Nova gvozdena zavesa: 1991–2022.

23/06/2022

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Završetak Hladnog rata označio je potpuni geopolitički trijumf atlantizma i njegove kvintesencije SAD u svetskim poslovima. Na Starom kontinentu dogodile su se tektonske promene koje su iznova aktuelizovale pitanje „geopolitičkog identiteta Evrope“ u novim svetsko-istorijskim okolnostima. Na sastanku Trilaterale, koji je održan od 20. do 22. aprila 1991. godine u Tokiju, razmatrano je pitanje budućnosti Evrope, njenih granica i institucionalne strukture. U vezi s ovom temom, prisutnima je predočen zanimljiv izveštaj.

Reč je o dokumentu koji je podneo tadašnji generalni sekretar EZ Žak Delor, koji je u ime Zajednice dvanaestorice predložio model „koncentričnih krugova“ kao način budućeg objedinjavanja Evrope. On je 1989. godinu označio kao Anno mirabilis, tj. godinu kada je prevaziđena dotadašnja hladnoratovska podela Evrope. Svestan da proces proširenja EZ predstavlja određeni rizik, Delor je predložio postepeno priključenje nekadašnjih komunističkih država ovom klubu. Prema njegovom modelu, EZ bi se najpre pridružile članice EFTA, drugi koncentrični krug širenja bio bi rezervisan za države srednje Evrope: Poljsku, Mađarsku i Čehoslovačku, dok bi se treći koncentrični krug proširenja odnosio na zemlje jugoistočne Evrope, Balkan i SSSR.

Francuski političar posebno je upozoravao da bi u prelaznom periodu mogle da se dogode nove podele – na bogatije i siromašnije države, što bi izazvalo migracije na najširoj osnovi. Zbog toga je ukazivao na to da se proces proširenja nikako ne odvija pre unutrašnje integracije starih članica na najširoj osnovi, što je podrazumevalo uvođenjenje jedinstvene valute. Delor je naročito bio svestan slabosti istočnoevropskih zemalja „kojima nedostaju menadžment, administrativna kultura i tzv. kultura know–how“, koja bi im omogućila da efikasno upravljaju tržišnom liberalnom ekonomijom. Tu je nasleđena i navika potčinjavanja državnoj strukturi i nedostatak ekonomske inicijative, što ne može biti prevaziđeno u kratkom roku.

Na pomenutom skupu Trilaterale – sasvim suprotno Deloru – većina predstavnika „evropskog ogranka“ ove organizacije zauzela je stav koji je logično vodio stvaranju novih linija podele na Starom kontinentu. Reč je shvatanju koje je, nekoliko godina kasnije, izložio čuveni teoretičar Hantington o tome da se „Evropa završava tamo gde počinju pravoslavlje i islam“. Kao zagovornik preoblikovanja svetskog poretka u civilizacijskom ključu, Hantington je suštinski obnovio staru versko-civilizacijsku liniju razdvajanja na Starom kontinentu „na rimski i vizantijski deo“. Zanimljivo je to što je isti stav zastupala i tadašnja vatikanska diplomatija, a što je bilo u skladu sa strateškim savezom sa SAD. Atlantiste je posebno brinula pojava „ujedinjene Nemačke“ kao kreatora „potencijalne Mitelevrope“, koja bi zakonomerno obuhvatila i područje nekadašnje istočne Evrope, koje je zbog toga odmah stavljeno pod vojnu kontrolu „sile s druge strane Atlantika“. Na taj način, nastala je podela na „Staru i Novu Evropu“, ili jedna vrsta „nove gvozdene zavese“ čiji je strategijski cilj da trajno spreči „geopolitičku emancipaciju Evrope“, odnosno, savez Rusije i Evrope na drugačijim, pre svega geoekonomskim osnovama (tzv. geopolitika gasa).

U vezi s ovom težnjom, sadašnja „ukrajinska kriza“ ima i izrazito duhovna obeležja (izjava Karla Bilta o tome da Zapad u Ukrajini ratuje ne protiv Rusije nego protiv pravoslavlja), ali i strogo geopolitička obeležja, o čemu je otvoreno pisao Zbignjev Bžežinski u svom znamenitom ogledu Velika šahovska tabla (1997) ukazujući na to kako se na prostoru Ukrajine iznova odlučuje o tome da li će Rusija ponovo postati imperija ili će taj status trajno izgubiti. Konačno, realizacija ovog strateškog cilja ima karakterističan odjek i na postjugoslovenskom prostoru, gde podrškom „nezavisnom Kosovu“ i „unitarnoj Bosni“, globalni centri moći teže korenitoj izmeni „kulturno-civilizacijske slike“ ovog dela Evrope, kroz podršku koncepciji radikalnog islamizma. Na taj način se područje Balkana pretvara u objekat atlantske geostrategije u njenom neobjavljenom ratu protiv vizantijske (pravoslavne) Evrope.

 

LITERATURA:

Vukašinović, Milorad (2021). Misliti prostorno. Novi Sad: SAJNOS.

Dugin, Aleksandar (2004). Osnovi geopolitike I–II. Zrenjanin: Ekopres.

Kalajić, Dragoš (1994). Izdana Evropa. Beograd: Jugoslavija publik.

Stepić, Milomir (2016). Geopolitika: ideje, teorije, koncepcije. Beograd: Institut za političke studije.

 

 

 

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja