Аутор: Јованка Симић, новинарка
Почевши од Светог Саве, преко Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, златни низ наших просветитеља наставио је Аврам Мразовић (Сомбор, 1756–1826, Сомбор) који је 1778. године основао и утемељио „Нормуˮ, сомборску школу за образовање учитеља, прву у Срба и Јужних Словена. На темељима Мразовићеве „Нормеˮ, чији је био и управитељ, стасао је данашњи Педагошки факултет у Сомбору.
Мразовићевим путем просвећивања и квалитетног образовања српских учитеља, наставио је његов суграђанин, такође Сомборац рођењем, Никола Вукићевић (1830–1910), кога је историја убележила као утемељивача савремене српске педагогије.
У коренима Николе Вукићевића испреплетене су две угледне сомборске породице. Његови преци са очеве стране живели су у Сомбору од Велике сеобе 1690. године. Породично предање, које је оставио сам Никола, открива да Вукићевићи воде порекло из околине Ваљева. Никола је био првенац трговца Георгија и његове жене Персиде. Деда по мајци био му је Атанасије Зарић, свештеник Српске православне цркве, наставник у „Нормиˮ и дугогодишњи Мразовићев сарадник, што је без сумње, одредило животни и професионални пут Николе Вукићевића.
Основно образовање стекао је у родном граду, прва два разреда гимназије учио је у Сегедину, трећи и четврти у Баји, а пети и шести разред гимназије похађао је у Сремским Карловцима. У аналима ове најстарије српске гимназије, основане 1792. године, забележено је да је Никола био најбољи ђак своје генерације. Речит је и податак да се 1845. године, већ као петнаестогодишњак „уписаоˮ међу осниваче Српске читаонице у Сомбору, најстарије у српству после оне у Иригу.
Након свршене класичне гимназије, посветио се студијама филозофије у Пешти, али су га болест као и револуција 1848. године натерале да привремено напусти студије, које је ипак успео да приведе крају 1850. године.
На предлог проте Василија Ковачића, Вукићевић је 1853. постављен за професора у Српској учитељској школи у Сомбору (Препарандији). Предавао је историју, аритметику, немачки језик, као и црквенословенски и српски језик и стилистику. Наредних пола века провео је у овој установи, најпре као наставник педагошких предмета, а од 1871. године био је и у својству директора.
Захваљујући свом широком образовању имао је могућности да упозна достигнућа тадашње европске педагогије, методике, психологије и логике. Његов рад је постао још запаженији када је др Ђорђе Натошевић доспео на чело Школске управе за Војводство Српско и Тамишки Банат. Вукићевић, у наредне три деценије, као најближи Натошевићев сарадник, свој педагошки рад усмерио је првенствено на преобликовање и унапређење наставе у сомборској Препарандији.
Већ од 1857/58. наставне године предавао је све педагошке предмете у Српској учитељској школи. Направио је и корак даље, те је 1858. године у Сомбору приредио шестонедељни течај за 150 српских учитеља у Угарској и Хрватској.
Истовремено, Вукићевић је био и управитељ Српске више девојачке школе и управитељ свих сомборских основних школа, а после смрти Ђорђа Натошевића преузео је и дужност школског референта Карловачке митрополије. Мада није био школовани педагог, он се кроз педагошку праксу и самообразовање развио у врсног школског наставника, организатора и педагога – методичара.
Као професор и руководилац Учитељске школе, успео је да Препарандију, образовни расадник учитеља, издигне на ниво педагошког центра, носиоца развитка педагошке теорије и праксе. Бројни његови ђаци са пуно захвалности описали су Вукићевићев педагошки рад који је њихов професор неговао упоредо са настојањем да своје ученике подстакне да одговорно промишљају о сопственој будућности, али и судбини народа којем припадају.
Отуда, вероватно, и став велике српске књижевнице Исидоре Секулић, некадашњег Вукићевићевог ђака, о националној култури, изнет 1913. године у тексту „Културни национализамˮ у листу „Нови Србинˮ:
Националност није, као што се обично мисли загађивање и мржња на све ненаше и претња песницом из велике одвојености и отуђености. Национализам није заснован на уском шовинизму нити је пун епског певања и запевања, пун ситних жеља и пун немоћних претњи и ишчекивања, већ је широк и човечански националан…
О овим речима једне од најзнаменитијих Српкиња, несумњиво би требало размислити и данас када политичари између национализма (привржености сопственом народу и држави) и шовинизма стављају знак једнакости.
Плодну списатељску делатност, дугу готово три деценије, Никола Вукићевић започео је шездесетих година претпрошлог века. Његов опус садржи двадесетак књига, уџбеника и приручника методологије. Неколико уџбника написао је и за основне школе. Неке од тих књига дуго су биле део наставног програма у српским школама у Хабзбуршкој монархији, Србији и Црној Гори.
Писао је и педагошке расправе које је махом објављивао у првом школском часопису „Школски листˮ, којег је он и уређивао од 1866. до1907. године. Важно је истаћи да је овај лист имао углед званичног гласила српске просвете у Угарској. За генерације после Вукићевића, лист је представљао сведочанство о просветним приликама оног времена и био је ризница грађе за историју српског школства и просвете. „Школски листˮ у Сомбору, уз десетогодишњи прекид (од 1870. до 1880) излазио је до пред крај 1903. године. Током 1866. и 1867. године Вукићевић је покренуо и уређивао и први српски часопис за децу „Пријатељ србске младежиˮ.
Био је неуморни сарадник и у другим српским новинама. Иначе, прве литерарне радове објавио је 1846. у „Српском народном листуˮ и часопису „Драгољубˮ, а 1847. године и у омла-динском листу „Славјанкаˮ. Доцније, током педесетих година 19. века, писао је за листове „Седмицаˮ, „Световидˮ и „Летопис Матице српскеˮ, као и за „Србски дневникˮ.
У готово свим наведеним часописима Никола Вукићевић био је и најплоднији писац. Објавио је стотинак текстова из педагошке струке, веронауке, историје и других области важних за школску наставу. Од 1863. био је почасни члан Матице српске, а 1883. године примљен је за дописног члана Српског ученог друштвва, док је 1892. постао и почасни члан Српске краљевске академије. Године 1873. постао је и члан Хрватског педагошко-књижевног збора. Одликован је српским орденом Светог Саве и црногорским Даниловим орденом.
Године 1854. Никола Вукићевић се оженио Меланијом Ракић. У браку дугом пола века изродили су шесторо деце, а само двоје их је надживело. Њихова ћерка Вера мајка је славног сликара Милана Коњовића (1898–1993).
Попут већине образованих Срба тога времена, Никола Вукићевић био је заинтересован и за политику од чијих токова је судбински зависио живот његових сународника у Хабзбуршкој монархији и у Угарској. Тако је 1861. и 1879. био сомборски посланик на Српском црквено-народном сабору у Сремским Карловцима. Године 1861. учествовао је и на Благовештенском сабору у Сремским Карловцима на којем су се окупили Срби, огорчени због укидања Војводства Србије и Тамишког Баната.
На почетку свог политичког рада Вукићевић је био близак идејама и странци Светозара Милетића, али од половине осамдесетих година 19. века, после расцепа Милетићеве странке, приступио је тзв. „нотабилитетимаˮ које је предводио Сомборац Ника Максимовић.
После пола века дуге професорске каријере и 32 године на месту директора Учитељске школе, Никола Вукићевић пензионисан је 1904. године. Упокојио се у Сомбору 8. новембра 1910. године. Њему у част једна сомборска основна школа већ 69 лета носи име „Никола Вукићевићˮ. Основана је 1903. године, а Никола Вукићевић био је њен први управитељ. Од 6. септембра 1953. године ова школа званично и поносито носи име свог првог управитеља.
Литература
- Васиљевић, С. (1989). Знаменити Сомборци, Славија, Нови Сад
- Војиновић, М. (2000). Сомбор, Стојков, Нови Сад
- Степановић, М., Селихар, К. (2010). Никола Ђ. Вукићевић (1830–1910) – животопис и библиографија, Педагошки факултет, Сомбор
Остави коментар