О средњовековним библиотекама на тлу данашње Војводине -први део-

Aутор: Проф. др Борис Стојковски

Према дефиницији библиотека или другачије књижница је сређена збирка књига, односно других папирних (штампаних) и електронских публикација, послаганих по ауторском или предметном каталогу, која припада приватним лицима или државним институцијама, односно установама у којима се чувају овакве збирке. Кроз историју су превасходно служиле за чување књига, па наилазимо и на архаичан назив књиго-хранилиште. Но, у модерном времену, у библиотекама се, развојем науке и технике, чувају и друге публикације као што су зборници радова, али и ЦД и ДВД, као и мапе, карте, разгледнице и други облици грађе.

Најстарије библиотеке су још из старог века, настале у Месопотамији и древном Египту где је најпознатија свакако Александријска библиотека, једна од највећих у историји човечанства. Но, осим ових светски познатих бисера историје библиотекарства и културе уопште и на простору данашње Војводине у нека давнија времена постојале су библиотеке. Тако се за просторе данашњег Баната везује делатност Светог Герхарда/Гелерта, венецијанског бенедиктинца и проповедника хришћанства у Угарској, који се сматра првим епископом Чанада од 1030. године. Био је ванредно образован човек иза кога је, нажалост, остало сачувано само једно до данас познато дело, под насловом Deliberatio supra hymnum trium puerorum, иако нема сумње да је био далеко плоднији аутор. У науци, посебно међу мађарским и делимично италијанским истраживањима постоји мишљење да је сам Гелерт, будући по пореклу Венецијанац, знао можда и грчки језик, те да је читао и неку другу верзију Библије осим Вулгате, званичног латинског превода. Венеција је дуго била у оквиру византијског културног круга, а не само под њеним политичким утицајем, тако да је знање грчког у Италији у оно време било нешто сасвим подразумевајуће, иако у великом опадању. На ово његово једино сачувано дело утицај су извршили неки списи византијске патристичке књижевности и теологије, у првом реду она од Псеудо-Дионисија Ареопагите. Поједини научници сматрају да је, иако за то не постоје директне потврде, своје образовање Гелерт стекао управо у библиотекама, и то најпре у родној му Венецији, али и новом седишту епископије Чанаду, затим бенедиктинском манастиру у Марошвару, па чак и да је имао додира са библиотеком византијских монаха у Оросламошу. Наиме, у поменутом Оросламошу (данашње Банатско Аранђелово) постојао је неко време грчки (византијски) манастир у који је сам Гелерт преселио калуђере из Марошвара, и то чак десеторицу њих на челу са игуманом. У Марошвар је, пак, населио монахе бенедиктинце. Оно што се зна је да су бенедиктинци, а још више византијски манастири од раног средњег века били богате библиотеке, али и стецишта целокупне културе и духовности.

Све ово би дало за право закључку да је и тадашња, тек основана, бискупија у Чанаду, имала своју библиотеку, али да су је поседовали и византијски манастири на тлу Баната. Нажалост, са византијским манастиром је непознато шта се збило, док се о бенедиктинском манастиру могу пронаћи други изворни подаци. Гелерт, пак, имао је много тежу судбину, јер су га, током паганске побуне, противници хришћанства ухватили, одвели на врх брда и одатле бацили у понор и убили. То брдо данас на Будиму носи његово име и његов врх краси Гелертова велелепна статуа. Гелерт је проглашен светим 1083. године, заједно са Светим Стефаном, првим хришћанским краљем Угарске и његовим сином Светим Емериком, и убраја се у једног од светаца заштитника како средњовековне Угарске, тако и Мађара и Мађарске све до данашњег дана.

Један од најугледнијих манастира на тлу читаве Угарске, а свакако најзначајнији римокатолички манастир на простору данашње Војводине у средњем веку била је цистерцитска опатија на Петроварадину посвећена Светој Марији, односно самостан познат као Белафонс. Петроварадинска тврђава је током целе своје историје, па све до данас представљала и представља један изузетно битан простор. Насељен од праисторије, током средњег века захваљујући доласку француских монаха из реда цистерцита просперирао је и културно и економски.

О његовом богатству служи и један специфичан документ. У питању је класичан инвентар, односно попис добара у власништву опатије Свете Марије на Петроварадину/Белафонсу. Овај инвентар датира се у 23. децембар 1495. године и носи назив Registrum factum vicesima tertia die mensis Decembris super res et bona ecclesie beaté Virginis Belefundatis Petriwaradiensis. Дакле, већ у наслову се види да се ради о регистру учињеном 23. децембра у вези са стварима и добрима цркве Блажене Девице Марије. Пописани су литургијски предмети, затим разни објекти и бројни предмети који се свакодневно користе, али и животне намирнице, стока, као и добра неког утврђења Њаш, али и што је посебно битно, имовина и својина самог петроварадинског утврђења и манастира. У инвентару постоји и помен сата који је послат на поправку Фабијану у Пешту. И ово је податак који илуструје колико је ова опатија била богата и угледна када је крајем средњег века поседовала сат. За ову тему ипак највреднији је податак да се у инвентару налази се и помен књига. Нажалост, мало наслова се зна, и у питању су углавном добро познате књиге за свакодневну и редовну црквену употребу. Нити један примерак из ове библиотеке није сачуван до данас, вероватно су уништене турским освајањем Петроварадина или, ако је понеки примерак каквим чудом и претекао, извесно је да су онда уништени у неким каснијим походима и похарама остатака овог некада угледног цистерцитског манастира.

Што се књижног фонда тиче, ево шта је евидентирано у инвентару петроварадинске опатије 1495. године:

1. Item diversi et aliqua in voluminibus antiquissimi et inveterati LXVIIII – односно у преводу укупно 69 различитих примерака књига. Нажалост, нејасно је које су те старе књиге. Мађарски истраживачи, који су се највише бавили овом темом, али и неки наши, сматрају да су у питању вероватно дела Светих Отаца, посебно утемељитеља цистерцитскога реда, као и неки антички аутори и наравно пре свега разна издања Библије и других црквених дела. Будући да је овај запис дат сумарно, а да ниједна књига није сачувана, зна се, дакле, само број основног књижног фонда. Све друго је у домену претпоставки. Једино што истраживачима може послужити као компарација, јесу слични инвентари других цистерцитских опатија у средњовековној Угарској. Како су оне, махом, у свом поседу имале управо дела раних хришћанских писаца, затим Правило Светог Бенедикта и списе Бернара од Клервоа и других утемељитеља цистерцитског реда, уз наравно сва друга неопходна светоотачка издања, житија светаца, Библију и друге књиге, можемо слободно претпоставити да је то и овде био случај. Осим свега тога, а опет на основу поређења са другим значајним средњовековним опатијама, како у Угарској, тако и целој Европи, сигурно је било и дела античких писаца и философа, који су се проучавали са великим жаром, посебно у ренесансној Европи. А како је ово управо доба ренесансе, тешко је поверовати да једна тако угледна опатија, каква је Белафонс није у својој библиотеци чувала и дела античких аутора. Посебно узевши у обзир и чињеницу да је ово време када се око великих прихода Петроварадина борио и кардинал Родриго Борџија.
2. Item cista cum aliquibus litteris instrumentalibus – ради се, дакле, о разним писмима. Није познато о чему се ради, али сигурно је реч о великом броју докумената административне природе, јер је манастир био и велики поседник и одржавао је сигурно живу кореспонденцију са владарима, великашима, али и својим поседима. Поред ових писама поменут је и оловни печат у инвентару, што сведочи управо у корист малопре изречене тезе. Опатија Блажене Девице Марије на Петроварадину, као уосталом и сви угледнији манастири у Угарској у средњем веку, био је место јавне вере. Самим тим, имао је своју архиву у којој су се чували бројни документи. Места јавне вере су се латински звали loca credibilia/testimo-nialia и били су претече данашњих јавних бележника, односно нотара, где су оверавана документа. Дакле, осим богате библиотеке, манастир је био и значајан архив.
3. Item missalia de pargameno VIII – осам мисала на пергаменту. Мисал је богослужбена књига у римокатоличкој цркви, слична православном службенику, где су поређана богослужења како за свештеника, тако и народ (одговори народа на миси).
4. Item ewangelizarium I – један примерак еванђелистара, исто богослужбена књига, у којој су садржани делови сва четири јеванђеља. Постоји и у православној цркви, и исто се назива јеванђелистар/еванђелистар, а занимљиво је да је Мирослављево јеванђеље по категоризацији управо јеванђелистар. Како се ради о једној од кључних књига за вршење богослужења у хришћанству, сасвим је природно да га је имала и опатија на Петроварадину. Да ли је био посебно украшен, илуминиран или нешто слично, није познато.
5. Item epistolarium I – један епистолар, тј. апостол, још једна битна књига, кoja садржи апостолске посланице које се читају на богослужењима.
6. Item mortirologium I – правилно би требало martirologium, у питању је мартиролог, књига са светитељима Римокатоличке цркве, која се често назива Римски мартиролог, и допуњава се стално, како се проглашавају нови светитељи или бришу неки. Опет, још једна сасвим очекивана књига за библиотеку опатије, важна за свакодневни монашки живот.
7. Item breviárium de papiro I – један примерак бревијара у папиру. Бревијар је богослужбена књига, у православној цркви позната и као требник. Садржи молитве, пригодне песме, одломке из Старог и Новог завета и друго.

Према овом попису и у самој цркви се налазило нешто књига, наравно пре свега литургијске садржине, што се и да очекивати и претпоставити.

8. Item antiphonaria de pargameno V – пет антифонарија на пергаменту.
9. Item gradualia in pargameno III – три градуала, такође на пергаменту. И антифонариј (антифонале) и градуале су намењени хорском певању, с тим да градуале садржи и песме намењене у све мисне, односно литургијске сврхе. Наравно, ту су и оне химне и песме које певају свештеници током мисе, али и све друге. С обзиром да су нађене у самој цркви, управо им је ово била очигледно и сврха, да их користи хор током службе. Сам хор су вероватно сачињавали петроварадински монаси.
10. Item psalteria in pargameno III – три псалтира на пергаменту. И псалтир је још једна јако добро позната црквена књига намењена богослужењу и садржи дакако псалме.
11. Item colectarium in pargameno I – Collectaneus/Colectarium је такође врста црквене књиге која се користи при мисним прославама, и садржи молитве одређене и врло прецизно дефинисане структуре. У Петроварадину је, очигледно, постојао један на пергаменту по овом попису.
12. Item lectionalia in pargameno II – један примерак лекционара на пергаменту. Он садржи делове из Светог писма, и чита се пре јеванђеља током мисе. Садржи или неки старозаветни одељак или део из посланица Светог апостола Павла.

Дакле, видљиво је да од књига за које се зна наслов, све су посвећене свакодневној богослужбеној употреби, и да се суштински многе од њих и данас са мањим или већим изменама употребљавају у Римокатоличкој цркви током служења миса. Нажалост, њихову евентуалну уметничку лепоту, илуминације, повез и целокупан изглед и садржај, остаће веома извесно заувек непознати. Будући да је инвентар, како је сугерисано, рађен у време ренесансе, а многи угарски прелати су студирали у Италији, и сама Угарска је и те како била на удару ширења ренесансе, те свакако је допуштено претпоставити да су и у једној од најугледнијих опатија целе земље рукописне књиге на пергаменту и папиру биле богато украшене и можда израђене и у неким радионицама великих италијанских ренесансних мајстора.

Проблем, међутим, читаве средњовековне историје југа Угарске, односно данашње Војводине, јесте у мањку историјских извора, који су последица не само османског продора и освајања, већ и других ратних сукоба. Током њих је страдало доста културног и духовног наслеђа, као што су и књиге. Стога о библиотекама на овом простору постоје тек неке делимичне претпоставке уз свега врло мали број сачуваних примерака књига.