Нова гвоздена завеса: 1991–2022.

23/06/2022

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Завршетак Хладног рата означио је потпуни геополитички тријумф атлантизма и његове квинтесенције САД у светским пословима. На Старом континенту догодиле су се тектонске промене које су изнова актуелизовале питање „геополитичког идентитета Европе“ у новим светско-историјским околностима. На састанку Трилатерале, који је одржан од 20. до 22. априла 1991. године у Токију, разматрано је питање будућности Европе, њених граница и институционалне структуре. У вези с овом темом, присутнима је предочен занимљив извештај.

Реч је о документу који је поднео тадашњи генерални секретар ЕЗ Жак Делор, који је у име Заједнице дванаесторице предложио модел „концентричних кругова“ као начин будућег обједињавања Европе. Он је 1989. годину означио као Anno mirabilis, тј. годину када је превазиђена дотадашња хладноратовска подела Европе. Свестан да процес проширења ЕЗ представља одређени ризик, Делор је предложио постепено прикључење некадашњих комунистичких држава овом клубу. Према његовом моделу, ЕЗ би се најпре придружиле чланице ЕФТА, други концентрични круг ширења био би резервисан за државе средње Европе: Пољску, Мађарску и Чехословачку, док би се трећи концентрични круг проширења односио на земље југоисточне Европе, Балкан и СССР.

Француски политичар посебно је упозоравао да би у прелазном периоду могле да се догоде нове поделе – на богатије и сиромашније државе, што би изазвало миграције на најширој основи. Због тога је указивао на то да се процес проширења никако не одвија пре унутрашње интеграције старих чланица на најширој основи, што је подразумевало увођењење јединствене валуте. Делор је нарочито био свестан слабости источноевропских земаља „којима недостају менаџмент, административна култура и тзв. култура know–how“, која би им омогућила да ефикасно управљају тржишном либералном економијом. Ту је наслеђена и навика потчињавања државној структури и недостатак економске иницијативе, што не може бити превазиђено у кратком року.

На поменутом скупу Трилатерале – сасвим супротно Делору – већина представника „европског огранка“ ове организације заузела је став који је логично водио стварању нових линија поделе на Старом континенту. Реч је схватању које је, неколико година касније, изложио чувени теоретичар Хантингтон о томе да се „Европа завршава тамо где почињу православље и ислам“. Као заговорник преобликовања светског поретка у цивилизацијском кључу, Хантингтон је суштински обновио стару верско-цивилизацијску линију раздвајања на Старом континенту „на римски и византијски део“. Занимљиво је то што је исти став заступала и тадашња ватиканска дипломатија, а што је било у складу са стратешким савезом са САД. Атлантисте је посебно бринула појава „уједињене Немачке“ као креатора „потенцијалне Мителевропе“, која би закономерно обухватила и подручје некадашње источне Европе, које је због тога одмах стављено под војну контролу „силе с друге стране Атлантика“. На тај начин, настала је подела на „Стару и Нову Европу“, или једна врста „нове гвоздене завесе“ чији је стратегијски циљ да трајно спречи „геополитичку еманципацију Европе“, односно, савез Русије и Европе на другачијим, пре свега геоекономским основама (тзв. геополитика гаса).

У вези с овом тежњом, садашња „украјинска криза“ има и изразито духовна обележја (изјава Карла Билта о томе да Запад у Украјини ратује не против Русије него против православља), али и строго геополитичка обележја, о чему је отворено писао Збигњев Бжежински у свом знаменитом огледу Велика шаховска табла (1997) указујући на то како се на простору Украјине изнова одлучује о томе да ли ће Русија поново постати империја или ће тај статус трајно изгубити. Коначно, реализација овог стратешког циља има карактеристичан одјек и на постјугословенском простору, где подршком „независном Косову“ и „унитарној Босни“, глобални центри моћи теже коренитој измени „културно-цивилизацијске слике“ овог дела Европе, кроз подршку концепцији радикалног исламизма. На тај начин се подручје Балкана претвара у објекат атлантске геостратегије у њеном необјављеном рату против византијске (православне) Европе.

 

ЛИТЕРАТУРА:

Вукашиновић, Милорад (2021). Мислити просторно. Нови Сад: САЈНОС.

Дугин, Александар (2004). Основи геополитике I–II. Зрењанин: Екопрес.

Калајић, Драгош (1994). Издана Европа. Београд: Југославија публик.

Степић, Миломир (2016). Геополитика: идеје, теорије, концепције. Београд: Институт за политичке студије.

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања