Nova velika igra: nadmetanje Indije i Kine

Nova velika igra: nadmetanje Indije i Kine

Autori: Nebojša Vuković i Milorad Vukašinović

Tokom poslednje decenije, na Indijskom potkontinentu i na akvatoriji Indijskog okeana, zaoštrilo se geostrategijsko nadmetanje Kine i Indije. Kada je reč o potkontinentu, reč je o velikom poluostrvu Azije, na kojem je Indija tradicionalno dominirala, politički, ekonomski i vojno tokom više decenija, od sticanja nezavisnosti. Ipak, tokom zadnjih dvadesetak godina, a posebno tokom poslednje decenije, na potkontinentu je sve vidljivija ekonomska, ali i politička penetracija Kine. Još pre desetak godina, DŽonatan Holslag markirao je nekoliko „slojeva“ kinesko-indijskog rivalstva koji svakako imaju geostrategijsku dimenziju. Prvi ,,prsten“ suparništva čini spor oko pograničnih teritorija. Drugi „sloj“ rivaliteta odnosi se na privilegovanog kineskog saveznika – Pakistan – koji je istovremeno indijski višedecenijski takmac. Treća dimenzija tiče se indijsko-kineskog nadmetanja za uticaj u regionu, u državama poput Nepala ili Mjanmara. Kada je u pitanju Pakistan, aktivnost Kine ima i vojni karakter. Kina je višestruko uvećala obim trgovine sa Nepalom i Bangladešom, i tako ove dve zemlje, koje su tradicionalno bile u indijskoj sferi uticaja, približila sebi. Osetljivost Indije kada je reč o jačanju kineskog uticaja u Bangladešu i Nepalu, može i treba da se tumači sa geostrategijskog stanovišta. Ove dve zemlje deli Siliguri koridor – uski pojas indijske teritorije, čijim presecanjem preko 40 miliona stanovnika nekoliko istočnih indijskih država (Arunačal Pradeš, Asam, Megalaja, Manipur, Mizoram, Nagaland, Tripura) biva izlovano od ostatka zemlje. U eventualnom konfliktu većih razmera između dva azijska giganta, taj koridor usled njegove male širine nije teško preseći, pa operativno-strategijska situacija za Indiju, i u miru, i u eventualnom ratu ostaje trajno osetljiva i nepovoljna. Dodatni otežavajući faktor za Indiju predstavlja postojanje i delovanje u ovim provincijama različitih terorističko-pobunjeničkih grupa, osnovanih često na etničkom principu, čiji ciljevi variraju od sticanja regionalne autonomije do potpune nezavisnosti.

Poseban problem predstavljaju nerešeni granični sporovi između dva azijska giganta. Dve države su vodile pogranični rat 1962. godine, iza kojeg je ostao nerešen problem spornih teritorija, pre svega u oblasti Aksaj Čin (koju kontroliše Kina, a na nju pretenduje Indija, površine preko 40 hiljada km²) i regionu Arunačal-Pradeš (koji kontroliše Indija, a na veći deo pretenduje Kina, smatrajući ga Južnim Tibetom, površine preko 80 hiljada km²). Sveukupno, sporne teritorije imaju površinu od preko 130 hiljada km².

S obzirom da Indijski okean predstavlja ključnu pomorsku kariku za kineski izvoz u Evropu (spaja Pacifik sa Mediteranom), Kina je izuzetno zainteresovana da ovaj okean bude siguran, i da se preko njega može nesmetano da odvija pomorski saobraćaj. Kineski napori za učvršćivanjem vlastitih pozicija u Indijskom okeanu su još 2004–2005. godine u SAD-u definisani kao strategija „niske bisera“. Ova sintagma upućuje na baze i pomorske luke rasute duž pomorskih ruta koje povezuju Bliski istok sa priobalnom Kinom, potpomognute diplomatskim vezama sa važnim državama u ovim regionima. Postoje i mišljenja, koja u svom radu sumira Dejvid Bruster, da Kina strategijom „niske bisera“ u stvari sledi Mahanovu pomorsku strategiju izgradnje lanca pomorskih baza preko severnog dela Indijskog okeana, koje bi služile kineskoj RM da obezbeđuje trgovačke pravce i, moguće, dominira ovim okeanom. Posebno je, u tom smislu, indikativan slučaj saradnje Kine i Šri Lanke. Kina je, pored Pakistana, značajno pomogla Šri Lanki da njena armija konačno skrši otpor pokreta Tamilski tigrovi 2009. godine, i tako okonča građanski rat koji je trajao više od dve decenije. Prema jednom izvoru, kineske investicije u Šri Lanki premašile su vrednost od pet milijardi američkih dolara. Takođe, Kina je značajan isporučilac vojne opreme, dok kineska armija vrši obuku vojske Šri Lanke. Indijske zvaničnike posebno zabrinjava participacija velikih kineskih kompanija u rekonstrukciji/izgradnji lučkih kapaciteta u Šri Lanki. Upečatljiv je slučaj luke Hambantota čiju je izgradnju inicirala i započela Šri Lanka oslanjajući se na kineski kredit. Usled nemogućnosti dalje otplate kredita, Šri Lanka je ovu luku dala u zakup Kini na 99 godina, 2017. godine. Postoje sumnje (strahovi), ponajviše u Indiji, da ova luka može jednog dana da postane i pomorska baza kineske RM, iako zvanični Kolombo odbacuje takva nagađanja. Ipak, preterana finansijska zavisnost mogla bi da utiče na vlast Šri Lanke da načini ustupke i u pogledu baziranja kineskih plovila u svojim lukama.

S druge strane, pošto je Indija prirodno upućena na ovaj okean, njen je interes da na njemu ne dominira nijedna strana sila. Uzajamno nepoverenje između dva azijska giganta pothranjuje njihove oprečne interese i stvara uslove za nastanak i razvoj geostrategijskog nadmetanja. Za razliku od nadmetanja na kopnu, kada je reč o suparništvu dve azijske sile na moru (Indijskom okeanu), Indija je usled geografije (pa i istorije – tradicije „opipljivog“ prisustva u ostrvskim državama) u povoljnijem strategijskom položaju. Kada je reč o uticaju geografije, najpre treba istaći kako „veliki trougao indijskog potkontinenta, koji štrči južno od Evroazije, dominira celokupnim severnim delom Indijskog okeana, dajući Indiji prirodnu centralnost u regionu“. Indija, takođe, ima značajnu prednost u tom smislu da su komunikacije koje vode do njenih baza i resursa kraće nego kineske. S druge strane, kineski brodovi, zarad uplovljavanja u Indijski okean, moraju da prođu kroz uske i opasne tesnace (ponajviše kroz Malajski prolaz), i onda, kada uplove, suoče se sa vrlo neizvesnom logističkom podrškom.

Nadmetanje dve sile značajno utiče i na globalno geopolitičko prestrojavanje. Sjedinjene Države iskazuju razumevanje za Indiju, i dve zemlje su danas znatno prisnije nego što je to bio slučaj za vreme, recimo, Hladnog rata. SAD bi volele kada bi se Indija više vezala za njih, i za druge azijske sile, poput Japana. S druge strane, Ruska Federacija, s obzirom na bliske odnose sa Kinom, dolazi u nezgodnu poziciju da bira u smislu partnerstva, ako ne i savezništva, između dve najmnogoljudnije zemlje, iako bi za RF najbolji scenario predstavljao strategijski trijumvirat Rusija-Kina-Indija. S druge strane, približavanje Pakistana i Ruske Federacije poslednjih godina, ne može da ne izazove ozlojađenost u Indiji, s obzirom da u indijsko-pakistanskim odnosima važi pravilo da je „prijatelj mog neprijatelja i moj neprijatelj“. Sveukupno posmatrano, reč je o izuzetno komplikovanoj situaciji i složenom nadmetanju koje će zahtevati umešno upravljanje (kanalisanje) kako bi se izbegao najgori scenario – konvencionalni (nuklearni rat) između dve vodeće azijske države i civilizacije.

Za sada, taj rivalitet može da se definiše kao sukob niskog intenziteta, ukoliko se on shvati kao političko-vojna konfrontacija suprotstavljenih država ili grupacija, koja je ispod konvencionalnog rata, a nadilazi uobičajeno, miroljubivo nadmetanje između država. Na sreću celokupnog čovečanstva, Indija i Kina ne vode konvencionalan rat, ali njihovo geostrategijsko nadmetanje daleko je od uobičajene političke utakmice između subjekata međunarodnih odnosa. Južna Azija ostaće i u decenijama koje dolaze poligon za geostrategijsko odmeravanje dva azijska giganta. NJihov rivalitet bi mogao da zadobije sledeće nasilne forme: a) pogranični incidenti i okršaji taktičkog nivoa; b) nemiri koji bi prerasli u građanske ratove u zemljama Južne Azije, koji bi se vremenom transformisali u „posredničke ratove“, pri čemu bi Indija i Kina aktivno podupirale suprotstavljene strane; c) ograničeni oružani sukob Pakistana i Indije, uz kinesku asistenciju Islamabadu; d) sitnije provokacije i incidenti na akvatorijama Indijskog okeana između dve ratne mornarice.