НОВИ САД – ОД ОСНИВАЊА ДО ПОЧЕТКА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

query_builder

НОВИ САД – ОД ОСНИВАЊА ДО ПОЧЕТКА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Ауторка: Љиљана Драгосављевић Савин, историчарка

novi_sad_001Нови Сад је неоспоран центар Војводине и извесно време је био српски културни центар уопште. Рекло би се да није било никаквог паметног разлога да овај град никне, баш ту на двострукој окуци Велике реке, где је у најкритичнијим најездама бесног Дунава чак и дно једног чамца било најсувље место за чување градског „штатута“. Испоставило се и муњевитом експанзијом доказало да се боље место није могло одабрати.
Археолошка ископавања и историјска испитивања дала су много доказа да су на територији данашњег Новог Сада постојале насеобине још од античког времена. Прва личност која се везује за територију данашњег новосадског атара је угарски спахија Тере, о коме има веродостојних историјских података. Међутим, развој Новог Сада, са сигурношћу и континуирано, се може пратити тек од 1694. године чиме он спада у млађе европске градове. Из те године потиче писани извештај аустријског генерала Енгелсхофена о довршетку мостобрана са бачке стране. Ово је први писани траг о постојању насеља на месту данашњег Новог Сада. Те године на пустом, баровитом дунавском рукавцу изграђен је мостобран, насупрот Петроварадинској тврђави, објекту стратешки од прворазредне важности. Мостобран или, како су га звали „брукшанац“, био је војно утврђење са више објеката. Служио је за заштиту Петроварадинске тврђаве у случају војног напада, фортификација по свој прилици замишљена да неки могући изненадни напад само амортизује, док се понтонски мост не уклони. Становништво овог новог насеља (Рацке вароши, Српског града, предграђа Петроварадина, Петроварадинског Шанца… како је све називан до 1748. године) било је, у највећој мери, српско-православно. Први житељи били су управо градитељи мостобрана , смештени тик уз њега, а уз њих и трговци-снабдевачи Тврђаве: ковачи, крчмари, касапи, пекари, кројачи, мајстори свих заната који су у оно време ишли уз војску и војнике и од њих живели.
ujvidek_varoshaza_1900То је све испочетка било скромно и несређено. Државни порезници су овде 1698. године нашли мало сталних становника. У свом латинском извештају, који су поднели властима, затечено насеље су назвали „suburbium Petrovaradiniense“ или „Rascianica civitas trans Danubium  situate“, што значи предграђе Петроварадина или Рацка варош прекодунавска, пописали су само 32 домаћина, од чега 12 војника и 20 занатлија. Но, већ следеће 1699. године то стање се мења. Насеље се попело на 43 грађанска становника и добило 215 породица Срба граничара. Један део насеља и његовог атара прелази под војну управу, под команду српских официра и граничарски војни запт и постаје Петроварадински Шанац („die petervaradinier Schanz“). Када се, нешто доцније, 1702. године основала Подунавска војна граница у њен бачки део припао је, поред Бачке Паланке, Вилова, Ковиља и Титела, и Петроварадински Шанац. Он постаје седиште оберкапетаније. Овај нагли скок броја становника најбоље сведочи колики је стратешки значај придаван обезбеђењу понтонског моста и залеђу Тврђаве. Седиште Бачко-сегединске епархије је пресељено из Сегедина у Петроварадински Шанац 1708. год. Већ тада ово насеље се високо котирало међу пречанским, односно Србима јужне Угарске. Премештање епископата имаће веома важан значај за даљи развој насеља и убрзати његово прерастање у град. Јер, захваљујући предузимљивим епископима и свештенству, за кратко време ће бити подигнуто неколико храмова, прорадиће прве школе, болнице тзв „убошки домови“, као и друге јавне установе. Није мање важна ни световна интелигенција која се почиње окупљати око цркве. Тиме на замаху добија духовни живот и јача национална свест код Срба. Становништво готово комплетног српског села Алмаш (из околине Темерина и Србобрана) се 1718. године преселило у Шанац, због неког данас већ заборављеног неспоразума са локалним коморским властима. Населили су Подбару, стари новосадски кварт, и подигли Алмашку цркву.

1024px-petrovaradin_ship_1821До консолидовања овог насеља долази 20-их и 30-их година XVIII века, нарочито од 1719. године када добија право на два годишња вашара. У то време као да полако постаје и коморска варош. Почиње се градити. Прва кућа на спрат бележи се већ 1720. године То је кућа „код Белог лава“, на углу пијаце и Дунавског сокака, која стоји и данас. Фридрих Вилхелм фон Таубе нам је оставио податак да је 1777. године саграђена прва гостионица за путнике, зато што је овуда ишао поштански пут за Београд. После пада Београда под Турке 1739. године у Шанац се слио још један колонизациони талас. Чинили су га српски, немачки и грчки трговци – Белиградци, како су их у оно време називали. Сматра се да су управо они, навикли на грађански живот, подстакли будућу борбу становника Шанца за самосталан развој овог места. У рукопису „Књига о нацији српској“ Симеон Пишчевић, некадашњи новосадски ђак и писац чувених „Мемоара“, прича како су становници овог града испочетка углавном само Срби, којих је било око 600 кућа, а после пада Београда 1739. год, сви су се београдски становници преселили овамо. Било их је, како каже, више од хиљаду породица. А онда, пошто се увећала трговина, почели су долазити трговци „свих нација, а нарочито хришћани из Турске, Грци, Бугари, Босанци и Цинцари“ а уз то још из унутрашњих места Немци, Угри, Јермени и Јевреји, сви су се ту знали скупљати… На тај начин увећао се број света од разних нација, те га је сада најмање 1600 кућа, а сви уживају слободе које су по заслугама дате Србима, који бројем превазилазе све… У јерменском црквеном архиву је записано: „…купили смо плац, врт смо оградили, дрвећем засадили, себи храм подигли и посветили га 1746. године.“ Тако се не понаша онај ко је само у пролазу, у бежанији, него онај ко је добро промислио и одлучио да свије гнездо и продужи трајање кроз низ генерација баш овде, на окуци Дунава. Претпоставља се, мада нема документарних доказа, да је Шанац тих 40-их година XVIII века имао статус привилеговане вароши (што је на пример била Суботица). Васа Стајић је становништво ове вароши пделио на четири слоја . Први слој су најранији досељеници. Други слој су Босанци и Херцеговци. Они су, можда, прелазили са тескарима из Сарајева, па су их овде звали Сарајлијама, иако за неке од њих знамо да су Херцеговци. Један од најпознатијих је мостарац Сава Вуковић „који је 1776. године постао гражданин новосадски“ и који је завештао велику суму за оснивање Новосадске гимназије. Трећи слој који је по Васи Стајићу, можда, и од највећег значаја за развој Новог Сада, су избеглице из Београда, тј. становништво српске савске и немачке дунавске вароши у Београду, који нису смели ни хтели сачекати повратк турске војске. Четрврти слој чине досељеници после 1748. године са свих страна.
800px-novi_sad_quartersУзроке ове величанствене експанзије хроничари су објаснили положајем Новог Сада, смештеног на граници две сасвим различите приврене области; бачке равнице, земљорадничке и тежачке, ратарске и повртарске, с једне стране, и Фрушке горе, виноградарске и сточарске, с′ друге. Дунав је истовремено у овом делу тока најужи, свега двестотинак метара, па је и прелаз преко њега најпогоднији. Рекло би се да је неко одабрао заветрину између два, у оно време, јака и значајна места овог дела Војводине: Футога, јаког трговачког средишта, са надалеко познатим и хваљеним вашарима кроз читав XVIII, па и XIX век и Сремских Карловаца, црквеног, административног и културног центра Срба у Угарској. За непуних пола века то ново насеље ће стићи и престићи и Карловце и Футог, развити се у слободни краљевски град, који ће већ до „мађарске буне“, а уочи бомбардовања 1849. године имати преко 20.000 становника. Две трећине од тог броја чинили су Срби. У то време Београд је имао 18.866 душа, али тек у попису из 1853. године. Ако су Турци хтели у Угарску, или Аустријанци у „турску Србију“, Нови Сад је једнима био север, другима југ.
Највећи проблем који је морио грађане Шанца је двојност граничарске (војне) и коморске, жупанијске (цивилне) власти у њему. Шанац је тих година, чак, и био подељен у две видљиве зоне. Камералци су своје куће, ниске набојнице, покривали трском, а граничари шиндром. Камералним делом, који је обухватао десну страну Дунавског сокака, пијацу и околину Католичке и Успенске цркве, управљала је општина на челу са судцем, наизменично Србином па Немцем, и таначницима. Граничарским делом, који је обухватао Алмашки крај, околину Николајевске цркве, обе стране Ћурчијског сокака, Златну греду, околину Саборне цркве и леву страну Дунавског сокака, обе стране Лебарског сокака и пијацу скоро до католичке цркве, командовао је оберкапетан. Он је био подређен комаданту Тврђаве у Петроварадину, али у основи прилично самосталан, често самовољан и „вазда мрзовољан“. То је заправо убрзало напоре за добијање статуса слободног краљевског града, тзв. елибертацију. Носиоци покрета за осамостаљивање Шанца били су досељеници трговци који су трпели економску штету. Оправдано су страховали да би се ситуација могла и погоршати после највљеног развојачења војних граница у Подунављу, Потисју и Поморишју, када би потпали под разне феудалне обавезе.Укидање граница представљало је и губитак једне јаке илузије о извесној српској самосталности, мада искључиво војничке, сурове, примитивне и веома непоуздане. Стога су грађани Шанца предузели прве кораке да од царице Марије Терезије добију највиши могући статус за своје место. Да би елибертацију коначно издејствовали, каже академик Бошко Петровић у својој монографији „Нови Сад“, житељи Шанца су „претходно са несрпским делом својих суграђана углавили 1747. године врло јасан споразум, који је за сто година после тога био база заједничког живота у граду. Споразумели су се да ће у магистрату ослобођеног града имати једнак број представника као и они, једнака права у бирању сенатора и чиновништва и у уживању своје вере. То је, за оно време, доиста широко обезбеђење националне самосталности. Будно и упорно чувано оно ће бити политичка основа за каснију улогу овог места у политичком и културном животу не само Срба у Војводини. Депутација шаначких грађана, два Немца и неколико Срба – Рацковић, Вујић, Богдановић, Рашковић, Хајл и Андерле – кренула је у Беч, „царствујушчу Вијену“, где траже зајам о 60.000 форинти за плаћање елибертационе дипломе, дају дишкреције и пишу како им је тешко онде „и друго којекуда, и сад бечко камење, ноге обијати и уз басамке ходећи уздисавати“. Сума од 80.000 форинти у сребру попела се на крају на 95.000, због плаћања разних такси и подмићивање бечке бирократије. Царица Марија Терезија је 1. фебруара 1748. године издала повељу којом је Петроварадински Шанац уврштен у ред слободних краљевских градова. Одредила је да му име буде „Нео-Плантеа“ (Неопланта), мађарски „Уј-Видегх“ (Ујвидек), немачки „Неу-Сатз“ (Нојзац), што су Срби превели као Нови Сад, а Грци као Неофите. Град је добио право на властите органе управе и суд, као и своју независну власт у лику градоначелника и Магистрата састављеног од 12 сенатора. Магистрат је убирао одређене приходе и вршио управну и судску власт. Рад магистрата надзирали су Намесничко веће Угарске у Пожуну и Придворна угарска комора у Бечу.
Диплома од 1748. године у 19 пункту даје право вароши да се служи грбом. Тај грб овако описује краљичино привилегијално писмо:“На пољу плава штита стоје три куле сребрне боје, од коју сваку средом и одгоре опасује надстрешница; куле стоје појединце свака за себе, сазидане од неотесана камена, надстрешница горњег им дела је зупчаста, капије су им затворене, прозори отворени и удешени за пуцање. У реду стоје један поред друге крај валовита Дунава, који зелено поље пресеца; средња је нешто виша и шира, над њом се лепрша Нојев голуб. Рубом штита иде овај натпис: Печат слободне краљевске вароши Новог Сада.“
Од те 1748. године и у наредних сто година Нови Сад је доживео брз, велики и буран економски, градитељски и културни развој. У њему се отварају школе, болнице, штампарије, мануфактуре… Од свог почетка Нови Сад је град многих народности и град више вероисповести, али Срби су били предводници у свим сферама живота у граду. О изразито српском духу који је красио Нови сад, сведочили су бројни савременици. Један просвећен Србин, пријатељ Доситеја Обрадовића, Емануил Јанковић, рекао је још 1790. године да је Нови Сад „средиште српског народа“. У време Првог српског устанка аустријски повереници сматрали су Нови Сад „главним уротничким местом и централном тачком илиризма“. Павелу Јозефу Шафарику се 1813. године учинио „гнездом Српства“, а Вук Стефановић Караџић је 1817. године забележио да је Нови Сад „највеће општество српско на свијету“. „Била је то полуоријентална варош“ – каже Полит у својим „Успоменама“ – „Нови Сад је пре Буне носио тип српске вароши. И патријархална је та варош: седело се на клупама пред кућом, књижевници су ту расправљали своја питања, трговци и занатлије седели су пред својим локалима у оријенталном оделу, са плитким ципелама на ногама и ћибуком у устима, и разговарали грчки“.
Развој Новог Сад прекинула је Револуција 1848/49. године. Најтрагичнији догађај у његовој дотадашњој историји било је бомбардовање са Петроварадинске тврђаве, 12. јуна 1849. године. Град је био порушенх, попаљен и опљачкан, са великим бројем цивилних жртава, што од бомбардовања, што од каснијих репресалија мађарске војске. Као што је Суботић рекао: „осилили су се у вароши страсти освете, пљачке и разузданости“. Од материјалне штете коју је град тада претрпео далеко је већа културна. Бомбардовање Новог Сад лишило нас је драгоцених предмета наше културе: нестали су портрети рађени од новосадских зографа, молера и пиктора, изгореле су приватне библиотеке којима се служио Шафарик. До темеља је разорен епископски двор, те је „све епископско покућство, окрути адиђари, библиотека, архива, једном речју све што је 200 година течено и сабирано било пропало и изчезло“. Лајош Козма, жупник из Руменке који се с породицом налазио у граду, доживео је ове догађаје као „судњи дан Новог Сада“. Од 2.800 новосадских зграда, после бомбардовања је остало неоштећено тек око 800. У другом, пак, извору помиње се 2.812 новосадских зграда, од чега је њих 808 преживело бомбардовање. По попису из 1850. год. град је имао свега 7.182 становника. Већина историчара се слаже са овом цифром, мада се помиње и податак од 10.007 житеља Новог Сад. То је била тек трећина од броја пред Револуцију. Етничка структура града се променила на штету српског живља. Др Михајло Полит Десанчић је 1899. године писао: “Данашњи Нови Сад изгубио је и свој стари облик, што се тиче становништва Нови Сад је пре Буне носио титулу српске вароши. Срби су доминирали и поседом и интелигенцијом. Председништво и магистрат били су у њиховим рукама и само су Немцима католицима (камо се у оно доба и Шокци рачунали) чинили неке уступке. Тек после тридесетих година почела се досељавати сиротиња мађарска, понајвише калвинисти“. После Револуције градска управа је и даље остала у рукама Срба, а сам град се налазио у саставу Српског Војводства.
Падом Баховог апсолутизма почело је деловање Светозара Милетића. У току његовог интезивног политичког деловања, као и градоначелниковања (1861-1862; 1867-1868), Нови Сад је постао политичко средиште Срба у Угарској. На културном плану преузео је водећу позицију у читавом Српству. Шесдесетих година је у Новом Саду основано Српско народно позориште, Матица српска се ту преселила из Пеште, створена је Уједињена омладина српска… Број новосадских политичких и других листова био је без премца на целом српском простору. Нови Сад је тада понео назив „Српске Атине“. Да смо тада могли завирити у кафане Зелени венац, Код камиле, Код сокола или код Беле лађе, за једним столом могао се наћи сав тадашњи песнички и списатељски, уметнички и политички Парнас или Олимп српски: Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Јаков Игњатовић, Светозар Милетић, Јован Ђорђевић, Коста Трифковић, Новак Радонић, Ђорђе Рајковић, Јаша Томић, Михајло Полит Десанчић, Ђура Јакшић или пребег из Србије Светозар Марковић. Ту су се рађале многе идеје, формирало се јавно мњење и подстицале друштвене акције. Нови Сад је био град лакираних фијакера и белих четверопрега, позоришта и Матице српске, господских балова и непомирљивих политичких свађа, „град владика, ђенерала, грађана, пургера, трговаца, попова, мајстора, адвоката, паора, чиновника и бостанџија“ како је у једном трену заличио Јаши Игњатовићу Нови Сад XIX века. Београдски књижевник Андра Гавриловић, професор на Велико Школи, а министар у многим владама и код Обреновића и код Карађорђевића, саставио је (1901-1904) књигу „Знаменити Срби XIX века“. У њу су стали портрети 68 великана из Србије, 16 из Црне Горе, 15 из Босне и Херцеговине, 19 из Далмације („са Дубровником, Боком и Приморјем“), пет са Косова и из Македоније , а из Војводине 79 знаменитих Срба. Па се професор Гавриловић и извињавао читаоцима: „Војводина је за већину деценија XIX века била педставник културног рада нашег…“ Угледни историчар и новосадски ђак Станоје Станојевић је сматрао да је после Револуције 1848/49. године Нови сад доживео још снажнији напредак. „Из Новог Сад еманирају у то доба идеје о демократизму и слободи, а пре свега и више свега идеја о ослобођењу и уједињењу Српског народа. Та велика идеја, коју је Србија у наше дане извршила и остварила, рођена је развијена у Војводини, у првом реду у Новом Саду“, записао је Станоје Станојевић. Слично је размишљао и Милан Л. Поповић: „Средиште том српском грађанском друштву, кичма и мозак нашег народног организма одвојеног од свог етничког језгра и историјске територије, био је и пре и после Револуције несумљиво Нови Сад који је играо улогу Српске Атине све донде, док интелектуално вођство српског народа у политичком и културном животу није стицањем светских и међународних догађаја прешло на Србе у Србији…“ Ово, назовимо га „златно доба“ Новог Сад завршило се сменом Стевана Брановачког 1872. године Милетићевог саборца, са места градског начелника. Наредне деценије новосадске историје биле су обележене приметним урбанистичким и инфраструктурним развојем. Нови Сад је 1883. године железничком пругом повезан са Европом, изграђен је железнички мост преко Дунава, затим је град добио кланицу, плинару, нову градску кућу, гасно осветљење, асфалт, болницу, електричну централу и трамвај. Власт је потпомагала развој града, али је спроводила и интезивну мађаризацију. Поред насељавања бројних чиновника, долази до масовног досељавања мађарског становништва, пре свега сиротиње, у Нови Сад (тако је настало насеље Телеп). Вршено је помађаривање новосадских Немаца.
На пољу српске културе Нови Сад је све више падао у сенку Београда. На политичком плану, Нови Сад је остао седиште Срба у Угарској и у њему су била седишта њихове две најјаче странке – Радикалне и Либералне. Међутим, оне као да су са више жара истрајавале у међусобним сукобима, него што су деловале против мађаризације. Срби су још увек чинили већину у Магистрату, али бивају све покорнији влади, док централна власт постепено одузима ингеренције Новом Саду. Законом из 1886. године надлежности градова у Угарској биле су знатно смањене, а уведено је звање великог жупана, кога је постављала угарска влада. Он је контролисао рад локалне самоуправе и имао је право суспензија одлука Магистрата. Све је то утицало да Нови Сад постепено почне да губи свој српски карактер. Дугогодишњи секретар Матице српске Тихомир Остојић је пронашао и конкретан догађај који је обележио прелазак престижа у Српству са једног града на други. По њему се то десило 1871. године када је редакција листа Уједињене омладине српске, Младе Србадије, пресељена из Новог Сада за Београд. Да је позни XIX век време опадања Новог Сад у националном аспекту, тврдио је и други секретар Матице српске, Никола Милутиновић: “За војвођанске Србе овај период од 1867. до 1912. значи период пропадања у национално-економском погледу, а у политичко-културном назадовање…“ Лист Народност је објавио превод чланка берлинског листа “Die post“ о угарским Србима: “Констатујући да се од 1860. на овамо опажа међу угарским Србима не само нека стагнација, него и нека декаденција, назадовање и опадање, како на политичком, тако и на културном пољу, вели писац, да се узроци тој жалосној и тужној појави, не смеју тражити ни у апатији, ни у дегенерацији српске народности, него само у одвећ неповољним страначким констелацијама, наиме у радикализму, који је на место трезвена рачуна са датим приликама и факторима усвојио непомирљивост и рат не све стране…“ У оваквим условима Нови Сад је дочекао почетак Првог светског рата.

Литература:
Слободан Бјелица, Политички развој Новог Сад 1918-1941, докторска дисертација, Нови Сад 2007.
Мелхиор Ердујхељи, Антологија старе новосадске приче (век приповедања 1850-1950), Нови Сад 2003.
Мелхиор Ердујхељи, Историја Новог Сада, Ветерник 2002.
Димитрије Кириловић, Помађаривање народа у бившој Угарској, Нови Сад 2006.
Матица српска 1826-1926, Нови Сад 1927.
Трива Милитар, Нови Сад на раскрсницу минулог и садањег века, Нови Сад 2000.
Агнеш Озер, Живот и историја у Новом Саду, Нови Сад 2005.
Бошко Петровић; Живан Милисавац, Нови Сад, Нови Сад 1963.
Михајло Полит Десанчић, Покојници, Нови Сад 1899.
Душан Поповић, Срби у Војводини, књ. 3, Нови Сад 1963.
Ђорђе Рандељ, Нови Сад слободан град, Нови Сад 1997.
Васа Стајић, Грађа за политичку историју Новог Сада, Нови Сад 1951.
Васа Стајић, Нови Сад његов магистрат и културна прегнућа новосадских Срба (Одштампано из гласника историјског друштва, књига ИВ, свеска 1 и 2 за годину 1933), Сремски Карловци 1933.

Штампа:
Народност

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language