O Deklaraciji Slovenskog komiteta u Francuskoj (1924)

Autor: dr Aleksandra Kolaković

Francuski uticaj u Jugoslaviji između dva svetska rata – politički, ekonomski ili kulturni – bio je značajan. Veliki deo jugoslovenskih intelektualaca školovao se u Parizu ili na drugim francuskim univerzitetima. Već su postojali kontakti sa francuskim intelektualcima pre Velikog rata, ali su u međuratnom periodu oni bili pojačani. U ovom eseju bavimo se reakcijama jugoslovenskih intelektualaca na Deklaraciju Slovenskog komiteta u Francuskoj (10. aprila 1924. godine), čiji su neki od potpisnika radili i u okviru Instituta za slavistiku. Cilj je da se analizira značaj ovog dokumenta i, kroz njega, uloga Francuske na Balkanu. Takođe, fokusiramo se na francusko-srpske odnose i posebno na uticaj srpskih intelektualaca. Francuska je i pre Velikog rata bila bitna zemlja među srpskim intelektualcima, a u međuratnom periodu Francuska je ojačala svoj položaj među inteligencijom, stoga je i značaj Deklaracije Slovenskog komiteta bitan za istoriju francusko-srpskih odnosa.

Pošto Versajska mirovna konferencija nije donela očekivanu stabilnost, Francuska je za Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca bila velika sila koja je garantovala njenu bezbednost i opstanak, o čemu svedoči i proces stvaranja Male Antante, koja je postala jedno od sredstava francuskog delovanja u Evropi. Zbog toga je srpska elita u novoj državi posebno insistirala na tome da je potrebno da Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca bude kulturno i politički povezana sa Francuskom. U cilju antinemačkog delovanja, francuska politika je krajem 1921. i početkom 1922. godine nastojala da pruži podršku Maloj Antanti i da ojača veze sa Čehoslovačkom i Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca. Misija Franše dʼEperea (januar 1921, razgovori sa Ninčićem i Benešom), kao i obaveštajna misija Ke dʼOrseja u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca, Rumuniji, Poljskoj i Čehoslovačkoj (april – jun 1922) od posebnog su značaja u ovom pogledu. Za Francusku je ovo bio veoma važan privredni iskorak na prostoru Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca. Godine 1923. pregovarano je i o zajamu od 300 miliona franaka sa ciljem reorganizacije vojske. Ako ovome dodamo da je Francuska već odobrila kredite Poljskoj i Rumuniji i pripremila vojne konvencije sa Poljskom i Čehoslovačkom, jasno je da se u periodu koji je neposredno prethodio Deklaraciji iz 1924. godine političko, ekonomsko i kulturno prisustvo Francuske snažno osećalo među Slovenima.

Frankofilska elita Kraljevine SHS podsticala je kulturnu akciju Francuske. Bilo je važno da se zaustavi političko, kulturno i ekonomsko vezivanje Kraljevine SHS za Nemačku, posebno što su se odnosi unutar Versajskog sistema već u ovom periodu pogoršali. Prelazak slovenskog sveta pod zaštitu Francuske bio je stoga ne samo odbrana od potencijalnih ruskih uticaja, već i od nemačkog uticaja u ovom delu Evrope. U ovom kontekstu treba posmatrati značaj Deklaracije iz 1924. godine za Francusku.

Francuska je u očima jugoslovenske elite predstavljala ideal i zaštita od Marijane se očekivala. O tome svedoče brojni tekstovi objavljeni u zemlji na ovu temu, kao i o razumevanju i značenju slovenske i jugoslovenske ideje. Ključne teme bile su analize spoljne politike, međunarodnih odnosa, slovenske i jugoslovenske ideje. Početkom 1924. godine list Nova Evropa, u kojem se već pominju problemi suživota Srba i Hrvata u okviru nove države, naglašavao je da ima za cilj unapređenje jugoslovenske ideje „pod kojom danas razumemo i priznajemo, kao i uvek – a danas, možda i više nego ikad – jedinstvo našeg naroda, za nas Srbo-Hrvate, koji jesmo i ostaćemo jedinstven narod sa svojom najbližom braćom, krvlju i jezikom, a iz vitalnog interesa i Slovencima“. U misiji „spasavanja jugoslovenske misli“, redakcija časopisa je posebno insistirala na sokolstvu „koje, s jedne strane, danas uživa državno priznanje kao deo fizičkog vaspitanja, a s druge strane, doprinosi prenošenju jugoslovenske ideje slovenskog naroda bliže prevashodnom cilju čije bi ostvarenje trebalo da pokaže veoma važne i korisne promene za život našeg društva“. Posebno je naglašeno da je jugoslovenska ideja slovenska – „Jugosloven je u osnovi Sloven – to je osnova […] Slovenska ideja je jedina realna država […] Slovenska ideja je u osnovi poravnanje za jugoslovensku ideju. Slovenska ideja pokazuje put do jugoslovenske ideje […] Slovenska ideja je ono što je najvažnije, najjače, najveće, ona je izvor i u nju je upisana jugoslovenska ideja“. Tokom ove 1924. godine na stranicama časopisa pisalo je i kako je slovenska ideja „vrhunski društveni oblik, koji bi služio boljem očuvanju naših interesa i uklanjanju barijera među narodima, što je čini jednim od oruđa borbe i kulture čovečanstva”. Suštinski cilj jeste da se u „novoslovensku ideju“ upiše nešto originalno da kulturna orijentacija Jugoslovena ne bude „čisto ruska“. Uz spoljnopolitičku težnju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca da se usidre „misli i održavanja naših uglednih prijatelja“, ekonomski i kulturni uticaji, kontakti i saradnje između slovenskih naroda, Francuska ostaje povoljan potencijalni saveznik, dok je Rusija već prešla pod novi politički poredak.

U Deklaraciji iz 1924. godine Francuska je opisana kao zemlja pokrovitelj „ideje solidarnosti slovenskih naroda“. Francuska politička zaštita Slovena pomogla je očuvanju nezavisnosti od nemačkog uticaja. Istovremeno, Deklaracija izražava volju da se obnove dobri odnosi između slovenskih naroda, među kojima je mešanje stranih sila posejalo razdor. Iako je Rusija priznata kao najveća slovenska država i zauzima značajno mesto, Deklaracija ipak ističe njen „unutrašnji nesklad“. Ko su bili autori Deklaracije iz 1924. i koji su bili njihovi motivi? Ovo su, bez sumnje, važna pitanja. Jugoslovenski potpisnici Deklaracije pozivaju se na ideje Gundulića i Križanića, kao i na ideal prosvetiteljstva Dositeja Obradovića, odnosno, na izvore kohezije Južnih Slovena. Indirektno, može se odnositi i na ideale partikularnih odnosa koje je Napoleonova Francuska održavala sa Ilirskim provincijama, slovenskim svetom u regionu. Posle Velikog rata i poraza Nemačke, uz stalnu opasnost od nemačke osvete, Sloveni (Česi, Poljaci, Rusi i Jugosloveni) su u „srcu velikog francuskog naroda, tradicionalnog prijatelja Slovena koji su doprineli osvajanju njihovih sloboda“ i koji žele da zbliže slovenske narode. Nije li to, u periodu prvih iskustava Versajskog ugovora i stvaranja Male Antante, novi način jačanja političkih veza Slovena unutar same Francuske? Očigledno, u svetlu ovoga što smo upravo pomenuli, percepcije Francuske i njene uloge u međunarodnim odnosima, kao i rasprostranjenosti frankofilije među elitom slovenskih naroda, odgovor na ovo pitanje jeste pozitivan.

Gledajući imena jugoslovenskih potpisnika Deklaracije, radi se o intelektualcima školovanim u Francuskoj ili obrazovanim na francuskim uzorima, koji imaju dobre veze u francuskom društvu. Na srpskoj strani, među onima koji su postavili temelje francusko-srpskog (jugoslovenskog) prijateljstva, na prvom mestu su Aleksandar Arnautović i Miodrag Ibrovac, profesori Univerziteta. Tu su i profesori iz Zagreba i LJubljane: Milan Ivšić (1887–1972), Mirko Rupel (1901–1963), Stanko Skerlj (1893–1975), Josip Ilić, Divna Veljković, dr Fransoa Zegec i dr Šarl Zelenik. Svi oni su povezani sa Ernestom Denijem i Instutom za slovenske studije koji je nakon Velikog rata osnovan u njegovoj kući u Latinskom kvartu. Stoga se čini da je kreiranje Deklaracije upravo poteklo iz ovih intelektualnih krugova. Pored profesora, glavnog izvora francuskog uticaja u Jugoslaviji između dva rata, ovde su bili i ljudi iz sveta novinarstva, ekonomije, prava i umetnosti. Potpisi Milana Andrića (1845–1922), direktora trgovačke agencije u Lionu i Riste Šantića, direktora trgovačke agencije u Parizu, simbolizuju francusko-jugoslovenske ekonomske interese u periodu između dva rata koji su takođe utisnuti i u Deklaraciju.

Novinarsko umrežavanje francuskih i slovenskih sredina i pre Velikog rata, a posebno tokom ovog sukoba, pokazali su se kao najpopularnije oružje na propagandnom frontu. O vezama i saradnji između Slovena i francuskog naroda, a posebno o podršci koju su Sloveni pružili Francuskoj, izveštavali su mnogi novinari. Često su predviđali događaje koji će doći, čak i ako nisu mogli da utiču na njih. Stoga nije iznenađujuće što je na jugoslovenskoj strani Deklaraciju iz 1924. podržao veliki broj novinara i publicista (dr Rajko Đermanović, Žan Pantelić i Mišel Zukić). Među potpisnicima umetnicima, koje je za Pariz i Francusku oduvek povezivala nevidljiva nit univerzalnih vrednosti umetnosti, pronalazimo kompozitora Mladena M. Jovanovića, vajara Pjera Palavičinija i slikara Paju Jovanovića. Ovi umetnici su u međuratnom periodu bili dobro poznati u francuskim umetničkim krugovima, kao i među slavenofilima. Neki od potpisnika Deklaracije već decenijama žive u Francuskoj. Miroslav Krejčik, arhitekta, bio je predsednik Udruženja slovenskih studenata u Parizu. A neki su bili članovi masonskih loža, kao Sava Petrović, lekar. Iako nemamo dokaza, možemo posumnjati na masonske uticaje koji su usmeravali jugoslovenske potpisnike da podrže ideju Deklaracije. Na osnovu dosadašnjih istraživanja, možemo zaključiti da su svi potpisnici Deklaracije imali značajne kontakte u francuskom društvu, kao i solidnu reputaciju, kako u svom neposrednom okruženju, tako i među ostalim slovenskim i francuskim intelektualcima.

Ideju slovenstva – shvaćenog kao povezanost i saradnju slovenskih zemalja iz antigermanske perspektive – posebno je podsticala francuska diplomatija. To je bilo poželjnije za razliku od panslavizma, koji je zabrinjavao, jer je podrazumevao i pad novog režima u Rusiji, kao i organizovanje slovenskih zemalja pod okriljem Rusije. U Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca su do 1924. godine radila 42 francuska udruženja koja su okupljala oko 10.000 francuskih čitalaca u bibliotekama i čitaonicama, nudila besplatne kurseve francuskog jezika i književnosti. Ovo je predstavljalo snažnu armiju frankofila u Srbiji, ne samo među elitom, već i među mladima, generacijama u usponu. Ostaje činjenica da su politički odnosi Francuske i Jugoslavije nailazili na mnoge prepreke. Francuska je zadržala svoj prestiž prestonice kulture, istovremeno simbolizujući političku moć. Posle revolucije u Rusiji za Jugoslovene, a posebno za Srbe, Francuska je ostala zaštitnik. U komplikovanom versajskom poretku, tutorska vlast i njen štićenik nisu se uvek razumeli. Ipak, pojedinci, intelektualci učinili su vezu između Francuske i Jugoslavije neraskidivom. To se jasno videlo kada je Deklaracija potpisana 1924. godine. Aleksandar Arnautović i Miodrag Ibrovac, vodeće ličnosti među potpisnicima Deklaracije, preneli su kulturne uticaje koji su ostavili najdublje tragove. Uostalom, i ostali potpisnici Deklaracije bili su ugledne ličnosti iz sveta umetnosti i kulture, profesori, pravnici i zastupnici privrednih interesa Jugoslavije u Francuskoj. Možemo zaključiti da su svi potpisnici Deklaracije iz 1924. godine imali solidnu reputaciju i u francuskom društvu.

Za Jugoslovene Deklaracija je bila izraz integracije slovenskih naroda, podrške svim slovenskim državama nastalim posle rata i Versajskog ugovora. Da Francuska uđe u ulogu zaštitnika činilo se potrebnijim nego ikad. Granice proglašene Versajskim ugovorom i kasnijim ugovorima takođe su stvarale političke probleme nove države. Tek 1924. godine okončani su sukobi sa Italijom (italijanskom aneksijom Rijeke) i uspostavljena je granica sa Albanijom, ali nije nedostajalo zahteva za reviziju. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pored spoljnih problema i revanšističke i revizionističke pozicije suseda (Italija, Austrija, Mađarska, Bugarska i Albanija), suočila se i sa unutrašnjim problemima. Na Kosovu i Metohiji postojale su bande kačaka – albanskih hajduka koje je vojska Kraljevine uspela da uguši tek 1924. godine, ponovo je nastavljen rad Prizrenske lige i formiran je Odbor narodne odbrane u Skadru. NJegova prva žrtva bio je srpski prijatelj Esad paša Toptani, ubijen u Parizu. U takvim okolnostima, Deklaracija iz 1924. bila je važna za i Francusku. Francuska diplomatija je u Deklaraciji mogla videti jedan od načina da Francuska zadrži vodeću poziciju u međunarodnim odnosima i da kontroliše slovenske narode. Frankofili, bivši francuski studenti, bili su moćna prednost francuske spoljne politike u ovom periodu. Deklaracija iz 1924. godine se, stoga, mora posmatrati kao potraga za političkom zaštitom od strane malih nacija, ali i kao nastojanje Francuske da se predstavi kao bitan međunarodni faktor i čuvar univerzalnih vrednosti.