Новосадски погледи о хрватским политичким питањима 1885. године

query_builder

Новосадски погледи о хрватским политичким питањима 1885. године

 

Аутор: др Милош Савин

 

Српска народна слободоумна странка, позната и као Српска либерална странка са седиштем у Новом Саду је још из Милетићевог периода била инволвирана и заинтeресована за политичку ситуацију у Хрватској. Новосадски либерали су након оснивања часописа Браник 1885. године били вишеструко укључени у политичка дешавања у Хрватској и Славонији – директно деловањем пролибералних елемената у оквиру Самосталне српске странке и одјека Браниковог писања и парламентарних активности либерала, као и индиректно заузимајући активан политички став везан како за национална питања Срба у Хрватској, тако и за односе према Хрватској као државно-правном спецификуму, хрватским политичким партијама и хрватском народу генерално.

Миша Димитријевић, чврст на становишту Бечкеречког либерално-опозиционог програма, у првом броју Браника, прецизира програм, односно став Браника, који је колевка и окосница Српске либералне странке, према „хрватском питању“. Миша Димитријевић подржава државну заједницу Хрватске и Славоније са Угарском, признајући Хрватима право на „државно-политичку индивидуалност, са засебним политичким земљиштем и засебном политичком народношћу“, залажући се „за што ширу аутономију краљевина Хрватске и Славоније“. Димитријевић као императив политике  српских либерала Угарске истиче борбу за потпуну равноправност српског са хрватским народом у Хрватској и Славонији, смарајући да та равноправност мора да буде потпуна, не само на пољу просвете, него и у судству и државној администрацији. Димитријевић за Србе у Хрватској захтева просветне услове који би „гајењу и развитку српског духа на руку ишли“. Везано за питање Срба у Хрватској Миша Димитријевић, увек доследан непромењеном Бечкеречком Милетићевом програму, први пут помиње могућност његове допуне речима: „Увршћењем овога задатка у свој програм, раширујемо и допуњујемо Бечкеречки програм Српске народне слободоумне странке“. У првом програмском броју Браника Миша Димитријевић, као циљ политике, поставља да и Хрватска и Славонија буду организоване на либералном принципу и начелима народности. Што се тиче Далмације, Димитријевић сматра да би она  требало да се припоји краљевини Хрватској и Славонији, иако далматински Срби, разочарани Хрватском хегемонистичком политиком томе више не теже, па по Димитријевићу за то треба сачекати док се „заплетно стање између Срба и Хрвата“ не реши и „жалосне племенске расправе престану“, а „дотле пак свакојако ћемо бити на страни Срба и потпомагати њихове оправдане жеље“. Поводом тежњи хрватских политичара да истакну своје, у односу на Србију прече, право на Босну и Херцеговину, Димитријевић по питању „горњих двеју српских покрајина“, као праведно решење тражи „право на самоопредељење речених земаља“.

Паја Јанковић, један од водећих либерала, већ у првим бројевима новог либералског гласила, поводом растуће бугарофилије односно антисрпства хрватског јавног мнења и политичких чиниоца, исказује виђење српско-хрватских односа кроз српску либерално-опозициону призму. Јанковић је запазио: „Пало нам је у очи, да се наша браћа Хрвати јако симпатишу са Бугарима… Премда су и Бугари унеколико криви, Хрвати су сасвим на страни бугарској“. Паја Јанковић оспорава хрватски и мађарски метод стварања асимилацијом једног политичког народа у Угарској и Хрватској истичући да се неке „државе труде да од својих грађана вештачки створе један народ,  а и то да народи теже да се у једној народној држави уједине.“ Поредећи национално уједињење у једну државу са стварањем једног дипломатичког народа од разних народности исте државе, закључује за први начин да „је природан и истинит, а други неприродан и лажан.“ Јанковић верује да су супротности и анимозитети између Хрвата и Срба изазване вештачким путем од стране непријатеља и да Хрвати треба то да схвате и врате се слози. Међутим, оштро се противи хрватским тезама да су Срби и Хрвати  један народ. У овоме види покушај асимилације Срба у Хрватској. Паја Јанковић је резолутан: „И Хрвати су део Југословенства, а специјално нама Србима су по крви и језику најближи. Шта више од како су Хрвати сасвим примили наш језик, још су нам много ближе ступили – тако да нас сада смо још историчке традиције и – неједнака политичка судбина дели. Дели нас истина и вера… Кад би и Хрвати своју цркву пославенили, то јест верску сношљивост као главно начело црквене политике истакли – онда заиста никоме не би пало на памет  да  један народ од другог дели.“ Јанковић запажа да Хрвати од самих почетака немају ни самосталну културу, ни државну традицију, већ су срасли у развоју са Угарском, сматрајући да се делимично самосталан културни развој Хрвата може приметити тек од када су усвојили српски језик. Јанковић протестује зато што се „са хрватске стране са толиком жестином заступана фикција да су Срби и Хрвати један исти народ… Одлучно не држимо да су баш један народ“. По Јанковићу и српским либералима Угарске „српски народ и у самој Хрватској и Славонији, а и изван граница тих земаља, ће увек чврсто стојати на хрватској страни, кад год се буду решавала питања о добру хрватске државе и хрватског народа. Хрвати су више пута имали прилике у критичним моментима уверити се да је заиста тако.“ Јанковић се залаже да Хрвати добију државност „али не на штету српског народа, не са крнењем наших права, не са неоправданом и неоснованом претензијом на наше српске земље.“ Овај српски либерал апелује: „Нека се Хрвати овог пута клоне. Тим путем словенство до сад није ишло… Мисао о великој католичко-славенској државности на југу аустро-угарске монархије, врло је незрела и врло несретна политичка мисао… Нека Хрвати ступе са својом народном политиком на темељу начела „свакоме своје“ у трајну свезу са народном политиком српском“.

Либерални Браник, критикује политику према Крајини након интеграције у цивилну Хрватску, хрватске владе, али и српских владиноваца и нотабилитета који су због ситних обећања безрезервно подржали хрватску владу речима: „Да у Крајини живи српски народ скоро искључиво, то је познато. Па какве су му школе?…Обће пучке итд, дакле комуналне… Сва српска дјеца, а наука – хрватска… Србин не смје се сјећати својих славних прађедова и то у деветнајстом просвјећеном вјеку… За све невоље знаду наши Срби посланици на хрватском сабору. Па што је урађено да се ова грдна рана на народном срцу залечи?“.

Сматрајући да је пред изборе 1885. године, од општег, а посебно српског интереса јачање опозиционог покрета у Хрватској и Славонији, дошло је до извесног затишја и неписаног договора измећу српских либерала и радикала из Угарске и неодвишњака и праваша. У том периоду долази до унисоне критике Угарске политике према Хрватској. Критикујући однос Угарске владе према Србима, Миша Димитријевић истиче да „Политика Тисина није друкчија ни прем Троједној Краљевини.“ Скренувши пажњу на актуелно „Натуривање мађарских грбова и присвојење коморских списа…“  Овакав српско-хрватски опозициони пакт о ненападању, пре свега преко страначких новина, имао је извесне практичне резултате у борби против владајуће мађарско-немачке странке, која је поражена у Осијеку на изборима за градско заступништво. Заједнички опозициони кандидат, Хрват др Маријан Деренчин, је упркос невиђеном притиску, захваљујући српској подршци, победио владиног кандидата на саборским изборима у загребачком округу. Заузимање за сарадњу са хрватском опозицијом је довело до великог негодовања Срба из Хрватске према српским либералима (и радикалима) из Угарске, који су боље знали праве тежње хрватских опозиционара. Поред знатног пада тиража и претплате на подручју Хрватске и Славоније, схватање о намерама хрватске опозиције илуструју и речи српског либерала из Загреба Николе Симића, упућене Миши Димитријевићу, где истиче да „док се и један Србин у двоједници буде звао Србом“ сарадња са правашима и неодвишњацима неће бити могућа, али да Србе у Хрватској више боли лакомисленост своје војвођанске браће него „отровни зуби великохрвата“.

Поред непомирљивости Срба из Хрватске, на погоршање односа српских либерала из Угарске и хрватских опозиционих странака, знатно је утицала и већ поменута пропаганда хрватских опозиционих странака против Србије у српско-бугарском рату.

Разјашњавајући односе у Хрватској, либералски Браник констатује да „велика већина српског народа осуђује данашње држање Срба заступника на сабору у Загребу“, али разјашњава да је разлог сврставања појединих Српских представника уз про-мађарску владу била самоодбрамбена реакција на антисрпство Мажуранићева владе. Браник опонира хрватском схватању које „не допушта да је вера обиљежје народности, а мало даље змера што Срби данашњи књижевни језик Хрвата српским зову. По томе дакле ни језик није обиљежје народности. Није вера, није ни језик те не би више ништа остало до завичај. Но по томе би сви становници Хрватске и Славоније, па чак и Далмације били Хрвати и тако управо не би ни било Срба у тим покрајинама… Највећа жаока у срцу српском потиче од Мажуранићеве владе. Под њом је донесен овај школски закон на који се Срби туже. Под њим је затворена српска препарандија у Пакрацу, под њим су прогоњени професори са исте. Под њим је забрањена ћирилица. Под њим су у време устанка и у време српско-турског рата, пострадали многи Срби због својих српских симпатија.“

  Заузимајући став према хрватској источној политици, односно боље рећи о смерницама по којим би хрватски опозициони, али и владини кругови водили ту политику ако би им Угарска то право дала, српски либерали из Угарске запажају да за разлику од њихове славистичке и национално-ослободилачке политике „Хрвати пак наукују противсловенску аустријску политику на даље продирање на исток, у словенске покрајине“, истичући да „ти моменти у политичко-освајачком животу Хрвата учинише их за наравне душмане мисли српске“.

Др Илија Вучетић образлаже став своје странке о односу хрватских политичара према Босни и Херцеговини речима: „Кад Срби по Босни и Херцеговини стењу под јармом душевно религиозног прогонства, онда римокатолички Хрвати ликују над наглијем јачањем бројнога и културног стања фрањевачког пука у запоседнутим покрајинама… Фактичко стање у Босни и Херцеговини у којој по најновијем бројању од 1884. једва пети део католичког хрватског пука имаде; а најјаче прегазише или хоће да прегазе оних 587.000 Србаља по Босни и Херцеговини“.

Српски либерали из Угарске, наставили су будно да прате и дешавања везана за Српски закон, који је по њиховом суду био лош. Браник извештава српску јавност о политичким збивањима у Хрватској: „Хрватски сабор почео је да ради своје послове. Почетак је пошао без бурних седница. Др Јован Суботић интерпелисао је бана: да ли је закон о српском питању добио већ превишњу санкцију.“

Иницијатор поновне оријентације хрватских политичких чинилаца према Србима било је образовање Клуба саборског средишта, односно Центрума у хрватском сабору, ком је приступио део хрватског племства и десно крило обзораша из сабора. Руководство Клуба центрума чинили су грофови Јурај Јелачић и Иван Драшковић, и истакнути Србин барон Јован Живковић. Циљ формирања овог заступничког клуба, било је залагање за доследно провођење угарско-хрватске нагодбе и опозиционо деловање према бану Куену, а клубу су приступили и Срби који су напустили владајућу Народну странку, и то Милан Станковић, Никола Крестић и Јован Шорак. Како би покушао да српски политички фактор вежу уз себе,  овај клуб је посебну одредницу свог политичког програма посветио Србима. Посебан значај овог програма, ког је писао барон Јован Живковић, је чињеница да је први пут једна хрватска опозициона политичка опција јавно и програмски признала постојање српског народа у Хрватској. Центрум је „нагласио да ће се борити за озакоњење њихове црквено-просветне аутономије, да ће водити рачуна о животним интересима Хрватске, али о оправданим потребама српског народа.“ Гласило српских либерала Угарске је одмах пропратило појаву нове опозиције у троједници: „Овде се образовала нова опозиција за коју треба да дозна и српски свет. То је клуб саборског средишта… Мађари су безобзирни они хоће да и нагодбу поруше. Али опозиција центрума има смисла јер брани темељни закон земље“; – истичући да је „средишњи клуб обележио у свом програму и своје праведно становиште према Србима и српском питању јасније и поштеније него ни једна друга странка.“

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language