Облици државног уређења и њихов филозофски темељ

query_builder

Облици државног уређења и њихов филозофски темељ

Аутор: Лазар Слепчев

Не постоји ниједан ваљан разлог да се не сложимо са Аристотеловом тезом, да је човек по природи друштвено биће, тј. политичка животиња. Друштвеност напросто извире из саме иманенције људске природе. Многе теорије и студије кроз историју, поготово филозофско-натуралистичке, покушавале су да проникну у суштину људске друштвености, те да изнађу одговоре на читав корпус питања везаних за проблем тог магичног односа човека и друштва, појединца и заједнице.

Фактор људске усавршивости и овладавање вештинама, производ су људског нагона за опстанком, као и потреба човека да своју сигурност потражи у групи, тј.заједници. Унутар тих примитивних заједница, такође су се дешавала раслојавања на оне који су јачи, вештији и способнији, те на оне инфериорније. Од тих најпримитивнијих облика хијерархије, зачињу се, такорећи и први облици владавине, тј. вођења и управљања заједницом.

Развојем људске културе, низ других фактора врши утицај на природу владавине. Ти фактори су по природи или дати, тј. затечени, као што су територија, клима, рељеф, или су пак стечени и придодати, тј. фактори културолошке природе, у које можемо убројати традицију, митологију, религију, обичајност, морал…

Стара друштва Грчке и Рима, своју друштвеност су темељила на обичајности заснованој на митологији и религији.

Религиозност је такође уткана у темеље средњевековља. Ренесанса и Нови век промишљају све, па и друштво у категоријама разума и искуствености. Научни принцип у промишљању друштва је чедо савременог доба. Оно међутим, што је кроз све ове епохе давало сврху и смисао облицима друштвености, било је филозофско-практички мисаони напор, да узимајући у обзир набројене факторе, или пак, водећи се њима, изнађе и осмисли најбољи и најприкладнији облик владавине у одређеној заједници. Зато су принципи и начела на којима практичка филозофија промишља и утемељује проблем државних уређења веома апстрактни и општи, јер само на такав начин је могуће промишљати суштину ствари. У тај корпус принципа спадају појмови као што су: ум, разум, воља, врлина, душа и њени делови, дух…

На који начин је филозофски праксис кроз историју промишљао проблем облика владавине, покушаћемо у наставку овог приказа да предочимо кроз поставке трију класичних мислилаца: Платона, Аристотела и Монтескјеа.

Платон (427 п.н.е – 347 п.н.е)

Да бисмо Платонову филозофију разумели на најприкладнији начин, нужно је морамо промишљати у контексту и кроз призму града – државе, тј. полиса. Полис је био централно место свог живота и филозофирања код старих Грка. Унутар властите обичајносне самозатворености и самодовољности, полис испуњава сву сврху живота старих Грка. У том контексту морамо разумевати и филозофије старогрчких мислилаца. Појам практичке филозофије тада још није био заснован као засебно филозофско поље промишљања, тако да и Платонову теорију политике морамо посматрати као нераскидиви део његове етике и целокупне филозофије.

На темељу идеје „Добра“, Платон покушава да осмисли концепт најбоље могуће (идеалне) државе. Појам праведности, стожерни је појам тог концепта. Платонова идеална држава, сталешки је организована и чине је: 1. занатлије, 2. чувари – ратници и 3. управљачи – филозофи. Овај тзв. „софократски“ модел, изникао је из Платонове тезе да је кроз чувену „заједницу жена и деце“ неопходно стрпљиво и темељно школовање, како би се дошло до успешног управљача – владара.

Платон заступа концепцију тзв. четири кардиналне врлине: мудрост, храброст, умереност и праведност, а према његовој подели душе на три дела: умни, вољни и пожудни.

Мудрост је моменат општег, храброст је моменат посебног (средине), док је умереност моменат појединачног.  Стављени у склад дијалектичке покретљивости, ова три момента за производ имају праведност као сврху Платонове државе.

Платон такође заступа и филозофско-историјску теорију о промени владавине услед кварења начела, тако да његова поставка промене облика владавине услед кварења, изгледа овако: Аристократија – Тимократија – Олигархија – Демократија – Тиранија.

Оно што је значајно за разумевање Платонове теорије о држави је чињеница да је она настала као покушај изналажења решења за очување обичајносног јединства полиса, дакле једине државне форме за коју су Хелени знали. Сва тумачења која Платоновој теорији придодају утопистички и тоталитарни карактер, углавном су настала као плод промишљања Платона кроз призму и стандарде модерних теоријских концепција, те дубоког неразумевања духа хеленске епохе.

Аристотел (348 п.н.е – 322 п.н.е)

Као и у Платоновом случају, и Аристотелову филозофију условљава и лимитира обичајносна љуштура самодовољности и самосврховитости полиса.

Међутим, за разлику од свога учитеља, Аристотел промишљању проблема државе прилази са мање идеализма. Систематичност, реалност и искуственост су одлике Аристотеловог праксиса.

Темељни ставови Аристетолове практичке филозофије су да је човек по природи друштвено (политичко) биће (животиња), те да човек само у заједници може остварити своју сврху.

Бавећи се проблемом најбољег облика владавине, Аристотел прикупља и проучава грађу од 158 Устава. Сматра да добра владавина нужно мора бити законита. Мера добре или лоше владавине је лична или општа корист у Политеји.

Критеријум на основу кога Аристотел врши поделу облика владавине је број оних који владају, (један човек, мањина и већина), из чега изводи модел од шест могућих Политеја:

1 ) Ако влада један човек вођен заједничком сврхом, политеја је Монархија.

2) Ако влада мањина вођена заједничком сврхом, политеја је Аристократија.

3) Ако влада већина, вођена заједничком сврхом, онда то Аристотел напросто зове Политеја.

4) Ако, пак влада један човек, вођен посебном сврхом, владавина је Тиранија.

5) Уколико управља мањина вођена посебном сврхом, владавина је Олигархија.

6) Ако већина управља вођена посебном сврхом, онда је то Демократија.

У „ Никомаховој етици“ Аристотел помиње и Тимократију као најбољи облик владавине.

Основни принципи,  на којима по Аристотелу почива добра Политеја су: слобода, богатство и врлина.

Занимљиво је да као модел превазилажења социјалних разлика тога времена, Аристотел предлаже и модел Мешовите владавине.

У сваком случају, Аристотел у односу на Платона ствара једну много конкретнију и утемељенију теорију државе. Његово учење представљаће инспирацију практичној филозофији надолазећих епоха Рима и Хришћанства, као што у модерном добу представља неизоставну лектуру прексиса.

Шарл Монтескје (1689-1755)

Можда модеран човек и нема довољно јасну свест о кретању духа кроз време, дакле о историчности. Свест о настанцима и сменама епоха кроз историју, присутна је код човека углавном на један подразумевајући начин, без да таква свест учини напор дубљег промишљања духова времена, те временитости духа, дакле, суштине саме историје као процеса. Када постанемо свесни чињенице да је од Аристотела, до појаве Монтескјеа, прошло око два миленијума, те да је читав тај период обележила, што у изворном, што у извитопереном облику Аристотелова парадигма, пред очима нам пуца чињеница да се кроз читав тај период суштински догодило јако мало стварне историје. Док је дух углавном таворио у брлогу властите немоћи, време је паралелно пролазило само за себе. Ретки су тренутци када су се дух и време током тог периода заинтересовали једно за друго, и само тада је долазило до истинске историје. Све друго је фактографија. Ново доба и грађански принцип изнедрили су један префињен ум, који је био свестан наслеђа на коме се утемељује и нова епоха. То је Шарл Луј Монтескје.

Дубоко свестан величине Аристотеловог учења, као и свих ограничења на које је то учење наилазило, Монтескје Аристотела на брилијантан начин уподобљује грађанској епохи. Као плод дугих и темељних истраживања, те своје аналитичности, Монтескје ствара теорију о облицима владавине која плени својом јасношћу и једноставношћу.

По угледу на Аристотела, и Монтескје врши поделу уређења према чињеници да ли је на власти један човек, група људи или цео народ. Такође, сматра да владавина нужно мора бити законита. Два темељна принципа на којима егзистира свака владавина су њена природа и њено начело. Природа владавине је оно што је чини таквом каква јесте, док је начело оно што ввадавину ставља у дејство. Прво је њена особена структура, док су друго људске страсти које је покрећу.

Огромну важност Монтескје придаје законима, јер су они ти, који природу и начело владавине морају да држе у складу.

Сама подела државних уређења, по Монтескјеу изгледа овако: 1) република (а) демократија б) аристократија; 2) монархија и 3) деспотија.

  • Републикански облик владавине Монтескје дели спрам чињенице да ли је на власти цео народ или група људи. У првом случају, република је демократија, док је у другом аристократија. Демократија, или народна држава, за своје начело има врлину, и то политичку врлину. Врлина подразумева љубав према демократији, тј. једнакост и скромност. Аристократија је други облик републике. У њој се врлина не захтева нужно, мада би племство требало да је поседује. Оно што би у аристократији могли сматрати неким обликом врлине је дух умерености.
  • Монархија је други законити облик уређења. По природи, њоме влада један човек. Начело монархије је част, која подразумева привилегије племства, тако да и закони у монархији морају да подразумевају начело части. Због специфичних односа на релацији монарх-племство-народ, монархији увек прети опасност да кварењем начела склизне у деспотију.
  • Деспотија је држава без части и врлине. Монтескје је најчешће одређује као Азијатски-султански модел. То је држава, углавном, велике територије, препуна унутрашњих разлика, којом најчешће и није могуће другачије управљати. Начело деспотије је страх, а највиши закон воља деспота. Поданици деспотију не доживљавају као своју државу, те кварењем начела, тј. нестанком страха, деспотија лако пропада.

Као што можемо да закључимо, принципи на којима се темеље облици владавине нису се суштински мењали од првобитних заједница, па до наше савремености. Суштина се увек сводила на жељу за влашћу са једне стране, те потребу за организовањем и контролом те власти са друге стране. Једино што се кроз историју мењало, био је културолошки миље у оквиру кога се ова борба одвија.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language