Novosadski Branik i srpski liberali o Srpsko-bugarskom ratu

Novosadski Branik i srpski liberali o Srpsko-bugarskom ratu

Autor: dr Miloš Savin

Pred izbijanje Srpsko-bugarskog rata 1885. godine, Srbija, odnosno Zemlja čuda kako su je često nazivali srpski liberali iz Ugarske, nalazila se u delikatnim unutrašnje-političkim i geopolitičkim okolnostima. Srbijom je vladao kompletni apsolutizam kralja Milana Obrenovića, uprkos formalno postojećem pravnom poretku, kao i potpuna državna austrofilija, koja je prevazišla fazu geopolitičkih interesa, prerastajući u ličnu opsesiju kralja.  Srbija je svoju politiku bazirala na Tajnoj konvenciji potpisanoj sa Austrougarskom 28. juna 1881., koja je Srbiju držala u zavisnom položaju prema Austrougarskoj. Razlozi za potpisivanje Tajne konvencije su vezani za Berlinski kongres i priznanje pune nezavisnosti Srbije, odnosno za obećanja data Austrougarskoj i Nemačkoj tom prilikom.  Nepunih mesec dana pre objave rata Bugarskoj, tadašnji vođa srpskih liberala i njihov zastupnik u ugarskom saboru Miša Dimitrijević, formuliše srpski narodno-liberalni stav, odnosno stav Srpske liberalne stranke u Ugarskoj: „Prema susednoj kraljevini Srbiji zastupaćemo sve ono, što njenom unutrašnjem ojačanju i njenoj spoljašnjoj samostalnosti i nezavisnosti u prilog ide. Od sviju danas tamošnjih stranaka držimo da ovome program tamošnje Liberalne stranke najviše odgovara.“ Stav srpkog liberalnog prvaka iz Ugarske nedvosmisleno prkosi tadašnjem apsolutizmu i austrofiliji kralja i vlade u Srbiji. Nezavisna kraljevina Srbija za srpske liberale iz Ugarske predstavlja obnovu romantičarskog sna o vaskrsu Srpstva. Miša Dimitrijević piše: „Na ruševinama kosovske propasti iz grobnice politične samostalnosti srpske, podigle su se dve državice srpske: Srbija i Crna gora.“ Liberalna stranka u Srbiji nije pretrpela intenzivan progon, poput radikala, ali je kao beskompromisna opozicija bila u nemilosti vlasti. Ne treba zaboraviti ni ulogu koju je Jovan Ristić, vođa liberala u Srbiji imao u procesima vezanim za Berlinski kongres i Tajnu konvenciju, kojih su se liberali sa obe strane Save i Dunava selektivno sećali, smatrajući da to što je u realnom trenutku igrao na austrijsku kartu, ne čini Ristića manjim patriotom. Programski principi koje je Dimitrijević postavio, glasilo srpskih liberala Branik je nakon toga formulisao rečima: „Srpstvo teži ujedinjenju srpskih zemalja Srbije, Bosne, Hercegovine, Stare Srbije i Crne Gore“, argumentujući da je „ova težnja i istorički i etnografski i etički i pravno potpuno osnovana“

Iako su  prvobitno približavanje Srbije pod kraljem Milanom Austrougarskoj posmatrali kao racionalnu potrebu da se održe dobri odnosi sa moćnim i potencijalno opasnim susedom, srpski liberali iz Ugarske su se protivili prelaženju granice između nacionalnog interesa, patriotskog oportunizma, realnih političkih okolnosti i iracionalne potpune zavisnosti i obožavanja u čemu je bio nepokolebiv kralj Milan. Liberali su precizno formulisali genezu svog stanovišta: „Austrija je htela da se proširi Srbija i da se malo  približi istočnim narodima; u isto vreme izjavljuje Rusija da se ona čvrsto drži berlinskog ugovora. Kada je Rusija širila slobodu na Balkanu, Austrija se zauzimala za ropstvo tamošnjih naroda“. Austriju su smatrali izuzetno nepouzdanim osloncem za Srbiju, pošto su kao austrougarski građani srpski liberali ocenjivali da se „Kompas naše (austrougarske) spoljne politike nalazi u Berlinu“. Srpski liberali iz Ugarske, su još bili pod gorkim sećanjem kako se austrijsko staranje nad njima završilo ukidanjem Srpske Vojvodine, čim je došlo do učvršćivanja habzburških odnosa sa Mađarima.

Pored  značajnih koncepcijskih razlika u želji za proširenjima na račun Turske, a u kojima je Rusija sudeći po Sanstefanskom ugovoru davala prednost Bugarima, između Srbije i Bugarske je već duže vreme rasla tenzija, pre svega zbog blagonaklonosti Bugarske prema srpskim emigrantima (radikalima, posle propasti Timočke bune), koji su vršili antivladinu agitaciju sa pogranične bugarske teritorije, kao i zbog poseda kod Bregova na Timoku koji je promenom toka te reke prešao na tursku, kasnije bugarsku stranu granice. U trenutku najnapetijih odnosa između Bugarske i Srbije, bugarski rodoljubi svrgavaju u Plovdivu turskog guvernera, oslobađaju Istočnu Rumeliju što dovodi do ujedinjenja Bugarske 18. septembra 1885. godine. Bugarska je uvećana na račun Turske, u okviru svog etničkog prostora, ne zadirući u područja na koja je pretendovala i Srbija. Kralj Milan sa svojim političkim kružokom, umesto da u legalizaciji bugarskog ujedinjenja vidi priliku za kompenzaciju prema Srbiji i srpsko širenje na račun teritorija koje su još bile pod turskom okupacijom, ubrzao je pripreme za rat protiv Bugarske, u kojoj je video smrtnu opasnost po interese Srbije. Strahujući od turske vojne snage Milan je odbacio pomisao o kretanju u pravcu Makedonije.

Srpski liberali u Ugarskoj trezvenije vide situaciju na Balkanu, te u svom glasilu ističu: „Mi duboko žalimo, da brat na brata diže ruku. Mi držimo da put Srpske vojske nije u Sofiju već u Staru Srbiju.“ Pored očiglednog neslaganja sa politikom kralja Milana i naprednjačke vlade, rodoljublje im ne dozvoljava da okrenu leđa „srpskom Pijemontu“ što ističu u stavu: „Ako baš mora biti srpsko-bugarskog rata, držimo, da ne sme biti ni jednog Srbina, koji će praviti smetnje Srbiji.“ Nacionalnu solidarnost Srpskih liberala Ugarske najbolje ilustruje rečenica: „Mi smo u prvom redu Srbi, pa onda Sloveni, a u ovakvim prilikama tek u poslednjem redu – političari.“

„Gordijevom čvoru“ koji je očigledno prevazišao mogućnost percepcije geopolitičkih odnosa kralja Milana i politički bezličnog oportuniste Milutina Garašanina, doprineo je i čitav splet međunarodnih odnosa. Rusija koja je prva inicirala bugarsko ujedinjenje, u ovom trenutku nija bila na tim pozicijama – nije joj odgovarala ličnost antiruskog „Bugarskog“ kneza Aleksandra Batenberga rođaka engleske kraljice Viktorije, koji je na svaki način pokušavao da dokaže da Bugarskoj ne treba Ruska podrška. Ruski oficiri i vojni savetnici su povučeni iz Bugarske. Austrougarska se nije zalagala za bugarsko ujedinjenje, ali ga je prihvatila kao svršen čin, i nije imala interes da učini bilo šta protiv toga.

Srpski liberali u Ugarskoj svesniji situacije počinju da se izrazito antibugarski izjašnjavaju i postavljaju pitanje obeštećenja, odnosno prava na teritorijalno proširenje Srbije i Grčke zbog ujedinjenja Bugarske, ali na uštrb Turske.

Liberalski Branik u svojim tekstovima brani pravo Srbije da bude obeštećena, ali kritikuje nekontrolisanu bugarofiliju hrvatskog javnog mnjenja: „palo nam je u oči, da se naša braća Hrvati jako simpatišu sa Bugarima“, konstatujući da „premda su i Bugari unekoliko krivi, Hrvati su sasvim na strani bugarskoj“.

Jedan od najistaknutijih i najaktivnijih srpskih liberala iz Ugarske u tom periodu Paja Janković, poredeći, indirektno, pokušaje pomađarivanja i stvaranja jednog mađarskog političkog naroda u Ugarskoj sa situacijom na Balkanu zapaža da se neke „države trude da od svojih građana veštački stvore jedan narod,  a i to da narodi teže da se u jednoj narodnoj državi ujedine.“ Poredeći metod formiranja država na principu narodne težnje da stvori ujedinjenu narodnu državu i drugi kad države naknadno veštački stvore svoj narod, zaključuje za prvi način da „je prirodan i istinit, a drugi neprirodan i lažan.“ Janković ističe da „ostvarenje načela o narodnoj državi vidimo i u najnovijoj krizi na balkanskom poluostrvu, to načelo je rukovodilo Bugare pri prisajedinjenju Rumelije; a i Srbija i Grčka ništa drugo ne traže i ne mogu tražiti, nego da i one prisajedine srpske i grčke zemlje“ Janković veruje da su suprotnosti i animoziteti između Bugara, Hrvata i Srba izazvane veštačkim putem od strane neprijatelja i da Hrvati i Bugari treba to da shvate i vrate se slozi. Međutim oštro se protivi hrvatskim tezama da su Srbi i Hrvati (pa i Bugari) jedan narod. U ovome vidi pokušaj asimilacije Srba u Hrvatskoj (i Makedoniji).  Dosledno braneći princip prava naroda da se ujedini, Janković kaže „Mi bi jako žalili kad bi Srbija bila povodom da se Bugarska ne ujedini, kao što bi žalili da zbog Bugarske Srbija pretrpi ogromnu materijalnu štetu…“ Međutim, ovaj znameniti srpski liberal ostaje nepokolebljiv: „Ali ni za jedan momenat ne bi mogli biti u dvojbi na koga da bacimo krivicu zbog ovih žalosnih rezultata… Mi bi bacili krivicu u prvom redu na Berlinski ugovor a u drugom na nenarodnu politiku bugarskih šovinista.“

Svoju analizu srbijansko-bugarskih odnosa Janković vraća u prizmu Milanove austrofilske politike i bezrezervnog oslanjanja na Austrougarsku, kao i dvolične Austrougarske politike prema Srbiji, zapažajući sledeće: „Ne može se znati je li Srbija mobilizirala vojsku u sporazumu sa Austrijom, ali da je Srbija računala i računati mogla na potporu austrijsku , potvrdio je govor  Tisin u ugarskom saboru.“

Zanimljivo je da je stav srpskih liberala u Ugarskoj povodom već izvesnog srpsko-bugarskog rata, iritira vladine krugove u Srbiji. Tako beogradski list Videlo opužuje Srbe u Ugarskoj, a na prvom mestu Dimitrijevićev liberalni Branik za bugarofiliju i antisrpstvo. U odgovoru jednog od najistaknutijih srpskih liberala Ugarske, odgovornog urednika Branika Nikole Joksimovića, sadržana je esencija političkog stava koji zauzimaju srpski liberali Ugarske: „Vrlo dobro znamo da Bugari nisu nevini jaganjci. Ali zato ne možemo da odobrimo sve što radi Srpska vlada“; „Ne branimo Bugare; dobro znamo da je u srpsko-bugarskom ratu svaki Srbin obavezan da moralno podupire Srbiju, ali dok se ne oglasi rat, dužnost nam je da kažemo, da ovaj rat neće uroditi dobrim plodom“.

Uvidevši da drastičnih mera velikih sila prema Bugarskoj neće biti, kralj Milan je 14. novembra 1885. godine objavio rat Bugarskoj. Miša Dimitrijević je odmah kritički odreagovao rečima: „Među susedima slovenskim, među braćom rođenom, među Srbima i Bugarima, buknuo je užasni krvavi rat… Ali uz današnju ubojnu trubu ne čujemo mi taj klik oduševljenja. Niti ga čujemo niti ga sami osećamo… Je li ovaj rat bar ičim opravdan? Je li on nužna korektiva poremećenih susednih odnošaja? Je li Bugarska zavitlala ubojno oružije na svoju sestru Srbiju? Mi od svega toga ništa ne vidimo… Zar malena kraljevina Srbija, taj srpski Pijemont, nema istovetne težnje ujedinjenja i proširenja? No mi nećemo da svalimo ceo teret odgovornosti na samu Srbiju. Veliki deo ovog tereta nosi i Bugarska.“

Međutim, ostajući nepokolebljiv u svom rodoljublju Dimitrijević zaključuje: „Je li ovaj ozbiljan pokret rukovodila srpska misao ili nije, da li je srpske junake ispratilo na bojno polje oduševljenje naroda, ili je sve to delo više politike, pa su sinovi zemlje po svojoj podaničkoj dužnosti morali da pođu preko granice – nije sada pitanje… Srbi na ostalim krajevima koje nije pritisla ratna nevolja, treba da se nađu postradalim borcima srpskim na nevolji.“ Srpski liberalni predstavnici u Varoškoj skupštini Novog Sada predvođeni dr Ilijom Vučetićem odmah pokreću konkretnu akciju i već 1. decembra 1885.  podnose zvaničan zahtev Glavnoj skupštini varoškog predstavništva Novog Sada da se iz gradske blagajne izdvoji novac za pomoć srpskim ranjenicima nastradalim u ratu, i da se navedena sredstva uplate srpskom Crvenom krstu u Beograd.

U cilju razvijanja najšire solidarnosti sa srpskom vojskom, obzirom da je očigledno da se zakasnilo sa mirnim rešenjem liberalski Branik ističe: „Nužno je da srpska vojska što pre dokonča ovaj rat.“ „Kako su se razvile stvari, svaki Srbin mora želeti pobedu srpskom oružiju, inače za Srbiju nema izlaza iz ovog ćor-budžaka“; „Sadašnja Politika Srbije to je nešto prolazno, važnost Srbije, to je nešto stalno. A najveća nesreća bi bila da Srbija bude potučena, jer ukoliko bude ona slabija, utoliko je više upućena da traži tuđu pomoć i zaštitu.“

Usled loše komande, taktike i čitavog planiranja ovog nepotrebnog sukoba, ratno klatno se sa bugarske prebacilo na teritoriju Srbije – nakon poraza kod Slivnice u Bugarskoj, loše komandovana, obezglavljena i demoralisana srpska vojska izgubila je i Pirot u Srbiji. Odmah potom, 28. novembra Austrougarska je energičnim posredovanjem (pretnjom da će Austrougarska vojska ući u Srbiju, a Ruska u Bugarsku) izdejstvovala kod bugarskog kneza primirje – koje je suštinski predstavljalo i kraj rata. Veoma je zanimljiv i jedan od austrougarskih argumenata predočenih bugarskom knezu – veliko uznemirenje srpskog stanovništva Habzburške monarhije.

Bugarska diplomatija, snažno podržana od strane Engleske, pokušala je da veže pitanje mira sa Srbijom i sa priznanjem ujedinjenja Bugarske, u čemu je imala znatan uspeh. Ujedinjenje sa Istočnom Rumelijom i pobeda nad Srbijom su dovele do munjevitog rasta popularnosti i aklamacione podrške kneza Batemberga u bugarskom narodu, što je potpuno poremetilo ruske planove za organizovanjem njegove smene. Nakon što je lošom procenom kralja Milana i njegovih saradnika u vezi sukoba sa Bugarskom, lančanom reakcijom ruska aktivnost protiv Batenberga obesmišljena, brzo je došlo do konsenzusa među silama. Formalno nije došlo do ujedinjenja Bugarske sa Istočnom Rumelijom, ali su one praktično spojene personalnom unijom pošto je knez Batenberg priznat za guvernera Istočne Rumelije. Zvaničan mirovni ugovor između Srbije i Bugarske je potpisan tek 3. mata 1886. godine.

Srpski liberali u Ugarskoj su se od početka protivili ovakvom avanturizmu vladajuće elite u Srbiji. Celokupna politika Srbije u tom periodu je bila suprotna srpskim liberalnim načelima koje je prema kraljevini Srbiji istakao Miša Dimitrijević – na prvom mestu: unutrašnje ojačanje i spoljašnja samostalnost i nezavisnost. Poraz, austrougarsko posredovanje i zaštita, izmoljeno primirje, drugim rečima nacionalna sramota, za srpske liberale u Ugarskoj je bila neprihvatljiva. Branik o tome piše: „Poraz srpske vojske još nije poraz srpske države, do merodavnih faktora u Srbiji stoji da se ove pogreške izglade kako to interesi srpstva zahtevaju“; „Dužnost Srbije je da prekrati primirje, da rat obnovi i da austrijsko nametanje odbije na najdostojniji način.  Bugari u Pirotu, a Austrija da ih tera iz Pirota – ne to nije zgodan trenutak koji bi godio Srbiji“. Nekrijući ogorčenje prema vladi Srbije Nikola Joksimović lamentira: „Teško je što su Bugari u Pirotu, još teže je što su srpski državnici slabi, najteže je što pokrovitelj pomaže. Svemu tome treba da narod u Srbiji učini kraj.“ Nemireći se sa porazom Srbije u ratu protiv kog je bio, zapaža da „Velika Bugarska pod ovakvim prilikama opasnija je za Srbiju a i za duži mir na istoku, jer će Bugarska tek posle ovog rata imati maha za agitaciju“, i zaključuje: „Neuspeh srpskog oružja ubrzao je ujedinjenje Bugarske“. Pomalo se naivno nada, u one u koje nije imao vere ranije, da će dovesti do izvesnog preokreta, rečima: „Ako Srbija produži rat i bude uspešno napadala, njeno će se stanje poboljšati“.

Austrougarsko držanje prema Srbiji u ovom sukobu, srpski liberali Ugarske ironično predstavljaju rečima: „Napustili smo i kralja Milana i Srbiju, zaboravili smo za jedan čas „interesnu sferu“,samo da održimo prividnu slogu u trojecarskom savezu“.

Pored diplomatske aktivnosti, pre svega velikih sila, u periodu između početka primirja 28. novembra 1885. i potpisivanja mira 3. marta 1886. godine došlo je i do intenzivnih političkih aktivnosti u samoj Srbiji. Prvi kontakt kralja Milana i liberalskog vođe Jovana Ristića se desio 24. decembra. Već u istupima srpskih liberala u Ugarskoj od 26. decembra primetno je namerno diferenciranje kralja i Garašanina, kako bi se ostavila otvorena vrata za dogovor kralja sa Ristićem, što je u skladu sa programskim načelima prema kraljevini Srbiji, koje je u prvom broju Branika formulisao Miša Dimitrijević posebno u rečenici „Od sviju danas tamošnjih stranaka držimo da ovome program tamošnje Liberalne stranke najviše odgovara“.

Branik srpskih liberala u Ugarskoj, već 26. decembra 1885. vraća balkanski problem na pitanje geopolitike i odnosa velikih sila i ravnoteže na Balkanu, ponavljajući početnu tezu, koju su srpski liberali iz Ugarske, odmah nakon Bugarskog ujedinjenja prezentovali, navodeći sledeće: „Ako se prizna velika Bugarska, treba da se poveća i Srbija.“ Ponavljajući da to može biti učinjeno „samo na račun Turske, da će Srbija morati da uđe u Staru Srbiju i Macedoniju.“ Plašeći se nestabilnosti i ugroženosti dinastije u Srbiji, a izvesno znajući za kontakte između Jovana Ristića, vođe liberala iz Srbije sa kraljem, u cilju smene Garašaninovog kabineta, liberalni Branik postepeno abolira kralja kazujući: „Svako nasilno rušenje postojećeg stanja u Srbiji držimo da je nepatriotično i protivno srpskoj misli… Neka Srbija bude jaka neka dobije naknadu, neka zauzme nekadašnje srpske zemlje, pa kad to učini, onda neka se vrati na unutrašnja pitanja i neka radi što za dobro nađe… Prvo prikupite raskomadane delove srpstva, uđite u Prizren, pa onda menjajte kralja ako vam ovaj nije po volji“. Pisanje Branika i stavove srpskih liberala iz Ugarske u ovom periodu posebno odobrava i hvali organ Liberalne stranke iz Srbije Ustavnost, što dokazuje izvesnu povezanost dve srpske liberalne stranke u tom periodu.

U definisanju odgovornosti, ali na način da se otvore vrata razgovorima srbijanskih liberala sa kraljem, srpski liberalni prvak iz Ugarske Paja Janković ponovo pogađa u centar, preciznim i ubojitim rečima: „Šta dakle još hoće ti naprednjaci? Hoće li još i dalje da sramote Srbiju, da sramote celo Srpstvo? Zar Garašanin sme i da bude u Srbiji koju je tako ljuto osramotio, a nekamoli i dalje da sedi u fotelji ministra predsednika. Zar kralj Milan zaista hoće da veže svoju sudbinu za naprednjake? Zar on baš silom želi da izazove građanski rat zbog ovih jadnika?“ „Građanskog rata danas u Srbiji ne sme biti… Neka kralj Milan dobro porazmisli o položaju svom tako i položaju Srbije, otadžbine svoje… Neka se ne vezuje sa onima koji moraju pasti, nego neka učini sam ono, što bi inače morala Srbija učiniti. Neka odbaci od sebe naprednjačku uitu, tu sramotu celog srpstva“.

Miša Dimitrijević, analitično i inteligentno u svom maniru, kao nesporni ideolog srpskih liberala tog perioda postepeno relaksira faktički, ali još uvek ne i formalno, završeni srpsko-bugarski rat geopolitičkom analizom: „Kada bi velesile stvar istočnog pitanja sa gledišta istočnih naroda posmatrale, onda bi se brzo našao izlaz iz današnjih zapleta“. „Balkansko poluostrvo je magazin ubojnog materijala. Jedna iskra, jedna varnica, dovoljna je pa da cela zgrada odjedamput u plamen bukne.“

Nakon formalnog potpisivanja srpsko-bugarskog sporazuma, organ srpskih liberala iznosi svoju analizu, generalizujući prethodne događaje i novonastalu situaciju, ali čvrsto stojeći na braniku svojih dosadašnjih stavova: „I kozu su preneli i kurjaka su preveli i spasili kupus… Mir je među Srbijom i Bugarskom sklopljen. No posle ovog mira neće poteći med i mleko na balkanskom poluotoku… Mi pozdravljamo mir koji je zaključen među Srbijom i Bugarskom i želimo, da on bude preteča srpsko-bugarskog prijateljstva i sloge istočnih naroda, i da nikad ne dođu u taj sraman položaj da ih Evropa miri, a Turska da im naturuje prijateljstvo.“

Po povratku u javni i politički život liberalski vođa dr Mihajlo Polit Desančić se svojim tekstovima i istupima osvrnuo na srpsko-bugarski rat i geopolitičku orijentaciju balkanskih naroda. Politova politička misao u ovom pogledu postaje izrazito rusofilska i kritična prema nezainteresovanosti drugih evropskih sila za srpsko oslobođenje. Karakterišući srpsko-bugarski rat, kao najveću sramotu i besmislicu koju će srpska istorija pamtiti, Polit je odbacio i opovrgao sve pokušaje pravdanja uzroka i povoda rata. Komentarišući dublje srpsko-bugarske odnose i stanje na balkanu Polit formuliše stav vojvođanskih liberala rečima: „Zato je gnusan prizor, sadašnje stanje u Bugarskoj i u Srbiji, gde vlasnici, koji su se dočepali državne vlasti, hoće da zamažu Evropi oči s time: kao da Bugari i Srbi, težeći za samostalnošću, hoće da se otresu Rusije i ruskog upliva! Ono što danas biva u Bugarskoj, to nije ništa drugo nego intriga, rovenje, Rusiji neprijateljskih sila protiv opravdanog i prirodnog upliva Rusije na balkanskom poluostrvu. Ali čim narod bugarski, koga su današnji vlasnici u okove metuli, raskine te okove, prema volji naroda i simpatije prema Rusiji hoće se odmah najjasnije pokazati. Što vredi u tom obziru o Bugarskoj, to vredi i o Srbiji.“

Dimitrijevićev Branik kritikuje situaciju male srpske države:  „U Srbiji je vlada Garašaninova, koja vodi radi Bregova rat sa bugarskom, a u zemlji ugušuje svako slobodnije kretanje“… Po Maćedoniji muči se Bugarska i Grčka propaganda, i pošto se onaj narod koji tamo živi, daje lako asimilirati, to je ta propaganda opasna po srpske interese“. Svoj patriotski vapaj nakon poraza formuliše rečima: „Zaustavimo se jedared, pogledajmo sebe i oko sebe. Spasavajmo što spasti možemo, ali brinimo se da budemo uistinu napredniji i jači – samo tako možemo dočekati, da i Srpstvo bude slobodno i sposobno, da se može takmičiti sa drugim narodima i održati se na površini.“ Usled nacionalne katastrofe, ali i nastojanja da se ojačaju Ristićevi Liberali u Srbiji u Dimitrijevićevom Braniku jača kritika prema Garašanionovom naprednjačkom kabinetu: „Srpska vlada, pošto je svojom nesavesnom radnjom dovela Srbiju do Slivnice, umesto da je kao nesposobna da upravlja zemljom sišla sa svog mesta i ustupila isto pametnijim i patrijotičnijim ljudima, ona je ostala i dalje.“

Poraz Srbije u ratu je za srpske liberale u Ugarskoj predstavljao je kap koja je prelila čašu. Iako oštricu svoje kritike u početku oštre na srbijanskoj vladi i naprednjacima, smatrajući da je dinastička stabilnost bitna zbog stabilnosti srpske države, u ovom trenutku dolazi do suočavanja sa činjenicom o potpuno i nepopravljivo destruktivoj ličnosti i politici kralja Milana. Srpski liberali iz Ugarske zameraju srbijanskoj vladajućoj politici slabljenje Srbije ističući: „Mir je zaključen istina bez štete, ali i bez dobiti, no svakako je za Srbiju bila šteta, u gubitku pet-šet hiljada ljudi i trideset miliona dinara.“

Kao veliku štetu liberali navode i nestanak kapaciteta za obeštećenje Srbije širenjem ka Makedoniji i Staroj Srbiji, za šta su se srpski liberali iz Ugarske zalagali još pre izbijanja sukoba. Pored nemogućnosti da dođe do ostvarenja državnih i nacionalnih interesa u vidu ekspanzije ka jugu, srpski liberali zapažaju da  „što se tiče Srba u staroj Srbiji i Makedoniji oni ni malo ne stoje bolje“. Posebnu tugu i brigu, ali i gnev zbog propuštanja prilike da se srpska država vrati na prostore Kosova i Metohije, srpski liberali osećaju zbog patnji koje srpski narod proživljava na tim prostorima. Pokušavajući da senzibilišu javno mnjenje za stradanja sunarodnika Dimitrijevićev Branik, organ srpskih liberala Ugarske ističe da „ako je i popustila turska vlast, i ne vrši više ona nasilja, što ih je pređe činila, ono su se osilili Arnauti, i pod napadima njihovih armija srpski se narod oseća onako, kao i pod kamdžijom subaša i buljubaša. Najgore je pak to što sa silom Arnauta ide uporedo propaganda.“ Slabost Srbije zbog nepromišljene politike u tom trenutku se nije ogledala samo u nemogućnosti da se pomogne sunarodnicima van teritorije malene kraljevine Srbije, već i poroznosti sopstvene teritorije, čemu svedoči tužno obaveštenje u Braniku: „Poslednjih dana vrlo su učestali upadi Arnauta u Srbiju“.

Na simpatije koje pojedini hrvatski političari, inače antisrpski nastrojeni, javno iskazuju prema albanskim progonima srpskog stanovništva, oštro reaguje liberalni prvak dr Ilija Vučetić rečima: „Arnauti ovo jedino pleme evropsko, koje za više hiljada godina nije nikada pokazalo ni iskre napretka ili civilizacije, jesu li mu ono bolji nego braća njegova Srbi?“. Od Berlinskog kongresa 1878. godine pa do početka Balkansih ratova 1912. godine sa područja Zapadne Makedonije, Kosova i Metohije kao posledica albanskog terora iselilo se oko 400.000 stanovnika, najviše srpskog.

Još u toku srpsko-bugarskog rata, kraljevim bekstvom sa bojišta dolazi do usijanja političke krize u Srbiji. Pritisak na kralja koji je sebe doveo u situaciju da bude matiran je do te mere postao neizdrživ za njega, da je kralj Milan skrhane psihe krajem novembra 1885. godine svojim ministrima dao napisanu ostavku. U tom trenutku je planirao ostavku cele dinastije i napuštanje Srbije. Situaciju je razrešio Garašanin koji je na licu mesta bukvalno izgrdio kralja, iscepao ostavku, nakon čega se kralj rasplakao i izgrlio sa svojim ministrima. Uprkos zapažanju Austrougarskog poslanika da je kralj Milan potpuno nesposoban da nastavi da vrši vlast u Srbiji, Austrougarska vlada je munjevito reagovala zahtevajući kao i Garašanin od svih faktora na koje je mogla da utiče, da se omogući da Milan Obrenović, ostane na vlasti što je duže moguće, znajući da pouzdaniju ličnost za sprovođenje svojih interesa na Balkanu u datom trenutku ne mogu imati. Ovim je otvorena i jedna potpuno nova dimenzija srpskog političkog problema – mogućnost Milanove abdikacije i dinastičkog prevrata, što će biti obeležje srbijanskog, ali i celokupnog srpskog političkog miljea u predstojećim godinama.