О левичарским идеологијама

query_builder

О левичарским идеологијама

 

Аутор: Лазар Слепчев

Овај приказ има за циљ да нас упозна са феноменом који у идеолошким поделама заузима тзв. леву страну спектра. Но, пре него што се упустимо у саму тему, подсетићемо се догађаја који је директно утицао на данас уврежену поделу на левицу и десницу. Наиме, током заседања француског парламента 1789. године, окупила су се сва три сталежа, при чему су племство и свештенство сели у клупе са десне стране у односу на председавајућег, док је трећи сталеж попунио клупе са леве стране. Дакле, сама подела је настала случајно и нема у себи никакав суштински карактер, али је у надолазећим временима политичка пракса ову поделу утврдила као неку врсту идеолошке поделе. Тако, све оно што за циљ има очување постојећег поретка, има се сматрати конзервативним, тј. десним, док све оно што као водиљу баштини слободу и жељу за променом, има се сматрати либералним, социјалним, тј. левим. Важно је такође напоменути, да до револуције у Француској није такорећи ни постојала свест о идеологијама каквим их данас препознајемо. Постојао је напросто стари поредак утемељен на принципима средњевековне схоластике. Промене у Француској утемељују поделу на чуваре старог, тј. десницу и носиоце промена, либерале, тј. левицу. Индустријски замах и развој градова у Европи 18. и 19. века доводи до стварања радништва као новог политичког чиниоца. Радништво, као инструмент у борби за властито позиционирање на политичкој позорници, прихвата идеје социјалног карактера, као себи најприродније.

Из тих идеја настаје идеологија коју данас препознајемо као социјализам. Због захтева за радикалним променама у друштву, социјализам запоседа леви део политичког спектра, потискујући либерализам у центар политичке лепезе. Тако настаје модерна политичка подела на левицу, десницу и центар, у којој социјализам са свим својим манифестацијама и облицима, чврсто држи леву страну идеолошко-политичког спектра.

 

Социјализам

Реч „социјализам“ води порекло од латинског појма „sociare“, тј. „повезивати се“, „спајати се“, те од средњевековног „societas“, тј. „удруживање“, „дружина“, „заједница“. Већ ови појмови упућују на једну од темељних карактеристика социјализма, удруживање, тј. кооперативност.

Социјалне идеје, дакако, нису ексклузивитет модерног доба. Оне су присутне кроз историју људске културе мање – више у свим епохама и цивилизацијама од Персије, Грчке, па до самог хришћанства. Као појам у савременом смислу, социјализам се појављује почетком 19. века у Великој Британији (1820-их) и Француској (1830-их).

Формира се као идеологија која заговара јавну контролу над власништвом и ресурсима, као и једнакост прилика и једнакост исхода у активностима људских бића. Заговара негацију капитализма као система (супротно конзервативној и либералној идеологији), те како рекосмо, заговара повезивање људи, (кооперативност), у циљу овладавања средствима за производњу.

Поменућемо и неколико најзначајнијих мислилаца и теоретичара социјализма.

  • Франсоа Бабеф (1760-1797) био је француски политички активиста у времену револуције. Заговарао је радикалне методе у борби радништва за остварење својих права. Био је екстремни бранилац револуционарног терора.
  • Роберт Овен (1771-1858), енглески теоретичар и један од утемељивача филозофије социјализма и синдикализма. Као капиталиста, на својим имањима и фабрикама је тестирао своју теорију у пракси. Уводи хуманије услове рада, смањује сатницу, те повећава надницу својим радницима. Отвара прве јаслице и вртиће за децу својих радника. У Индијани (САД) купује огромно имање на коме спроводи експеримент назван „Нова Хармонија“, где своје идеје покушава да реализује у пракси, али му пројекат пропада, те се окреће промоцији синдикалног организовања.
  • Шарл Фурије (1772-1837) је био занимљив из више разлога. Први је увео појам „феминизам“ (1837), први отворено заговара права за мањинске групе (хомосексуалци), заговара неспутану сексуалност… Сматрао је да извор друштвених немира није у неједнакости, већ у сиромаштву. Заговарао је и живот у строго контролисаним заједницама од 1600 људи које је називао „фаланстеријама“.
  • Клод Анри Сен-Симон (1760-1825) је кључ друштвеног напретка видео у помирењу заједничких или колективних интереса са идеалима индивидуалне слободе, нудећи тако један прилично рационалан, мешовити модел друштвености.
  • Карл Маркс (1818-1883) представља граничну тачку социјалистичке теорије. Наиме, све дотадашње теорије представља као неозбиљне и „утопистичке“, док кроз критику капитализма уводи појам „научни социјализам“. Сматра да „радничка класа“ само кроз револуцију може остварити своја права и циљеве. Такође је и сам активан учесник у политичким борбама. Његово учење представља полазну тачку за све будуће теоријске приступе унутар левичарских мњења.

За развој социјалистичке теорије и праксе, вредни помена су и Марксов пријатељ и сарадник Фридрих Енгелс (1820-1895), Едуард Бернштајн (1850-1932), В. И. Уљанов (Лењин) (1870-1924), Лав Троцки (1879-1940), Роза Луксембург (1871-1919), Антонио Грамши (1891-1937), Мао Це Тунг (1893-1976).

Основне друштвене карактеристике социјализма утемељене су на корекцији појмова изнетих током француске револуције: „слобода, једнакост, братство“, „једнакост, заједница и слобода“.

Негативан став према капитализму је један од аксиома социјализма, из чега проистиче захтев за редистрибуцијом богатства, кроз укидање приватне својине.

Препознатљивост социјалистичке теорије и праксе, огледа се кроз три кључне карактеристике:

1.Сви социјалисти нуде критику постојећег друштвеног и економског стања.

2.Нуде алтернативу таквом стању.

3.Нуде теорију о преласку из једног стања у друго.

Основни принципи на којима је утемељен социјализам, произилазе из неких универзалних вредности.

  • Космополитизам је утемељен на Марксовој тези да „радници немају нацију“.
  • Принцип усавршености социјализам баштини од традиције просветитељске рационалности.
  • О принципу заједнице (кооперације) већ је било речи.
  • Слобода и једнакост (егалитаризам) представљају кључне вредности социјализма.
  • Антикапитализам, као нешто подразумевајуће.

 

Када је реч о школама мишљења у социјализму, начелно постоје два типа разлике унутар теорије.

1.Однос према власништву:

а) апсолутна негација приватне својине,

б) прихватање одређених облика приватне својине;

 

2.Однос према контроли друштва:

а) централистички модел,

б) децентралистички модел.

Сходно наведеним разликама, школе мишљења унутар социјализма деле се на:

1.Утопијски социјализам (прва фаза).

2.Револуционарни социјализам (Марксизам).

3.Реформистичко државни социјализам, који подразумева ревизију Марксизма и заговарање постепеног пута промене система.

4.Етички социјализам заговара моралне промене у друштву.

5.Плуралистички социјализам, чија је тековина синдикализам.

6.Тржишни социјализам, који настаје распадом источног блока 1990-их и дели се на:

1) демократски социјализам и

2) државни социјализам.

Овај кратки приказ не би био потпун уколико не поменемо и политичке партије и покрете настале на идејама социјализма. Наиме, већ крајем 19. века на прагу супротстављања Марксовој револуционарној теорији, настају покрети који метод своје борбе смештају у постојеће институције система. У том периоду ничу и прве озбиљне левичарске политичке партије. Године 1869. формира се Немачка социјална демократска радничка партија, која 1875. године прераста у Социјалдемократску партију Немачке (СПД). То је партија која и данас делује у Немачкој и доминантна је на левом делу немачког политичког спектра. У Великој Британији 1906. године настаје Лабуристичка партија, која од 1918. године програмски заговара (демократски) социјализам.

Послератни период 50-их и 60-их година прошлог века, доноси процват утицаја социјалдемократије у земљама Западне Европе, тако да у многим државама левичарске партије често или деле власт, или пак, самостално формирају владе.

Можда и најдубљи траг социјалдемократија оставља у земљама Скандинавије, где у оквирима монархијског државног уређења, настаје модел који данас колоквијално називамо „државом благостања“.

У сваком случају, јасно је да у савременом свету, левичарске идеологије у свом демократском облику имају стабилно место у политичким системима држава, те да без њиховог присуства настаје озбиљан друштвени дисбаланс и неравнотежа.

3Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language