Аутор: Ђорђо Сладоје
Већ смо увелико поцрњели и помодрели од печата времена које нас је задесило, а један од најдубљих и готово неизбрисивих јесте печат самоће – усамљености, самштине или самотиње, како би рекли у Херцеговини. А тамо су одувијек знали како се излази на крај са самоћом, чак и оном космичком, метафизчком у коју смо рођењем потопљени. Самоћа је преовлађујуће стање духа и душе савременог човјека, а култ индивидуализма који се бјесомучно, чак бизарно његује и намеће довео је до тога да се може говорити и о народу као „усамљеној гомили”, у којој се други доживљава као страно и опако биће. Разорена је духовна и културна основа и покидане нити које су појединце држале у каквој-таквој заједници, а на тим развалинама остале су тобож слободне, а заправо дубоко усамљене индивидуе које повезује још само интерес. Највећи заједнички садржатељ јесте заправо најмања монета.
Технолошки напредак је умјесто ослобађања човјека и његових духовних и стваралачких потенцијала – како су предвиђали класични хуманисти – довео до још дубље и погубније разградње човјековог бића, сводећи га на просту честицу биомасе. У свијету који је сам произвео и технолошки усавршио човјек се све теже сналази, а непрестане промјене које безобзирно намеће немилосрдна борба за профит чине га несигурним, престрашеним и често беспомоћним. У том до ситница уређеном и програмираном систему човјек је у суштини карика без које се може, за шта је скован заиста тачан колико и страшан термин – технолошки вишак. У таквом свијету живот је лишен вишег смисла и аутентичних садржаја, дубљих социјалних односа и истинске комуникације са другима, али и са собом. Умјесто тога њему се као сурогат замјена нуде бескрајне могућности технички савршене комуникације, али површне и испразне. Данашњи, а по свему судећи и будући човјек, може путем „паметних уређаја“ да комуницира са далеким, виртуелним свјетовима и са непознатим особамa, али све мање или готово никако са собом и са себи блиским бићима. Тако савремени човјек ухваћен у информатичку, сад већ дигиталну мрежу, остаје безнадежно сам у огромној, непрегледној гомили усамљеника, као јединка без својстава, како би Музил рекао, aли и без могућности да суштински разумије не само основе и принципе свијета и „логику“ историје, већ и смисао сопственог живота. Moжда би се могло говорити и о феномену пандемијске самоће, али мистериозни вирус ковид 19, осим што је појачао страх, панику и општу несигурност, није донио ништа ново. Једино је општа усамљеност озваничена маском и социјалном дистанцом.
Сами су готово сви – и дјеца и старци, младићи и дјевојке и средњовјечни, они у пуној снази и они на измаку снаге, болесни и наизглед здрави. Сами су брачни парови и они распарени, богати и сиромашни, неписмени и високоучени, умрежени и они који вјерују да то нису. Саме су наше књиге и њихови као „шарени коњи“ ријетки читаоци. Сами су нарочито они мислећи и морално осјетљиви појединци који још гаје дирљиву заблуду да ће „љепота спасити свијет“ и да ће јој у томе помоћи истина, правда и доброта. Самa је наша прошлост и у њој велики и славни преци које охоло заборављамо, иако нема доказа да смо их у ичему надмашили.
Како су само саме наше родне куће и завичајни предјели, опустјели и закоровљени, и наша села у планинама и у њима усамљени старци и старице; саме су наше туробне вароши заглављене у муљу транзиције и наше ријеке и њихове притоке које се даве у нашем смећу.
И Србија је у данашњем свијету у суштини сама и оклеветана за злочине који су над њом извршени; Србија која читав вијек живи ван себе – јуче у име братства и јединства, данас и сутра у име европејства. Како је само Косово без Метохије коју све рјеђе и помињемо. И Призрен у Метохији. И у Призрену она до јуче једна једина дјевојчица, посљедња српака властелинка у царском граду. А мора бити да је и Творац сам у свијету гдје су манастири у жици, а гробља у рушевинама. И тако у недоглед космичке и метафизичке самоће у коју смо бачени, „ без имало знања и без своје воље“.
На другој страни, самоћа је природна и готово неизбјежна стваралачка позиција, али и егзистенцијална, јер у њој нам се дешавају готово све животно важне ствари. У самоћи се поред осталога чита, али и пише; она изоштрава чула, бистри мисао и душу прочишћава, а самим тим и пјесму ослобађа случајних, неважних и баналних појединости – тричарија које нас свакодневно затрпавају.
Самоћа је она тачка у којој се сабирају и тријеришу детаљи хаотичне стварности. Из самоће се лакше разабиру унутрашњи замршаји и јасније виде суштинске и дубоке везе које свијет држе као цјелину, истина опасно начету и заљуљану. Готфрид Бен каже да се у поезији мора бити сам, видјети надалеко, ако је могуће преко воде, и привлачити ријечи густе од садржаја, отежале од историје, трагичне ријечи, реалне као жива бића.
Неки ће рећи да је самоћа привилегија храбрих и отмених духова, а Дучић вели да је демократа човјек који не смије да се осами. Самоћа, поготово ако је стваралачка, није тек повлачење у сопствену љуштуру пред изазовима, већ дубљи и истинскији облик припадања свијету и животу. А наши стихови требало би да су оне стазице којима се пречицом стиже до себе и до других – до ближњих који су вриједни и живота и писма.
Пјесма је уједно и крик усамљеника и древни начин да се буде мање сам.
Остави коментар