О ЛИЧНОЈ ВЛАСТИ У СТАРОМ ВЕКУ

29/02/2020

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф

 

Када говоримо о првим, историјски познатим облицима владавине, обично прво помислимо на антички период Грчке и Рима, те на древне цивилизације Блиског истока. Међутим, ти и такви облици власти и политичких творевина нису настали сами од себе, већ свој темељ дугују једном веома дугом периоду развоја људских творевина кроз праисторију. Зато ћемо се осврнути на овај период људског бивствовања, како бисмо лакше разумели социјалне принципе на којима је никла старовековна култура.

У праисторијском периоду, са преласком на сточарство и земљорадњу, развио се патријархални род са мушким родовским старешином. Удруживањем више родова и братстава ствара се племе, које је чинило територијалну, верску, економску и ратну заједницу. Организација живота у примитивним заједницама је углавном зависила од привредне активности. Моћ старешине је зависила од његове способности да утиче на природне силе својим натприродним моћима које су објашњаване магијом. Моћ изазивања кише директно је одређивала успешност поглавице. Неке заједнице су и кажњавале своје поглавице уколико нису успевали да „утичу“ на природне силе. Са развојем поделе рада, уз мирнодопског поглавара са искључиво економским функцијама, постоји старешина у лову и рату, који стиче харизму на темељу победе и плена. Најважнија околност која је условила крупан заокрет у организацији поглаварства племенске заједнице је ширење хроничног ратног стања. Када племенска заједница западне у хронично ратно стање, јавља се потреба за чврстом организацијом, а привремене начине превладавања анархије заменила је власт. Власт постаје установа у тренутку када поглавицу, који је обједињавао свакодневне економске, магијске и судске функције, замењује харизматски јунак који је једино дорастао ванредним ратним збивањима. Основа државног уређивања је постала територијална подела и имовинска неједнакост. Претварањем харизматског ратног кнеза у трајну творевину, услед хроничног ратног стања, настаје први трајни облик власти – краљевство. За овај процес није везан само настанак државе у ширем смислу, већ и почетак историје човечанства. Краљевство је прва постојана власт која се спроводи уз помоћ апарата. Власт се осамостаљује од друштва и настаје држава са моћним појединцима на челу. Организовањем друштвеног живота у држави почиње историјски период развоја људског рода.

СТАРИ БЛИСКИ ИСТОК

У најстаријим државама старог Блиског истока (Египту и Месопотамији) краљ је схватан као основа цивилизације. Сматрало се да само дивљаци могу живети без краља, без кога се не може створити безбедност, мир и правда. Послушност је била главна врлина, војници без краља су сматрани „стадом без пастира“. Живот је схватан као спрега скривених веза природе и натприродних сила, а чисто световно је сматрано тривијалним. Суштина је лежала у космосу, а задатак краља је био да обезбеди хармоничну интеграцију земног и небеског света. Ипак, схватање природе краља и универзума нису у државама старог Блиског истока била истоветна, јер су били различити климатско-географски услови. Стари Блиски исток је познавао три врсте краљева: фараон као божија инкарнација, краљ као изабрани божји слуга у Месопотамији, краљ као наследни вођа који је ауторитет изводио из наслеђа. Различито схватање врховне власти је извирало из различитог поимања положаја и улоге човека у универзуму које се обликовало под утицајем разноликих природних услова, друштвене организације и ратова. На замисао друштвене и политичке организације је утицао степен природне и друштвене угрожености, номадски или седелачки начин живота и привређивања као и обичаји преузети од освајача или покорених народа.

У Египту, захваљујући плодној долини Нила, живот је био лишен неизвесности од поремећаја између природе и друштва, па је универзум схватан претежно статички. Владар – фараон није био смртан, већ је био инкарнација бога. У државама Месопотамије је владала бојазан од природних катастрофа и ћудљивих река. Краљ је био „велики човек“ који се старао о складу друштвеног живота и натприродних сила. У Египту фараон-божанство није живео међу људима, док је у Месопотамији краљ био члан заједнице. У Египту није било суштинске разлике између бога и фараона, већ само разлике у обиму моћи. Осим религије, унутрашњу кохезију владајуће класе су одржавали писари на двору, у храмовима, војним штабовима, трговини итд. Било је нормално да краљеви, свештеници, намесници и судије буду неписмени. Преко писара су владајуће елите упознавале историју, властиту генеалогију, математику, право, медицину и религију. Писмена интеграција је била чвршћа од усмене и донекле је стабилизовала ефемерна царства која су се брзо распадала или била освајана, где су династијје биле краткотрајне (50 до 200 година), а религије без чврстог монотеизма политички безутицајне.

У пркос различитом гледању на улогу религије, постоји готово општа сагласност да у Месопотамији краљ није као у Египту на директан начин учествовао у договору богова. Космолошке претензије су му биле скромније, јер је могао само да задржи божју милост. Додуше, и овде је краљ поређен са сунцем, али није био сунчани бог. Његова средства за стварање земаљског склада су била мање директна од фараонових. Почетком трећег милениума у Месопотамији се монархија и двор одвајају од храма. Поред мита, јавља се ратни еп, чији је јунак човек као владар. У изворном облику, у Месопотамији није био признат ауторитет појединца, већ заједница слободних људи у којој је владала група старијих која је бирала краља на ограничени период. Краљ је биран у случају опасности, а овлашћења су му слично каснијем римском диктатору била широка. Тек касније, услед хроничних ратова, краљ постаје стална установа.

Дакле, још у историјским зачецима организације власти наговештена је каснија јасна разлика између поглавара-службеника и поглавара-бога, која ће бити прихваћена у старом Риму још увек у религијском оквиру, да би најизражајније била испољена у атеистичком републиканству новог века.

Када је реч о деспотији као облику личне власти на старом Блиском истоку, она у првом реду настаје као плод потребе владара да регулише водене токове. С обзиром да су све древне цивилизације Истока настајале углавном уз сливове великих река, привредна делатност се по природи ослањала на те водотокове, те и најдиректније зависила од њихових ћуди. Како би се ћудљивост великих речних токова предупредила, креће се у велике пројекте регулације и изградње каналских мрежа. Регулација водених токова је тражила планску организацију целокупне привреде и рационализацију управе са писменом бирократијом као носиоцем посла. Дакле, деспотизам је нужни производ потребе владара да „чврстом руком“ држи под контролом реализацију ових великих привредних пројеката. Занимљиво је да у Египту регулација тока Нила и није имала друге сврхе до задовољења најосновнијих потреба фараона и поданика, док у Месопотамији мрежу канала користе за трговину и убирање пореза. Може се рећи да у Месопотамији већ имамо одређене назнаке капиталистичког начина привређивања.

И на самом крају приказа политичких односа на старом Блиском истоку, поменућемо и улогу војске. Та улога се првенствено огледа у освајању и очувању власти. Нарочиту улогу војска је имала у Персији. Персијанци су били класичан ратнички народ коме су рат и пљачка били нека врста „носеће привредне делатности“.

ГРЧКА

Имајући у виду да смо се до сада на разне начине бавили грчком културом, филозофијом и политичким односима, овим текстом ћемо понудити кратак опис принципа владавине у старој Грчкој.

Политичка заједница која је окупљала старе Грке био је град-држава, полис. Полис је група организована на личној основи поштовалаца култа градског бога. Унутар полиса свако племе и род је имало и кућно божанство (ко није, није био способан за службу). У старој Грчкој се организација власти формирала дуго и поступно, прелазећи са породице на племе, а са племена на град. Полис је углавном био ратнички организован због перманентног ратног стања међу полисима. Ратови су се водили углавном због пљачке и плена, тако да се рат сматрао и начином привређивања. Пљачка и подела плена, чак су били системски регулисани. Таква политичка клима је војсковођама дала већи значај, те им временом увећала и моћ. Краљевски ауторитет је подупирала потреба за вођом у рату и посредником између људи и богова.

Као производ кварења начела краљевске личне власти, настаје тиранија као најокрутнији облик личног владања који су Грци познавали. Тиранија је, дакле, нескривени облик личне власти у полису. По Аристотелу, то је облик монархије у коме монарх никоме не полаже рачуна и влада над свима, над онима који су му једнаки и над онима који су бољи, поводећи се само за својим интересима, а не и интересима поданика.

Последњи велики пример личне власти у старој Грчкој означио је уједно и крај ове цивилизације. Александар Велики, вођен идејом једне светске државе, руши принцип полиса, као јединог облика политичке заједнице за коју су Грци знали. Александар на светску позорницу доноси један сасвим нови принцип, принцип субјективности, који ће тек са хришћанском цивилизацијом стећи пуну легитимацију.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања