Nova grčka demokratija

Autor: Nemanja Starović, istoričar

Tema ovog eseja  su rezultati vanrednih parlamentarnih izbora, koji su održani u Grčkoj 07. jula 2019. godine, iz više razloga. Prvo, iako definitivno ne spada u Bliski istok, Grčka je država koja se nalazi na njegovom obodu i sasvim sigurno je da politička zbivanja u Grčkoj, spoljna politika Grčke i njeni međunarodni odnosi se i te kako dotiču onih najvažnijih procesa na samom Bliskom istoku. Sve ovo je najmanje iz dva razloga: prvi je taj što odnosi između Atine i Ankare u velikoj meri opredeljuju dinamiku međunarodnih odnosa Turske kao jedne od najvažnijih država Bliskog istoka, a drugi je razlog svakako taj što je Grčka jedan od najvažnijih aktera u decenijski prolongiranom konfliktu u vezi sa Kiprom, a zna se da Kipar, čak i u onom najužem geografskom smislu, pripada regionu Bliskog istoka.

S obzirom da se radi o državi koju mnogi u Srbiji smatraju susedom, što fizički zapravo nije, jer nas razdvaja najmanje jedna država bilo da je Severna Makedonija, Albanija ili Bugarska, ali u istorijskom smislu grčki i srpski narod smatraju sebe susedima. Pored toga, i Grci i Srbi baštine tu vizantijsku, ispravnije rečeno romejsku kulturu i tradiciju, ali puno stvari je u našem istorijskom razvoju gotovo identično. Kada govorimo o 19. veku, borba za oslobođenje i ujedinjenje, i proces oslobađanja od osmanskog ropstva je bio manje-više identičan. I Srbija i Grčka su bile saveznice u Prvom i u Drugom balkanskom ratu, takođe i u Prvom svetskom ratu, pred kraj rata, kao i u Drugom svetskom ratu.

U veoma popularnom žanru kontrafaktualne ili alternativne istorije, kojom se bave istoričari i esejisti, romansijeri i književnici, često se, kada se razmatra nekakav alternativni model srpske istorije i razvoja nakon 1945. godine, kao referentni okvir uzima istorijski razvoj Grčke, koji je do te 1945.  bio veoma sličan našoj državi po mnogim parametrima, uključujući i one najvažnije ekonomske parametre. Kraljevina Jugoslavija i Grčka su do izbijanja Drugog svetskog rata bile parnjaci, veoma slične, veoma simetrične, a od kraja Drugog svetskog rata su razvojni putevi otišli u drugim smerovima. I Grčka je imala u Drugom svetskom ratu pored borbe protiv okupatora paralelno i svoj građanski rat između komunističkih i nacionalističkih snaga. Usled dogovora velikih saveznika Velike Britanije, Sovjetskog saveza i SAD-a, taj njihov rat se nakon 1945. drugačije završio. Umesto ulaska crvene armije iz pravca Rumunije oko njih su se iskrcale britanske snage u blizini Atine i doprinele pobedi nacionalističkih snaga zbog čega je Grčka krenula u pravcu jednog kapitalističkog privrednog modela razvoja, specifičnog razvoja neke vrste građanske demokratije, postala je jedna od članica NATO-a i razvijala se narednih decenija na jedan bitno drugačiji način.

Kada govorimo o političkom sistemu Grčke, decenijama je vladao svojevrsni duopol, što jeste karakteristično za mnoge evropske države. Postojale su dve dominantne političke stranke – jedna koja je predstavljala levicu ili levi centar i to je bila stranka koja je bila poznata po nadimku PASOK, i druga Nova demokratija koja je predstavljala desnicu, odnosno desni centar. Međutim, u poslednjih nekoliko godina u Evropi dolazi do poremećaja tog sistema političkog duopola u gotovo svim evropskim državama. Tako je došlo i do određene promene na političkom reljefu Helenske republike – nema više političkog duopola u Nemačkoj koji su činili CDU i CSU, s jedne strane i Socijal-demokrate sa druge. Na to su ukazali i poslednji parlamentarni, ali pogotovo ovi evropski izbori koji su održani u maju, tako da sada u Nemačkoj imamo i Zelenu stranku kao veoma važan faktor koja se po anketama čak bori i za prvo mesto, a imamo i Alternativu za Nemačku i još neke druge partije. U Velikoj Britaniji, koja je decenijama poznata po svom duopolu laburista i konzervativaca, rezultati evropskih izbora su pokazali da imamo i Bregzit partiju i Liberalne demokrate koje su po anketama prešle po dvadesetak procenata podrške. I u Francuskoj imamo potpuni krah, recimo Socijalističke partije, imamo jedan novi pokret Emanuela Makrona, imamo isto tako porast Zelenih koji ostvaruju dvocifrene rezultate. Španija, koja je bila klasični politički duopol, sada ima četiri velike političke stranke. Taj talas promena nije zaobišao ni Grčku. Možemo tu navesti i Italiju i mnoge druge evropske države.

Ono što je zanimljivo u Grčkoj je da nije došlo do potpune fragmentacije političke scene, nije došlo do situacije da je duopol zamenjen sa sistemom četiri ili pet velikih stranaka, već do toga da se PASOK kao vodeća stranka levog spektra potpuno urušila, a da je njeno mesto pre nekoliko godina zauzela jedna do tada veoma mala stranka levice sa jednim komunističkim poreklom, pod imenom Siriza, koja je praktično preuzela gotovo sve glasače PASOK-a, a uspostavljeno je jedno novo ravnotežno stanje, ako se tako može nazvati, gde opet postoje dve dominantne političke stranke – tu je Nova demokratija, ali je PASOK svoje mesto ustupio Sirizi.

Rezultati izbora koji su održani 07. jula 2019.

Ovi izbori su bili vanredni samo po tome što su održani nekoliko meseci ranije u odnosu na redovan rok, a bili su proizvod činjenice da je vladajuća Siriza na izborima za Evropski parlament u maju doživela veliki poraz, a sam premijer Aleksis Cipras je sazvao vanredne parlamentarne izbore za 07. jul. U skladu sa očekivanjima, Siriza Aleksisa Ciprasa je te izbore izgubila, dobila je svega 31.5% glasova dok je opoziciona Nova demokratija dobila nepunih 40%.

Ono što je zanimljivo jeste izborni sistem koji vlada u Helenskoj republici koji je unekoliko sličan našem, ali sa dve bitne razlike. Prvo, izborni cenzus iznosi 3%, a ne 5% kao što je to kod nas, i druga daleko bitnija razlika je u tome što je zarad političke stabilnosti uvedeno zakonsko pravilo po kojem se 250 od 300 mesta u parlamentu deli proporcionalno broju osvojenih glasova. Kod nas se 250 poslaničkih mesta deli proporcionalno političkim listama, dok dodatnih 50 mesta dobija ona politička lista, grupacija, ili stranka koja je na izborima pobedila. Dakle, Nova demokratija, odnosno Siriza je na prethodnim izborima dobila taj bonus od 50 dodatnih poslaničkih mandata. Tako vidimo da je razlika u procentu glasova između Nove demokratije sa 39.9 i Sirize sa 31.5 jedva 8.5%, ali kada pogledamo broj mandata, Nova demokratija ima 158 poslaničkih mesta, a Siriza 86. To jeste jedan veoma interesantan model. Postojale su čak ideje u nekim drugim državama poput Italije da uvedu u svoje državno zakonodavstvo nešto slično kako bi došlo do stabilizacije političkog sistema. Činjenica je da je u Italiji od Drugog svetskog rata pa sve do danas, svaki mandat parlamenta imao prosečno barem tri vlade koje su iz njega proizlazile. Dakle, za jedan četvorogodišnji mandat su se menjale prosečno tri vlade, a dešavalo se da to bude i više.

Pobedu na izborima je odnela Nova demokratija, stara, duboko ukorenjena politička stranka, koja se definiše kao stranka desnice, odnosno desnog centra. Ona je deo ove panevropske političke grupacije koja se zove Evropska narodna partija koju čine stranke konzervativnih demohrišćanskih opredeljenja iz Evropske unije, a pridružene su im stranke sličnih ideoloških opredeljenja iz drugih evropskih država. Članice EPP – Evropske narodne partije su nemački demohrišćani, francuski republikanci, recimo Forca Italija (Forzza Italia) Silvija Berluskonija u Italiji i Narodna partija u Španiji, dakle uglavnom velike, tradicionalne i dobro ukorenjene stranke u evropskim društvima. Evropska narodna partija je i na ovim evropskim izborima ostvarila relativnu pobedu i ima najveću grupaciju u novom sazivu Evropskog parlamenta. Kada govorimo o našoj državi, pridružene članice Evropske narodne partije su Srpska napredna stranka i Savez vojvođanskih Mađara, a one ne mogu biti još punopravne evropske partije jer Srbija nije članica Evropske unije.

Ono što je takođe zanimljivo kada govorimo o ovim izborima je da su oni održani 07. jula, a izborne procedure u Grčkoj su takve da, u roku od 24 časa nakon izbora mogu da se proglase izborni rezultati. Dakle, bez obzira na to što uvek i svugde, pa tako i u Grčkoj, postoje situacije da postoje neke sitne nepravilnosti na jednom, dva, tri ili više biračkih mesta, ne čeka se ponavljanje izbora na nekom malom broju biračkih mesta koji suštinski ne može da utiče na rezultat, te ne može da dođe do pomeranja u broju mandata niti za jednu političku stranku. Kod nas se to često dešava, pa se čeka još nedelju ili dve da se utvrde konačni rezultati, a uglavnom prođe dve ili tri sedmice u najmanju ruku, nekad i duže od izbornog dana do zvaničnih izbornih rezultata. U Grčkoj je to definisano mnogo drugačije, proglašavaju se izborni rezultati bez obzira na te sitne nepravilnosti koje ne mogu uticati na konačni rezultat, tako da je recimo, novi premijer izabran u parlamentu već dva dana nakon izbora – 07. jula su održani izbori, 08. jula su se znali rezultati i 09. jula je novi premijer praktično stupio na dužnost.

Premijer Grčke je već nekoliko sedmica Kirijakos Micotakis koji ima jedno interesantno političko stablo. Inače to kod nas uglavnom nije slučaj, retki su aktuelni i aktivni političari u Srbiji, ili oni koji su bili u prethodnim decenijama, koji imaju u okviru svog porodičnog stabla nekoga ko je obavljao visoku političku dužnost. Nije to samo stvar u Grčkoj, imamo situaciju veoma sličnu i u Francuskoj, Velikoj Britaniji i u Španiji gde se to smatra uobičajenim. Naime, otac Kirijakosa Micotakisa je dobro poznat Konstantinos Micotakis koji je bio grčki premijer od 1990. do 1993. godine. Kao diplomatski poslanik često je boravio u Srbiji, tj. tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji i u okolnim državama. Ova dinastija se ne može prosto  nazvati dinastijom Micotakis, jer je ispravnije nazvati je političkom dinastijom Vanizelos-Micotakis-Bakojani. Pradeda-ujak novog premijera Grčke je bio Elefterios Venizelos (u većini naših gradova imamo ulice koje nose njegovo ime), premijer Grčke u više mandata, čak i tokom Prvog svetskog rata. Politika Grčke u vreme Prvog svetskog rata bila veoma podeljena. Kralj Konstantin je bio pristalica striktne neutralnosti Grčke i neučešća u Prvom svetskom ratu, dok se premijer Elefterijas Venizelos zalagao za priključenje Grčke silama Antante iskreno verujući u to da će Britanija, Francuska i njene saveznice biti sile pobednice u Prvom svetskom ratu, što se i pokazalo. On se godinama, od 1914. do 1916. oštro sukobljavao sa svojim suverenom, sa grčkim kraljem Konstantinom, na kraju je čak ušao i u otvoren sukob, formirao nekakvu svoju paradržavnu tvorevinu, odneo pobedu u tom sukobu i pred kraj rata uključio Grčku u Prvi svetski rat  na strani sila Antante, prikupio čak devet divizija grčke armije – pojedinačno najveći kontigent na Solunskom frontu koji je zajedno rame uz rame sa srpskim i francuskim vojnicima učestvovao u proboju Solunskog fronta, koji je pak doveo do pobede saveznika u Prvom svetskom ratu. On je izuzetno značajna politička ličnost koja se sa pravom smatra i u našoj istoriografiji velikim prijateljem srpskog naroda. NJegov sin Sofoklis Vanizelos je u tri veoma kratka navrata, jednom 1944. godine, posle 1950. i 1951. obavljao takođe dužnost grčkog premijera.

To porodično stablo se u političkom smislu ovde ne završava, s obzirom da je rođena sestra Kirijakosa Micotakisa, tadašnjeg premijera, Dora Bakojani takođe istaknuta politička ličnost u Grčkoj. Ona je obavljala dužnost ministra spoljnih poslova Grčke od 2006. do 2009. godine. Pre toga je bila gradonačelnica Atine kao grčke prestonice. Zanimljivo je da je ona takođe izdanak Nove demokratije i u jednom momentu je ušla u sukob sa partijskim rukovodstvom, te je formirala sopstvenu stranku da bi se posle nekoliko godina vratila u okvire Nove demokratije.

Pored vanrednih parlamentarnih izbora koji su održani 07. jula, održani su i izbori za nekoliko lokalnih samouprava, a najvažniji među njima su izbori za gradonačelnika Atine. I na izborima za gradonačelnika Atine održanim 07. jula pobedio je mladi Kostas Bakojani, dakle sestrić premijera Kirijakosa Micotakisa. Tako da s pravom možemo ovu dinastiju nazvati Vanizelos-Micotakis-Bakojani, pošto su dva Vanizelosa bili premijeri Grčke, Elefterios svakako mnogo značajniji, dva Micotakisa su za sada bila premijeri Grčke, dok imamo Doru Bakojani još uvek aktivnu političarku koja je bila ministarka spoljnih poslova i gradonačelnica Atine, a i njen sin, sestrić sadašnjeg novog premijera je novi gradonačelnik Atine koji je preuzeo dužnost u septembru.

Treba predstaviti i ličnost i delo doskorašnjeg premijera Grčke Aleksisa Ciprasa, jedne veoma zanimljive i po mnogo čemu kontroverzne političke ličnosti. NJegova politička biografija, a naročito ovih poslednjih par godina dok je vodio vladu u Atini umnogome objašnjavaju političku dinamiku na čitavom evropskom kontinentu, ako ne i šire. Naime, Grčka se od 2009. godine našla u periodu jedne veoma ozbiljne i veoma duboke ekonomske krize, krize suverenog duga kako je nazivaju, koja je došla kao direktna posledica Velike svetske ekonomske krize iz 2008. godine. U središtu te prve finansijske krize su bile Sjedinjene Američke Države, koja je potom postala u širem smislu ekonomska kriza, a na kraju se završila kao kriza zaposlenosti. Dakle, iako su se u njenom središtu nalazile mnoge druge evropske države, po posledicama je ona bila najizraženija u Grčkoj. Grčka je od ranije imala visoke stope zaduženosti, stope javnog duga (naš narod koristi izraz „dužan kao Grčka“), a pokazalo se da je te 2009. godine vlada sistematski godinama unazad lažirala statističke podatke, da je skrivala stvarnu visinu svog javnog duga, da je skrivala političkim manevrima iznos svog budžetskog deficita svake godine, koji je bio daleko veći nego što je prikazivala organima Evropske unije, a podsetićemo da je Grčka granica Evro zone, te da na tako nešto apsolutno nema prava. Grčka je tako krajem pretprošle, a početkom prošle decenije, dostigla neverovatne iznose javnog duga, preko 300 milijardi evra, udeono javni dug je bio oko 180% bruto društvenog proizvoda (podsetićemo da kriterijumi iz Mastrikta propisuju državama članicama Evropske unije i Evro zone da njihov javni dug ne bi smeo da pređe 60% bruto društvenog proizvoda). Razloge možemo tražiti i u visokim stopama korupcije, jednoj specifičnoj političkoj kulturi, ali činjenica je da su se oni u toj krizi našli. Grci su bili izloženi veoma restriktivnim merama od 2010. godine pa na dalje, koje su podrazumevale drastično smanjenje plata u javnom sektoru, drastično smanjenje penzija, (prosečne penzije koje su dostizale i do 1000 evra morale su da budu smanjene za više stotina evra, u nekim slučajevima prepolovljene na pola ili čak na trećinu), ukinuto je pravo na trinaestu penziju, na trinaestu i četrnaestu platu u javnom sektoru, uvedene su veoma oštre mere koje su dovele i do drastičnog pada zaposlenosti, rasta broja nezaposlenih ljudi, i sve to je podiglo tenzije u Grčkoj.

Grčka koja je poznata po veoma užarenom shvatanju političkog života, imala je gotovo svakodnevno demonstracije na ulicama Atine, a demonstracije su u određenim slučajevima dobijale i svoj nasilni karakter. Kao rezultat takve političke uzburkanosti, na izborima koji su održani u januaru 2015. godine, apsolutnu većinu dobija, u tom momentu relativno nova stranka, stranka koja nije bila formalno nova pošto je postojala od ranije kao marginalna politička stranka. Izbore dobija Siriza, stranka Aleksisa Ciprasa sa obećanjem da će prekinuti sa svim merama štednje, da će reći odlučno „NE“ međunarodnim kreditorima, Briselu, Svetskoj banci, Međunarodnom monetarnom fondu, da će vratiti sudbinu grčkog naroda u njihove ruke, i da će prosto početi da sprovodi razvojnu umesto restriktivne politike – politike štednje. Oni dobijaju apsolutnu većinu na izborima i zaista pokušavaju da sprovedu takve mere. Međutim, reakcije međunarodnih kreditora, pre svega „finansijske trojke“ kako se zvala i kojom se upravljalo iz Brisela i Berlina, su bile takve da je pritisak na vladu u Atini, vladu Aleksisa Ciprasa, bio sve veći, da nikakvog popuštanja nije bilo, da bismo krajem juna 2015. godine došli u situaciju da Grčka nije uspela da isplati dospevajuću ratu duga Međunarodnom monetarnom fondu. To je bio prvi slučaj u istoriji da jedna zemlja razvijenog sveta, jedna po svim ekonomskim parametrima razvijena zemlja, a ne zemlja u razvoju, nije uspela da plati ratu MMF-u, što je dovelo do kompletne političke i ekonomske krize u Grčkoj i krize u međunarodnim odnosima Grčke. U takvim okolnostima premijer Aleksis Cipras se odlučuje za onu poslednju kartu iz špila koju je imao na raspolaganju, poslednju meru, a to je da raspiše referendum koji je održan 05. jula 2015. godine gde će još jednom pitati narod da li stoji iza njegove politike da se odbiju ultimatumi međunarodne trojke i da se istraje u tim merama bez obzira na posledice koje će uslediti. Na tom referendumu Cipras dobija veliku podršku naroda od preko 60% građana uz veliku izlaznost koja je i sama bila preko 60%. Građani su, dakle, dali podršku da istraje u toj borbi protiv međunarodnih kreditora i svetske finansijske trojke. Međutim, nakon takvih rezultata referenduma, dolazi do dodatnog stezanja, dolazi do zatvaranja banaka, stvaraju se redovi ispred bankomata sa  kojih se ne može podići više od 200 evra, pa zatim i manje od toga, zatvaraju se sve filijale, nastaje potpuna panika, nastaje situacija da se vlada suočava sa tim da neće moći da isplati ni penzije ni plate u javnom sektoru. Dakle, dolazi do jednog potpunog finansijskog kraha države, koji je vodio ka ekonomskom slomu. U takvoj situaciji, već 12. jula, samo sedam dana nakon referenduma na kojem je dobio podršku građana Grčke da istraje u svojoj politici, Aleksis Cipras ipak kapitulira i potpisuje uslove sa kreditorima koji su po mišljenju mnogih čak gori od onih o kojima se narod izjašnjavao sedam dana ranije. Dolazi do jedne, po mnogo čemu, političke kapitulacije Aleksisa Ciprasa. Međutim, nakon toga se dešava nešto što niko nije očekivao. Ciprasa napušta njegov ministar finansija, Janis Farufakis, koji je smatrao da treba ostati dosledan merama otpora prema kreditorima, napušta ga i jedan broj poslanika njegove Sirize, i on se u takvim okolnostima odlučuje da raspiše vanredne parlamentarne izbore za 20. septembar 2015. godine. Kao neko ko je izneverio volju svojih birača, ne samo sa januarskih izbora već i volju građana Grčke svega sedam dana nakon referenduma 05. jula, on raspisuje izbore na kojima opet odnosi pobedu, izgubivši u apsolutnom broju mandata samo dva ili tri mandata. Dakle, opet dobija preko 150 mandata u parlamentu. Jedan po mnogo čemu neuobičajen i neočekivan rezultat, koji se jedino može objasniti na taj način da je u shvatanju građana Grčke bilo to da se Aleksis Cipras borio i da je dao sve od sebe, da je pokušao sve što je bilo moguće i nemoguće da se odupre međunarodnim kreditorima i finansijskoj trojci, ali da su okolnosti bile takve da nije uspeo uprkos svom zalaganju. I pored jednog potpunog preokreta koji se desio posle svega sedam dana u julu 2015., on u septembru ponovo dobija izbore i privodi svoj mandat do 2019. godine kraju iako su izbori imali karakter vanrednosti zbog svega nekoliko meseci ranije.

Kada se sumira mandat Aleksisa Ciprasa valja spomenuti i za nas bitan Prespanski sporazum koji je postignut između Atine i Skoplja. Sporazum je postignut oko imena nekadašnje Republike Makedonije, danas Severne Makedonije. Nesporazum je trajao punih 25 godina i s jedne strane je bizaran, a  sa druge komplikovan politički konflikt koji se doticao identitetskih pitanja. Činjenica je da Grčka nije htela da dozvoli da Republika Makedonija koristi taj naziv, čak ni da u tom nazivu kakav god dogovor bio postignut, ne sme da koristi pojam Makedonije jer to implicira jedno grčko istorijsko nasleđe, pa čak u nekim tumačenjima implicira i određene teritorijalne pretenzije Skoplja prema tzv. Egejskoj Makedoniji, Egejskom delu Makedonije koji jeste deo Severne Grčke. Međutim, u sklopu svoje ukupne spoljnopolitičke strategije Aleksis Cipras odlučuje da napravi tu vrstu iskoraka i da sa premijerom Zoranom Zaevim postigne sporazum u kojem bi se obe strane odrekle nekih od svojih početnih pozicija. Makedonija je ipak pristala na to da promeni svoje ime iz Republika Makedonija u Republika Severna Makedonija, što je sprovedeno na jedan prilično nedemokratski način, s obzirom da je vlada u Skoplju potpuno ignorisala rezultat referenduma koji je sama raspisala i na koji je izašlo svega 36% građana, daleko manje od propisanog cenzusa od 50% izlaznosti, i time je Skoplje zarad sprovođenja sporazuma žrtvovalo jedno od osnovnih postulata demokratije koji govori o suverenosti naroda i suverenosti narodne volje. I nije sigurno da smo još videli sve negativne posledice takve odluke. S druge strane, vlada Aleksisa Ciprasa u Atini odustaje od nekih svojih pozicija dozvolivši da pored promene imena iz Republika Makedonija u Republika Severna Makedonija, Makedonci zadrže pravo da koriste epitet „makedonski“ kada govore o svojoj nacionalnosti i o svom jeziku. Cipras je imao relativno snažan otpor prema takvom rešenju na političkoj sceni Grčke, čak je možda najveći otpor imao u redovima svoje koalicije, jer je 2015. pored Sirize koaliciju činila jedna mala desničarska stranka Nezavisni Grci, Panosa Kamenosa, koji je pokušao da kroz otpor Prespanskom sporazumu podigne profil svoje političke stranke što mu nije uspelo s obzirom da je Cipras uspeo u parlamentu da skupi većinu sa nekoliko veoma malih političkih stranaka kojima je zamenio Panosa Kamenosa. Zanimljivo je i to da se Prespanskom sporazumu protivila i Nova demokratija koja je sada ponovo vladajuća stranka u Grčkoj, ali to protivljenje nije bilo po karakteru takvo da se ide do kraja. I sam Kirjakos Micotakis i drugi prvaci Nove demokratije su se u svojim govorima i javnim nastupima zalagali protiv Prespanskog sporazuma sa Skopljem, ali Nova demokratija nije upotrebila sve one ustavne mehanizme koje je imala na raspolaganju kako bi sprečila usvajanje tog sporazuma. Takav stav Nove demokratije se može tumačiti samo na jedan jedini način, a to je da su ipak bili svesni da je bilo potrebno da se taj pomalo bizarni, višedecenijski konflikt konačno završi i da je mnogo bolje da tu gorku pilulu proguta Aleksis Cipras nego da taj posao ostane njima sutra nakon izbora kad dođu na vlast, kao što su i došli. U krajnjoj liniji i sam Micotakis je uoči izbora, odgovarajući na pitanja da li će on kada dođe na vlast poništiti Prespanski sporazum, govorio da se međunarodni dogovori moraju poštovati i da on nije srećan zbog toga što je njegov politički rival Aleksis Cipras taj sporazum postigao, ali da će ga on svakako poštovati. U prvim intervjuima nakon dolaska na vlast, nakon izbora od 07. jula, on je govorio o tome da bi se neki elementi sporazuma možda mogli preispitati, da možda treba razmisliti o dinamici njegovog sprovođenja itd. ali po svemu sudeći, od suštinskog preispitivanja Prespanskog sporazuma neće biti ništa. I treća stvar koja je jako važna, kada govorimo o vladavini Aleksisa Ciprasa, to je da je na geopolitičkom planu on napravio jedan veoma krupan zaokret. Naime, nakon izbora od 25. januara kada Siriza dolazi na vlast, oni dolaze kao jedna striktno levičarska stranka, komunističkog nasleđa, a izborna pobeda u njihovom štabu se slavi uz komunističke i partizanske pesme, kao što je „O bella ciao“, pesma italijanskih partizana. Dolaze sa, uslovno rečeno, bremenom stranke koja se percepira kao produžena ruka Moskve, kao neko ko je u geopolitičkom smislu orijentisan prevashodno prema Ruskoj federaciji pre nego li prema ostalim geopolitičkim akterima, da bi u svega dve ili tri godine došlo do potpunog zaokreta. U toku vladavine Aleksisa Ciprasa dolazi do najvećeg zaoštravanja odnosa između Atine i Moskve, možda čak od perioda Drugog svetskog rata pa do danas, dolazi do proterivanja nekih ruskih diplomata, optužbe za njihovo mešanje u unutrašnje stvari Grčke i za opstrukciju sprovođenja Prespanskog sporazuma, podmićivanje nekih episkopa Grčke pravoslavne crkve, zabrane zamene tih diplomata drugim diplomatama iz Moskve, pa čak i do određenih detalja u vezi sa različitom vrstom mešanja ne samo ruskih diplomata koji su proterani već i nekih ruskih oligarha ili tajkuna, što nužno i posledično vladu Aleksisa Ciprasa mnogo snažnije okreće prema zapadnoj hemisferi, odnosno prema SAD-u. Dakle, stranka koja je došla kao naslednik komunističke baštine se okreće prema Vašingtonu, zaključuje veoma lukrativne, veoma  značajne poslove u vezi sa nabavkom američkog naoružanja za modernizaciju postojećih aviona tipa F16, a to su poslovi čiji se obimi mere milijardama dolara.

Ono zbog čega je ovo sve važno, jeste uloga Grčke za Bliski istok, a u celini je najvažnija zbog toga što taj dugotrajan tinjajući konflikt između Grčke i Turske u velikoj meri definiše političku dinamiku i bezbednosnu dinamiku na Bliskom istoku. Grčka i Turska u formalnom smislu jesu saveznice s obzirom da su članice NATO alijanse ali veoma često posmatraju jedna drugu preko nišana. Svakodnevno postoje razmirice oko razgraničenja na moru, kao i vazdušni okršaji i praćenje vojnih aviona Grčke, odnosno Turske, incidenti većih ili manjih razmera, a poznato je da je bilo čak i vatrenih okršaja među kojima se svakako ističe onaj direktan vojni sukob koji su Grčka i Turska imale 1974. godine na Kipru. U građanski rat koji je na tom ostrvu, nekadašnjoj britanskoj koloniji, izbio direktno, uključila se 1974. godine i turska vojska koja je izvršila invaziju na sever Kipra, a u odbrani Kipra su takođe direktno učestvovale zvanične jedinice grčke armije. To je jedini zabeleženi slučaj direktnog vojnog sukoba dve države članice NATO saveza, a sa druge strane postoje tumačenja po kojima je činjenica da su obe države u tom trenutku bile članice NATO-a zapravo doprinela tome da ne dođe do potpunog i totalnog rata između Grka i Turaka. Taj rat su Grci izgubili, to je takođe važno napomenuti. Oni nisu uspeli da zaustave tursku invaziju na sever Kipra, Turci su postigli svoj strateški cilj – da zauzmu trećinu ili nešto preko trećine ostrva. To bolno iskustvo iz 1974. je u velikoj meri oblikovalo političku dinamiku u Grčkoj godinama i decenijama koje su sledile. Direktno, ono je dovelo do pada pukovničkog režima, do povratka demokratije, ali je i uverilo Grčku da mora drastično jačati svoje oružane snage. Ako pogledamo snagu Grčke armije danas, ona je izuzetno velika, potpuno neproporcionalna veličini i grčke populacije, i grčke ekonomije. Grčka koja se po broju stanovnika nalazi negde na 90. mestu, od 193 članice UN-a, ima po objektivnim procenama 28. armiju po snazi na svetu. Grčka ima armiju koja se po broju vojnika svakako ne može meriti sa Turskom, jer Turska ima 8 puta više stanovnika, ali Grčka recimo po broju i kvalitetu borbenih aviona apsolutno parira Turskoj.

U najnovijem dobu Grčka je takođe veoma važna ako se gledaju neki širi geopolitički projekti velikih sila. Planiran je istočno-mediteranski gasovod koji je zajednički projekat Kipra, Grčke i Izraela, a koji veoma snažno u političkom smislu podržavaju SAD. U poslednjih desetak godina su otkrivena veoma velika nalazišta zemnog gasa, kod obala Izraela. Takođe se vrše intenzivno ispitivanja oko samog Kipra kako sa njegove južne, tako i sa severne strane, a isto tako u blizini grčkog ostrva Krit već postoji eksploatacija gasa. Ono što je plan Atine, Nikozije i zvaničnog Jerusalima jeste da se uz podršku SAD-a izgradi gasovod koji bi upravo gas sa tih naftnih polja na obalama Izraela, preko Kipra, grčkog Krita i same Grčke prevozio do Južne Italije i učestvovao u snabdevanju država članica Evropske unije gasom. Ovaj važan geopolitički projekat se često naziva nekakvom Helens-jevrejskom alijansom. S  druge strane, deo centralno-istočne Evrope je obuhvaćen kineskim projektom „17+1“. To je format koji je Kina pokrenula pre nekoliko godina za koji je u stratu opredelila nekih 10 milijardi dolara za investicije u države koje su mahom članice EU, ali i one koje su kandidati na zapadnom Balkanu kako bi se osnažila infrastruktura na pravcu sever-jug. Vrlo je zanimljivo da kad pogledamo transportne strategije EU uglavnom najvažniji infrastrukturani projekti kada govorimo o autoputevima, o železnici, idu pravcem istok-zapad, a ne postoje neki adekvatni podsticaji za povezivanje Istočne i Centralno-istočne Evrope po liniji sever-jug. Kinezi su to prepoznali i ušli u projekat sa pozamašnim sredstvima, pre svega prvo u Mađarskoj, potom u Grčkoj i u Srbiji. Kao ključne tačke svoje ekonomske penetracije u ovaj deo Evrope, kupili su najznačajnije luke u Grčkoj, pre svega luku Pirej nadomak Atine, a razvijaju i železničku mrežu, brze pruge koje bi trebalo da vode od luke Pirej do Soluna, preko Skoplja i Beograda do Budimpešte, i ona već predstavlja najznačajnije saobraćajno čvorište ovog dela Evrope, te u sklopu toga i mi gradimo čuvenu brzu prugu Beograd – Budimpešta brzine 200km/h.

Za nas je Grčka važna i zbog toga što predstavlja državu članicu Balkanske kvadrilaterale, Balkanske četvorke ili Krajovske grupe, kako se još naziva zajedno sa Srbijom, Bugarskom i Rumunijom. Politička scena Evropske unije je takva da osim velikih država kao što su Nemačka i Francuska, do juče Velika Britanija koja će do 30. oktobra napustiti EU, dakle osim najvećih država koje imaju svoj snažan glas u Briselu i Strazburu, manje države moraju nužno da se udružuju kako bi se njihov glas čuo. Tako da već postoje što formalne što neformalne grupacije koje funkcionišu u okviru sistema EU, a najpoznatija je Višegradska četvorka koju čine Poljska, Slovačka, Češka i Mađarska, postoji i neformalno grupisanje nordijskih država, južnoevropskih država, postoji i grupacija Beneluks – Holandija, Belgija i Luksemburg. U svemu tome i mi moramo razmišljati kako ćemo sutra ili prekosutra kada postanemo deo članica EU, kako ćemo obezbediti da se naš glas u Briselu bolje čuje. Jedna od ideja koja je pokrenuta pre nekoliko godina i koja može imati potencijal u budućnosti, jeste ta Balkanska kvadrilaterala, koju pored tri članice EU – Rumunije, Bugarske i Grčke čini i Srbija. S obzirom da se radi o četiri države koje baštine već spomenutu romejsku tradiju i koje se nalaze pred sličnim političkim i geopolitičkim izazovima u tom smislu i uloga Grčke može biti veoma važna.

Zaključak je da je i u perspektivi Vašingtona uloga Grčke na Balkanu izuzetno velika. Svi koji prate geopolitička zbivanja znaju da je Ankara danas sve samo ne pouzdani saveznik SAD-a, dakle Turska kojoj je već isporučen protivraketni sistem S400 od strane Ruske federacije, država koja ima svoju samostalnu politiku na području Bliskog istoka, koja učestvuje u tom formatu i stane zajedno sa Rusima, Irancima i Sirijskom vladom Bašara el Asada. Što se više Turska lomi na geopolitičkom planu to je za Vašington Grčka važnija kao njen strateški saveznik. Ako država koju i Srbi i Srbija i Srbi u Republici Srpskoj smatraju izuzetno prijateljskom može biti nekakva vodilja i za naše aranžmane sa političkim zapadom, to može biti pozitivno. Da li će to biti slučaj zavisi od toga da li će postojati dobra volja pre svega u Vašingtonu da ponudi neku vrtu aranžmana koji će uvažavati barem delimično neke nacionalne interese. Ali u tom mogućem scenariju koji se razrađuje, a koji svakako nije jedini mogući, format Balkanske četvorke u kojem učestvuju Bukurešt, Sofija, Beograd i Atina može biti izuzetno značajan, a kada se pogleda i neka dalja budućnost, to jeste grupacija država čiji bi zbir glasova, zbir snage i zbir političkih potencijala mogao da dovede do toga da se interesi svake od ove četiri pojedinačne države daleko lakše zadovoljavaju unutar evropskih institucija u Briselu.