O liberalnoj ideologiji

O LIBERALNOJ IDEOLOGIJI

Autor: Lazar Slepčev

Termin  „liberal“ je u upotrebi od 14. veka i ima veoma širok spektar značenja. Odnosio se na klase slobodnih ljudi, tzv. „slobodnjaka“ (koji nisu kmetovi ili robovi), kao i na širinu i otvorenost duha, kada je počeo da se vezuje za šire shvaćenu ideju slobode. „Liberalizam“ u modernom smislu, kao politička filozofija i politička ideologija, pojavio se tek početkom 19. veka. Kao sistematski pogled na svet suštinski nije ni postojao pre 19. veka, ali bio je zasnovan na teorijama i idejama koje su se razvijale tokom prethodnih 300 godina.

Liberalne ideje su rezultat sloma evropskog feudalnog koncepta, kojeg je zamenio rast tržišnog ili kapitalističkog društva. Umnogome, ove ideje su izraz težnji srednje klase u usponu čiji interesi dolaze u sukob sa interesima monarhije i zemljoposedničke aristokratije. Ideje liberala prvobitno su bile radikalne i oni su tražili krupne, a ponekad i revolucionarne promene. Naime, engleska slavna revolucija, kao i američka i francuska revolucija, sadržale su mnoge liberalne elemente, iako se sama reč „liberalno“ nije koristila. Liberali su doveli u pitanje apsolutnu moć monarhije, koncept božanskog prava kraljeva, kao i vlast i autoritet crkve, a umesto apsolutizma branili su ustavnu i reprezentativnu (predstavničku) vlast naroda. Kritikovali su i političke i ekonomske privilegije plemstva i feudalni sistem u kojem je društveni položaj bio određen rođenjem.

Zapadni politički sistemi danas su takođe toliko oblikovani liberalnim idejama i vrednostima da se obično klasifikuju kao liberalne demokratije, a ideje kao što su sloboda govora, sloboda veroispovesti, pravo na ličnu svojinu takođe su izvedene iz političke filozofije liberalizma.

Vodeći mislioci liberalizma

Kao najznačajnija preteča liberalnog mišljenja slovi Tomas Hobs (1588–1679). U delu Levijatan, reflektuje većinu osnovnih pretpostavki i prioriteta liberalne tradicije. Hobsova politička teorija pokušava da razume poreklo države preko individualnih interesa i on zamišlja uslove u kojima nema države i gde ljudi imaju potpunu slobodu da delaju kako žele, ali smatra da je takvo stanje izuzetno loše i da zato individue biraju da odustanu od svoje potpune slobode i voljno se potčinjavaju apsolutnom autoritetu političkog suverena koji čuva i štiti. Dakle, država stiče legitimitet preko konsenzusa idividua.

DŽona Loka (1632–1704) sa razlogom smatraju prvim ozbiljnim teoretičarem liberalizma. On kreće od Hobsovog koncepta prirodnog prava i društvenog ugovora, međutim, kako je ljudska priroda varljiva, racionalni ljudi sklapaju ugovor ne bi li stvorili državu kao medijatora koji bi rešio nesporazume među ljudima. Država tako postaje nepristrasni sudija, porota i egzekutor. Zato je njena primarna funkcija da objektivno primenjuje prirodni zakon i da omogući građanima da uživaju u svom životu, zdravlju i imovini bez mešanja drugih. Ako država nije u stanju ili ne želi da ispuni svoje obaveze, onda je ugovor prekršen i građani imaju pravo da se pobune.

Adam Smit (1723–1790) je bio jedan od najuticajnijih političkih ekonomista Zapada. NJegovo delo „Bogatstvo naroda“ smatra se prvim modernim delom iz ekonomije i zato se on često naziva ocem moderne ekonomije i ideologom kapitalizma. U ovoj knjizi on iznosi svoju osnovnu ideju koja ga je i učinila slavnim i uticajnim, a to je da rad pojedinca u racionalnom sopstvenom interesu i slobodnoj ekonomiji uvećava blagostanje svih. Ova ideja predstavlja temelj tržišne privrede i pokazuje kako naizgled haotičan tržišni sistem poseduje unutrašnju logiku, pokoravajući se onome što je nazvao „nevidljivom rukom“ tržišta.

Od ostalih mislilaca tzv. klasičnog liberalizma, vredno je istaći i DŽeremi Bentona (1748–1832), Benžamen Konstana (1767–1830), Vilhelma fon Humbolta (1767–1835), DŽejmsa Mila (1773–1836), te DŽona Stjuarta Mila (1806–1873). Kasnije se pojavljuju autori koji formulišu tzv. neoklasični liberalizam, tj. neoliberalizam. Tu spadaju Karl Menger (1840–1921), Ludvig fon Mizes (1881–1973) i Fridrih Hajek (1899–1992).

Principi liberalizma

Na idejnom nivou, liberali su posvećeni principima: jednakosti, slobode, individualnosti i racionalnosti.

Oni su egalitarijanci, jer negiraju stav da je neko superioran ili inferioran po prirodi što ne znači da su svi ljudi isti, već da su svi ljudi jednake moralne vrednosti. Zahtevaju jednakost šansi za sve. Dakako, osnovni princip liberalizma jeste princip slobode, odnosno individualne slobode i autonomije. Glavna politička briga liberalne tradicije jeste interes individue, a osnovne političke slobode uključuju slobodu, jednakost, autonomiju, saglasnost i toleranciju. Posebno je bitna individualna sloboda koju mora garantovati država. Naglasak liberalne tradicije na individualnoj slobodi i autonomiji podrazumeva da ljudi moraju da snose odgovornost za svoj izbor.

Liberalno shvatanje slobode tesno je povezano sa verom u razum, što implicira duboke prosvetiteljske korene liberalizma.

Liberalizam usvaja specifična shvatanja pravde kao posebne vrste moralnog suda, odnosno stav da svaka osoba treba da dobije ono što je „zaslužila“. Smatra se da su ljudska bića rođena jednaka, u smislu da svi ljudi imaju jednaku moralnu vrednost.

Država treba da se kreće u okvirima vladavine prava i njena funkcija treba da se ograniči na formulisanje, interpretiranje i primenu zakona.

O liberalnim pokretima

Za razliku od konzervativizma utemeljenih na očuvanju i odbrani stečenih i tradicionalnih vrednosti, liberalizam po svojoj prirodi nije imao ni potrebu za izgradnjom političkih pokreta i partija koje bi njegove interese dugoročno branili. Naime, talas revolucija u 18. veku donosi američku Deklaraciju o nezavisnosti (1776) i francusku Deklaraciju o pravima čoveka i građanina (1789). Utemeljeni na liberalnom principu, ovi dokumenti veoma brzo nalaze svoju primenu u najvišim pravnim aktima većine evropskih država. Shodno tome, liberalizam se više manifestovao kroz pokrete koji su uglavnom delovali spram potrebe da li u nekoj zemlji treba izboriti pravo na liberalno utemeljenje države, ili ga pak, treba odbraniti ako je ugroženo. Sudbina dugovečnosti liberalnih partija i pokreta, čvrsto je dakle vezana za samu prirodu liberalizma, jer da bi neka partija mogla da obezbedi svoje trajanje, ona nužno mora delovati na principima konzervativne partije, dakle, na principima očuvanja tradicije, što liberalnim partijama i pokretima nije prirođeno. Kada pri tome imamo u vidu da su vremenom i konzervativne partije, a i levičarski pokreti, kao standarde prihvatili princip slobode i princip tržišta, mnogo je jasnije zašto liberalizam nije sebe mogao da ostvari i kroz delovanje neke ozbiljne političke partije. Ali, kako god bilo, liberalnoj doktrini i nije od suštinskog značaja partijsko organizovanje. Liberalizam je svoju ideju utkao u konstitutivno pravo većine država, i po svojoj prirodi, naći će i način da te ideje i odbrani, ukoliko budu ugrožene.

Izvori:

1. Matić, M.: „Liberalizam, populizam i demokratija“, Beograd 2002.
2. Perović, M.A.: „Praktička filozofija“, Novi Sad 2004.
3. Hejvud, E.: „Politika“, Beograd 2004.
4. Škorić, M., Kišjuhas, A.: „Vodič kroz ideologije“, Novi Sad 2014.