Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић, универзитетски професор
Политички пејзаж Европске уније пролази кроз постепену, али дубоку трансформацију, а у срцу ове транзиције су земље Источне и Централне Европе, у којима се национални парламентарни избори више не могу сматрати само локалним догађајима, већ катализатором дубље политичке трансформације у Европи. Парламентарни избори у Мађарској и Бугарској представљају два идеална типа, али методолошки различита модела политике, а последице су веома важне за структуру моћи у Бриселу. Мађарска је модел изузетно стабилног и доминантног партијског система са врло специфичним концептом „нелибералне демократије“ и активним извозом суверенистичке идеологије, док је Бугарска, с друге стране, систем хроничне институционалне нестабилности, континуираног изборног циклуса и политичке фрагментације где популистичке и експлицитно евроскептичне снаге имају много политичког капитала.
Основна структура овог модела није само контрола изборног инжењеринга, медијског простора и економије, већ и идеолошки дискурс традиционалног конзервативизма и хришћанског идентитета, строга антиимиграциона политика и суверенизам према бриселским институцијама. Реформом изборног система у Мађарској створени су услови који погодују владајућој странци и додатно отежавају деловање фрагментисане опозиције, што је допринело њеној дугогодишњој политичкој доминацији. Али динамика опозиције у Мађарској се такође променила доласком нових политичких снага (као што је покрет Тиса на челу са Петером Mађаром) и чак и најинтегрисаније политичке структуре се суочавају са притисцима због економских криза, инфлације и политичких немира. На међународном и паневропском нивоу, парламентарна моћ Мађарске је сигурна база за пројекцију спољне моћи. Орбанов Фидес је у идеолошком вакууму откако је напустио Европску народну партију (EPP) 2021. године. Мађарска је под утицајем глобалних околности постала база за десничарске суверенистичке снаге у Европи. Бугарски систем демократије је заправо веома нестабилан, али истовремено видимо екстремни пад поверења грађана у представничке институције (веома низак одзив бирача). У таквом вакууму легитимитета, појавила су се два кључна процеса.
Немогућност формирања стабилне коалиционе владе. Ово је довело до привремених (техничких) влада председника Румена Радева и пребацило моћ на председничку канцеларију, барем привремено. Постоји простор за радикалне десничарске и проруске елементе. Највидљивија манифестација овог тренда је странка Препород са Костадином Костадиновим, који је постао лидер покрета. Као радикална антиевропска странка која се противила увођењу евра, критиковала НАТО и подржавала блиске односе са Руском Федерацијом, ова странка се развила из маргиналног покрета у једну од главних снага у националном парламенту земље током времена. Бугарски изборни синдром је микрокосмос како криза корупције и институционално изоловање традиционалних центар-десних, центар-левих странака само подстиче радикални популизам и ствара плодно тло за популизам „губитка националног суверенитета“.
Резултати и процеси мађарског и бугарског политичког контекста су преведени на европски ниво, и тако се структура Европског парламента значајно променила у будућности након европских избора 2024. и националних препорода. Постоји дуготрајна подела деснице у Европском парламенту између умеренијих конзервативних и реформистичких снага (ЕЦР) и радикалније ИД групе са политичким актерима из Мађарске и Бугарске. Такође, бугарска странка Препород постала је једна од структурних база са којом се гради нови политички покрет, заједно са немачком Алтернативом за Немачку (АфД). Ова група обухвата све оне странке које одбацују чак и умеренији суверенистички компромис и залажу се за радикално повлачење у смислу војне помоћи Украјини, отворени евроскептицизам и ревизију оснивачких уговора ЕУ. Тако су парламентарни избори у Бугарској и Мађарској омогућили су профил дуалне десничарске алтернативе у Бриселу:
Институционално оснажени суверенисти (предвођени Мађарском) су они који имају мисију да преузму контролу над главном агендом ЕУ. Радикално антисистемске снаге (у којима Бугарска игра улогу) су оне које врше идеолошки притисак са далеких маргина. Мађарска ће и даље користити своје право вета (или претњу ветом) да утиче на одлуке које захтевају једногласност, посебно у питањима спољне или безбедносне политике и санкција против Русије и проширења ЕУ; Зелена агенда: избегавање и одлагање строгих еколошких прописа како би се заштитила индустријска и пољопривредна конкурентност.
Једна компактна група (Вишеградска група В4) већ је имала своје поделе (Варшава с једне стране и Будимпешта и Братислава с друге стране у вези са ратом у Украјини). Ово сугерише формирање нове осе у Будимпешти и Братислави са неким потенцијалним савезницима у Софији и Прагу, што ће поделити Источну Европу на проевропску реформистичку и национално-суверенистичку групу. Мађарска полако тестира границе свог модела, али Бугарска је принуђена да се суочи са тешким избором: радикална изборна и уставна реформа која доноси стабилност парламентарне већине или нова врста аутократског вођства и интегрисанији однос са источноевропском геополитичком осом. Парламентарни избори у Мађарској и Бугарској откривају како унутрашња криза у Европи, историјске околности и одлуке националних елита обликују будућност Европе. Мађарска, са институционалном кризом у својим рукама, успела је да постане идеолошки и организациони мотор новог европског суверенизма.
С друге стране, Бугарска доживљава системску фрагментацију, а радикалне десничарске и геополитички ревизионистичке снаге се појављују. Ако желите да елаборирам на једном од делова овог есеја, на пример, како је нека странка прошла на изборима, како је Европски парламент гласао на изборима, колико дуго ћемо ићи даље, али и шта ће се десити следеће?
Након доласка на власт 2010. године, Фидес је реформисао изборно законодавство и 2011. године усвојио нови изборни закон. Створен је мешовити систем у којем од 199 посланика: 106 се бира већинским системом у једночланим изборним јединицама (окрузима); 93 се бира пропорционалним системом са националних листа.
Најважнији аспект овог система је такозвани „механизам компензације победника.“ У једночланим окрузима, не само да победник осваја све, већ се гласови који премашују број потребан за победу додају националној листи исте странке. Ова поставка, заједно са прецртавањем граница изборних округа, омогућава Фидесу да редовно постигне квалификовану двотрећинску већину (најмање 67% мандата) у скупштини са око 45% до 52% гласова бирача. Доминација у медијима кроз Националну медијску и комуникациону управу (NMHH) и консолидација приватних медија под утицајем провладине КЕСМА фондације такође су створили изборне услове у којима опозиција, чак и ако је на једној листи (као што је то случај за 2022. годину), не може равноправно да се такмичи у изборној трци. Бугарска има Д’Хондт систем са изборним прагом од 4% и 31 вишемандатном изборном јединицом (са специфичним изборним системом за дијаспору). Иако је (барем теоретски) овај систем веома репрезентативан, када дође до дубоке друштвене поделе, постаје извор сталне институционалне блокаде.
Низак ниво идентификације са странкама међу бирачима и ниска излазност на изборе (испод 35% на последњим изборима) доводе до релативно малих, али изузетно дисциплинованих радикализованих бирачких блокова који прелазе праг и играју кључну улогу као творци краљева. Мађарска је изградила своју спољнополитичку аутономију у Европској унији на основу специфичних односа са руским енергетским гигантима (Газпром, Росатом). Изградња и проширење нуклеарне електране Пакш II и дугорочни уговори за природни гас учинили су да Будимпешта гледа на енергетску сигурност као на национално питање, а не само као на нешто повезано са ширим геополитичким планом ЕУ. Бугарска је у парадоксалној позицији. Иако је званична Софија прекинула директно снабдевање руским гасом након почетка сукоба у Украјини и желела да се представи као лојалан партнер НАТО-а и ЕУ, управља Балканским током (продужетак Турског тока). Овај гасовод је главна капиларна линија кроз коју руски гас и даље стиже до Србије и Мађарске.
Главни алат који је развила Европска комисија за супротстављање мађарском моделу је Механизам условљености владавине права, који је уведен 2020. године. Омогућава државама чланицама да зауставе исплате из кохезионих фондова и Фонда за опоравак (Next Generation EU) ако ЕУ утврди да системске уштеде и слаба владавина права (корупција, независност правосуђа) представљају претњу финансијским интересима ЕУ. Мађарска је развила систем који аутономију чини дугорочном политичком стратегијом за преобликовање ЕУ, док је Бугарска показала институционалну анeмију у којој фрагментација постаје примарни фактор за политички радикализам. Неизбежан исход свега овога је крај монолитног проевропског консензуса и улазак Европске уније у нову еру конфронтационог, суверенистичког и дубоко поларизованог полицентризма.
Остави коментар