promišljao problem oblika vladavine, pokušaćemo u nastavku ovog prikaza da predočimo kroz postavke triju klasičnih mislilaca: Platona, Aristotela i Monteskjea.

Platon (427 p.n.e – 347 p.n.e)

Da bismo Platonovu filozofiju razumeli na najprikladniji način, nužno je moramo promišljati u kontekstu i kroz prizmu grada – države, tj. polisa. Polis je bio centralno mesto svog života i filozofiranja kod starih Grka. Unutar vlastite običajnosne samozatvorenosti i samodovoljnosti, polis ispunjava svu svrhu života starih Grka. U tom kontekstu moramo razumevati i filozofije starogrčkih mislilaca. Pojam praktičke filozofije tada još nije bio zasnovan kao zasebno filozofsko polje promišljanja, tako da i Platonovu teoriju politike moramo posmatrati kao neraskidivi deo njegove etike i celokupne filozofije.

Na temelju ideje „Dobra“, Platon pokušava da osmisli koncept najbolje moguće (idealne) države. Pojam pravednosti, stožerni je pojam tog koncepta. Platonova idealna država, staleški je organizovana i čine je: 1. zanatlije, 2. čuvari – ratnici i 3. upravljači – filozofi. Ovaj tzv. „sofokratski“ model, iznikao je iz Platonove teze da je kroz čuvenu „zajednicu žena i dece“ neophodno strpljivo i temeljno školovanje, kako bi se došlo do uspešnog upravljača – vladara.

Platon zastupa koncepciju tzv. četiri kardinalne vrline: mudrost, hrabrost, umerenost i pravednost, a prema njegovoj podeli duše na tri dela: umni, voljni i požudni.

Mudrost je momenat opšteg, hrabrost je momenat posebnog (sredine), dok je umerenost momenat pojedinačnog.  Stavljeni u sklad dijalektičke pokretljivosti, ova tri momenta za proizvod imaju pravednost kao svrhu Platonove države.

Platon takođe zastupa i filozofsko-istorijsku teoriju o promeni vladavine usled kvarenja načela, tako da njegova postavka promene oblika vladavine usled kvarenja, izgleda ovako: Aristokratija – Timokratija – Oligarhija – Demokratija – Tiranija.

Ono što je značajno za razumevanje Platonove teorije o državi je činjenica da je ona nastala kao pokušaj iznalaženja rešenja za očuvanje običajnosnog jedinstva polisa, dakle jedine državne forme za koju su Heleni znali. Sva tumačenja koja Platonovoj teoriji pridodaju utopistički i totalitarni karakter, uglavnom su nastala kao plod promišljanja Platona kroz prizmu i standarde modernih teorijskih koncepcija, te dubokog nerazumevanja duha helenske epohe.

Aristotel (348 p.n.e – 322 p.n.e)

Kao i u Platonovom slučaju, i Aristotelovu filozofiju uslovljava i limitira običajnosna ljuštura samodovoljnosti i samosvrhovitosti polisa.

Međutim, za razliku od svoga učitelja, Aristotel promišljanju problema države prilazi sa manje idealizma. Sistematičnost, realnost i iskustvenost su odlike Aristotelovog praksisa.

Temeljni stavovi Aristetolove praktičke filozofije su da je čovek po prirodi društveno (političko) biće (životinja), te da čovek samo u zajednici može ostvariti svoju svrhu.

Baveći se problemom najboljeg oblika vladavine, Aristotel prikuplja i proučava građu od 158 Ustava. Smatra da dobra vladavina nužno mora biti zakonita. Mera dobre ili loše vladavine je lična ili opšta korist u Politeji.

Kriterijum na osnovu koga Aristotel vrši podelu oblika vladavine je broj onih koji vladaju, (jedan čovek, manjina i većina), iz čega izvodi model od šest mogućih Politeja:

1 ) Ako vlada jedan čovek vođen zajedničkom svrhom, politeja je Monarhija.

2) Ako vlada manjina vođena zajedničkom svrhom, politeja je Aristokratija.

3) Ako vlada većina, vođena zajedničkom svrhom, onda to Aristotel naprosto zove Politeja.

4) Ako, pak vlada jedan čovek, vođen posebnom svrhom, vladavina je Tiranija.

5) Ukoliko upravlja manjina vođena posebnom svrhom, vladavina je Oligarhija.

6) Ako većina upravlja vođena posebnom svrhom, onda je to Demokratija.

U „ Nikomahovoj etici“ Aristotel pominje i Timokratiju kao najbolji oblik vladavine.

Osnovni principi,  na kojima po Aristotelu počiva dobra Politeja su: sloboda, bogatstvo i vrlina.

Zanimljivo je da kao model prevazilaženja socijalnih razlika toga vremena, Aristotel predlaže i model Mešovite vladavine.

U svakom slučaju, Aristotel u odnosu na Platona stvara jednu mnogo konkretniju i utemeljeniju teoriju države. Njegovo učenje predstavljaće inspiraciju praktičnoj filozofiji nadolazećih epoha Rima i Hrišćanstva, kao što u modernom dobu predstavlja neizostavnu lekturu preksisa.

Šarl Monteskje (1689-1755)

Možda moderan čovek i nema dovoljno jasnu svest o kretanju duha kroz vreme, dakle o istoričnosti. Svest o nastancima i smenama epoha kroz istoriju, prisutna je kod čoveka uglavnom na jedan podrazumevajući način, bez da takva svest učini napor dubljeg promišljanja duhova vremena, te vremenitosti duha, dakle, suštine same istorije kao procesa. Kada postanemo svesni činjenice da je od Aristotela, do pojave Monteskjea, prošlo oko dva milenijuma, te da je čitav taj period obeležila, što u izvornom, što u izvitoperenom obliku Aristotelova paradigma, pred očima nam puca činjenica da se kroz čitav taj period suštinski dogodilo jako malo stvarne istorije. Dok je duh uglavnom tavorio u brlogu vlastite nemoći, vreme je paralelno prolazilo samo za sebe. Retki su trenutci kada su se duh i vreme tokom tog perioda zainteresovali jedno za drugo, i samo tada je dolazilo do istinske istorije. Sve drugo je faktografija. Novo doba i građanski princip iznedrili su jedan prefinjen um, koji je bio svestan nasleđa na kome se utemeljuje i nova epoha. To je Šarl Luj Monteskje.

Duboko svestan veličine Aristotelovog učenja, kao i svih ograničenja na koje je to učenje nailazilo, Monteskje Aristotela na brilijantan način upodobljuje građanskoj epohi. Kao plod dugih i temeljnih istraživanja, te svoje analitičnosti, Monteskje stvara teoriju o oblicima vladavine koja pleni svojom jasnošću i jednostavnošću.

Po ugledu na Aristotela, i Monteskje vrši podelu uređenja prema činjenici da li je na vlasti jedan čovek, grupa ljudi ili ceo narod. Takođe, smatra da vladavina nužno mora biti zakonita. Dva temeljna principa na kojima egzistira svaka vladavina su njena priroda i njeno načelo. Priroda vladavine je ono što je čini takvom kakva jeste, dok je načelo ono što vvadavinu stavlja u dejstvo. Prvo je njena osobena struktura, dok su drugo ljudske strasti koje je pokreću.

Ogromnu važnost Monteskje pridaje zakonima, jer su oni ti, koji prirodu i načelo vladavine moraju da drže u skladu.

Sama podela državnih uređenja, po Monteskjeu izgleda ovako: 1) republika (a) demokratija b) aristokratija; 2) monarhija i 3) despotija.

  • Republikanski oblik vladavine Monteskje deli spram činjenice da li je na vlasti ceo narod ili grupa ljudi. U prvom slučaju, republika je demokratija, dok je u drugom aristokratija. Demokratija, ili narodna država, za svoje načelo ima vrlinu, i to političku vrlinu. Vrlina podrazumeva ljubav prema demokratiji, tj. jednakost i skromnost. Aristokratija je drugi oblik republike. U njoj se vrlina ne zahteva nužno, mada bi plemstvo trebalo da je poseduje. Ono što bi u aristokratiji mogli smatrati nekim oblikom vrline je duh umerenosti.
  • Monarhija je drugi zakoniti oblik uređenja. Po prirodi, njome vlada jedan čovek. Načelo monarhije je čast, koja podrazumeva privilegije plemstva, tako da i zakoni u monarhiji moraju da podrazumevaju načelo časti. Zbog specifičnih odnosa na relaciji monarh-plemstvo-narod, monarhiji uvek preti opasnost da kvarenjem načela sklizne u despotiju.
  • Despotija je država bez časti i vrline. Monteskje je najčešće određuje kao Azijatski-sultanski model. To je država, uglavnom, velike teritorije, prepuna unutrašnjih razlika, kojom najčešće i nije moguće drugačije upravljati. Načelo despotije je strah, a najviši zakon volja despota. Podanici despotiju ne doživljavaju kao svoju državu, te kvarenjem načela, tj. nestankom straha, despotija lako propada.

Kao što možemo da zaključimo, principi na kojima se temelje oblici vladavine nisu se suštinski menjali od prvobitnih zajednica, pa do naše savremenosti. Suština se uvek svodila na želju za vlašću sa jedne strane, te potrebu za organizovanjem i kontrolom te vlasti sa druge strane. Jedino što se kroz istoriju menjalo, bio je kulturološki milje u okviru koga se ova borba odvija.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja