Нови Сад у смутним временима Мађарске буне

Аутор: Мирослав Јовичин, историчар

Када су фебруара 1848. године социјални немири у Паризу прерасли у револуционарни покрет и великом силином захватили Француску, револуција се ланчаном реакцијом пренела даље у Европу. Немире које је покренула очајна париска сиротиња и сурово експлоатисани пролетаријат, покушала је да за своје циљеве искористи буржоазија жељна власти.

Слобода, братство и једнакост, идеје Француске буржоаске револуције пре шест деценија су постављене као постулати живота сваког човека, после Наполеоновог пораза на силу су потиране и биле готово заборављене, да би марта 1848. године васкрсле и повеле народне масе. Са револуцијом ова опојна начела прелазе Рајну и јуре ка Шлезвику, Данској и немачким кнежевинама. Док је Берлин нестајао у пламену, са Сицилије је револуција јуришала ка северу Апенина, захватајући већину италијанских држава. Барјак либерализма пркосно је лепршао над главама незадовољних Европљана. Неочекивано брзо за ондашње прилике, револуционарни пожар већ средином марта 1848. године захвата и конзервативну Хабзбуршку монархију. У Бечу су избили нереди и на захтев доње Аустрије срушен је Метернихов апсолутизам, што је у покрајинама Монархије одшкринуло врата либералним идејама.

Немири револуције и занос слободе полако је захватао све народе: Немце, Италијане, словенске народе, али је најчвршће зграбио Мађаре, народ који је овај историјски тренутак дуго чекао. Угарске земље су три дуга века трпеле тежак загрљај Хабзбурга и независност Угарске је генерацијама мађарског племства била само неостварен сан. Иста страст сада обузима младу мађарску буржоазију и интелигенцију, њима погодује настали хаос у царевини и они га користе како би се коначно ослободили хабзбуршких стега. У читавој Угарској дошло је до великих немира: грађанство је захтевало веће слободе и националну еманципацију од Беча, а сељаштво је тражило укидање тешког кметског положаја и побољшање услова живота. Пештанска омладина је 15. марта формулисала мађарски национални програм у 12 тачака, у којима су презентовани захтеви за поштовање грађанских слобода и равноправности међу људима. Овај документ је прихваћен као начело револуције и убрзо је, вођена еуфоричном младошћу побуне и на крилима идеја либерализма, формирана прва мађарска револуционарна влада.

Словенски народи у Монархији су такође били захваћени заносом слободе, па су у првом тренутку поздравили нове идеје мађарске буржоазије. Српска младеж, школска и студентска омладина је преко својих узора, Бранка и других, одушевљено клицала слободи. Убрзо су циљеви мађарског великодржавља изашли на видело, па је одушевљење Словака, Срба, Хрвата, Румуна и осталих немађарских народа у Угарској спласло, а разочарање занесених тиме је било веће. Испоставило се да мађарско револуционарно вођство није било дорасло мисији историјског тренутка, као ни узвишеним идејама грађанских слобода, јер није желело да својим мањинама подари природна права, иста она која су од Беча тражили за себе. Вођени потребама свог народа у Угарској, угледни пештански Срби су са својим Захтевањима изашли пред мађарско вођство[1].

Нови Сад се спремао да свечано прослави свој стоти рођендан, али до јубиларне прославе првог века живота града никада није дошло. Револуционарни догађаји усмерили су судбину Новог Сада у потпуно супротном смеру од славља. Немири су захватили и јужне крајеве државе, у којима је претило избијање хаоса: сељаштво је тражило укидање феудализма, самовољно присвајало земљу и пљачкало земљопоседнике. По угледу на своје сународнике из Пеште, и новосадски Срби су на заседању Српског восточно-православног обштества 27. марта установили своје политичке захтеве. Делегација састављена од десеторице угледних новосадских Срба, предвођена градоначелником Новог Сада Јованом Камбером, адвокатом Александром Костићем, трговцем Јованом Политом и официром Ђорђем Стратимировићем, предала је 8. априла у Пожуну, мађарској владајућој елити захтеве новосадских Срба. Срочени у 16 тачака, новосадски захтеви су тражили признање српске нације, слободу употребе српског језика у свим приликама, самосталност одлучивања у црквено-просветним пословима и право на редовно сазивање црквено-народних сабора. Већ сутрадан делегација је била примљена код вође мађарских револуционара Кошута, али до споразума се није дошло[2].

Посланство се необављеног посла вратило у Нови Сад, па је у порти Саборне цркве на Велики четвртак 19. априла одржан велики народни збор. Када је Александар Костић објавио да су сви захтеви одбијени Кошутовим речима како ће мађарско-српски спор бити решен мачем, присутни су демонстративно спалили матичне књиге српских житеља вођене на мађарском језику[3]. Тако је новосадско грађанство покренуло талас српског протеста против искључивости мађарских револуционара. Дешавања на збору у Новом Саду битно су утицала на митрополита Рајачића да се прихвати радикалних решења и сазове историјску Мајску скупштину у Карловцима[4].

Револуционарним превирањима на континенту претходила је гладна година и велика скупоћа током 1846. и 1847. године. Већи део Европе осетио је последице великих суша у другој половини четрдесетих; Ирска је, на пример, у том периоду остала без кромпира, основне хране за своје становништво, што је за последицу имало масовну глад, миграције и биолошки губитак великог дела ирске популације. Ирска популација је у својим историјским областима била готово десеткована, јер је велики број људи поумирао, а скоро половина преживелих емигрирала у Америку. И у немачким земљама глад је била главни покретач социјалних немира, који су добар део нације одвели у револуцију 1848. године. Хабзбуршке земље су такође осетиле глобалну кризу, тако да се у аустријским, а посебно у угарским покрајинама појачало незадовољство према туђинској власти и њеном феудалном систему.

Тих година се и у Новом Саду осетила криза живота кроз несташицу и поскупљење хране. Недаће Новосађана око исхране илуструје чланак у Сербским народним новинама од 16. маја 1847. године. У њему се предвиђала велика скупоћа и глад, што је психолошки деловало на становништво и утицало на след догађаја. Жита у Царевини није било довољно, па је пшеница на житној пијаци, која је уједно била и незванична берза хране, у року од три дана поскупела са 20 на 36 форинти за пештанску мерицу. Скупоћа, први знаци несташице хране и скученост живљења, осетно су погоршали свакодневицу већине житеља Новог Сада, али је инцидент од средине јуна 1846. године око натписа на спортској стрељани у градски живот унео злокобне тонове озбиљнијих међунационалних неспоразума.

Сукоб православних и римокатолика у Новом Саду почео је безазлено, наизглед без правог разлога, када је 1846. године на место председника Стрељачког друштва дошао Марко Поповић, посрбљени Грк, ћурчија и трговац житом. У овом друштву, у ком су од његовог оснивања 1790. године доминирали Немци и које је било симбол немачког господства[5], некоме се није допало то што је Србин постављен на његово чело. Нетрпељивима се тек неће свидети то што је приликом оправке зграде председник наредио да се скине стара табла са немачким натписом Bürgerliche Schiesstätte и стави нова, лимена фирма са српским, мађарским и немачким натписима, овим редоследом одозго према доле. Српски ћирилички натпис је засметао Немцима, па је 9. јуна неколицина њих скинуло тек постављену тројезичну таблу са улаза у стрељану. Исте вечери у стрељани су се скупили Срби чланови Друштва, и на неформалној скупштини из чланства искључили лимара Антона Урвајса[6], члана стрељане чија је рука скинула таблу са тројезичним натписима. Затим су у колони, под народним барјацима, пуцајући у ваздух из прангија и пиштоља, грдећи несрбе кренули да демонстрирају улицама града. Демонстрације су попримиле одлике нереда, разјарени демонстранти су застајкивали пред кућама виђенијих Немаца, негодујући уз псовке, непристојне повике и увредљиве песме у стилу оне … оца Шваби и Маџару, а Чивуту матер жуту, а сваког трена бивало их је све више; варошки башибозлук је те вечери пронашао забаву. Када је ситуација запретила да може доћи до насиља, градски пандури су најурили разуларену дружину и повратили ред.

Сутрадан Нови Сад више није био иста варош као пре нереда. Град је био подељен, није било свакодневне живости ни комшиjске срдачности јер су Немци и Мађари били повређени због увреда и узнемирени претњама. Стрелиште, које је иначе било свакодневно отворено за вежбање чланства, није радило све до 17. јуна. Кризу је продубио улазак католичке црквене општине у сукоб, која је тражила да се на стрељану постави само законити мађарски натпис. Марко Поповић је тврдоглаво наставио по своме, па је у чланство Друштва, без пријемне комисије, примао искључиво Србе. Штампао је сепарате новинских чланака у формату плаката, у којима је у име суграђана Срба додатно грдио Немце и Мађаре, и делио их по граду. Немци и Мађари су се обратили Магистрату жалбом да им Поповић не дозвољава да вежбају, па су захтевали да се он уклони са места председника стрељане. Криза око стрељане формално је трајала скоро пола године, све до октобра када су сенатори Павле Јовановић и Пал Хергер некако изгладили и забашурили сукоб, а Марко Поповић и Игнац Клен су кажњени укором. Духови су се на кратко смирили, јер ће предстојећи историјски догађаји показати да су корени међуетничког сукоба били много дубљи, него што је то показао случај натписа на табли на зиду стрељане.

Криза међунационалних односа у Новом Саду делимично је била последица стогодишње неравнотеже у градској судској и извршној власти. Срби су пред елибертацију сматрали да им као најбројнијем и економски снажнијем национу у Шанцу припада пропорционално најмасовније учешће у власти, што значи да би са двотрећинском већином у Магистрату сами држали град. Немци, припадници владајућег народа, нису ни у сну помишљали да им то дозволе, па су уз помоћ царских комесара и изнуђене погодбе са Србима пред саму елибертацију, одржавали неприродну равнотежу власти.

Као мањински католички народ у граду, Мађари традиционално нису имали ни мало присности са Рацима и увек су стајали уз истоверне Немце, са којима су се браковима често мешали и стапали. У мешовитим брачним заједницама новосадски Мађари су неочекивано показали јачу свест и већу виталност и народну снагу од бројнијих Немаца, јер су у процесу стапања имали већи прилив из тих мешовитих бракова него Немци. Мађарски ентитет Новог Сада је крајем XVIII века финансијски прилично ојачао, пошто су му пришле покатоличене породице новосадских Јермена и тако поправили демографску и политичку позицију Мађара. У крајевима монархије где су Мађари и Немци живели измешано, Мађарска револуција је била узрок крају њиховог присног заједништва, док се у Новом Саду догодило нешто сасвим супротно. Мађарска државна идеја се показала надмоћном у односу на све друге и постала општеприхваћена међу новосадским католицима. Већина њих ће, без обзира на своје народно порекло, своје симпатије поклонити Кошуту и револуцији. Зближавање Немаца и Мађара у Новом Саду било је природна последица страха од српске бројности и потенцијалне српске политичке и сваке друге превласти.

Ова интересантна друштвено-историјска појава у Новом Саду вредна је наше пажње. Дошавши из широког, политички и верски разједињеног простора, говорећи различитим дијалектима немачког језика, Немци су се као вредан и организован народ у новој средини окренули егзистенцији и материјалном просперитету. Веома важна чињеница за њих као католике било је присуство организоване католичке заједнице међу Мађарима, малобројним Словацима, Јерменима и мађаризованим Шокцима. Занети у раду и око уређивања своје заједнице, Немци су почели да заостају у погледу националног и политичког развоја за блиским народима у Угарској. Готово неприметно су припадници немачке заједнице, и пре Буне, а посебно у последњој трећини века (одмах после Аустроугарске нагодбе 1867) постајали жртве снажног и безобзирног процеса мађаризације. Њиховом однарођавању погодовала је чињеница да нису имали своју народну организацију цркве, школску аутономију, а после 1861. године ни своје политичке странке. Измешани са борбеним и национално свеснијим Мађарима лако су се претапали у мађарски народни корпус. И данас смо сведоци присуства бројних Новосађана са немачким презименима и пореклом, али мађарског матерњег језика и мађарске националне свести. Добар део новосадских и многих јужноугарских Немаца задесила је судбина Срба у Русији, Цинцара у Румунији, Грка и Јермена у Новом Саду.

Протестантске групације су се због етничких, језичких, културних и још неких других блискости држали уз Немце и Мађаре. Иако изоловани natio sui generis, Јевреји Новог Сада ће се у предстојећим смутним временима, због површних сличности у менталитету, али пре свега због заједничких интереса, приклонити владајућим народима.

Доста пре Буне, код Срба у Монархији је важило уверење да ће средиште свеопштег српског покрета бити у Новом Саду. Својим бројем, богатством, јаком и родољубивом интелигенцијом, Срби су били доминантни национ у граду, док је Нови Сад у то време претекао Сомбор и био град са најјачим српским елементом на свету. Новосађани, посебно њихове елите, редовно су пратили дешавања у центрима монархије и благовремено деловали. Док је новосадска депутација боравила у Пожуну, командант Петроварадинске тврђаве Храбовски јављао је Дворском ратном савету у Бечу како новосадски Срби јавно и без страха говоре о стварању неке српске државе. У истом рапорту Храбовски наставља како се у Новом Саду бунца о краљевини Србији, састављеној из Србије, Босне и једног дела овдашњих православних јурисдикција. Новосађани су тих дана, у истом духу уверавали Гарашаниновог емисара како ће се у Новом Саду свакојако о том настојавати и радити да се читава Бачка којим му драго начином од Мађара одвојити и троједној краљевини придружити.

Да би Нови Сад постао и опстао као средиште српског покрета, морале су се уредити две основне ствари: преузети власт у Магистрату и Комунитету, где су Срби делили власт са Немцима, те учинити град независним и безбедним од гарнизона у Брукшанцу и Тврђаве у Петроварадину. Срби су лако преузели Магистрат револуционарном рестаурацијом 24. маја 1848. године и у новој управној гарнитури од 40 представника само петорица нису били Срби. Тако је Нови Сад, у исто време када и Панчево и Земун, за царску власт ушао у коло ребела, јер не смемо сметнути с ума да је бечки двор све до 3. октобра 1848. године Српски народни покрет све његове одлуке и дела држао за побуњеничке, а револуционарну власт Мађара у угарском делу државе признавао као закониту.

Иако је бујао од емоција и енергије, Нови Сад ће током Српског народног покрета морати да се опрости од својих великих амбиција и да остане по страни, спутан опасностима од обесних хонведа стационираних у граду и артиљерије са моћне тврђаве преко Дунава. Седиште Српског народног покрета формирано је и после Мајске скупштине остало у Карловцима, док је Нови Сад морао да се умири. Иако окружен јаким српским упориштима, у Срему, Карловцима, Буковцем и Kaменицом, у Бачкој, северно од града, положајима освојеним у августу на Јарку и Римским Шанчевима, затим са јаким шајкашким упориштима у Каћу, Ковиљу и Жабљу на истоку, наш град је читаву Буну био мађарски талац, а бан Јелачић ће га једним безумним потезом жртвовати.

Новосађани грчког порекла у време буне

Првих месеци Буне, новосадски Срби грчког и цинцарског порекла били су изузетно активни, са великим националним жаром су узели учешће у Српском народном покрету, много више него што би се спрам њиховог броја могло очекивати. Када је постало јасно да Нови Сад не може да буде авангарда српског покрета, његови Јелини су једнако са осталим православним суграђанима подносили све терете тешких времена. Несрећа услед људских жртава, губитка домова, имовине и разних добара, ружне успомене и страшне трауме тих људи због несреће која је задесила Нови Сад средином јула 1849. године, биле су огромне.

У депутацији Новог Сада која је априла 1848. године ишла Мађарима у Пожун била су двојица депутираца грчког порекла: градоначелник Јован Камбер и угледни трговац Јован Полит. Нови Сад је у револуцију ушао са грчким потомком као градоначелником. Од 1843. године па до рестаурације магистрата 1848. године, на челу града био је Јован Камбер. Тих раних пролећних дана, док су новосадски Срби још увек имали револуционарних амбиција, револуционарно су и деловали. Као неодвојиви део српске популације, потомци некадашњих Грка и Цинцара активно су учествовали у овим историјским данима. Већ 26. априла на заседању Магистрата под ведрим небом, на тргу пред градском кућом и уз присуство народа, урађене су припреме за преузимање Магистрата и Комунитета. Када је затражена финансијска контрола пословања града, преглед градске благајне и ресорних рачуна, посао је поверен комисији са четири контролора, међу којима су били Јован Полит, пореклом Грк и Јован Трандафил, Грк или пре Цинцар. Ради одржавања личне и имовинске безбедности Магистрат је формирао Комитет за личну и имовну безбедност, у који су ушли Јован Полит, Михаило, Миша Георгијевић, Стеван Адамовић и незаобилазни Марко Поповић, сва четворица Јелини. У рестаурисани Магистрат 24. или 25. маја, из круга грчких потомака ушли су Константин Поповић Комораш, Атанасије Трифковић, Дамјан Каулици, Вук Панајот као сенатори и Александар Георгијевић, као главни рачуновођа.

Када је на рестаурацији градске власти маја 1848. године изабран скоро чист српски Магистрат Новог Сада, назван Магистрат Три Србина (све три водеће функције заузели су Срби: велики судија је био Александар Костић, капетан градске полиције Радивој Стратимировић и градски начелник Петар Зако од Бајше), Павле Јовановић, унук Грка Косте Јовановића и Змајев отац, који се држао неочекивано резервисано. Угарска влада је одмах после формирања Магистрата Три Србина послала двојицу комесара, два помађарена Србина, Петра Чернојевича, или Чарновића од Маче и Вукович Шебека (Саву, будућег другог министра правосуђа у Кошутовој влади, синовца Саве Вуковића од Беркасова), да у корист мађарске револуције организују власт и смире узаврели Нови Сад.

Комесари су морали да припреме већински српски град са српском влашћу да прихвати и смести контигент мађарске домобранске војске, хонведа, који је према одлуци мађарске револуционарне владе био спреман да умири Нови Сад. Као поуздани колаборационист најпогоднији им се учинио Павле Јовановић, па су га именовали за председника новог одбора за безбедност. Неколико дана после именовања, 11. јуна је са положаја великог судије смењен Костић, због наводног превратничког деловања и сарадње са српским револуционарима из Карловаца. Опет је Павле Јовановић узнапредовао, јер су га комесари уздигли на Костићево упражњено место. Сада се Магистрат побунио и захтевао да се Костић врати за великог судију, на шта је Черновић морао да попусти и пристане. Павле се одрекао нове функције, и комесар га је одредио да привремено председава Магистратом и представништвом у одсуству Петра Заке, јер тада ни легитимни градски начелник није био у граду.

Град се тих дана налазио на ивици расула. Градска власт је била обезглављена јер Петар Зако није желео да се прими Магистрата под диригентском палицом мађаронских комесара. Присуство пристиглих мађарских гардиста и хонведа у граду изазивало је страх и немир код српског живља, али је и већина католичког света тим поводом осећала нелагоду и несигурност. У зло време, када је 12. јуна 1848. године тадашњи командант тврђаве Храбовски неуспешно напао Карловце и када је 26. јуна на улицама Новог Сада проливена крв, пале прве главе између Мађара и Срба[7], постаће Павле Јовановић први пут градски начелник. Иако на том месту никада није положио заклетву, као вршилац дужности градоначелника, извршавао је Павле све налоге мађаронских комесара. Са њиме је у градску владу од Срба ушао само Гаврило Ползовић, док је Аца Костић јавно објавио свој прелазак у српски Народни одбор у Карловце. Коначно су комесари добили владу Новог Сада по својој вољи  јер је овај наметнути Магистрат морао да слуша искључиво наређења из Пеште[8], не само из разлога што је тамо била још увек централна законита власт, већ због осам стотина хонведа и гардистастационираних у граду. Поред тога је било преко двеста мађарских топова, уперених саТврђаве и Брукшанца на град.

Пештини комесари су се уз силу потрудили да Нови Сад буде лојалан мађарској револуцији. Прво што је нови Магистрат урадио било је да се разоружају Срби (други пут ће их разоружавати мађарски гардисти на православни Божић 1849) и да се успостави преки суд. По граду су извешане мађарске тробојнице, а сва остала знамења и заставе су били забрањени. Мађарски прваци предвођени Карлом Исекуцем, пореклом Јерменином, носили су мађарске кокарде на реверима и тробојне шешире украшене револуционарним перјем у piros, fehér, zöld комбинацији боја. Мађарски револуционарни апсолутизам је дефинитивно преoвладао у свим порама живота Новог Сада, када су званичне царске банкноте биле замењене новим новцем из Кошутове банке. Овако Васа Стајић на основу докумената описује прво новосадско револуционарно лето:

„Тврђава и Нови Сад се пуне мађарским војницима. Ове Магистрат има да снабдева храном, док не испразни своју благајну, а они [мађарски војници] нападају Србе, псују им рацког Бога, уништавају бостане зато што су српски. Срби се туже, попаљени су им салаши које Мађари из Темерина пљачкају; Магистрат је проценио штету на 145.150 форинти, али се сви власници још нису пријавили, нити им се може помоћи. Од подне 13. августа па сву ноћ исељавају неке Србе из Новог Сада и у њихове куће улазе протерани Мађари из Темерина; 8. октобра хусари чине велике изгреде и Јовановић реферише Магистрату да ће кривци бити кажњени. Међутим, његов Магистрат треба да регрутује још 150 хонведа, и мора јавно, на силу да се радује војном успеху Мађара код Перлеза.”

Када је комесар Еуген Бети као службени представник пештанске владе 2. јануара 1849. године коначно укинуо Магистрат, у новоформирани Мешовити одбор је од Срба грчког порекла ушао осведочени мађарон Ђорђе Кондороши као подфискал. Команда Петроварадинске тврђаве је Одбору издала наредбу да покупи оружје од новосадских Срба. Већина њих су били припадници недовршене у формирању, сада илегалне Српске националне гарде[9]. У петроварадински арсенал деветнаесторица угледних Срба предала је своје оружје 11. јануара 1849. године, од којих су грчког порекла била њих седморица: Петар Чакра, Константин Трифковић, Георгије Форовић, Јован Стерио, Јован Полит, Јован Димић и вероватно Гаврило Ползовић. Змајев отац Павле је овај догађај овако забележио: „У време када је Ребелијантска [мађарска] влада у вароши овој постојала, сви Србљи, као привржени монарху свом, а Ребелијантом опасни, на најстрожи начин у години 1848. лицем на св. Николу и првиј дан Рождества Христовог, обезоружани били су […] Оштећен међу многима би и неки Никола Велимировић, коме је приликом визитирања кућа о Божићу, Мишка Рожман као оружани визитер, непозван сео за трпезу и целу божићну печеницу сам на силу појео…”

О раду Грчке школе из времена Буне дознајемо из документа који је саставио градоначелник Павле Мачвански, на основу службеног исказа Марка Поповића датог 7. априла 1873. године. Поповић је том приликом изјавио да су се о Грчкој школи у доба Буне старали епитропи Јован Стерио и Јефта Димитријевић. Школа је у то време имала нешто мање ђака него пред Буну и ти ђаци су углавном били Срби. У тим тешким временима ова школа је као и све друге градске школе губила на значају, јер је несигурност живљења улогу школе и важност школовања међу Новосађанима бацила у други план. Деца богатих Новосађана су наставила школовање на неким безбеднијим местима, док су обични грађани првенствено бринули о томе како да преживе ово тешко време. Током бомбардовања је страдала и зграда Грчке школе, па је као руина лежало њено зданије све до 1853. године, отприлике, рекао је касније у своме исказу Марко Поповић.

У данима Буне зграда Грчке школе је била место неких политичких збивања. Када су лета четрдесет осме угарски комесари довели хонведе у Нови Сад како би застрашили Србе и држали их у послушности, неки ратоборни православни Новосађани су у згради Грчке школе одржали конспиративни скуп на коме је донета одлука да се против мађарске власти подигне оружани устанак. О овом скупу немамо јасну слику ни довољно знања: не знамо тачно време одржавања, као ни имена учесника, али се зна да је због опасних топова са Петроварадинске тврђаве свако даље помињање устанка престало. Догађај сведочи како је Грчка школа била место тајних састанака Срба (словенског и јелинског порекла), што јој даје посебно место у слободарској историји Новог Сада.

Разарање града

Када је бан Јосип Јелачић са царском војском, састављеном од шајкашких граничара, крајишке пешадије и немачке артиљерије стигао пред Нови Сад, из града су се извукле хонведске јединице и прешле у тврђаву. Према једној верзији догађаја, када су прве банове јединице крочиле у варош, командант тврђаве генерал Пал Киш је дискретно поручио новосадским римокатолицима да беже из Новог Сада, јер ће варош ујутро бити бомбардована. Целу ту ноћ 11/12. јуна, све до четири сата ујутро војници петроварадинског гарнизона скелом и чамцима су пребацивали новосадске и избегле темеринске Мађаре у безбедно окриље тврђаве. Ујутро трагичног 12. јуна команда тврђаве није чинила ништа, чекала је да бан повуче први потез. Са првим јутарњим зрацима сунца банова артиљерија је, позиционирана код Соларе (на данашњем Тргу младенаца), по његовом личном наређењу кратко отворила ватру по понтонском мосту и Брукшанцу.

Хагенов мост је био од виталног значаја за опстанак мађарског гарнизона у вароши и у Брукшанцу, стога га је команда тврђаве у неколико наврата одлучно бранила од запаљених лађа, пуштаних низ матицу из српског логора у Каменици. Артиљеријски напад је био највећа опасност по мост  јер би његовим уништењем Нови Сад без много борбе пао у руке царске војске. Овај неуспешан и тактички неоправдан потез биће фаталан за Нови Сад  јер ће тек тада генерал Киш наредити да се узврати ватра и бомбардује уснули град. Две стотине топова је дуже од три наредна часа запаљивим и распрскавајућим ђуладима бесомучно тукло по небрањеном граду. Артиљерци су водили рачуна да се гађају искључиво српски квартови, док су на католичке четврти пазили. Истовремено су дејствовали и топови из Брукшанца, где се благовремено склонио део новосадског католичког живља који није стигао да се пребаци у тврђаву. М. Ердујхељи у Историји Новог Сада (стр. 342), кратко описује бомбардовање:

„Као пљусак падајућих звезда, светлуцале су бомбе, које су над Новим Садом летиле и та варош постаде за неколико сахата жртва прождрљива огња. Становници јој се разбегли, а здања у пепо претворена. […] Јелачић је без сваког трезвеног размишљања нападао и натерао град [тврђаву], да топовима у млево сатре једну настањену и богату варош…”

Чим су прве гранате почеле да експлодирају по кућама, авлијама и сокацима, велике масе народа су темеринским, кисачким, футошким и пирошким (руменачким) правцима почеле да беже ка излазима из града. Настао је кркљанац, орио се лелек и јауци, гинуло се на све стране, а бан је одмах повукао трупе уз канал изван града и домашаја мађарских топова. Новосађани из северних и источних квартова су се преко Подбаре извлачили према Каћу и Ковиљу. Дунав је тих дана био висок, па је вода у рукавцима досезала до темеринске капије, одакле је велики број људи чамцима стизао до Карловаца. Небрањени Нови Сад је био остављен на милост и немилост хонведима, који су изашли из Брукшанца, или су са тврђаве прешли понтон харајући град који је нестајао у пламеним језицима. Змај је у свом часопису „Комарац” 1863. године иронично писао како је бан 1849. године Нови Сад усрећио и да је Јелачић дао Мађарима прилику да изразе своју мржњу на рацки Нови Сад.

Анонимни сведок је свој доживљај бомбардовања Новог Сада описао је у „Бранику”, 1899. године. На самом крају сведочанства каже: „Трећи дан вратим се у Нови Сад и видео сам да је у вароши много опљачкано, чак и онде где је царска [Јелачићева] војска била. Мађари су испадали из града [с тврђаве] ради пљачке, али су и сваки час бацали по коју гранату, да тако доврше ову пустош, коју њихови топови начинише у Новом Саду. После бомбардовања Мађари су из града од времена на време шиљали патроле у порушени Нови Сад и те су патроле хватале сваког Србина, који би се случајно нашао на улицама.”

По званичним подацима, 12. јуна 1849. године у Новом Саду је од 2.812 зграда пред бомбардовање, за становање остало 808, углавном оштећених, док су све остале за кратко време биле порушене и изгореле. Било је улица које су сасвим изгореле, нпр. Чивутска (Јеврејска), Каменички сокак, Алмашка улица са црквом и околним зградама, сва околина пијаце и још многе друге. Српски квартови су после бомбардовања били брдо развалина и нагорелог шута. Сви магацини са робом у православним квартовима су изгорели, а оно мало ствари што је претекло ватри било је развучено, опљачкано, или je накнадно уништено. Штета је била огромна, али њена званична и детаљна процена никада није извршена.

Бомбардовање Новог Сада је било кобно и за изучавање историје града. Изгорели су и нестали многи магистратски списи. У огњу и диму нестала је стара епископска резиденција (стари Владичански двор), са њиме пламен је прогутао старе црквене књиге, драгоцену архивску грађу, комплетну архиву Бачке епархије, дворску капелу с иконостасом Арсенија Теодоровића, као и бројне црквене предмете, чуване још од времена пре Велике сеобе. Уништена је и богата библиотека ученог епископа Георгија Хранислава, који је постдипломске студије права и филозофије слушао у Бечу. У неповрат су отишли и документи Патроната Велике српске православне гимназије новосадске, пропали су сви протоколи унијатске парохије, као и сви списи реформатске цркве Новог Сада. Такође је изгорела и зграда Грчке школе, а ватра је прогутала њено велико историјско благо, документацију Грчке општине и школе и у њима спискове имена и занимања свих чланова општине од настанка града, имена ђака током свих генерација, службене и личне забелешке учитеља, директора, тутора и епитропа школе. Међу ретким претеклим, али оштећеним објектима у православним деловима града биле је Успенска црква, коју зачудо, није погодила ни једна запаљива граната. Такође су сачуване гркокатоличка (русинска) црква и зграда њене препарандије.

Када су топови утихнули, сва добра која су била у власништву Срба, а претекла ватри, пљачкали су, поред хонведа и хусара многобројне банде локалних Немаца, Мађара, Словака, Јевреја. Забележена су и два случаја када су Срби пљачкали имовину својих пострадалих сународника. Пљачки је било изложено све што није изгорело, а имало је било какву вредност: готов новац, дућанска роба, алати, стока, уметнине, намештај, јастуци, перинa, одећа, црквени реквизити… После Буне је спроведена површна истрага под званичним називом О злочиначким деловањима новосадских Мађара и њихових присталица и том приликом пријављено је преко хиљаду случајева пљачки. У неколико пријава о насилном одузимању имовине, у улози оштећеног налазимо пoтoмка градских Грка Мишу Георгијевића. У документу о судској истрази, спроведеној 1. фебруара /20. јануара 1850. године, пише:

Трговац Михаило Георгијевић, стар 36 година, отац двоје деце, избегао је 12. јуна 1849. године под покровитељство царског оружја, кућа му је изгорела, а магацин, процењен на 1.855 форинти сребра, остао је читав. Али су се Антон Лихтлер, Франц Лихтлер и Франц Алтман сложили, цео магазин порушили, материјал разнели и од овога себи куће сазидали. Када се Георгијевић са царском војском вратио и делове свога магазина препознао, Антон Лихтлер је признао и изјавио да има доста новца којим ће Георгијевића намирити.

Касније је Георгијевић, приликом истраге дао писану изјаву:

Ја сам једну од најзнатнијих трговина имао, коју сам са свом осталом имовином изгубио и сада са фамилијом својом код тетке своје удове Ане Ђокарић у Карловци пребивам.

Јован Трандафил је 30. децембра 1850. године пред обласним судом у Новом Саду предао изјаву пред неколико сведока, по којима му је Чордош Миклош опљачкао подрум и тиме се јавно хвалио. Чордош је у подруму Трандафилове куће код пијаце (Рибље) пронашао многе сандуке са свећама, 16.666 форинти сребра закопаних у темеље куће и 633 дуката. Није пљачка била једини начин да мађарска градска власт узме новац од Срба  јер је за Србе пре бомбардовања био одређен и присилни зајам. Године 1850. изашли су пред Магистрат грађани Јован Полит, Миша Георгијевић, Коста Поповић (сви су били грчко-цинцарског порекла), молећи да се пише Мајерхоферу, привременом гувернеру Војводине: … да би милост имао, барем за онај чрез Србе граду Варадину на силу дат зајам постарати се и Србљима такови што скорије вратити, почем би се с истим новцем и куће у нечем оправљати могле.

Највећу и ненадокнадиву цену су током бомбардовања платили Новосађани својим животима. Грађани Новог Сада су гинули у својим домовима и на улицама погођени гранатама и гелерима приликом бекства из нападнутог града, од насиља војничких патрола из тврђаве, као жртве војника – разбојника, а поједини и од руку пљачкаша. Франц Ланг је јуна 1850. године направио два списка са именима жртава и предао их Магистрату. Првог, дужег списка у архивској документацији нема, док други за који зна да је краћи, како је Ланг на полеђини написао, садржи само друге жртве. На овом списку је 50 имена, поред којих се наводе и неколико збирних случајева погибије, без имена и броја страдалих. Потпуну истину о броју жртава бомбардовања Новог Сада никада нећемо моћи да докучимо. Међу погинулим Новосађанима српске жртве грчко-цинцарског порекла биле су:

Катарина Пуљо, поштована и имућна удовица зрелих година, убијена са Елвиром Николић, док су за време бомбардовања бежале из својих кућа. Лешеви су им се осам дана на пијаци распадали; Андреј Камбер и његов син Јован [Јована нема на списку жртава] Константин Трифковић, грађанин стар 60 година и његов синовац Ђорђе, побијени од хонведа и мађарских добровољаца пред својом кућом. Михаило, Миша Николић Стерио, заклети новосадски адвокат, служитељ код сиротињске касе.

Када су три дана после бомбардовања згаришта престала да се диме, Јелачић је једну бригаду вратио у разорени град, док је главнину својих снага повукао према Францовом каналу. Ова јединица је сачекала долазак већих царских трупа под командом пуковника Лазара Мамуле, Србина из Гомирја, који је крајем августа позвао Киша на предају[10]. Тврђава ће се тек послe десетодневних преговора предати. Током истраживања, до мене је доспео само овај запис са заседања Магистрата на немачком језику, који обавештава о збивањима у разореном граду, од краја августа до почетка новембра:

Кад је победничка царска војска посела Нови Сад, трудили су се привремено постављени војни заповедници у граду да васпоставе мир и поредак код становништва и да их одрже, те да спрече безвлашће, разбојничке нападе и крађу.

Привремени војни заповедник Новог Сада од последњих дана августа 1849. године био је мајор Петар Дука, братанац познатијег генерала и ујак Змајеве супруге Руже. Овај царски официр цинцарске крви је по мишљењу Магистрата стекао приличне заслуге за завођење реда у вароши. Војна управа у Новом Саду трајала је до 22. октобра, када је званично престало ратно стање и руковођење градом предато цивилном Магистрату. На реконструкцији Магистрата обављеној 21. новембра, за великог градског бележника изабран је Аца Ђорђевић, а прихваћена су два поручника градске полиције, од којих нам је због јелинског порекла интересантан Аркадије Дада.

Цинцар Георгије или Ђорђе Дада, житарски трговац из Новог Бечеја, имао је тројицу синова: Тодора, који је у Новом Саду био трговац храном; Арсенија, трговца у Бечу и Аркадија, отпуштеног војника који је у Новом Саду био поручник, а касније и комесар полиције. Аркадије је рођен 1800. године у Меленцима. Учио је Карловачку гимназију и после студирао филозофију, али не свршивши је отишао у хусаре, где је као поручник служио 15 година. У Новом Саду живи од 1838. године и први пут служи као поручник  градске полиције од фебруара 1841, све до 20. маја 1848. године и други пут после слома Буне до 1854. године. Умро је као пензионисани хаднађ (поручник) 1872. године.

Ове Даде су у Банат дошле доста давно, вероватно са Тиганитијем средином XVIII века. Фамилија се поделила када је један њен део из домицилних Меленаца прешао у Турски (Нови) Бечеј. Стајић их представља као једне од највећих житарских трговаца у Војводини. Д. Ј. Поповић каже да су Даде (додуше оне из Београда) дошле из Влахо клисуре 1853. године, нешто доцније него презимењаци и можда рођаци из Баната. Поповић наводи још и породицу Дада која је до 1902. године живела у Цариграду.

Напомене:

1. Срби су у Будимпешти изнели свој национални програм у 16 тачака и назвали га Српска захтевања. Истакнута је српска лојалност, да Срби признају мађарску народност,али и да желе признање свог народа и слободну употребу свог језика и писма. Захтеваласе слобода вероисповести, самостално уређење Цркве, употреба црквеног језика, управанад школама, увођење световних лица у конзисторије, укључивање Срба у највише органесудства и државне управе. Програм и захтеве је написао Јаков Игњатовић, а допунили и редиговали су га Исидор Николић и Ђорђе Стојаковић.
2. Иако покретач Мађарске револуције и њен вођ Лајош Кошут у првој мађарској револуционој влади заузео место министра финансија, док је формално председник те владе био Лајош Баћањи.
3. Године 1836. донет је у Угарској закон о мађарском језику, на основу којег је 1840. године изгласано у Државном сабору Краљевине Угарске, Диети, да и оне цркве које не служе католичку мису морају почети да воде протоколе и матичне књиге на мађарском језику, три године по доношењу ове одлуке. Тако су народности Угарске 1844. почеле да воде своје црквене књиге на званично службеном мађарском језику. Срби из Шајкашке су тим поводом пре Буне писали протест цару против мађаризације и били су спремни и на оружје да се дигну. Новосадска побуна на Велики четвртак 1848. године против националне искључивости мађарских револуционара је према Стајићевим речима изгледала овако: „У порти Саборне цркве је одржан велики народни збор, на коме је нарочито била заступљена Салајка […] После говора Аце Костића и других говорника, који су се изјаснили против мађаризације, збор је заискао од проте Стратимировића матице, које су већ вођене на мађарском и спали их, а на ломачи Србљи палише луле и цигаре. Прота је претходно начинио копије на српском. А после подне, силан свет, под српским тробојницама, певајући народне и црквене песме, отисне се низ Дунавску улицу, преко понтонског моста и поред мађарских војника у тврђави и тобџија са лунтом у руци, стиже пред стари двор митрополита у Карловцима.”
4. Већ првог дана, Скупштина је прогласила српско руководство: посланици су акламацијом извикали Рајачића за патријарха, а Стевана Шупљикца за војводу. Остали закључцидонети су другог и трећег дана: да је српски народ слободан и независан под царским домомаустријским и круном угарском, да се проглашава Српска Војводина и да је сачињавају Барања, Срем са делом Војне границе, Бачка са Бечејским дистриктом и Шајкашким граничарским батаљоном и Банат са границом и Кикиндским дистриктом. Српска Војводина ступа усавез са Троједном краљевином. Формиран је Народни одбор као извршни орган Скупштине. Планиран је одлазак делегације Српске Војводине на Свесловенски конгрес у Праг. Послезавршетка Скупштине тајно је у Италију послата делегација у штаб маршала Радецког, какоби се израдила дозвола пуковнику Стевану Шупљикцу да напусти бојиште и отпутује наново намештење у Карловце. Када је дозвола од цара стигла, Шупљикац је у септембру стигаоу Карловце, да би 15. децембра изненада умро у Панчеву од срчане капи.
5. Најстарије спортско друштво у Новом Саду је био овај стрељачки клуб, основан још 1790. године. У њему су од почетка били најбројнији Немци, доцније је било доста Мађара и мање Срба. Друштво је било смештено у лепу зграду са стрелиштем на Футошком путу, где је било важно стециште грађанства и практиковања бургерског друштвеног живота.
6. Антон Урвајс ће 1850. године бити под истрагом због пљачке богатих српских кућа, непосредно после бомбардовања 1849. године.
7. Многа су сведочења са различитим детаљима испричана поводом овог догађаја. Према званичном магистратском записнику догађаји су текли овако: Тога дана су двојица Београђана, Риста Трифковић и Станко Гаврић, обојица чланови српске гарде, оправљали своје оружје код пушкара Матушека у Чивутској (Јеврејскоj) улици. Србијанци су били препознатљиви по фесовима и другим оријенталним детаљима на својој одећи, али са српским обележјима, карактеристичним за Србе из Кнежевине. Њихово присуство је код новосадских Срба изазивало велике симпатије. Несрби ће врло брзо показати своје емоције: Србијанцима се са леђа прикрао извесни Јанош Сабо, једном од њих из појаса истргао турски нож-ханџар, и обојицу их тешко исекао. Одмах затим Сабо се дао у бег према Јерменској цркви, а за њиме је у потеру похитало неколико Срба, случајних пролазника. Када је успут увећана група гонитеља и на Лиману сустигла бегунца, настао је општи метеж. Нашла су се ту и неколицина Мађара који су уз повике Vadrac Isten (Бога српског) хтели да одбране Јаноша, али су у масовној тучи уз употребу ножева били поубијани нападач Јанош Сабо и његови помагачи Јожеф Добош и Антон Рожа. Сабо је био вишеструки робијаш, Добош је држао кафану на Темеринском путу, док о Рожи нема никаквих вести. Такође, нема података о даљој судбини рањених Београђана; В. Стајић, Грађа за политичку…. Ердујхељи наводи чланак из пештанских новина за 26. јуни 1848, према коме су иницијатори погрома били Срби, а жртве првог међунационалног сукоба у Новом Саду били Мађари и Немци оба пола (убијани моткама, цепаницама, ножевима и пушкама) и да им се ни броја не зна; М. Ердујхељи, Историја Новог Сада, 325, 326.
8. Пресељење институција државних власти из Пожуна у Пешту мађарски револуционари су предузели још у пролеће 1848, због опасне близине Пожуна и Беча. Архива иинсигније Државног сабора Краљевине Угарске, диете, пресељавани су током лета, тако даје почетком септембра сва власт била концентрисана у Пешти. Пожун су у децембру 1848. године заузеле царске трупе. Револуционари су укинули Угарско краљевско намесничко веће(Consilium Regni Lokumtenentiale Hungaricum, Magyar Királyi Helytartótanács) као орган којије представљао државно-правну везу са бечком владарском кућом и законима Аустријскогцарства, а затим је законодавну и судску власт преузела Диета, док су извршну власт вршила министарства револуционарне владе Мађарске. Оваква пракса остала је и после сломаРеволуције, све до 1860. године. Од Нагодбе до 1918. године извршна власт се враћа министарствима.
9. За ову револуционарну и добровољачку формацију, коју је пре доласка хонведа у град, почетком лета 1848. формирао чисто српски Магистрат по угледу на сличне војне формације из времена Француске револуције, дознајемо од В. Стајића, Грађа за политичку…,261.
10. На челу одреда царске војске, која је из Осијека напредовала ка Новом Саду, ујахао је пуковник Лазар Мамула, Србин из Гомирја, Горски Котар (1795–1878). Учествовао је у походима на Италију (Падова, Мантова, Сицилија). Носио је титулу барона, чин генерала артиљерије и био члан Витешког реда Марије Терезије. Служио је као царски намесник Далмације (1859–1865) и у том периоду је подигао утврђење на острву Ластавица, које је по њему преименовано у острво Мамула. Барон Мамула је 1867. године био ктитор православне цркве Св. Георгија у Огулину. Поред грађевине, иконостас цркви поклонио је сам ктитор, док је звона за цркву даровао цар Франц Јозеф. Лазар Мамула је био венчани кум црногорског кнеза Данила; Vodič kroz fondove i zbirke Državnog arhiva u Zagrebu. Командант штаба бана Јелачића у време ослобођења Новог Сада био је тада још увек православни Србин, мајор Гаврило Родић (Вргинмост, Кордун, 1812 – Беч, 1890). Мајор Родић је био родом са Кордуна, из Вргинмоста. Током Јелачићеве кампање вршио је дужности штапског официра и бановог ађутанта. За своје заслуге за сламање Мађарске буне, Родић је добио аустријско војно племство у рангу витеза. У чин генерал-мајора Родић је унапређен 1859. године, али пре него што ће овај врсни официр примити више племство у рангу барона, морао је формално да се покатоличи. Био је победник у бици код Кустоце (1866), смирио је буну у Кривошијама (1869), именован гувернером круновинске покрајине Далмације (1870). Своју војну каријеру завршио је као Gabriel Freiherr von Rodich, у чину фелцајгмајстера, што је у војсци Монархије био артиљеријски еквивалент фелдмаршалу; J. C. Steiner, Schematismus der Generale und Obersten der k. u. k. Armee-Stand 31. Dezember 1918, Wienna, 1998, електронска књига преведена на енглески језик.