Облици државне власти

Аутор: др Љубиша Деспотовић

У савременим политичким системима, познајемо хоризонталну организацију власти и вертикалну или територијалну организацију власти.

а. Хоризонтална организација власти се одређује као систем расподеле различитих типова (функција) власти и њихових међусобних односа на истом — хоризонталном нивоу организовања. У модерним политичким системима хоризонтална организација власти (ХОВ) се испољава у три облика поделе власти, као законодавна, извршна и судска власт. Законодавна власт је она која доноси Устав, законе и друге правне прописе или укида и мења постојеће. Она уједно представља и највише представничко тело неке земље. Извршна власт, се по правилу стара о примени и спровођењу закона и прописа, и може доносити и своје правне прописе као уредбе са законском снагом које мењању или попуњавају неки правни вакум до доношења закона који то постфестум правно регулише. Судска власт, пресуђује у споровима правних и физичких лица и кажњава кривце за повреду правног поретка земље. Хоризонтална организација власти може да постоји (буде организована) као систем поделе и систем јединства власти.

убацити шему бр. 1.

 б. Вертикална или територијална организација власти је организација власти на различитим нивоима власти (територијални принцип) и дефинише однос тзв. централних и нецентралних облика власти. Она се по правилу успоставља на територијалном принципу и отуда и тај назив у појмовној структури модерних политичких система. Вертикална организација власти (ВОБ) указује на различите облике унутрашњег уређења државе, односно колико степена организације власти постоји између централног нивоа власти и локалне самоуправе.

убацити шему бр.2

 3.1. Систем поделе власти:

Савремени политички системи када је у питању хоризонтална организација власти , познају три облика поделе власти, парламетарни, председнички и скупштински или конвентски систем власти. Када говоримо о систему поделе власти, у њега се сврставају парламентарни и председнички систем.

а. Председнички или президенцијални систем је систем строге поделе власти. У њему је присутан механизам одсуства утицаја једне власти на другу, при томе свака грана власти је независна у делокругу вршења својих послова. Председнички систем је систем моноцефалне егзекутиве, председник је истовремено и шеф државе и шеф владе, дакле, обавља и обједињује обе функције. У председничком систему постоји строга подела послова а судска власт припада судовима и они је обављају у складу са начелима самосталности и независности. У овом типу власти присутан је принцип или начело тзв. кочнице и равнотеже власти.

б. Полупредседнички (семипрезиденцијални) систем се у литератури означава као парламентарно-председнички или председничко-парламентарни. Пошто се најчешће примењује у Француској назива се још и француски континентални парламентаризам. Овај систем власти се налази негде између парламентарног и председничког система власти. Сматра се парламентарним јер национална скупштина може сменити владу, а председник распустити скупштину. Али и председнички јер председник не може бити смењен до истека мандата.

в. Парламентарни систем власти, је систем меке или гипке поделе власти. У њему постоји одговорност владе према парламенту јер се она и бира од стране парламента. Парламент надзире владу и врши њену контролу путем механизама посланичких питања, интерпелације и гласања о поверењу влади, такође гласање о усвајању буџета сматра се у парламентарној историји као један од облика контроле. У његовом склопу постоје и три облика организације саме извршне власти односно владе: парламентарна влада, канцеларска влада и кабинетска влада.

 3.2. Систем јединства власти:

Скупштински или конвентски систем власти , се означава као систем јединства власти. Централна позиција у систему је додељена скупштини као представничком телу. Сви остали органи власти су организационо и функционално подређени скупштини. Скупштина бира (именује) и поверава вршење судске и извршне власти надлежним органима који јој одговарају за своју делатност. Опстала је као реалан облик власти једино у Швајцарској.

4. Облици државног уређења :

Дефинисани су устројством вертикалне организације власти неке државе и разликујемо унитарну и сложену државу.

4.1. Унитарна држава:

Унитарна држава је јединствена проста држава са једним централним носиоцем државне власти. Функције државне власти нису подељене између централних и нецентралних органа власти. У унитарној држави само централни органи власти располажу правом да врше законодавну, извршну у судску власт. Сви други облици регионалне аутономије као у случају Србије са аутономним покрајинама имају право на законодавну и извршну власт као део своје аутономије, али не и судску власт, која је јединствено организована у целој држави. У унитарној држави према грађанима делује једна политичка власт, са јасно дефинисаним правним и политичким поретком који је јединствен на целој својој територији. У њој се често примењује принцип супсидијарности и то најчешће преко процеса децентрализације и деконцентрације одређених функција са централног нивоа власти које се преносе на ниже органе власти (најчешће локалну самоуправу) да би биле ближе органима.

4.2. Сложена држава:

Сложена држава је „облик уређења у коме један државни оквир обухвата уже, правно и просторни дефинисане територије, које имају сопствени систем политичке власти и све основне карактеристике државне организације“ (Р. Степанов:197.) Основни облици сложене државе се федерација и регионална држава.

а. Федерација, је облик сложене државе, као савезне државе. Она представља савез и принципом федерализма означава да поједине чланице федерације ( федералне јединице) имају своју унутрашњу самосталност и да су сједињене у тзв. федералну државу која располаже већим државним компетенцијама. Савезна држава је организована по начелу супремације федерације, што значи да је само она суверена и споља и изнутра и да искључиво њој припадају одређене државне функције (одбрана, монета, вођење спољне политике и сл.) . Истовремено уз начело супремације федерације важи и начело аутономије федералних јединица што значи да су оне аутономне у вршењу својих државних функција у свим осталим сегментима у којима их федерални устав или федерални закони не ограничавају.

б. Регионална држава, је нов облик државе настао након Другог светског рата најпре у Италији 1948. године, да би 1978. године била формирана и друга регионална држава у Шпанији. Овај модел регионалне државе представља средње решење које се креће између модела унитарне и савезне државе комбинујући најбоља решења обеју облика вертикалне организације власти. Модели организације власти у ове две регионалне државе се разликују. Док у Италији имамо двостепени ниво регионалних аутономија (са различитим нивоом аутономних права и функција) и тај модел називамо асиметричан, у случају Шпаније имамо симетрични модел регионалне аутономије. Уставом обе регионалне државе јасно је утврђен степен регионалне аутономије, и прецизна подела власти између централних и нецентралних органа. Региони су уставна категорија и у њихову аутономију није могуће дирати без претходне промене устава. Они имају право на аутономију и самоуправу на својој административној територији али при томе немају елементе државности. То се постигло таквим уставним решењима која им оспоравају постојање самостално организоване судске власти. Регионална држава је настала као потреба решавања одређених регионалних специфичности територијалног, политичког, културног, идентитетског, економског, религијског и сличног карактера, којима су се разрешиле постојеће напетости и остварио прихватљив степен друштвеног концензуса.

Република:

Република је такав облик организације власти који је у свему супротан монархији, а највише се разликује по чињеници избора носилаца државне власти, дакле власт није наследна као у монархији него је законски ограничена на одређени мандатни период. Изабрано физичко лице од стране грађана постаје председник као шеф државе, без особитих привилегија и влада искључиво по закону и додељеним му функцијама власти. У савременим политичким системима разликујемо републике са парламентарним, скупштинским и председничким системом власти. У парламентарним републикама власт је меко подељена и контрабласирана, у скупштинским она је јединствена и под политичком доминацијом скупштине а у председничким, председник државе је бицефални носилац оба дела подељене извршне власти, дакле, он је шеф државе и шеф владе истовремено.

Модерни конституционализам — правна држава и владавина права:

Појмови правне државе и владавине права, у савременој политичкој теорији често се користе као синонимни, или тако да је појам владавина права интегрисан под појам правне државе. Ова интеграција појмова извршена је тако, да је појам владавине права у знатној мери наткриљен појмом правне државе, нивелишући разлике које међу њима постоје. Иако и један и други правно-политички појам представљају главне тековине модерног конституционализма, англоамеричког и континенталног (немачког), правне и политичке традиције из којих су произашли, до те мере су утицале на њихов смисао и садржај да се они не могу узимати као истоветни…Појам правна држава, специфично је немачка језичка и правна кованица, која је непозната у англоамеричком културном кругу, истиче Љубомир Тадић. Овај појам у ширем смислу представља творевину немачке либералне буржоазије у борби са апсолутизмом „полицијске државе“ деветнаестог века… Услед свог органицистичког усмерења немачка правна наука државу је схватала као органско јединство, које не може „трпети поред себе никакве партикуларне и неасимиловане елементе. У том смислу она је тежила да од индивидуа и група створи ћелије и органе државног тела“ Она се трудила по сваку цену да државну сувереност заштити од народне суверености. Оваквим усмерењем индивидуа је била редукована на поданика. Право гласа и избора сматрано је дужношћу коју намеће држава, а не природним субјективним правом сваког појединаца. Тако је органицизам добио потпору у етатизму, и потврдио конзервативну оријентацију немачке правне школе. Идеја правне државе правних теоретичара представља слабост немачке либералне буржоазије тога времена. Она је представљала само напола завршен посао у њеној политичкој и класној еманципацији, који није омогућио и потпуну демократизацију немачког друштва. У борби са „полицијском државом“ , либерали су се задовољили да је ставе под законску контролу, али не и да је истински демократизују… За теоретичаре немачке правне државе по Нојману, нису били битни ни порекло ни циљеви закона, држава ће постати правна већ самим посредством облика општег закона.“ (Љ. Деспотовић, 2001:58.)

Појам владавина права је чисто енглески изум, вели Љ. Тадић. Пре него што га је крајем деветнаестог века формулисао Дајси, он је имао двестогодишњу уставноправну историју. Срж појма владавине права налази се у „појму конституционализма, као теорије и праксе ограничене власти, тј. власти ограничене правом. Основни проблеми устава су центрирани око слобода и права индивидуума које тај индивидуум може да осигура пред судом.“ Циљ овако постављеног принципа је да максимално заштити слободу и права појединца од злоупотреба сваке власти. Нарочито се то односи на управну власт и њене представнике. Принцип владавине права окренут је против дискреционе власти администрације и прерогатива круне, наглашава Тадић. Он је изграђен на принципу пуне правне једнакости грађана, и стога не допушта никаква посебна права лицима која се баве јавним пословима. Принцип владавине права, подразумева такође став о независности судске власти у вршењу својих овлашћења, нарочито у односу на управну власт. Иако је у себе инкорпорирао правну традицију обичајног права принцип владавине права, истиче примат озакоњеног права које је производ законодавне активности парламента. То по Нојману значи да принцип владавине права садржи два битна постулата: први, да парламент има монопол законодавне власти (демократска легитимација политичке власти), и други, да законодавство мора бити у складу с либералним правним системом о његовом демократском конституцијом. Владавина права тако значи, „демократски установљену, правом ограничену и контролисану политичку власт, у којој права и слободе делују као кључни елементи демократског легитимитета. Насупрот немачкој теорији правне државе која је изразито позитивистички оријентисана, „начело и теорија владавине права су битно антипозитивистички утемељени, чак и онда када се владавина права схвата као и владавине позитивног права, односно закона.“ У Дајсијевом тумачењу саму садржину владавине права чине три елемента: први, одсуство арбитрарног одлучивања од стране органа власти, у које убраја и дискрециона права органа власти, други, начело потпуне правне једнакости, и треће, правну сигурност. И британска и америчка доктрина о владавини права припадају истој англосаксонској правно – политичкој традицији. „Америчко схватање о влади потчињеној праву , односно о поступку заснованом на праву јесте у основи исто што и владавине права мишљена метаправно.“ (Љ. Деспотовић: 62.)

Дакле, могло би се на крају овог одељка рећи, да је немачки појам правне државе либерално конституелан а англосаксонски појам владавине права либерално-демократски конституелан. Док се први не пита за квалитет самог закона ако он врши функцију ограничавања владаочеве воље, други, изричито инсистира на добрим законима који морају да штите слободу и права сваке индивидуа од могуће узурпације државне власти. Зато је и било могуће да потпуно апсурдно неки немачки правни теоретичари чак и Хитлерову нацистичку државу назову правном државом.

ПОЛИТИЧКИ КАПИТАЛ:

Политички капитал је у ствари специфичан облик социјалног капитала који се манифестује у сфери политичких односа и релативно је нови појам у политикологији. Дакле, он нам је дошао из дисциплинарне разуђености политичке социологије и базично се лучи из појма социјалног капитала. Стога насушна потреба да јасно одредимо суштину појма друштвени капитал. Френсис Фукујама друштвени капитал дефинише као конкретни низ неформалних вредности и норми које важе међу припадницима једне групе или друштва које им омогућавају да међусобно сарађују, и делају. Део вредности које незаобилазно конституишу мрежу позитивно схваћеног социјалног капитала су поверење, искреност, узајамност, солидарност, спремност на сарадњу. Но поседовање истих вредности и норми не мора нужно да импликује позитиван друштвени капитал. Могуће су и његове негативне импликације, као део традицијских регионалних или религијских форми које стварају сасвим супротан ефекат и смањују количину друштвеног капитала у заједници. Јер по Фукујами норме и вредности могу да буду и погрешне, а када се то деси имамо ситуацију несташице друштвеног капитала, која опет по себи ствара лоше и непожељне односе у друштву, односно организације које га користе као своје „моторно“ гориво: мафија, расисти, сексисти и сл.. „Јужна Италија, на пример, спада у регион света где, како се сматра, влада несташица друштвеног капитала и широког поверења, иако у њему постоје строге друштвене норме.“ (Ф. Фукујама,2004: 172). Повећању позитивног друштвеног капитала доприносе само оне норме које у себи садрже врлине. На сличан начин као што је то формулисао Макс Вебер у случају утицаја вредности протестантске религије на обликовање духа модерног капитализма. Није ни чудно стога што се у породици најчешће може наћи снажно извориште друштвеног капитала, особито оној патријархалног типа, која је у корпусу вредности и врлина које је преносила на своје најмлађе чланове снажно утицала на њиховој интериоризацији и усвајању. Разарањем старог и формирањем модерног типа породице у великој мери се губи ово примарно извориште позитивног друштвеног капитала. „Породица је очигледно свуда важан извор друштвеног капитала“(исто:173). То потврђује узајамну везу између породице и грађанског друштва посредовану друштвеним капиталом. За неотоквиловце особито Роберта Пантама ово је више него очигледна чињеница. Разуђена мрежа друштвене интеракције води јачању поверења и увећању друштвеног капитала. Из тога следи јачање цивилног друштва, а без снажног цивилног друштва пак нема ни успешне демократске владавине, као крајњег циља. „Снажно друштво води снажној држави“(К.Витингтон,2004: 33).

Ова за неотоквиловце очигледна корелација, није остала без критичких опсервација особито у оном делу америчке стручне јавности која указује да наизглед логична и очигледна веза не мора увек да буде и потврђена. Често се дешавало да снажно цивилно друштво може да угрози демократске политичке институције и њихово функционисање, у случајевима када превише снажно делује у смеру њихове дестабилизације. Јер „демократија која добро функционише не зависи само од друштвених односа него и од политичких институција и од уставног поретка који структурише односе међу њима.“ (исто:34.) Дестабилизација политичких институција и уставног поретка која може доћи из сфере цивилног друштва, усмерена је на умањење степена лојалности и функционалности политичких институција јер удружења која сачињавају разгранату мрежу цивилног друштва у великој мери могу супституисати рад политичких институција и њихов значај. „Како је у демократији критеријум политичке легитимности садржан у веродостојном представљању народне воље, то су владини званичници посебно рањиви због оспоравања од стране добровољних удружења која могу да иступе са сопственим захтевима у погледу вршења функције народног представљања(…) Као што су модерни аналитичари запазили у америчком контексту, интересне групе стичу моћ над изабраним званичницима управо захваљујући свом репрезентативном ауторитету. Цивилно друштво није било само основа за успоставу демократске владе, оно је потенцијално било разорна снага, субверзивна по легитиман поредак. Отуда долази претња да се демократски поредак преобрати у пуку анархију.“(исто: 37). „Друштвени капитал се може употребити на много начина, а то значи често и на начин који је у колизији са друштвеним поретком и демократским аспирацијама. За обустављање друштвених сукоба и држање под контролом природних тенденција грађанског друштва неопходне су успешне државне институције.“ (исто:46.) Друштвени капитал и његова улога у цивилном друштву и интерекацији овога са политичким поретком неодвојива је од начина његовог формирања и политичке употребе. Без добро избалансиране улоге друштвеног капитала у формирању вредносног амбијента и политичких циљева и интереса цивилног сектора, његова мисија се лако може преокренути из позитивног у негативно поље политичког деловања, када он може бити употребљен против осталих чланова друштва, или јавног интереса државне заједнице, у таквим ситуацијама, незамењива је улога институција политичког и правног поретка у успостављању ваљаног функционисања демократије (Љ Деспотовић, 2014: 43—45.)

Роберт Пантам друштвени капитал преломљен кроз призму политичких односа доживљава у три своја облика или форме:

– као моралну облигацију грађана и политичких норми, које утичу на укупну политичку облигацију на којој је заснована нека политичка заједница.

– као корпус друштвених вредности из којих се лучи поверење у политичке институције и политички поредак.

– као друштвене мреже цивилних и политичких организација.

„Друштвене мреже при чему су посебно важне хоризонаталне везе међу актерима еквивалентног статуса и моћи. Мреже су битан облик социјалног капитала, и што су те мреже у једној заједници гушће, већа је вероватноћа да ће грађани међусобно сарађивати ради узајмне користи. Мреже позитивно утичу (јачају) на норме узајамности.“ (З. Стојиљковић, 2014: 273.) Друштвени капитал дакле, увек иде као део тријаде појмова: друштвени капитал — финансијски капитал — симболички капитал.

Литература.

З. Стојиљковић (2014). Политичка социологија савременог друштва. Београд: Завод за уџбенике.

Љ. Деспотовић (2014). Конструкција и деконструкција идентитета. Нови Сад: ФЕППС.

Љ. Деспотовић (2001). Социологија демократије. Нови Сад: Стилос

К. Витинтон (2004). Преиспитивање Токвилове Америке.

Ф. Фукујама (2004). „Друштвени капитал“. Култура је важна. Београд: Плато.

Р. Степанов (2008). Увод у политику и политички систем. Нови Сад: Филозофски факултет.