НУШИЋЕВИ И СТЕРИЈИНИ „ЗЕТОВИ“

09/11/2023

Аутор: мср Маријана Јелисавчић, књижевни критичар

Постојање два стална позоришта, београдског и новосадског, имало је највећи утицај на развој драме током српског реализма. У првој половини XIX века као основне њене врсте утврдиле су се историјске драме и комедије, док се у другој половини XIX века јавио још један жанр – комад с певањем. Највећи број представника имала је историјска драма, али иако мање популарна, комедија је боље од ње изражавала актуелне прилике, те су кроз њу произведени неки од највећих бисера српске драмске уметности.

Док су писци историјских драма своја прва дела стварали паралелно са романтичарима попут Ђуре Јакшића и Лазе Костића (који су – иако сада већ са упливом реалистичких елемената, још увек објављивали своје историјске драме и били узор писцима као што су В. Илић, Д. Илић и М. Ђорђевић-Призренац), писци комедија ослањали су се на старије претходнике, пре свега на комедиографску традицију Јована Стерије Поповића, а потом и на дела Косте Трифковића. Управо овај ,,мајстор драмског/комедиографског ритма, заплета и интриге, дијалога и паралелизма у радњи“ (Иванић 1996: 132), како Трифковића назива Душан Иванић, помогао је Нушићу да увиди како је обичан живот право позориште, и тиме га подстакао да напише драмска дела која се и данас изводе.

Своју прву комедију написао је са деветнаест година – 1883. млади Нушић завршио је Народног посланика, и прочитао га по први пут једног јесењег дана под старим храстом у башти песника Јове Илића. Нажалост, прилике у којима је стварао захтевале су од њега да мења, ублажује, прекраја и изоставља. Народни посланик чекао је пуних тринаест година приказивање на сцени, што је ништа у односу на тридесет пет лета, колико је у фиоци морало лежати Сумњиво лице. Његова дела квалификована су као политички опасна и непожељна, али ништа од тога није га спречило да на крају ипак понесе титулу највећег драмског писца ког је дао српски реализам.

,,У својим најбољим комедијама Нушић је сјединио значајност Стеријине комедиографске тематике с виртуозношћу Трифковићеве сценске технике“ (Деретић 2007: 190), истиче Јован Деретић додајући да је Нушић створио један огроман, живописан, комичан свет препун разноврсности. Грађу за своје комедије проналазио је у животу савремене малограђанске породице и њене повезаности с влашћу. У свом предговору Госпође министарке сам Нушић истакао је како се не морају дешавати ратови, сукоби и убиства између народа, земаља и војски да би се имало о чему писати, када је сасвим довољно да дође до једног малог неспоразума, да се погрешно протумачи једно писмо, па да на томе настане позориште.

Непрестано дорађивана, поправљана и прилагођавана Нушићева прва комедија Народни посланик никла је на исмевању посланика владине странке, избора и политичке борбе, али изванредно мајсторство Нушић је показао када је у политичку додао и породичну драму. Већ након неколико страница дâ се приметити како је упоредо са изборном почела и женидбена кампања, а у политичком сукобу нашли су се ни мање ни више него младин отац и његов будући зет. Овај сукоб се можда и могао избећи да је Јеврем Прокић макар у једном тренутку показао интересовање за оно што му жена покушава саопштити о просидби њихове кћери, али како то није урадио – осудио је себе на пораз и то баш од будућег члана своје породице. Интересантно је то што у Нушићевим делима очеви прошених девојака једва и да дознају за зетове, будући да су прекомерно заузети политичким питањима. Да је до њих, зетови не би уопште ни ушли у причу. Међутим, овај јесте, и то на широка врата. Баш као Јеврем, и адвокат Ивковић одлучио је да се кандидује за народног посланика. А како би се радња додатно закомпликовала, Ивковића кандидује опозиција, а Јеврема власт. Ивковић, за разлику од свог противника који сматра да га по партијској линији мора мрзети, односи се према новонасталој ситуацији знатно сталоженије, сматрајући да ће онај који победи свом противнику све опростити. Свестан подлости супротне стране која је предузела све мере како би га увукла у најгоре клевете, он се ипак зауставља на бесним реакцијама, не предузимајући ништа. Своју будућу жену убеђује да не иде против свог оца и одбија да пригрли њен план и оптужи противника за клевету. Уместо да се бори за себе када Јеврем каже: ,,Не можемо више заједно под истим кровом и отказујем ти квартир!“ (Нушић 1996: 91), он одговара са: ,,Лепо, примам к знању!“ (Нушић 1996: 91), а када му Јеврем уз то „откаже“ и код своје кћерке, Ивковић се оглашава са: ,,Чуо сам!“ (Нушић 1996: 91). Да је до Јеврема Прокића, Ивковић би свакако остао несуђени зет, али Нушић је одлучио да баш њега прогласи победником ове трке за народног посланика, чиме је произвео веома суђеног зета и своју комедију завршио Јевремовим речима: ,,Што ти је, боже мој, судбина! Нећу ићи у скупштину као посланик, алʼ ћу ићи као скупштински таст“ (Нушић 1996: 122).

Сумњиво лице, или – како би Нушић рекао – ,,Гогољијадаˮ, још је једна комедија заснована на ситуацијама везаним за бирократију и представнике државне управе. Баш као у Народном посланику, и овде се решавају породични проблеми изазвани удајом девојке и забринутошћу њених родитеља, политичким приликама у које је отац уплетен, али уместо једног, овде се доказују чак два потенцијална зета. Првог упознајемо у трећој појави – реч је о писару Вићи, ком Јеротије жели да дâ своју кћер Марицу. Други је у читаву драму уведен веома вешто и необично. Писмо које је стигло из Министарства погрешним дешифровањем створило је једно сумњиво лице, што је пут којим долази Ђока, апотекарски помоћник. Он заиста јесте сумњиво лице, али не због политике већ због љубави. Пре него што се лично упозна са Ђоком, Јеротије за њега сазнаје из ћеркиног писма, што је ситуација у којој се осликава његов став да Ђока није никаква прилика и да би се требало ородити с Вићом. О жељеном зету Јеротије говори са одушевљењем, хвалећи све његове негативне особине на којима му чак и завиди, јер се захваљујући њима сналази у свакој ситуацији. Заједничко им је то што не бирају средства како би дошли до оног што желе, а Вића чак настоји да из дате ситуације извуче и двоструку корист – и да узме капетанову кћер за жену и да напредује у служби. Они стоје на истој страни, страни власти и династије, а насупрот њих је помоћник Ђока који мирише на проминцле. Његов лик Јосип Лешић пореди са Гогољевим Хљестаковим, за ког наводи да је ,,сам по себи безначајан човек који ничим не би могао да скрене туђу пажњу, али снага општег страха начинила је од њега значајно комично лице. Страх који је замаглио очи свих дао му је поприште за комичну улогу“ (Лешић 1989: 193), с разликом што је страх код Ђоке замењен жељом за власти и новцем. Заиста, можда је Ђока јунак који сам по себи не привлачи туђу пажњу, можда није комплексан и нема свој индивидуални развој у комичној ситуацији, али његова функција у овом делу веома је важна. Он је ту да збуни све присутне, да појача мистерију о сумњивом лицу, да буде на правом месту у право време и посложи све коцкице. Његово лице заиста је сумњиво јер је млад човек, као што је у писму и назначено, и заиста поседује писма која не жели да дâ – само што су љубавна, а не антидинастичка. Чак крије своје име и разлог доласка, и по свему судећи Ђока јесте сумњиво лице, али не оно из телеграма. До самог расплета делује као да је суђени зет писар Вића, ,,један претпоследњи клипан који личи на петла“ и, наравно, миљеник Јеротијев, а не ,,нека шушумига“, што су речи резервисане за помоћника Ђоку. Међутим, како би се избегла новонастала брука, Јеротије се ипак одлучује за ,,младог, улизаног, удешеног“ Ђоку, одлазећи са њим и Марицом у Београд да за целу збрку оптужи ,,штркљастог“ Вићу, јер ,,њему ионако не треба служба“ (Нушић 1996: 195).

Породична драма и политика иду подруку и у Госпођи министарки. Ипак, ова шала у четири чина мало је другачија од горепоменутих. Овог пута главни протагонисти породичне драме јесу ташта и зет, а не таст и зет што је до сада био случај, и са још једном изменом – зет је већ званичан, а не будући. Од самог почетка јасно је да се Живка и Чеда не воле. Она њему замера имање дугова и немање чина, а он њој то што му још увек није дала Дарин мираз. Иако напета, ситуација никада није измицала контроли, све се завршавало на унакрсним опаскама, све док једног дана Живкин муж Сима није постао министар. Чим јој је нови положај ударио у главу, од Чеде је тражила своју кћерку назад, јер ,,пре свега, зет – то није ништа, а друго, право да ти кажем, ти некако и не личиш“ (Нушић 1996: 221). Он је за њу неко ко ,,нема школе, не зна језике, не може да прави каријеру и онако некако не пристаје“ (Нушић 1996: 215), али ,,тако је то, кад није васпитан да буде у министарској кући“ (Нушић 1996: 222). Сматра да је њеној ћерки сада потребан ,,човек из дипломације и онако од реда, као што и приличи једној министарској ћерци“ (Нушић 1996: 231), а не „вуцибатина“ као Чеда. И док Живка тражи себи новог зета, што неће трајати дуго јер је већ у наредној ситуацији приметила почасног конзула ,,Никарагуе“ Ристу Тодоровића, Чеда се уопште не бави овим проблемом. Неће се ни бавити, све док не дође време да други будући зет посети његову жену. Током овог сусрета о њему сазнајемо више него током целе комедије. У Живкину замку са Аном упао је одмах, показавши како не планира да буде веран својој жени, потом је подмитио малог Раку и изманипулисао га како би му план да се извуче из постављене замке успео, а убрзо је преварио и почасног конзула Ристу, претварајући се да је Живкин ујак, како би прикупио све информације за ковање сопственог плана. Тај план свакако је дело једног неморалног, пакосног ума, јер су напослетку у замку упали сви, док је он остао по страни, чист и задовољан собом. Ни крив ни дужан, други зет дошао је на лош глас јер је на крају уместо Чеде завршио са Аном у соби. Живка је осрамоћена због своје намере да уда већ удату кћер, а анонимно писмо које је написао Чеда изневши на видело све породичне интриге, довело је до тога да Сима Поповић дâ оставку на месту министра. Живка је на почетку комедије, како напомиње Нушић, била добра жена и добра домаћица, која је потом, повучена новим положајем постала оно што јесте. Чеда је, за разлику од ње, од самог почетка приказиван негативно – као нешколована, лења особа, жељна само новца и већег положаја, а која је до самог краја постала још неморалнија него на почетку. У овом случају јасно је да се Нушић није определио за бољег зета, како је до сада био случај, али улога овог лошег свакако је остала иста – да својим карактером и поступцима у највећој мери допринесе комичној ситуацији и одржава осмех на лицу читалаца све време, баш као што су и сви претходни зетови чинили.

Слика још негативнијег зет крије се у Стеријиној Лажи и паралажи. Алекса, познат још и као барон Голић, спреман је да због празног трбуха и хладних стопала учини много горе ствари него што би учинио Нушићев Чеда. Са почетним циљем да се само наједе, он почиње да импровизује до те мере да на крају проси Јелицу, кћерку богатог трговца Марка Вујића. Корак по корак, лаж по лаж, Алекса је постао барон Голић, зет какав се само пожелети може. Његов измишљени алтерего прича немачки, враг му не да мира па мора знати и француски, путује у Мадрид, Париз, Лондон и Беч, а посетио је чак и Месец, где је имао част да отвори бал са месечевом царицом. Поред тога што пише књиге, он чак и ствара нове писце, а омиљени му је Дон Кишот Старији који је писао француску граматику. Својим лажима успео је чак да потисне из планова већ договореног Марковог зета Батића. Ко зна колико би дугачак пут утабао својим лажима, да му из џепа није испало писмо које је показало његов прави идентитет. И кроз Нушићева дела промичу јунаци који не бирају средства за остварење својих циљева, али Алекса је, по свему учињеном, много даље од њих. Срећом, Стерија му није дозволио да постане суђени зет те га је разоткрио пред сам крај дела, враћајући намењену улогу господину Батићу.

Подједнако паметан и сналажљив, али ни близу тако подао, јесте и млади господин Мишић из шаљивог позоришта Тврдица. Он жели Катицу, али добити је са миразом од Кир-Јање сасвим је немогуће. Стога он, баш као и сви до сада поменути јунаци, смишља план како би остварио своју намеру. Искористивши тврдичлук, најгору Кир-Јањину особину, измамио је од њега оно што нико до тада није – новац, и то позамашну своту. Свакако да га не показује у најбољем светлу то што је искористио Кир-Јањину зависност о новцу како би добио оно што жели и манипулишући њиме, али Стеријини јунаци имају циљ да нас нечему подуче. Да Мишић није овако поступио, Кир-Јања би остао оно што јесте, тврдичлуку не би било краја, поента приче да ,,скуп плаћа више“ (Стерија 1956: 134) не би била остварена, а Кир-Дима, стари господин зеленаш, постао би Катицин муж и Кир-Јањин законити зет. Ова борба за суђеног зета трајала је свега три дејства. У избору су се нашле две потпуне супротности. На страни једног било је девојчино срце, а на страни другог њен отац. На крају је титулу зета понео паметнији, сналажљивији, а, за Катицу најбитније, њен изабраник, сада већ богатији за пет хиљада три стотине Кир-Јањиних форинти.

Пандан измишљеном барону Голићу био би нимало измишљени господин Ружичић из Покондирене тикве, још једне у низу Стеријиних урнебесних комедија. Његов противник у женидбеном рингу јесте Василије, млад човек из села којег краси воља за радом, али не и богатство. Као и у досадашњим случајевима, један зет је веома пожељан, а други одбачен. Није тешко претпоставити да је онај одбачени управо Василије, ако узмемо у обзир све што сазнајемо о Феми, жени којој би требало да буде зет. Оно што је њој заиста важно јесте ноблес, чему све мора бити подређено – причање, држање, понашање, па чак и дисање. А како прости Василије ништа од тога не поседује, једноставно није добар за њену кућу. Зато је ту Ружичић, који се у грчкој митологији осећа као на свом терену. Једва разумљив, говорећи константно у стиховима занимљив је само Феми и ником више. Његов једини план, и то чак нимало добар, јесте да уђе у Фемину кућу. Да ли ће то учинити преко ње или њене кћерке, није му важно, те се двоуми мало играјући улогу будућег зета, мало будућег мужа. Сам Стерија је у додатку своје комедије написао како је Ружичић ,,такову ролу играо, која би гдиком зазорна бити могла“ (Стерија 1956: 139), стога га је ублажио и учинио његову улогу невинијом, како би ово дело уопште могло изаћи на видело. Сигурно да је тај први комплекснији Ружичић био интересантнији, јер Ружичић којег ми упознајемо уме само да драматично рецитује стихове из античке књижевности, изазивајући понекад смех, а понекад бес. Ни у једној улози није се остварио, ни као Фемин зет нити муж, а да ће Василије однети победу могли смо пажљивим читањем закључити и пре краја комедије, када у разговору с Евицом каже: ,,Зато што сам поштен даће бог те ћу бити срећан“ (Стерија 1956: 160). И заиста је дао, дао на лутрији, што је Василију омогућило да сад већ као богат човек одведе својој кући жену по коју је дошао још на почетку дела.

Дело које убедљиво држи прво место по броју суђених и несуђених зетова засигурно је Трифковићева Избирачица. Малчика, размажена кокетна лепотица, ужива у удварању чак три младића. За разлику од горепоменутих родитеља, њени немају фаворита. За њих је сваки избор добар, само док се њихова кћерка не једи. Први удварач је кратковиди Тошица, једини који је заиста заљубљен у Малчику, а последњи који јој је на памети. Бранко, други удварач или, боље речено, удварач из освете, у ствари је заљубљен у Савету, а трећи удварач Штанцика убрзо после просидбе проналази бољу прилику у Милици. Краткоћа драме онемогућила је Малчики да ужива у бирању онолико колико је намеравала, те је врло брзо имала увид у стварно стање. Док Бранко и Штанцика покушавају да добију кошар од Малчике, пошто су је већ испросили, једини који је баш тај кошар добио јесте Тошица. На крају, управо је он понео титулу зета, игром случаја, односно игром Малчикине трке од просца до просца. Схвативши да је остала без Бранка, хитала је Штанцики, а кад је видела да је остала и без њега, трчала је Тошици ког је већ одбила, немајући више избора. Ово је редак пример да се могући зет на пола пута предомисли, а потом и да све од себе како би опозвао своју просидбу. Тачније, ово је редак пример са чак два несуђена зета, и то својом вољом несуђена. Срећом по Малчику, бар један ју је заиста желео. А Трифковићу можемо да захвалимо што је број просаца, односно могућих суђених зетова свео на само три, јер да се Малчика питала – ко зна где би им крај био.

 

 

Литература:

Деретић 2007: Ј. Деретић, Кратка историја српске књижевости, Нови Сад: Издавачки центар ,,Адреса“.

Иванић 1996: Д. Иванић, Српски реализам, Нови Сад: Издавачки центар Матице српске.

Лешић 1964: Ј. Лешић, Бранислав Нушић – Живот и дјело, Нови Сад: Издавачки центар Матице српске.

Нушић 1996: Б. Нушић, Сумњива лица (избор и предговор Љубомир Симовић), Београд: Српска књижевна задруга.

Поповић 1956: Ј. С. Поповић, Комедије (избор и предговор Милан Токин), Нови Сад: Штампарско предузеће ,,Змај“.

Трифковић 1987: К. Трифковић, Комедије и драмолети (прир. Васо Милинчевић), Београд: Нолит.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања