Никола Пашић и стварање Југославије

query_builder

Никола Пашић и стварање Југославије

 

Аутор: Милован Балабан

Никола Пашић је свакако један од најпрепознатљивијих српских политичара и државника. Ако су оцене подељене да ли је он најбољи политичар, сигурно је да је популарни Баја био најупечатљивији и најаутентичнији човек који је водио српски народ у његовој модерној историји. Доказ за ово је свакако готово пола века које је Пашић провео у политици, од 1878. године када је први пут изабран као посланик у скупштини Кнежевине Србије до 1926. године када је умро после аудијенције код краља Александра захтевајући да му праунук Карађорђев повери мандат за састављање нове владе.

Никола Пашић је ваљда једини од политичара кога је и народ препознао. Дуго бављење политиком, у временима када је Србија била у сталној експанзији и због тога пролазила кроз најтежа искушења, као да је створило необичан контакт између Пашића и народа коме је био предводник. Нећемо да кажемо да Пашић није био критикован, штавише био је критикован као ниједан пре њега, већ само да нагласимо да је српски народ просто био саживљен са појавом и предводништвом Николе Пашића. Пашићеве доскочице, и вербална сналажења, како у обичном животу тако и у сусретима са домаћим политичарима и страним државницима, ушле су у причу и препричаване су као поука и одређена порука будућим генерацијама. То је било време када се у редовима његове странке, чак и у најтежим тренуцима, говорило “зна Баја шта ради”, мада је питање колико је он то знао и могао да зна.

Има више ствари које би могли да наведемо као пример Пашићеве аутентичности и јединствености. У прилог томе можемо навести таленат препознавања људи који вреде. Времена у којима је Пашић деловао су била тешка и судбоносна и као таква захтевала мобилизацију свих националних снага у њиховом решавању. Пашић је умео да осети који људи могу у одређеним стварима својом делатношћу допринети српском питању. Тако је “Баја” препознао да будући владика, а тада јеромонах Николај Велимировић може у Британији допринети бољем третману Србије. Упутио га је код савезника да мисионари српску ствар што је овај маестрално учинио. То је био Пашић, истовремено искусан, проницљив, мудар, па чак и лукав када је требало решавати компликоване проблеме, али и дугорочно радити на пројектима које је његова влада зацртала.

Ко је уствари био Никола Пашић и како га можемо најкраће објаснити? Парафразирајући грофа Карла Сфорце, можемо рећи да је Пашић био комбинација активизма запада и мира и спокоја истока. Пашић као да је истовремено садржао и испољавао те две, наизглед контрадикторне особине. Такав психолошки профил му је омогућавао да делује у конкретним ситуацијама када је то било потребно и неопходно, и то крајње енергично, али и да има снаге да истрпи догађаје које није могао да промени и на које би деловањем чак и негативно утицао. Оваквом Пашићу је остало само да препознаје који начин, од поменута два, да примени. Чини нам се да је он одлично препознавао шта му ваља чинити, а доказ за то је и његова већ поменута дуговечност у државној политици.

Почеци Николе Пашића нису наговештавали политичку каријеру. Уписао је као одличан ђак студије на Политехничком факултету у Цириху. Али управо ту је, у срцу Европе, имао прилику да се први пут сретне са европским идејама које су запљускивале претежно аграрну и заосталу Србију. Значајан је контакт са руским револуционарима анархистима, али најзначајнији, ипак, са српским социјалистом Светозарем Марковићем. Скупина српских студената којом је доминирао поменути Марковић била је кружок у коме се кретао млади Пашић. Ово је имало јак утицај на младог студента, а идеје Светозара Марковића, које је Пашић у старту прихватио, имаће утицај на њега и после смрти овог српског социјалисте, те ће практично бити преображене (задржавајући известан утицај) временом, а коначно тек по формирању Народне радикалне странке 1881. године.

Колективна својина коју је заговарао Светозар Марковић је одбачена, као и историјски скок и прескакање епохе капитализма и увођење социјализма, препознатљив став првог српског социјалисте преузет од руских револуционара-анархиста. Србију као земљу ситног сељачког поседа, Пашић није могао да замисли као полигон колективизације, али је зато схватио важност локалне самоуправе, општина и земље која се у реалности српског сељака уздизала по важности на ниво државе. Знао је “Баја” да сељак бранећи државу мора да зна да тиме брани и свој посед и зато су се радикали и залагали за самоуправу, уз неизбежну модернизацију, али која је самоуправом спречавала етатизацију и самовољу државе и њених извршитеља чиновничког сталежа. Ово није схватао Милан Обреновић и то ће бити један од разлога конфронтације Пашића и Милана, краља од 1882. године.

Исто тако, Пашић је од Марковића задржао моменат значаја изласка народних предводника у народ. Политичари треба да агитују у народу, да иду у народ и стварају хомогену структуру на простору читаве државе, наравно не угрожавајући већ поменуту самоуправу. Из ове праксе, коју је прва спроводила на простору Србије Народна радикална странка, рађала се прва модерна и моћна политичка партија. То ће се видети убрзо по њеном званичном оснивању. Али таква странка је постала и конкурент краљевој власти, или је краљ Милан тако доживљавао. Нарочито је ово било изражено после избора 1883. године када су радикали однели убедљиву победу. Пашић је очекивао да му краљ, уважавајући демократске принципе, повери мандат за састав владе што овај није намеравао да учини. Истовремено је радећи на стварању државе краљ Милан вршио реформу војске одузимајући оружје сељацима и стављајући га у касарне, тако стварајући модерну војску, што су већ озлојеђени недобијањем власти освојене на изборима, Пашић и радикали искористили да подстакну народ на побуну. Ово је и Милан искористио да рашчисти са радикалима па је Тимочка буна била неминовни резултат конфронтације два концепта друштва које је морало да сачува облике аутономије и традиционалних вредности, али и да крене у модернизацију и стварање државе како би народ изградио државне институције, ојачао и тако постао релевантни фактор на просторима Југоисточне Европе, те како би остварио своје економске, културне и националне аспирације.

После буне многи радикали су ухапшени и осуђени, а Пашић је нашао спас у бекству. Побегао је у Бугарску где је остао неколико година бавећи се својом струком. Са друге стране, за то време, у Србији су се догађаји брзо смењивали, а политичка клима се мењала. После неуспешног рата са Бугарском 1885. године и пораза на Сливници, углед краља Милана је пао и он је чак помишљао на абдикацију. Није тад абдицирао, између осталог захваљујући и Аустро-Угарској чији је био штићеник, али ће то учинити 1889. године после доношења новог устава. Све ово је створило друштвену климу у којој је повратак Пашића постала извесна ствар.

Повратак и велика победа на изборима радикала су Пашића избацили на површину српске политике. Постао је убрзо председник Народне скупштине, а 1891. године по први пут и председник владе Србије. Све ово је утицало на тренутно сређивање, како Пашићевог психичког стања тако и његовог задовољства политичким успехом (јер он је политику схватао као посао и мисију, страст и мисију и без обзира што је био богат није му политика била приоритетно средство богаћења) те је одлучио да се у својим четрдесетим годинама ожени. Оженио се 1891. године Ђурђином, ћерком богатог тршћанског трговца, у руској цркви у Фиренци, што Пашићу, као кроз цео живот убеђеном русофилу, није било небитно.

Последња деценија деветнаестог века је било доба када су радикали преузели власт у Србији, али су почели и да се мењају изнутра. Прихватали су реалност, схватали потребу изградње јаке државе, занемаривали своју изворну борбу за аутономију, што је све условило унутрашњим потресима и створило услове да се ствара јака групација које ће се почетком наредног века издвојити и формирати нову странку, Самосталну радикалну странку, односно како ће их народ звати – Самосталци. Са друге стране, краљ Милан се вратио у Србију, постао врховни командант и нека врста сувладара сину Александру. Анимозитет радикала и Милана је обновљен и убрзо је било јасно да радикали и бивши краљ тешко могу заједно егзистирати и деловати и маленој Србији.

Краљ Милан је чекао тренутак и после Ивањданског атентата искористио прилику да осуди Пашића и радикале за покушај убиства монарха, односно њега самог. Иако Пашић није био крив за атентат, иако је и сама Хабзбуршка монархија због мира са Русијом тражила ослобађање вође радикала, Милан га је једно време држао у затвору сматрајући да има прилику да га макар понизи и политички уништи. То је покушао смисливши један план. Затвореном Пашићу, који није знао шта се ван зидина затвора дешава, Ђорђе Генчић је предочио да ће бити погубљен уколико не призна кривицу, како своју личну тако и својих пријатеља из радикалне странке. Она се састојала у томе да су својом пропагандом допринели атентату на монарха. Пашић је написао покајничко писмо и признао на суду што се од њега тражило. Помилован је, али је заиста изгледало да је политички мртвац. И тако ће и бити све до преврата 1903. године, када на престо Србије долази Петар Карађорђевић.

Амбијент за Пашића постаје повољан за политичко деловање пошто је и сам краљ Петар привржен принципима парламентарне монархије. Иако под утицајем завереника сам краљ, унук Вождов, био је човек Пашићевих година и Пашићевог времена. Иако је дуго живео у иностранству имао је осећаја за српски народ, што се после првих година прилагођавања осетило, па су га Срби звали чика Пера. Заиста, необичан контакт и начин препознавања једног народа и његовог монарха.

У време анексионе кризе Пашић није био на челу владе, али је био у мисији у Русији са престолонаследником Ђорђем. Мисија је била значајна јер је по њеном окончању било јасно да Србија мора признати абзбуршку анексију БиХ и чекати повољнији тренутак за њено решавање које би Србији одговарало. Оно што је битно истаћи је да је свакако у овим временима Пашић често, као предводник највеће странке, био на челу владе. Његова доминација на политичкој сцени Србије била је све уверљивија, а на челу владе ће се затећи и када избију Балкански ратови те ће Србију водити кроз ове и Први светски рат, дакле у периоду највећих турбуленција модерне српске историје.

Ово је био период највећих искушења српског народа, али и време доношења епохалних одлука (најпре у вези са стварањем Југославије, односно покушајем решења српског питања) што је све Пашића, као предводника владе, ставило у компликован положај, а умножило и његове присталице и опоненте. То је већ било јасно после усвајања декларације српске владе у Нишу која је дефинисала ратне циљеве Србије. Српска влада је као ратни циљ прокламовала ослобађање свих Срба, Хрвата и Словенаца и стварање заједничке државе. Ово је Пашића означило као мету критика, не само савременика него и свих будућих генерација пошто је заједничка држава и данас предмет спорења, а улога Пашића у стварању Југославије сложена и често на различите начине схватана.

Реализација ове идеје ће бити велики проблем са којим ће се Пашић суочавати током читавог рата. Исто тако начин на који ће се то урадити задаваће главобоље председнику српске владе пошто ће реализација идеје захтевати сарадњу са политичарима представницима Хрвата и Словенаца окупљених заједно са Србима из Хабзбуршке монархије у Југословенски одбор. Но пре финала тог процеса Србија, а Пашић нарочито, мораће да се суоче са последицама слома 1915. године и великог српског страдања у повлачењу преко Албаније.

Пашић је означен као кривац од стране „Црне руке“ и опозиције. Борба са официрима окупљених у организацији „Црна рука“ била је Пашићу незгодна, али је после Солунског процеса и ликвидирања вођа ове организације 1917. године, пре свега Драгутина Димитријевића Аписа, са те стране престала да прети опасност. Она је остала на оној страни где је била опозиција и мора се констатовати да је иста заиста деструктивно деловала у тренуцима стварања нове државе, често заузимајући страну Југословенском одбору, а против Пашића. Конкретно Пашићу је 1915. године замерано што није дозволио превентивни рат против Бугарске чиме би се спречило упадање бугарских снага на простор Србије и одсецање одступнице српкој војсци ка Солуну где су почеле да се окупљају савезничке снаге. Тешко да је Пашић могао утицати на ток догађаја пошто је био под константним притиском да преда Вардарску Македонију Бугарима јер су савезници мислили да би под тим условима Бугарска ушла у рат на страни Антанте. У тим условима они су директно били против сваке помисли да се превентивно нападне Македонија што Пашић није смео да игнорише.

После Крфске декларације из 1917. године, коју су потписали у име Српске владе Никола Пашић и Југословенског одбора Анте Трумбић, изгледало је, бар у прво време, да, иако декларација код савезника није наишла на одобрење, ствари по питању заједничке државе иду у добром правцу. Међутим, ускоро долази до разилажења Николе Пашића и Анте Трумбића по питању улоге Југословенског одбора. Трумбић тражи да се он призна као равноправан Српској влади док Пашић сматра да је то недопустиво јер би у том случају Југословенском одбору били препуштени Срби са простора двојне монархије. Тада Пашић увиђа да ће са процесом уједињења ићи много теже него што се размишљало. Није се смело дозволити да на челу одбора буду људи који немају упориште у народу, нити да заступају народе са тих простора, а поготово не Србе. Отуд Пашић заузима став да српска влада треба да заступа све народе са простора двојне монархије, желећи да осигура најпре Србе како би се они ујединили са Србијом, а други ако одлуче могу да крену истим путем.

Ово је нека врста Пашићевог модификованог става о југословенском уједињењу који је произишао из тешкоћа рада са Југословенским одбором, а који је имао намеру да, што ће касније имати и Народно вјеће у Загребу, створи државу од народа са простора Аустро-Угарске монархије и да се после та држава уједињује са Краљевином Србијом. У том случају став представника те државе би могао да се промени, а они да инсистирају на разлазу (пошто би сматрали да су као пуноправни правни и државни субјект учествовали у конституисању заједничке државе) којим би повукли и све Србе преко Саве и Дрине. Ово је била суштина конфликта Пашића и Трумбића, а касније и неких других представника Хрвата и Словенаца.

Да ствари не иду у најбољем правцу показали су и догађаји на крају рата. Народно вјеће у Загребу је основано 29.10.1918. године, самопрогласило се врховним телом свих Словенаца, Хрвата и Срба на простору већ разваљене монархије и упутило апел Антанти да призна наводну државу која би се касније ујединила са Краљевином Србијом. Но, иако је чак Пашић у Женеви потписао право Народном вјећу да заступа све Словенце, Хрвате и Србе са простора двојне монархије, чиме је Народном вјећу признао оно што није Југословенском одбору,  краљ Александар као и савезници су ово одбили. Такође, Народно вјеће није имало инструменте да спроводи власт на простору са ког се повлачила поражена војска монархије, претила је анархија као и комунистичка агитација, те се Народно вјеће обратило Краљевини Србији са молбом да пошаље трупе и успостави ред. Ова је то учинила што није Народном вјећу сметало да и даље покушава да игра улогу владе наводне државе Словенца, Хрвата и Срба. Та игра је прекинута крајем новембра одлукама скупштина у Подгорици и Новом Саду које су вољом народних представника Црну Гору и Војводину прикључиле Србији, односно прогласиле безусловно присаједињење Краљевини Србији. Након тога и Далмација је хтела да учини исто, што је све са свеопштом немогућности да се одржи наводна држава натерало и најтврдоглавије чланове Народног вјећа у Загребу да прихвати акт уједињења са Србијом, што је учињено у Београду 01.12.1918. године

Пашић није био председник прве владе Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. На то место краљ је именовао Стојана Протића, али безмало у континуитету (са извесним паузама) Пашић је водио владу све до своје смрти 1926. године. И тад је био, дан пре смрти, на аудијенцији код краља тражећи мандат за састав владе што је краљ одбио наводећи афере његовог сина Радомира. Ово је Пашића погодило (мада је Радомир заиста био упетљан у многе афере и брукао је оца) те му је позлило након чега је стари државник умро. Сахрана је била величанствена јер је отишао човек који је по многима најбољи српски политичар, највише слављен и поштован, али и највише оспораван. У сваком случају најмаркантнија фигура модерне српске политичке сцене.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language