Политика опортунитета међу Србима у Угарској

27/02/2021

Аутор: др Милош Савин, историчар

НОТАБИЛИТЕТИ

У процесу фракционашења и десолуције, велике, јединствене, Српске народне слободумне странке, као једна од струја ће се издвојити групација позната као нотабилитети. Тај термин се односио на опозицију Бечкеречком програму унутар саме Милетићеве странке, која је још четири године након његовог усвајања, сматрала да се мора одустати од појединих амбициозних циљева овог програма; пре свега се то односило на борбу за права немађарских народности у оквиру независне Угарске, као и на борбу за ослобођење читавог српства, јужно од Саве и Дунава. Њихова политика се односила на деловање у оквиру српских аутономних црквено-школских органа у Угарској. Ова група ће се званично издвојити из Српске народне слободоумне странке 1884. године, усвајањем Великокикиндског програма. Због инсистирања чланова ове струје на свом узгледу, противници ће их подругљиво, иронично и пежоративно прозвати нотабилитетима. Тим термином је у историјској науци обухваћена ова група, условно речено, опортунистичких политичара.

Још 1871. године, у последњој години мандата грофа Ђуле Андрашија, угарска влада је покушала да формира опозицију Милетићу и његовој странци од групе конзервативно-клерикалних српских политичара, окупљених око часописа Србски народ, ког је уређивао окорели десничар, Јован Грујић Јота. Андраши је ступио и у контакт са намесничком владом у Кнежевини Србији и са њом пронашао заједнички језик, пошто је намесник Миливоје Петровић Блазнавац сматрао Милетића за ниткова ког треба обесити. Милетић и његови истомишљеници су имали огромна очекивања од Кнежевине Србије. Тражили су да Србија активном политиком издејствује ослобођење и уједињење српског народа који се налазио под Турцима у Старој Србији и Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао управо у систему власти у Кнежевини Србији. Сматрао је да само модерна, демократска и либерална Србија која поштује грађанска права, може да испуни националну мисију. Неуспела акција Милетићеваца из Уједињене омладине српске да изазову устанак на Балкану, помало је угасила жар међу његовим следбеницима, а дошло је и до помирљивијих тонова. Михаило Полит Десанчић, Милетићев ученик и политички саборац, у часопису Народ је написао неколико критичких текстова на рачун Светозара Милетића. Часопис Народ Јована Суботића је основан са циљем да подржава Српску народну слободоумну странку, али на умеренији начин од Заставе. Такав развој догађаја је утицао да на Другој бечкеречкој конференцији буде извршена ревизија Бечкеречког програма, али се није одустало од основних начела.

Уз помоћ угарске владе, клерикално-конзервативни кругови су се окупили око Ђорђа Стратимировића, који је прокламовао свој програм 1872. године. Стратимировићев програм је био знатно умеренији од Бечкеречког, али не и потпуно помирљив. Према Закону о аустро-угарској нагодби и Закону о народностима, овај документ је био неодређен. Бираним речима, Стратимировић их је проглашавао као политичку реалност, под условом да се исправе и допуне. Међутим, у намери да формира своју странку и опонира Милетићу, Стратимировић је доживео велики неуспех. Између осталог, Стратимировићу је из фокуса побегло питање хрватско-угарске нагодбе. Наиме, Српска народна слободоумна странка из Угарске и Народна странка из Хрватске и Славоније су до 1873. године чиниле несаломиви опозициони блок. Међутим, 1873. године, долази до споразума између хрватске Народне странке и угарске владе, усвајањем ревидиране хрватско-угарске нагодбе. Хрватски народњаци су на овај начин срушили заједнички српско-хрватски опозициони блок, што је уздрмало политику Српске народне либералне странке. Остајање појединих посланика Српске народне слободоумне странке уз хрватске народњаке, а потом и учешће у власти, представља прво отворено иступање нотабилитета. Исте 1873. године укинута је и Војна граница, за коју се слободно може рећи да је била касарна Милетићеве странке. У страху од Милетићевих присталица које је на простору од Тисе до банатских Карпата предводио српски Катон из Панчева, др Светислав Касапиновић, угарска влада није смела да претера са репресијама. Ипак, многи угледни Срби из Војне границе попут Касапиновића, нашли су се на удару мађарских шовинистичких кругова, оличених у Либералној странци Калмана Тисе. Самог Касапиновића то није спречило да настави политичку борбу у оквирима Српског црквено-народног сабора, а био је истакнут и у културним и црквеним активностима.

Када је у питању суштина нотабилитетске политике у Војводини, њу представља политичко деловање сомборског посланика и првака Српске народне слободоумне странке, Николе Нике Максимовића. Почетак његовог нотабилитетства датира управо из исте 1873. године, када је уместо напуштања странке, опозиционо деловао унутар ње, противно њеном програму и Светозару Милетићу. Схвативши ситуацију, Милетић је јавно преко Заставе затражио од Максимовића да изађе пред српску јавност са својим програмом или да се јавно дистанцира од Бечкеречког, ког је у кулоарима критиковао. Максимовић је потпуно игнорисао Милетићев позив, наставивши да делује унутар исте странке, уз честе нападе на Милетића: сматрао га је главним кривцем, глорификујући његову одговорност за све проблеме везане за странку. На овакво понашање Максимовића, Михаило Полит Десанчић је у име новосадског дела странке упозорио Јована Вујића Старијег, истакнутог члана и председника бирачког одбора Српске народне слободоумне странке у Сомбору. Вујић је о Максимовићевом понашању известио сомборске бираче, што опет није утицало на промену његовог понашања, сем што је развио огромну личну мржњу према Милетићу, ког је чак позивао и на двобој. Управо ће у Сомбору, уочи избора за Угарски сабор 1875. године, доћи до првог значајнијег раздора унутар Српске народне слободоумне странке. Бирачи странке окупљени у две фракције, предложили су два кандидата: Нику Максимовића и Живојина Кирјаковића, блиског Милетићу. Међусобно трвење је било огромно, тако да на крају ни један од кандидата Српске народне слободоумне странке из Сомбора није имао довољан број гласова да уђе у Угарски сабор.

Због наводне велеиздаје, Светозар Милетић је ухапшен лета 1876. године, а у оквиру овог монтираног процеса ухапшени су и бројни представници српске интелигенције у Угарској и Хрватској попут Светислава Касапиновића, Јована Павловића, Лазе Костића, Корнела Јовановића, Мате Косовца и Стевана Јанковића. Сви су на концу услед недостатка доказа ослобођени, сем Милетића и Касапиновића којима је наставило да се суди. Захваљујући великом труду будимпештанског адвоката др Морица Штилера, Касапиновић је током лета 1877. године, усвајањем жалбе ослобођен.  Једино је Светозар Милетић 18. јануара 1878. године, без нарочитих доказа, као народни вођа осуђен на 5 година затвора због наводне велеиздаје, али је пуштен на слободу већ током 1879. године у веома лошем физичком и психичком стању.

Док се вођа странке налазио у затвору, наступила је малодушност у њеним редовима, доминирала је умерена струја, а политика је била разводњена. Током избора за Угарски сабор 1878. године, Максимовић је поново желео да се кандидује у сомборској изборној јединици испред Српске народне слободоумне странке. Значајна група сомборских бирача је ушла у жесток сукоб са Максимовићем и предложила да кандидат за посланика у њиховој јединци буде Михаило Полит Десанчић. Максимовић је био уплашен од понављања сценарија са предходних избора, док се Полит, на основу писама Максимовићевих сарадника, уплашио приче да Сомборци из локалпатриотских побуда никада не би гласали за кандидата који долази из Новог Сада. Изгубљени без Милетићевог вођства, новосадски либерали су подржали идеју да се Полит повуче, сматрајући да је брука да у таквој српској средини као што је Сомбор, опет дође до пропасти оба кандидата Српске народне слободоумне стрнке. Максимовић је био условљен да за подршку средишњих органа странке, потпише изјаву у којој чврсто стоји уз програм странке, који ће бити дистрибуиран у Сомбору. Током избора се велик број бирача који је иницијално предложио Полита, уздржао од гласања. Максимовић је једва победио, али је одмах након победе наставо са дотадашњом политиком. Кризу политике Српске народне слободоумне странке у том периоду најбоље илуструје чињеница да се странка, идући линијом мањег отпора, фактички одрекла своје бирачке базе у Сомбору, у корист фигуре која је отворено радила на подели странке.

Међутим, прилике у Угарској и на Балкану нису ишле у прилог политици која је формулисана Бечкеречким програмом. По Касапиновићевом мишљењу, више није постојало оправдање да се Срби боре за независну Угарску ватреније и од самих Мађара. Бечкеречки програм је подржавао савез немађарских народа Угарске у борби за равноправан положај и сопствено језичко и територијално заокружење унутар ње. С обзиром да су од овог концепта одустале готово све народности сем Срба, Касапиновић је сматрао да војвођански Срби треба да се посвете борби за своја политичка и аутономна права. Бечкеречки програм је такође подразумевао и праведно решење источног питања, савез балканских народа против Турака и проширење Србије на подручја јужне Србије, Македоније, Косова и Метохије, старе Рашке, те Босне и Херцеговине. Међутим, 1878. године дошло је до Берлинског конгреса, на коме је призната независност Србије, а која је пак пристала на аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине. Ускоро након тога, дошло је и до потписивања Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске. По Касапиновићевом виђењу ситуације, Срби у Војводини нису више имали простора да се на Угарском сабору залажу за решење источног питања, које је у том моменту било нереално или противно интересима званичног Београда. Одступањем од Бечкеречког програма, фокус политичке борбе нотабилитета је било очување Црквено-школске аутономије и доследно примењивање Закона о народностима.

Након опоравка, Милетић је априла 1881. године сазвао велики збор бирача странке у Новом Саду, са намером да се обрачуна са нотабилитетима. Искусни нотабилитети су проценили да је то последњи Милетићев политички корак, па се нису истицали на скупу. Уместо очекиваног, дошло је до сукоба између Милетића и групе вршачких социјалиста окупљених око Јаше Томића, који су захтевали допуну Бечкеречког програма социјалним питањима. Милетић се томе лично супротставио, док је Томић оспорио демократичност слободоумне странке, окарактерисао Бечкеречки програм као застарео, а Милетића подругљиво прозвао народносни папа. Новосадски збор је искристалисао три фракције у српском либерално-опозиционом покрету: либерале, нотабилитете и радикале/социјалисте. У августу 1882. Светозар Милетић је потонуо у најтежи облик болести, што је довело до његовог коначног одласка из друштвено-политичког живота. Убрзо након тога се и Михаило Полит Десанчић пасивизирао, а странку је фактички наставио да води Миша Димитријевић, уз помоћ првог човека новосадских либерала, Илије Вучетића.

Упорном опозицијом Милетићу и Бечкеречком програму, Ника Максимовић је створио огромну препознатљивост у оквиру странке. Многи су га видели као новог првака странке, али је он одлучио да створи сопствену странку и програм на темељима Српске народне слободоумне странке. Максимовић је 25. марта 1884. године сазвао конференцију у луксузном будимпештанском хотелу Хунгарија, за 40 најистакнутијих представника странке. Нови нотабилитетски програм у четири тачке, изнео је и образложио др Светислав Касапиновић. Суштина програма је била одустајање од опозиционе политике према влади и борба за српска права кроз доследну примену Закона о народностима и у оквирима Српске црквено-школске аутономије. Група око Мише Димитријевића није учествовала у раду конференције, али је зато вршачки социјалиста Ђока Милосављевић оспорио право Будимпештанској конференцији да доноси било какве одлуке у име странке. Нотабилитети су донели одлуку да се организује збор бирача Српске народне слободоумне странке у Великој Кикинди на коме ће се о предлогу програма расправљати. Пред саму конференцију, у Будимпешти је боравио и Миша Димитријевић, који је пре њеног одржавања покушао да у личним разговорима са њеним учесницима, издејствује отказивање конференције. Пошто у томе није успео, конференцију је, са још четворицом позваних делегата, бојкотовао.

Уз подршку угарских власти, нотабилитети су 13. априла 1884. године одржали импозантан збор у Великој Кикинди, са преко хиљаду бирача Српске народне слободоумне странке из 52 места, највише из Сомбора и Панчева, које је постало центар нотабилитетске политике. За председника збора изабран је дотадашњи вишеструки посланик Српске народне слободоумне странке из Велике Кикинде – Миша Сабовљевић, а за известиоца – др Светислав Касапиновић из Панчева, који је био и аутор новог умереног програма. Овај скуп је бојкотовала група либералног центра окупљена око Мише Димитријевића, упркос што је на њега апеловао Јован Јовановић Змај у циљу подстицања масовног одласка бирача у Кикинду, како би се спречила подела странке.

Међутим, нотабилитети као самостална странка неће дуго опстати и своје деловање ће свести у оквиру Црквено-народних сабора. Нотабилитети из Угарске, пре свега из јужног Баната, са либералима су водили заједничку опозициону политику према клеру на челу са патријархом Германом Анђелићем, за разлику од српских нотабилитета из Хрватске који су подржавали клер и његову уску везу са угарском владом. Убрзо након формирања сопствене Народне странке, односно Великокикиндског програма, нотабилитети су изгубили утицај, а угарска влада интересовање за њих. Део нотабилитета је прешао директно на страну угарских власти, део око пасивизираног Касапиновића се касније вратио политици либералне странке, а језгро је наставило да функционише и током прве деценије двадесетог века кроз часопис Слога у Сомбору, који ће временом прерасти у гласило конзервативних демократа.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања