Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар
Наша савремена јавност није довољно упозната с интензитетом и квалитетом друштвених веза Срба и Грка у варошима Јужне Угарске, као ни њиховим значајем и последицама. Односи ова два, елем три народа, током два века заједништва, а посебно у време борбе Грка и Куцовлаха за просветну и црквену самосталност, креирали су свакодневни живот и утицали на будућност великог дела православне заједнице у Угарској. Моћни трговачки капитал и друштвено-политички утицај водећих људи грчке дијаспоре одредиће многе одлуке на релацији Беч–Карловци и повољно утицати на резултат грчког покрета. Наредни одељак има амбиције да отвори нека дубинска и скривена питања из ове теме, уз усхићење и задовољство аутора ако би на нека од њих барем делимично добио одговоре.
Основни циљ борбе Грка и Цинцара за властиту цркву огледао се у настојањима да самостално подигну свој храм и издвоје своју деценијама стицану имовину, како би се у имовинско-правном погледу обрели изван српске црквене организације. Тако би по узору на своју браћу из Беча, Трста и Пеште могли да делују што независније и самостално да троше свој новац. Када су у Новом Саду добили Николајевску цркву само на коришћење, морали да се задовоље овим половичним решењем, јер је оно било резултат максимума њихових могућности. Од тог часа грчки свештеник је у канонским питањима почео да игнорише адресу Бачке епархије као своју прву надређену инстанцу и обраћао се мимо канона директно митрополиту у Карловцима. Његови наследници ту обавезу су временом испуњавали све ређе, те су се окретали Намесничком већу у Будиму или самој круни.
Грчки свештеници су службено и приватно више били везани за свог фанариотског митрополита у Београду и епископа будимског Дионисија Папазоглуа (Поповића), него за свог званично надређеног, српског митрополита у Карловцима. То се види из податка да је отац Балта током литургије у молитви прво спомињао цариградског патријарха, па затим београдског фанариотског митрополита, да би се тек на крају низа помолио за карловачког митрополита Стратимировића. На овај незаконити редослед молитви реаговали су Срби жалбама владици Јовановићу, али крајњу информацију немамо. Новосадски Грци нерадо су се обраћали Магистрату, јер се сенат често изјашњавао у корист грчких противника. Грци су своје имовинско-правне проблеме решавали првенствено код Намесничког већа и код његове извршне инстанце, краљевских комесара. Грчки свештеници су као и учитељи Грчке школе егзистенцијално зависили од јелинске заједнице Новог Сада, и она је била једина локална инстанца са којом су преко тутора тесно сарађивали. Тако је ова мала православна заједница пола века деловала у канонском, правном и финансијском погледу ни на небу, ни на земљи, јер је суштински била изван домашаја њој надређених црквених власти.
У низу апсурда у којима је настала и опстајала, Грчка црквена општина је једино преко српске црквене организације и црквеног канона требала да буде у домашају аустријских, односно угарских државних институција. Поред свега, за грчку цркву се није могло рећи ни да је била сасвим самостална јер је своје вернике окупљала у туђем храму. Ова црква није имала никакве канонске атрибуте територијалности, није имала ни парохију, ни епархију, сваке друге недеље имала је само порту, свештеника и литургију. Сасвим доста, сложили би се многи. Ипак, историјска пракса Српске православне цркве не познаје сличну ситуацију унутар свога организма, у којој њен владика не поставља свештенство и у којој верници користи њене храмове и другу имовину, а да не признају њен ауторитет, црквену хијерархију и устаљени ред и обавезу да јој пуне касу. Интересантно је и помало чудно било пасивно понашање самог врха Карловачке митрополије у описаном стању сукоба и подвојености које је у православној заједници наступило после Васкрса 1796. године.
Бачка епархија, под чијом су се јурисдикцијом до осамостаљења налазили новосадски Грци, била је у жижи сукоба и снажно се опирала грчком сепаратизму. Њена конзисторија ревносно је и редовно извештавала Магистрат, на кога је једино могла да се ослони, о свим недоличним и превратничким поступцима Грка и Цинцара, као што су били тајанствени ноћни састанци и завереничко деловање. Кроз више докумената пратио сам бригу новосадског владике Јовановића и његовог свештенства, за очувањем духовног јединства и мира међу верницима у епархији.
Карловачка митрополија се за разлику од своје административне области Бачке епархије, као највиша инстанца српске црквене организације у Монархији, углавном држала по страни, иако се осамостаљењем Грка и Цинцара у засебно општество њено ткиво цепало. Да су Јелини нескривено настојали да изађу из српске црквене организације видело се на примерима Беча, Пеште, Трста и Темишвара; у наведеним градовима Грци су оформили засебне црквене општине које нису никоме полагале рачуна, сматрајући да су се отцепљењем нашли изван српске црквене структуре. Грчке црквене општине саме су постављале своје свештенство, саме плаћале њихове трошкове, бринуле о смештају и саме их смењивале без икакве канонске или организационе контроле легалних органа Карловачке митрополије.
Једини формални изузетак ове праксе била је грчко-цинцарска заједница у Пешти, која се служила владичанским ауторитетом епископа Дионисија Поповића. Владика Дионисије се трудио да барем формално задржи легалитет у своме сепаратистичком деловању, јер се за своје прикривене намере званично обраћао Илирској дворској канцеларији која га је подржавала. Владика је од ИДК добио дозволу да поред мање, српске, подигне нову цркву за јелинске вернике. Тршћански Грци су чинили велике напоре да и по цену напуштања заједничке имовине и храма Св. Спиридона изађу из епархије Горњокарловачке и ставе се под жезло неког од левантинских митрополита. Владика Димовић се служио сличном тактиком као и Дионисије: господарио је својим владичанством суверено и подржавао удаљавање грчких црквених општина од српске црквене целине, водећи чешће кореспонденцију и одржавао личне контакте са Илирском дворском канцеларијом, него са митрополитом Стратимировићем.
Администрација Карловачке митрополије се у споровима епархија и грчких заједница држала подаље, готово незаинтересовано; или је, када се у Новом Саду одвајала Грчка од Српске општине, позајмила Грцима из својих фондова новац за подизање зграде за грчку школу. Тај новац је једва враћен фондовима, годину дана после истека утврђеног рока. Није пронађен ни један документ који би могао јасно да одреди формалан или интиман став митрополита Путника и његовог наследника Стратимировића, као ни другог високог свештенства уз митрополита о питању грчке црквене еманципације. Наишао сам на један гркофилски поступак администрације патријарха српског и карловачког митрополита Арсенија IV Јовановића Шакабенте пола века пре раскола, који као усамљен и временски удаљен случај нема суштинске везе са нашом темом, али као илустрација праксе може да помогне у решавању ове енигме.
Наиме, српски трговац из Ирига, Добросав Радомировић се 1742. године пожалио Земаљској управи Сремске жупаније због интервенције изасланика патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте у спору између њега и извесног Николе Грка. Високи достојанственик митрополије потоњег је ослободио обавезе да Добросаву исплати 150 дуката дуга по правоснажној судској пресуди из 1741. године. Земаљска управа је стала на страну тужиоца и наредила управнику Илочког спахилука да одмах ухапси поменутог Грка и држи га у затвору, све док се не положи спорни новац. Из неког неутврђеног разлога, високи црквени чиновник Карловачке митрополије стао је на страну Грка који је оштетио Србина. Овај догађај свакако није крунски доказ о претераним гркофилским склоности карловачких митрополита и његове администрације, али употпуњује слику о добрим и скривеним односима богатих Грка и неких људи из реда административних чиновника и високог свештенства митрополије.
После Темишварског сабора друштвена позиција и углед племића Цинцара и Грка међу српским племством, свештенством и код државних власти очигледно су порасли, и поред тога што су њихови захтеви на сабору били формално игнорисани, а они исмејани. Грчки аутори разних студија и чланака тумаче многе историјске појаве код Грка у матици и дијаспори закулисним деловањем слободног зидарства и сличних езотеријских друштава. Већ смо видели какву значајну улогу ова друштва играју у грчкој дијаспори крајем XVIII века. Изгледа да је већ спомињана бечка организација Bon Cuisines вршила јаке утицаје, како на новосадске трговце Грке и хеленизоване Цинцаре који су робу набављали у Бечу, тако и на више српске кругове, пре свега на високо свештенство. Преко ове организације, али и преко масонске ложе Вигиланција, митрополит Стратимировић је одржавао живе везе са моћном грчком дијаспором у Русији, Италији и са Фанариотима у Цариграду. Својим јаким дејством на грчко становништво у Монархији псеудомасонска организација Bon Cuisines је инсистирала на осамостаљењу
Грка и Цинцара од Илира (Срба), али тако да се то изведе у складу са законима Монархије. У време Темишварског сабора одвајање Грка од Илира је у Бечу и Трсту увелико трајало више од једне деценије. У Пешти се исти процес довољно дуго одвијао; у местима где су Јелини били бројно слабији, а финансијски у истој равни са Србима само је требао да се доврши. На ред су дошли Темишвар и Нови Сад.
Корак ближе решењу ове енигме води чињеница да су неки угледни свештеници Карловачке митрополије били чланови масонске ложе Вигиланција, основаној 1773. године у Осијеку. Забележено је да су Јосиф Јовановић Шакабента, тадашњи архимандрит манастира Крушедол и будући митрополит карловачки, Стефан Стратимировић, затим секретар митрополитског архива и народно-црквени и дворски агент Стефан Новаковић, били чланови ове ложе која је одржавала везе са братским ложама у Бечу и Венецији. У оба масонска центра било је доста утицајних Грка, који су последњих деценија XVIII века представљали концентрацију утицаја Фанара и моћне грчке дијаспоре у овом делу Европе.
Свакако би ово интересантно питање требало осветлити с аспекта међународних односа: последње трећине XVIII века Грци су били велики миљеници руске царице Катарине Велике, што је морало да се одрази и на однос хабзбуршких Срба према њима, барем оних на врху цркве, јединог српског политичког представника. Карловачка митрополија је од времена тридесетих година XVIII века била под снажним утицајем идеја просветитељства у руском православљу. Одржаване су сталне везе са руском црквом и руским двором са којега су стизала упутства, препоруке и савети за многа актуелна питања и проблеме са којима су се сретали аустријски Срби. Да ли би онда било чудно да се моћна грчка дијаспора, која је могла да утиче и на руску круну (руска царица Катарина Велика била је занета идејом о обнављању Византије, а цар Александар I Павлович био је поносити члан организације Филики Етерија), препозна опасност која се надвила над Грке у Аустрији и уз помоћ највиших власти поведе политику одбране и опстанка од асимилације угрожене браће? Да ли су из Русије стизале лоше сугестије којима Карловачка митрополија није могла да одоли, иако би пристајући на самоорганизовање до отцепљења дела својих верника свесно пристала на сопствено слабљење?
Када су се изборили за цркву на свом језику, која је само формално остала у крилу Карловачке митрополије, Грци и Цинцари су сва своја финансијска давања усмерили на подизање и одржавање својих храмова и на бригу о свом свештенству. Узме ли се у обзир приврженост и дарежљивост богатих грчких трговаца према својој цркви, митрополија се неформалним одласком Јелина одрекла знатних новчаних и задужбинарских прихода. Био је то атипичан и крајње ирационалан потез црквених власти.
Није у потпуности јасно како је митрополит Стратимировић успео да убеди или да приволи Димитрија Анастасијевића Сабова да новац који је богати карловачки Цинцар желео да поклони у добротворне сврхе употреби за оснивање српске Гимназије у Карловцима. На основу договора са митрополитом у четири ока Сабов је гимназијском фонду поклонио 20.000 форинти у сребру. Стратимировић је заузврат преко канцелара Илирске дворске канцеларије 15. августа 1791. године обезбедио да даровалац буде одликован за своје доброчинство и да на рачун тога, а на предлог Илирске дворске канцеларије, добије племство. Племићку диплому, право на предикат и грб Сабов је могао да обезбеди и на други начин, ипак, овим прилогом постао је племић вишег ранга и стекао историјску бесмртност. Тиме је можда порадио на црквеном осамостаљењу своје грчко-цинцарске браће.
Разлоге пасивног понашања самог митрополита у односу на покрет Јелина можда би требало потражити на самом завршетку Темишварског сабора, приликом избора новог митрополита. У Бечу је 9. јула 1790. године изненада умро митрополит Мојсије Путник, па је један од задатака Сабора био да се изабере његов наследник. Последњих дана Сабора, крајем новембра 1790. године, стотинак већином племенитих представника српског народа у Хабзбуршкој монархији бирало је новог архиепископа Карловачке митрополије. У најужи избор за карловачки трон ушла су тројица епископа: темишварски епископ Петар пл. Петровић, који је од смрти митрополита Путника па до избора новог био администратор Митрополије и најизгледнији кандидат за његовог наследника. Следећи кандидат био је владика вршачки Јосиф Јовановић Шакабента и најмлађи међу њима, епископ будимски Стефан Стратимировић. Епископ Шакабента се пред последњи круг гласања одрекао кандидатуре, па се са великом извесношћу очекивало да за митрополита буде изабран епископ Петровић. Према наводима Јована Суботића, епископ Петровић је имао очигледну предност над Стратимировићем, јер је за његов избор била већина. Међутим, приликом самог изборног гласања дошло је до неочекиваног обрта када је Марко Сервијски племенити од Турске Кањиже, иначе „лични пријатељ“ епископа Петровића, гласао за будимског епископа Стефана Стратимировића. Остарелог Сервијског су и поред његове старачке хировитости и повремене деменције, као свог ауторитета и једног од и најугледнијих спахија грчко-цинцарске провенијенције пратили остали племићи јелинског порекла. У шокантном финалу већина племића је такође неочекивано гласала за епископа Стратимировића, те он бива изабран на трон архиепископа Карловачке митрополије. Јован Суботић тврди да је Сервијски последњег изборног дана покушао да придобије за Стратимировића из освете, јер је сестра епископа Петровића несмотрено увредила његовог малолетног сина Ђорђа (Георгија). ,,Окрете се Сервијски против свога дотадашњег пријатеља и приведе све племиће на страну епископа будимског“, завршио је Суботић своје виђење избора за митрополита на Темишварском сабору.
О томе колико су тривијални разлози, породични неспоразум и сујета моћника пресудно утицали на даљи ток српске историје показује постављење Стратимировића на место карловачког митрополита. Новосадски професор Александар Сандић је 1884. године написао занимљив чланак у листу Јавор, где детаљно описује шта се дешавало иза јавне сцене избора за
митрополита на Темишварском сабору:
„Сабор је српски саборисао у Темишвару год. 1790. Петар Петровић беше владиком темишварским; спахија и депутирац Марко Сервијски буде у владике на стану, а архимандрит Рајић [Јован, игуман манастира Ковиљ] у гостионици код Три круне у Бечкој улици.
Код поменутог владике Петровића водила је кућу његова рођена сестра. Сервијски је повео био собом свог размаженог синчића Ђорђа, а уз њега једног нарочитог хусара, да дете, по тадашњем немачком обичају, чува и двори.
У очи дана када ће бити избор митрополита, владика Петровић хтеде да приреди депутирцима сјајну част. Док су послужитељи владичини постављали сто у трпезарији, десио се ту и очин маза Ђорђе, па из несташлука дође, те тргне за један крај чаршава од стола, па неколико тањира попадаше и полупаше се. На грдњу послужитеља уђе домаћица, сестра владичина, па видевши шта је, ћуши малог спахичића Ђорђа. [По другој верзији нашао се ту баш сам владика
Петровић и у љутини рекао Ђорђу: „Пас му мајци!“] Дете, дабогме, удари у плач и дрекну. На ту вику наиђе и спахија Марко, па разабравши шта је, а будући накрај срца, окрене се свом хусару с речима: ‘Носи наше ствари код Три круне!’ Бадава се домаћица, сестра владичина, правдала и извињавала Марку; бадава се и сам владика вајкао и ублажавао гнев увређеног спахије; ајак, оде Сервијски и без вечере владичине.
Чим се сместио у реченој гостионици, Сервијски таки заповеди гостионичару да поправи господску вечеру, па на част позове остале депутирце. Договоривши се претходно с Рајићем, рећи ће о вечери својим гостима, међу осталим: ‘Владика Петровић је стар човек, може брзо и умрети [као што је и доиста, после девет месеци и умро], зашто да се онда наново прави трошак народу због новог сабора за бирање митрополита; већ ето, имамо ми за то човека млада, а при томе и врло учена, члана Гетингенског универзитета, па боље њега да изаберемо сада за митрополита.
Сви таки погоде се да Сервијски мисли на владику будимског Стевана Стратимировића. И тако спахија Сервијски обрлати и на своју руку окрене готово свеколике депутирце. Када се сутрадан састаде сабор да бира митрополита, у седници је председавао најстарији архимандрит, а то беше бездински [Герасим из манастира Бездин], кога су иначе звали Бабом. Пошто извршише претходне церемоније, иставише табаке кандидата на сто, устаде председавајући Баба, те рече торжествено: ‘С нами Бог, разумејте јазици и покорајте се, јако с нами Бог, виват Петровић архиепископ!’ Неколико депутираца устаде одмах и приђу к табаку Петровићевом да се потпишу. Кад, ал’ на то се диже Рајић, те ће још торжественије завапити: ‘Страха же вашего не убојамсја, иже смутимсја, јако с нама Бог, виват Стратимировић архиепископ!’ И сви депутирци као један приђоше к столу с табаком Стратимировићем и потписаше се. Тако је Стеван Стратимировић непланирано, кроз ћушку Ђорђа Сервијског постао митрополит…”
Ту није био крај мука владике Петровића на сабору. У више наврата владика је био изложен жестоким нападима јелинских депутата, које је по наговору осветника Марка Сервијског предводио Стеван Дамаскин, да својим неканонским деловањем продаје нацију зарад личних интереса.
Постављењем Стефана Стратимировића на трон Карловачке митрополије лукави Сервијски се осветио епископу Петровићу, прокрчио пут епископу Стратимировићу ка Карловцима, уздигао га у митрополита и задужио капиталном услугом. У прилог хипотези да је Сервијски повео акцију за црквено осамостаљење Грка иде и чињеница да је на упражњено владичанско место у Будиму, односно Сентандреји, преко Илирске дворске канцеларије израдио намештење дотадашњег владике београдског, Грка Дионисија Папазоглуа (Поповића). Док је владика Дионисије неколико месеци чекао решење о намештењу, епархијом су администрирала четири члана Конзисторије: поред два свештеника Србина, администратори су били двојица Грка, Прокопије Поповић из Сентандреје и Андреја Константиновић, свештеник из Помаза. Тиме је што се Угарске тиче, коначно узета глава и Јелини су се уз Дионисијеву помоћ употпунио одвојили од Срба. Убрзо су подигли своју цркву и дали пример осталим грчким општинама широм монархије, од Трста до Темишвара.
Пошто Суботићеву тврдњу о начину на који је изабран митрополит потврђује и чланак у листу Дан, даљих спекулацију на ову тему не би требало да буде. Сервијски је Стефану Стратимировићу даровао достојанство митрополита, које је било знатно изнад високог црквеног положаја. Иако се непосредно пре избора препао од буне и уплакан молио да га не бирају,
Стратимировић је са позиције митрополита безмало пола века био први Србин пред аустријским царем, највиши свештеник на црквеном трону, национални првак који је објединио активну духовну и овоземаљску политику, дипломатију и просвету, решавао сва важна питања из свих области народног живота српског народа. Стратимировићева захвалност према Сервијском морала је бити велика и штедра, стрпљиво је чекала на тренутак када ће морати да врати услугу. Постављање Стратимировића на трон митрополита Карловачке митрополије није било гест обичног пријатељског доброчинства, већ задужење које је имало своју цену и кад-тад је морало да буде узвраћено. Марко Сервијски је био репрезентативни део чврстог јелинског језгра и један од главних финансијера грчког покрета у Новом Саду, али и српски добротвор у исто време. Без обзира на ментално стање његовог остарелог духа у времену Темишварског сабора, уживао је овај племић велики углед како код својих Грко-Цинцара, тако између највишим представницима српског народа, а као врхунски манипулатор био је очигледно способан и за компликовану комбинаторику на високом државничком нивоу.
Како год, доброчинство је морало да се упамти и на адекватан начин узврати, макар се митрополит Стратимировић тиме одрекао давно успостављеног принципа Cuius regio, eius religio, или на српском, „Чија чаша тог и оченаша“. Можда је, што је највероватније, митрополит Стратимировић, велики борац за српску ствар током свих својих 46 година проведених као митрополит карловачки и први модерни српски дипломата, видео много већу и кориснију ствар за Српство него што би се то дало видети и просудити са ограниченим информацијама из данашње перспективе.
Истраживањем и проучавањем архивске грађе Илирске дворске канцеларије у Архиву Војводине, стекао сам потпунију слику о збивањима међу православнима у Аустрији почетком последње деценије XVIII века. Ово моћно тело под собом је држало читаву структуру Православне цркве у Монархији, са митрополитом и свим владикама (ИДК је имала ингеренције да изда налог за извршење митрополиту, или једноставније, да му нареди, што је и чинила). Канцеларија је било тело које је деловало у супротности са привилегијама које је цар Леополд дао Србима 1690. године (које су неформално биле поништене Патентом о толеранцији), јер је, без обзира на усмерење и карактер њених одлука, она безобзирно нарушавала црквену аутономију православних Срба. Преко овог надлештва владар је имао пуну слободу да проширује и ограничава привилегије Срба, што је првенствено зависило од притиска Мађара на дворску политику. Иако је међу Србима формирање Канцеларије примљено са одушевљењем, одлуке Канцеларије су у време грчког одвајања бивале повремено најблаже речено необјашњиво чудне, противне интересима илирског народа, ради чијег добра је ово тело било основано.
Богати Грци су нашли начина да мотивишу председника Канцеларије Ференца племенитог Балаша и његове секретаре да гледају на проблеме православних из грчког угла и да са те позиције доносе одлуке. Чини се да је од свих фактора који су довели до грчко-цинцарске победе у Новом Саду и другим градовима Монархије, Илирска дворска канцеларија била најмоћнија и најутицајнија. Њен председник је био царски саветник који је захваљујући личним познанствима, са неколико крунисаних глава (Маријом Терезијом, Јосифом II и Леополдом II) одржавао непосредну комуникацију у присном маниру. Када су илирска (српска) питања била решавана, његови ставови су били уважавани и често су имали пресудан утицај на одлуке.
Канцеларија је стриктно пазила да очува државне интересе монархије, као у примеру Трста, где је бранила излазак грчке црквене општине из окриља Горњокарловачке епархије јер то државној политици није одговарало. Срби су у том случају добро прошли само зато што су били на линији државних интереса, приликом решавања неких других конфликата Канцеларија (ИДК), али и пре ње Илирска дворска депутација (ИДД), као по правилу стајала је на страну фаворизованих Грка.
Присетимо се детаља како су за рачун цариградског патријарха царске власти игнорисале ауторитет српских митрополита и протерали српско свештенство и службу на српском језику из бечке православне општине. Отуда и оправдање за понекад необјашњиво чудно понашање митрополита Стратимировића, јер је претпостављам, невољно пристајао на штетне налоге за Србе који су стизали са самог врха државе. Да ли ће све претходне опсервације пасти у воду ако констатујем да читав проблем расветљава препорука коју је Илирска дворска канцеларија упутила владару, средином 1791. године, која гласи: „Да се Грцима, због њихове респектабилне економске снаге допусти и омогући да своје свештенике доводе из Турске, али уз поштовање свих закона и државе!”
Дионисије, митрополит па владика
Црква у Србији је под старим и болесним митрополитом Јеремијомкоји столује у Цариграду, била је срж извештаја који је 1779. године Руском синоду у Москви дао раванички монах, Софроније. Једном реченицом било је описано стање у Београдској митрополији под не баш омиљеним Грцима из Фанара. Старог и болесног митрополита Јеремију наследио је 1784. године Дионисије Папазоглу, један од најперспективнијих архијереја Васељенске патријаршије. Рођен у Козанију близу Солуна 1750. године, школовао се у цариградској Академији, једној од елитних високих школа Васељенске патријаршије. Као млад, Дионисије се определио да буде мирски свештеник, да би се после преране смрти супруге замонашио на Светој гори. Захваљујући својим квалитетима, енциклопедијском знању којим је располагао и на заузимање влашког кнеза чију је децу подучавао, Папазоглу је, иако необично млад рукоположен за владику, али није одмах добио епархију. Уместо тога пружена му је ретка част да неколико година буде главни проповедник Васељенске патријаршије. То што је са само 34 године постао митрополит Београдске митрополије, указује на велик углед и поверење које је уживао код Васељенског патријарха и у Светом синоду.
По доласку у Београд, присуство младог митрополита пред историјом је прилично дискретно; знамо да је за неколико година добро научио српски и да се прилагодио властима, друштвеним приликама и поднебљу. Његово деловање постаје видно 1788. године избијањем Aустро-турског рата, када самоиницијативно прелази у Аустрију и ставља се у службу аустријске ратне пропаганде. Активан је био у агитацији међу Србима, који су и сами ступали у фрајкорске одреде, а када су Аустријанци 1791. године напустили Београд, Дионисије је са студеничким монасима организовао пренос моштију Стефана Првовенчаног (монаха Симеона) у Срем. Постоје, међутим, и врло неповољне оцене понашања и деловања београдског митрополита: у једном запису архимандрита Боговађе Хаџи Рувима Нешковића из августа 1793. године. Тамо се Дионисије Папазоглу, заједно са фелдмаршалом Валисом, помиње као главни кривац за предају Београда Турцима. Накнадне процене стања и војне анализе у одбрани Београда показале су да су овакве оцене преувеличане. Падом Београда, митрополит дефинитивно прелази у Угарску и за многе неочекивано постаје будимски епископ Карловачке митрополије. Од тада почиње да се повремено служи и потписује српским презименом Поповић.
На рукоположење Дионисија Папазоглуа (Поповића) за будимског владику најзаслужније је била жеља високих војних власти и обавеза митрополита Стратимировића да им је испуни. Овај канонски чин је свакако посебна прича и интересантан преседан, јер је Дионисије у службу Карловачке митрополије дошао са територије Османског царства, из Београда,који је у црквеном погледу био под непосредном јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Његовим избором нелогично су се измешале црквене надлежности различитих инстанци двеју засебних помесних цркава, Карловачке митрополије и Фанара, подређене ауторитетима двема зараћеним државама. И још једна, на први поглед нелогичност: Дионисије је у Београду столовао као митрополит, али је пристао да оде у Будим на нижи ранг епископа, због опасности да би Турци могли да се свете због његовог отвореног стављања на страну Аустрије. Скоро читавих следећих годину дана владика Дионисије (Поповић) истовремено је са даљине водио Београдску митрополију као администратор и Будимску епархију као владика, у време док је још увек трајао рат Аустрије и Турске.
У лето 1791. године, нешто више од пола године како је Дионисије постављен за епископа Будиму, митрополит Стратимировић је Илирској дворској канцеларији послао веома неповољан извештај о његовом раду. Карловачки митрополит пише ИДК како бивши београдски митрополит, сада будимски владика Поповић, не ужива поверење народа у Србији. Тонеповерење даје лоше резултате приликом агитације царског комесара и главнокомандујућег балканског фронта грофа Валиса за прелазак Срба из Београдског пашалука у монархију. Ток рата није био повољан за Аустрију, па су бечке власти радиле на пресељењу што већег броја Срба (уз њих и нешто Цинцара и Грка), јер је било јасно да Монархија неће успети војно да загосподари турским поседима јужно од Саве и Дунава, па би нове масе ратоборних Срба из Турске у војном погледу ојачале јужну границу Монархије.
За време док је столовао у Београду, митрополит Дионисије више пута је јавно позивао српски народ на послушност Турској, док их је преко својих емисара дискретно наговарао да избегну у монархију. Незванично, он је тај исти народ називао пљачкашким и разбојничким, што никако није пријало односима народа и митрополита. Због много примера лоших поступака, народ није имао поверење у више свештенство у Србији, пошто су све владике изузев оног у Новом Пазару, били рођени Грци и водили ненародну политику у корист Фанара.
Неколико недеља после Стратимировићевог писма Илирској дворској канцеларији, бачки владика Јован Јовановић је путовао у Беч, вероватно по налогу самог митрополита, како би пријавио пљачку владике Дионисија. Пријаву је поднео ИДК, ова је проследила Ратном савету и у њој пише како је будимски владика, ранији београдски митрополит, неовлашћено оглобио народ у Србији по 1 форинту и 30 крајцара по глави, укупно око 50.000 форинти, излажући народ, дубоко несрећан што Србија остаје под Турском, додатним неприликама. Овом и неким претходним пљачкама Папазоглу се грдно замерио народу. Какав је однос народа био према корумпираном београдском митрополиту, говори један историјски извор да Срби ништа више не желе колико да виде свргнутог митрополита.
Против Дионисијеве пљачке побунио се на терену игуман манастира Троноше Стеван Јовановић, али га је владика Грк присилно удаљио тиме што га је као преступника затворио у манастир Гргетег и искључио из агитовања и организације пресељења. У жалби на шест листова, писаној немачким језиком, новосадски владика Јован Јовановић моли Ратни савет да предузме одговарајуће мере против изгредника владике Дионисија. Неко се веома моћан из Илирске дворске канцеларије, вероватно сам гроф Балаша, заузео за владику Дионисија, па су оптужбе о насилном прикупљању прилога одбачене. Балаша је препоручио само Дионисијево позивање на одговорност због удаљавања игумана манастира Троноше Јовановића из комисије за пресељавање Срба из Србије. Поповић се писмима вешто бранио од напада, а ствар је била завршена почетком августа 1791. године тако што је митрополит Стратимировић, неочекивано и противно сопственом ставу са почетка читаве ствари, заједно са грофом Валисом званично стао на становиште да су оптужбе против владике Дионисија биле без основе.
За време свог владичанства у Будиму, Папазоглу је истакао непоколебивост према заштити православља у већински римокатоличком окружењу. Васпитаван у школама Васељенске патријаршије у којима је стекао бескомпромисан став према агресивном римокатоличком утицају, он ни у Будиму није показао било какву спремност да прихвати неке елементе унутрашњег декорисања храмова, уколико су имало одступали од строгих правила православног наслеђа. По том основу је 1803. и 1804. године био изричит у захтевима да се из будимске цркве уклоне кипови, због чега је дошао у сукоб са Црквеном општином и будимским Магистратом. У спор се укључио и Стратимировић, који га је решио тако што је задржао затечено стање без битних промена.
Иако је још у Београду научио српски, владика Дионисије је крај себе држао учитеља Луку Милановића из Винковаца, који је преводио владичине и друге богословске списе на српски језик за месечну надокнаду од 10 форинти. Владика Дионисије је организовао и финансирао превођење богослужбених књига са грчког на српски и уређивање епархијске библиотеке. Епископ будимски Дионисије (Поповић) умро је 28. јануара/9. фебруара 1828. године у Будиму, сахрањен је 1. (13) фебруара у крипти будимске цркве. Дугове који су произишли из трошкова његове сахране изгледа да је 1830. године намирио митрополит Стратимировић.
Евентуалне везе Риге од Фере с Новим Садом
Финалну позицију овог поглавља које нас је довело да самог краја XVIII столећа заузеће прича о последњим данима живота Риге од Фере и претпоставка о везама које је овај револуционар имао и евентуално одржавао са нашим крајевима.
Трговачким путевима шириле су се револуционарне и слободарске идеје Риге од Фере широм монархије. Како су сви бољи грчки трговци Угарске набављали луксузну робу из Беча и због тога одржавали редовне контакте са грчком заједницом престонице, није искључено да је удружење Bon Cuisines имало своје следбенике и чланове и у грчком општеству Новог Сада, али и у неким српским срединама изван граница државе. Пропагандни рад Риге од Фере и конспиративне активности удружења имали су велики посредни утицај на новосадске Грке и Цинцаре, на њихова схватања, ставове и јавно деловање. И поред недостатка чињеница, тај утицај је додатно ојачао већ изражена јелинска стремљења ка школској и црквеној самосталности.
Већ видесмо да код реакционарних аустријских власти псеудомасонско, слободарско и јакобинско револуционарно деловање друштва Bon Cuisines није наишло на разумевање, још мање на симпатије. Удружење је сматрано штетном и превратничком, стога је његов рад неколико пута забрањиван. Често у жижи многих дешавања у овој организацији, непосредно уз револуционара Ригу од Фере, поред неких грчких трговаца у Бечу, наилазимо и на браћу штампаре Публија и Георгија Маркидес Пуљо, будућих издавача Новина сербских. Bon Cuisines је прикривено деловала неколико година, да би се крај деловања ове организације могао повезати са откривањем главног јакобинског клуба у Бечу 1794. године, који је вероватно имао менторску улогу на Bon Cuisines. Уследила је одлучна реакција власти, па је грчка кухиња растурена, њено чланство похапшено, или се разбежало ван монархије.
Средином последње деценије XVIII века политичка клима у Бечу се према револуционарно оријентисаним Грцима коренито изменила. Иако су Грци до тада били привилеговани у односу на остале православне царске поданике, власти монархије према њима нису више биле благонаклоне. Беч није више био подесан за превратничке и националне агитације и није био повољно окружење за грчке политичке аспирације као почетком те деценије. Снажна реакција државе је стала наспрам дискретних демократских деловања покренутих почетком деведесетих година. На чело реакције стао је сам цар Франц II, који се грозио француске револуције из неколико разлога. Први је био начелан, јер је револуција крајње насилним средствима срушила феудални поредак и девастирала племићку елиту, стуб феудализма на коме је почивала и Хабзбуршка монархија. Револуционарна пропаганда Француске републике је у хабзбуршким земљама довела до склапања више завера, које су испровоцирале несрећни и неславни рат са Француском.
Други разлог је био лични и у емотивном погледу снажнији од првог: цару су сведоци предочили крваве призоре јавног погубљења његових рођака, краља Луја XVI и краљице Марије Антоанете, тетке по оцу. На младог Хабзбурга призори породичне трагедије оставили су снажан и застрашујући утисак, па је постао огорчени противник свега што је било ново, свих идеја и реформи које су подсећале на демократске тековине француске револуције. За борбу против нових идеја цар je 1793. године, годину дана после крунисања и ступања на престо, установио тајну полицију са грофом Пергеном на челу, која је имала задатак да царске поданике свим средствима штити од опасне заразе занесењачким духом. Тајна полиција је свој задатак вршила предано, често је неумереном жестином стајала на путу свему што је само изгледало опасно по државу.
Аустрија је као важан члан Прве коалиције водила рат против револуционарне Француске (1792–1897) у Италији, где је изгубила неколико већих битака. У једном коментару на немачком језику непознатог извештача наводи се да то није никакво чудо, јер неколико кључних сегмената друштва није функционисало: српске (илирске) и хрватске трупе нису вршиле своју дужност него су се, као грчки трговци из Беча и других крајева монархије, управљали према ветру, занети француским револуционарним лудоријама. Та лудорија се код престоничких Грка огледала у пројекту о ослобођењу који је смислила група грчких јавних радника, лекара и других интелектуалаца 1796. године. Идеја је била више неозбиљна но наивна, и састојала се у следећем: после француског ослобођења Италије Грци би се удружили са италијанским демократама, срушило млетачку аристократију с власти и заузели млетачку флоту уз помоћ многих Грка и Арбанаса који суу њој служили. Том флотом би отпочели са поморским нападима на Мореју (Пелопонез), док би турске гарнизоне са копна напали побуњеници из матичних области.
Стигавши у Беч Рига од Фере се кретао у таквом окружењу. Држао се конспиративно уз грчке трговце, са којима је имао сарадњу и од којих јенајвероватније добијао неопходну логистику. Ригин најповерљивији помагач био је Евстратије Аргенти, млади бечки трговац родом са Хиоса. Уз његову финансијску помоћ Рига је живео прилично безбрижно и у том периоду написао је своја најзначајнија дела. Поједини познаваоци живота и дела Риге од Фере тврде да је он имао непосредне везе и пресудан утицај на слободно зидарство међу грчко-цинцарским трговцима и фанариотским свештенством у Београду. Због тога га његови биографи виде како неуморно језди од Беча, до Видина и Букурешта. Ако су ова Ригина путешествија тачна, можемо да претпоставимо да је славни револуционар пролазио и кроз Нови Сад, а можда ту неко време и боравио.
О везама београдских масона и Риге, као и о неуморном јурењу нашим крајевима није ништа познато и свака интригантна прича о томе је хипотетичка. Рига је по свему судећи Нови Сад угледао само једном, у времену када је као сужањ на аустријском ратном броду пловио своје последње путовање у животу. Тада су новосадски Грци већ деценију и по живели у своме засебном општеству, школовали своју децу у својој школи и неколико година уживали у богослужењу на свом језику […]. Такође, утврђено је како је Рига од Фере у Београд дошао први и последњи пут, онда када су га аустријске власти предале београдском кајмакаму.
Издајом и хапшењем у Трсту спечено је објављивање Ригиног револуционарног програма, у коме су требали да буду сублимисани сви Ригини снови о слободи. Рига је лишен слободе 19. децембра 1797. године, када је код њега пронађен компромитујући материјал, неколико хиљада примерака бунтовничког прогласа на грчком језику против турске власти на Балкану. Потом је револуционар спроведен у Беч, где је након темељне истраге одлучено да се као турски држављанин преда Турској. Шест и по година између две ривалске царевине владао је мир, сарађивало се и поштовала су се дипломатска правила. Тргујући са Великом портом њиме и седморицом његових сабораца, Аустрија је видела корист како би јој се према правилу дипломатског реципроцитета испоручивали политички бегунци и пољски емигранти, пребези у Турску.
Одмах по хапшењу осмочлане групе Грка, међу којима су сви сем једног били турски поданици, државни канцелар Тугут је о њиховој завери известио Ибрахим ефендију, турског посланика у Бечу. Истовремено је о овом случају известио и барона Херберта, аустријског посланика на Порти. У овој преписци између Тугута и Херберта види се да су бечки Грци изгубили сву популарност и кредибилитет које су имали код власти до пре коју годину и да су присутни Јелини оба поданства (аустријског и турског, М. Ј.) већ извесно време били под будним оком полиције. Тугут наводи да су од почетка деведесетих година многи бечки Грци, годинама привилеговани турски поданици, активно учествовали у превратничким активностима према своме суверену. Међу тим активностима вршено је конспиративно удруживање ради ширења револуционарних идеја, штампања и тајног растурања револуционарних списа, и све то ради дизање буне против своје легалне власти. На крају дописа канцелар образлаже:
„Склоност бечких Грка, турских поданика да припремају и дижу буну против свога суверена, као и нелојално понашање и пословање између њих самих, услед чега су учестала банкротства међу њима, којима су многи аустријски поданици без своје кривице доведени до просјачког штапа. Монархија трпи од ових Грка велике губитке, јер они сваке године изнесу из земље око два милиона форинти готовог новца, који улажу у своме завичају, или што је веома штетно, у Русију.”
Државни канцелар сматра на крају да оваквим поступцима бечки Грци дају повода све учесталијем, али оправданом захтеву да се ћесарске земље ослободе тако опасних и штетних поданика.
У Бечу је током пролећа 1798. године завршена истрага над Ригом и његовим саборцима и одлучено је да се сви они као поданици Порте предају Турској. Предвиђено је било да се чин екстрадиције обави у Београду, а транспорт ухапшеника до овог пограничног града изврши Дунавом. За дан поласка брода са ухапшеним Грцима одређен је 27. април. Генерална команда је страховала да би током пловидбе сужњи могли да се осакате, изврше самоубиство, или не дај боже побегну, па су предузели најстроже мере крајњег опреза. Одлучено је да спровођење ухапшених изврши вод састављен од 24 искусна редова под командом једног поручника који се презивао Лазар и двојице подофицира, у присуству драгомана турског посланства у Бечу. Безбедносне припреме путовања пратила је препорука команде да се у пратњи изоставе они војници који припадају православној вери, због могућих симпатија према грчким бунтовницима. Наредба са планом путовања и местима пристајања достављена је Ратном савету у Бечу и командама гарнизона Будима и Петроварадина.
Путовање бродом од Беча до Земуна трајало је 13 дана и према службеном извештају генерала Женејна, команданта Сремске границе, Грци нису нигде искрцавани на копно до самог чина предаје. Гломазна и катранисана аустријска ратна лађа са прљаво смеђим једром пристајала је сваке вечери у неку од речних лука, густо поређаних низ Дунав: Пожун, Коморан, Пешту, Печуј, Вуковар, Нови Сад, Земун. У војним постајама тих градова вечеравали су и коначили турски драгоман и поручник Лазар, док су се на лађи подофицири смењивали у контроли војника и надзору над ухапшеницима. Дању је током пловидбе у мрачној утроби лађе лежало осам окованих грчких родољуба, који би тек по пристајању у неко од пристаништа и после бедне вечере, били по двојица извођени на горњу палубу. Сужњи у ланцима су на горњој палуби проводили по неколико минута, тек толико да би се надисали свежег ваздуха и барем на кратко предали залазећем сунцу. Поред лађе плутало би по неколико чамаца са војницима спремним да спрече сваку помисао на бекство. Над сваким од окованих, мршавих и брадатих Грка бдела су по тројица војника, који им ниједном током тринаест дана пловидбе нису скидали окове.
Предвече 8. маја 1798. године лађа с очајницима пристала је испод Петроварадинске тврђаве на пристан уз понтонски Хагенов мост који је спајао Петроварадин и Нови Сад. Када су се драгоман и поручник Лазар уз пратњу хусара попели на тврђаву у павиљон за официре, Рига од Фере је са својим саборцима највероватније по први, али засигурно последњи пут посматрао уснули Неофитон преко реке. Већ сутрадан Грци су стигли у Београд, где ће као роба уз реверс бити предати кајмакаму, турском команданту београдског града. У његовом казамату сужњи ће провести наредних шест недеља до групне егзекуције. После свирепог мучења, измученим људима смрт ће стићи као олакшање и одвести их у вечност историје.
Остави коментар