Nikola Pašić i stvaranje Jugoslavije

Nikola Pašić i stvaranje Jugoslavije

Autor: Milovan Balaban

Nikola Pašić je svakako jedan od najprepoznatljivijih srpskih političara i državnika. Ako su ocene podeljene da li je on najbolji političar, sigurno je da je popularni Baja bio najupečatljiviji i najautentičniji čovek koji je vodio srpski narod u njegovoj modernoj istoriji. Dokaz za ovo je svakako gotovo pola veka koje je Pašić proveo u politici, od 1878. godine kada je prvi put izabran kao poslanik u skupštini Kneževine Srbije do 1926. godine kada je umro posle audijencije kod kralja Aleksandra zahtevajući da mu praunuk Karađorđev poveri mandat za sastavljanje nove vlade.

Nikola Pašić je valjda jedini od političara koga je i narod prepoznao. Dugo bavljenje politikom, u vremenima kada je Srbija bila u stalnoj ekspanziji i zbog toga prolazila kroz najteža iskušenja, kao da je stvorilo neobičan kontakt između Pašića i naroda kome je bio predvodnik. Nećemo da kažemo da Pašić nije bio kritikovan, štaviše bio je kritikovan kao nijedan pre njega, već samo da naglasimo da je srpski narod prosto bio saživljen sa pojavom i predvodništvom Nikole Pašića. Pašićeve doskočice, i verbalna snalaženja, kako u običnom životu tako i u susretima sa domaćim političarima i stranim državnicima, ušle su u priču i prepričavane su kao pouka i određena poruka budućim generacijama. To je bilo vreme kada se u redovima njegove stranke, čak i u najtežim trenucima, govorilo “zna Baja šta radi”, mada je pitanje koliko je on to znao i mogao da zna.

Ima više stvari koje bi mogli da navedemo kao primer Pašićeve autentičnosti i jedinstvenosti. U prilog tome možemo navesti talenat prepoznavanja ljudi koji vrede. Vremena u kojima je Pašić delovao su bila teška i sudbonosna i kao takva zahtevala mobilizaciju svih nacionalnih snaga u njihovom rešavanju. Pašić je umeo da oseti koji ljudi mogu u određenim stvarima svojom delatnošću doprineti srpskom pitanju. Tako je “Baja” prepoznao da budući vladika, a tada jeromonah Nikolaj Velimirović može u Britaniji doprineti boljem tretmanu Srbije. Uputio ga je kod saveznika da misionari srpsku stvar što je ovaj maestralno učinio. To je bio Pašić, istovremeno iskusan, pronicljiv, mudar, pa čak i lukav kada je trebalo rešavati komplikovane probleme, ali i dugoročno raditi na projektima koje je njegova vlada zacrtala.

Ko je ustvari bio Nikola Pašić i kako ga možemo najkraće objasniti? Parafrazirajući grofa Karla Sforce, možemo reći da je Pašić bio kombinacija aktivizma zapada i mira i spokoja istoka. Pašić kao da je istovremeno sadržao i ispoljavao te dve, naizgled kontradiktorne osobine. Takav psihološki profil mu je omogućavao da deluje u konkretnim situacijama kada je to bilo potrebno i neophodno, i to krajnje energično, ali i da ima snage da istrpi događaje koje nije mogao da promeni i na koje bi delovanjem čak i negativno uticao. Ovakvom Pašiću je ostalo samo da prepoznaje koji način, od pomenuta dva, da primeni. Čini nam se da je on odlično prepoznavao šta mu valja činiti, a dokaz za to je i njegova već pomenuta dugovečnost u državnoj politici.

Počeci Nikole Pašića nisu nagoveštavali političku karijeru. Upisao je kao odličan đak studije na Politehničkom fakultetu u Cirihu. Ali upravo tu je, u srcu Evrope, imao priliku da se prvi put sretne sa evropskim idejama koje su zapljuskivale pretežno agrarnu i zaostalu Srbiju. Značajan je kontakt sa ruskim revolucionarima anarhistima, ali najznačajniji, ipak, sa srpskim socijalistom Svetozarem Markovićem. Skupina srpskih studenata kojom je dominirao pomenuti Marković bila je kružok u kome se kretao mladi Pašić. Ovo je imalo jak uticaj na mladog studenta, a ideje Svetozara Markovića, koje je Pašić u startu prihvatio, imaće uticaj na njega i posle smrti ovog srpskog socijaliste, te će praktično biti preobražene (zadržavajući izvestan uticaj) vremenom, a konačno tek po formiranju Narodne radikalne stranke 1881. godine.

Kolektivna svojina koju je zagovarao Svetozar Marković je odbačena, kao i istorijski skok i preskakanje epohe kapitalizma i uvođenje socijalizma, prepoznatljiv stav prvog srpskog socijaliste preuzet od ruskih revolucionara-anarhista. Srbiju kao zemlju sitnog seljačkog poseda, Pašić nije mogao da zamisli kao poligon kolektivizacije, ali je zato shvatio važnost lokalne samouprave, opština i zemlje koja se u realnosti srpskog seljaka uzdizala po važnosti na nivo države. Znao je “Baja” da seljak braneći državu mora da zna da time brani i svoj posed i zato su se radikali i zalagali za samoupravu, uz neizbežnu modernizaciju, ali koja je samoupravom sprečavala etatizaciju i samovolju države i njenih izvršitelja činovničkog staleža. Ovo nije shvatao Milan Obrenović i to će biti jedan od razloga konfrontacije Pašića i Milana, kralja od 1882. godine.

Isto tako, Pašić je od Markovića zadržao momenat značaja izlaska narodnih predvodnika u narod. Političari treba da agituju u narodu, da idu u narod i stvaraju homogenu strukturu na prostoru čitave države, naravno ne ugrožavajući već pomenutu samoupravu. Iz ove prakse, koju je prva sprovodila na prostoru Srbije Narodna radikalna stranka, rađala se prva moderna i moćna politička partija. To će se videti ubrzo po njenom zvaničnom osnivanju. Ali takva stranka je postala i konkurent kraljevoj vlasti, ili je kralj Milan tako doživljavao. Naročito je ovo bilo izraženo posle izbora 1883. godine kada su radikali odneli ubedljivu pobedu. Pašić je očekivao da mu kralj, uvažavajući demokratske principe, poveri mandat za sastav vlade što ovaj nije nameravao da učini. Istovremeno je radeći na stvaranju države kralj Milan vršio reformu vojske oduzimajući oružje seljacima i stavljajući ga u kasarne, tako stvarajući modernu vojsku, što su već ozlojeđeni nedobijanjem vlasti osvojene na izborima, Pašić i radikali iskoristili da podstaknu narod na pobunu. Ovo je i Milan iskoristio da raščisti sa radikalima pa je Timočka buna bila neminovni rezultat konfrontacije dva koncepta društva koje je moralo da sačuva oblike autonomije i tradicionalnih vrednosti, ali i da krene u modernizaciju i stvaranje države kako bi narod izgradio državne institucije, ojačao i tako postao relevantni faktor na prostorima Jugoistočne Evrope, te kako bi ostvario svoje ekonomske, kulturne i nacionalne aspiracije.

Posle bune mnogi radikali su uhapšeni i osuđeni, a Pašić je našao spas u bekstvu. Pobegao je u Bugarsku gde je ostao nekoliko godina baveći se svojom strukom. Sa druge strane, za to vreme, u Srbiji su se događaji brzo smenjivali, a politička klima se menjala. Posle neuspešnog rata sa Bugarskom 1885. godine i poraza na Slivnici, ugled kralja Milana je pao i on je čak pomišljao na abdikaciju. Nije tad abdicirao, između ostalog zahvaljujući i Austro-Ugarskoj čiji je bio štićenik, ali će to učiniti 1889. godine posle donošenja novog ustava. Sve ovo je stvorilo društvenu klimu u kojoj je povratak Pašića postala izvesna stvar.

Povratak i velika pobeda na izborima radikala su Pašića izbacili na površinu srpske politike. Postao je ubrzo predsednik Narodne skupštine, a 1891. godine po prvi put i predsednik vlade Srbije. Sve ovo je uticalo na trenutno sređivanje, kako Pašićevog psihičkog stanja tako i njegovog zadovoljstva političkim uspehom (jer on je politiku shvatao kao posao i misiju, strast i misiju i bez obzira što je bio bogat nije mu politika bila prioritetno sredstvo bogaćenja) te je odlučio da se u svojim četrdesetim godinama oženi. Oženio se 1891. godine Đurđinom, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca, u ruskoj crkvi u Firenci, što Pašiću, kao kroz ceo život ubeđenom rusofilu, nije bilo nebitno.

Poslednja decenija devetnaestog veka je bilo doba kada su radikali preuzeli vlast u Srbiji, ali su počeli i da se menjaju iznutra. Prihvatali su realnost, shvatali potrebu izgradnje jake države, zanemarivali svoju izvornu borbu za autonomiju, što je sve uslovilo unutrašnjim potresima i stvorilo uslove da se stvara jaka grupacija koje će se početkom narednog veka izdvojiti i formirati novu stranku, Samostalnu radikalnu stranku, odnosno kako će ih narod zvati – Samostalci. Sa druge strane, kralj Milan se vratio u Srbiju, postao vrhovni komandant i neka vrsta suvladara sinu Aleksandru. Animozitet radikala i Milana je obnovljen i ubrzo je bilo jasno da radikali i bivši kralj teško mogu zajedno egzistirati i delovati i malenoj Srbiji.

Kralj Milan je čekao trenutak i posle Ivanjdanskog atentata iskoristio priliku da osudi Pašića i radikale za pokušaj ubistva monarha, odnosno njega samog. Iako Pašić nije bio kriv za atentat, iako je i sama Habzburška monarhija zbog mira sa Rusijom tražila oslobađanje vođe radikala, Milan ga je jedno vreme držao u zatvoru smatrajući da ima priliku da ga makar ponizi i politički uništi. To je pokušao smislivši jedan plan. Zatvorenom Pašiću, koji nije znao šta se van zidina zatvora dešava, Đorđe Genčić je predočio da će biti pogubljen ukoliko ne prizna krivicu, kako svoju ličnu tako i svojih prijatelja iz radikalne stranke. Ona se sastojala u tome da su svojom propagandom doprineli atentatu na monarha. Pašić je napisao pokajničko pismo i priznao na sudu što se od njega tražilo. Pomilovan je, ali je zaista izgledalo da je politički mrtvac. I tako će i biti sve do prevrata 1903. godine, kada na presto Srbije dolazi Petar Karađorđević.

Ambijent za Pašića postaje povoljan za političko delovanje pošto je i sam kralj Petar privržen principima parlamentarne monarhije. Iako pod uticajem zaverenika sam kralj, unuk Voždov, bio je čovek Pašićevih godina i Pašićevog vremena. Iako je dugo živeo u inostranstvu imao je osećaja za srpski narod, što se posle prvih godina prilagođavanja osetilo, pa su ga Srbi zvali čika Pera. Zaista, neobičan kontakt i način prepoznavanja jednog naroda i njegovog monarha.

U vreme aneksione krize Pašić nije bio na čelu vlade, ali je bio u misiji u Rusiji sa prestolonaslednikom Đorđem. Misija je bila značajna jer je po njenom okončanju bilo jasno da Srbija mora priznati abzburšku aneksiju BiH i čekati povoljniji trenutak za njeno rešavanje koje bi Srbiji odgovaralo. Ono što je bitno istaći je da je svakako u ovim vremenima Pašić često, kao predvodnik najveće stranke, bio na čelu vlade. NJegova dominacija na političkoj sceni Srbije bila je sve uverljivija, a na čelu vlade će se zateći i kada izbiju Balkanski ratovi te će Srbiju voditi kroz ove i Prvi svetski rat, dakle u periodu najvećih turbulencija moderne srpske istorije.

Ovo je bio period najvećih iskušenja srpskog naroda, ali i vreme donošenja epohalnih odluka (najpre u vezi sa stvaranjem Jugoslavije, odnosno pokušajem rešenja srpskog pitanja) što je sve Pašića, kao predvodnika vlade, stavilo u komplikovan položaj, a umnožilo i njegove pristalice i oponente. To je već bilo jasno posle usvajanja deklaracije srpske vlade u Nišu koja je definisala ratne ciljeve Srbije. Srpska vlada je kao ratni cilj proklamovala oslobađanje svih Srba, Hrvata i Slovenaca i stvaranje zajedničke države. Ovo je Pašića označilo kao metu kritika, ne samo savremenika nego i svih budućih generacija pošto je zajednička država i danas predmet sporenja, a uloga Pašića u stvaranju Jugoslavije složena i često na različite načine shvatana.

Realizacija ove ideje će biti veliki problem sa kojim će se Pašić suočavati tokom čitavog rata. Isto tako način na koji će se to uraditi zadavaće glavobolje predsedniku srpske vlade pošto će realizacija ideje zahtevati saradnju sa političarima predstavnicima Hrvata i Slovenaca okupljenih zajedno sa Srbima iz Habzburške monarhije u Jugoslovenski odbor. No pre finala tog procesa Srbija, a Pašić naročito, moraće da se suoče sa posledicama sloma 1915. godine i velikog srpskog stradanja u povlačenju preko Albanije.

Pašić je označen kao krivac od strane „Crne ruke“ i opozicije. Borba sa oficirima okupljenih u organizaciji „Crna ruka“ bila je Pašiću nezgodna, ali je posle Solunskog procesa i likvidiranja vođa ove organizacije 1917. godine, pre svega Dragutina Dimitrijevića Apisa, sa te strane prestala da preti opasnost. Ona je ostala na onoj strani gde je bila opozicija i mora se konstatovati da je ista zaista destruktivno delovala u trenucima stvaranja nove države, često zauzimajući stranu Jugoslovenskom odboru, a protiv Pašića. Konkretno Pašiću je 1915. godine zamerano što nije dozvolio preventivni rat protiv Bugarske čime bi se sprečilo upadanje bugarskih snaga na prostor Srbije i odsecanje odstupnice srpkoj vojsci ka Solunu gde su počele da se okupljaju savezničke snage. Teško da je Pašić mogao uticati na tok događaja pošto je bio pod konstantnim pritiskom da preda Vardarsku Makedoniju Bugarima jer su saveznici mislili da bi pod tim uslovima Bugarska ušla u rat na strani Antante. U tim uslovima oni su direktno bili protiv svake pomisli da se preventivno napadne Makedonija što Pašić nije smeo da ignoriše.

Posle Krfske deklaracije iz 1917. godine, koju su potpisali u ime Srpske vlade Nikola Pašić i Jugoslovenskog odbora Ante Trumbić, izgledalo je, bar u prvo vreme, da, iako deklaracija kod saveznika nije naišla na odobrenje, stvari po pitanju zajedničke države idu u dobrom pravcu. Međutim, uskoro dolazi do razilaženja Nikole Pašića i Ante Trumbića po pitanju uloge Jugoslovenskog odbora. Trumbić traži da se on prizna kao ravnopravan Srpskoj vladi dok Pašić smatra da je to nedopustivo jer bi u tom slučaju Jugoslovenskom odboru bili prepušteni Srbi sa prostora dvojne monarhije. Tada Pašić uviđa da će sa procesom ujedinjenja ići mnogo teže nego što se razmišljalo. Nije se smelo dozvoliti da na čelu odbora budu ljudi koji nemaju uporište u narodu, niti da zastupaju narode sa tih prostora, a pogotovo ne Srbe. Otud Pašić zauzima stav da srpska vlada treba da zastupa sve narode sa prostora dvojne monarhije, želeći da osigura najpre Srbe kako bi se oni ujedinili sa Srbijom, a drugi ako odluče mogu da krenu istim putem.

Ovo je neka vrsta Pašićevog modifikovanog stava o jugoslovenskom ujedinjenju koji je proizišao iz teškoća rada sa Jugoslovenskim odborom, a koji je imao nameru da, što će kasnije imati i Narodno vjeće u Zagrebu, stvori državu od naroda sa prostora Austro-Ugarske monarhije i da se posle ta država ujedinjuje sa Kraljevinom Srbijom. U tom slučaju stav predstavnika te države bi mogao da se promeni, a oni da insistiraju na razlazu (pošto bi smatrali da su kao punopravni pravni i državni subjekt učestvovali u konstituisanju zajedničke države) kojim bi povukli i sve Srbe preko Save i Drine. Ovo je bila suština konflikta Pašića i Trumbića, a kasnije i nekih drugih predstavnika Hrvata i Slovenaca.

Da stvari ne idu u najboljem pravcu pokazali su i događaji na kraju rata. Narodno vjeće u Zagrebu je osnovano 29.10.1918. godine, samoproglasilo se vrhovnim telom svih Slovenaca, Hrvata i Srba na prostoru već razvaljene monarhije i uputilo apel Antanti da prizna navodnu državu koja bi se kasnije ujedinila sa Kraljevinom Srbijom. No, iako je čak Pašić u Ženevi potpisao pravo Narodnom vjeću da zastupa sve Slovence, Hrvate i Srbe sa prostora dvojne monarhije, čime je Narodnom vjeću priznao ono što nije Jugoslovenskom odboru,  kralj Aleksandar kao i saveznici su ovo odbili. Takođe, Narodno vjeće nije imalo instrumente da sprovodi vlast na prostoru sa kog se povlačila poražena vojska monarhije, pretila je anarhija kao i komunistička agitacija, te se Narodno vjeće obratilo Kraljevini Srbiji sa molbom da pošalje trupe i uspostavi red. Ova je to učinila što nije Narodnom vjeću smetalo da i dalje pokušava da igra ulogu vlade navodne države Slovenca, Hrvata i Srba. Ta igra je prekinuta krajem novembra odlukama skupština u Podgorici i Novom Sadu koje su voljom narodnih predstavnika Crnu Goru i Vojvodinu priključile Srbiji, odnosno proglasile bezuslovno prisajedinjenje Kraljevini Srbiji. Nakon toga i Dalmacija je htela da učini isto, što je sve sa sveopštom nemogućnosti da se održi navodna država nateralo i najtvrdoglavije članove Narodnog vjeća u Zagrebu da prihvati akt ujedinjenja sa Srbijom, što je učinjeno u Beogradu 01.12.1918. godine

Pašić nije bio predsednik prve vlade Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Na to mesto kralj je imenovao Stojana Protića, ali bezmalo u kontinuitetu (sa izvesnim pauzama) Pašić je vodio vladu sve do svoje smrti 1926. godine. I tad je bio, dan pre smrti, na audijenciji kod kralja tražeći mandat za sastav vlade što je kralj odbio navodeći afere njegovog sina Radomira. Ovo je Pašića pogodilo (mada je Radomir zaista bio upetljan u mnoge afere i brukao je oca) te mu je pozlilo nakon čega je stari državnik umro. Sahrana je bila veličanstvena jer je otišao čovek koji je po mnogima najbolji srpski političar, najviše slavljen i poštovan, ali i najviše osporavan. U svakom slučaju najmarkantnija figura moderne srpske političke scene.