NIKOLA PAŠIĆ I RADIKALI U SRBIJI

NIKOLA PAŠIĆ I RADIKALI U SRBIJI

Autor: dr LJubiša Despotović

Radikalna stranka i njen vođa Nikola Pašić, predstavljaju gotovo paradigmatičan primer političkog razvoja kroz koji je ova najznačajnija i najorganizovanija srpska politička stranka, kao i srpsko društvo prošlo u rasponu od socijalističkog narodnjaštva, populističke demokratije do malograđanskog konzervativizma. Ona će svojom političkom delatnošću snažno obeležiti poslednje tri decenije devetnaestog veka, i u velikoj meri uticati na konačni izgled srpskog društva na početku dvadesetog veka. Iako se po svojoj socijalnoj i političkoj snazi izdvajala kao stranka, ona neće baš uvek biti u prilici da upravlja državnim kormilom. Uvek u sukobu sa srpskom krunom, čak i onda kada to ni sami nisu želeli, radikali će koristiti svaki svoj dolazak na vlast da u Srbiju unesu što više političkih novina, i to poglavito onih iz svog stranačkog programa. Radikalana stranka će po našem uverenju u svom političkom radu pretrpeti i najviše ideoloških transformacija prešavši put od narodnjaštva inspirisanog socijalističkim idejama, pa preko uticaja francuskog radikalizma u nekoj srednjoj fazi svoga rada,  do malograđanskog konzervativizma stranke na vlasti, koja je želela da po svaku cenu (pa i po cenu odstupanja i odricanja od svoga programa) sačuva realnu vlast i politički uticaj (u poslednjoj fazi svoga rada). To je politička stranka koja je u sebi na čudnovat način izmešala i modernističku i antimodernističku komponentu, delujući u pojedinim periodima kao promotor političkog razvoja Srbije, a u drugom kao njegova prepreka. Protivrečna u svom karakteru barem onoliko koliko i socijalna snaga iz koje je izrasla, radikalna stranka će u isto vreme, ali u različitim političkim situacijama delovati kao reformska snaga ali i kao politička snaga koja se modernim reformama suprotstavlja i onda kada za to nema nikavih razumnih političkih razloga.

Nema nikakve sumnje da je ideju o formiranju radikalne stranke prvi izneo Svetozar Marković još u svojim pismima iz Petrograda iz 1868. godine On u pismu ističe preku potrebu formiranja političke stranke, koja bi poslužila tzv. mladom naraštaju u borbi protiv starog. To staro bilo je po Markovićevom mišljenju liberalna vlada i njen lider Jovan Ristić. Posle toga Marković će 1871. i 1873. godine, u dva navrata formulisati programska načela koja će u velikoj meri biti podudarna sa kasnijim formalnim programom Radikalne stranke. NJihova suština bila je ukidanje birokratskog sistema vlasti, i centralističke uprave, i zavođenje narodne samouprave na bazi dva bitna politička principa, načela jedinstva vlasti i punog narodnog suvereniteta. (1. D. Janković (1997) Rađanje parlamentarne demokratije, Beograd, Pravni fakultet, str. 321)

U svojoj prvoj fazi to je bila politička grupacija koja se pod okriljem socijalističkih ideja i ruskog narodnjaštva trudila da „izbegne zamke modernizacije“ osnivajući program svog političkog delovanja na ideji oslanjanja na tradicionalne ustanove sela i njegovog sistema vrednosti. „Prvi srpski  socijalisti su i deca svoje epohe i deca svoga naroda. Oni su bili refleks jedne moderne društvene pojave – socijalizma, ali i izraz svoga patrijarhalnog društva.“ (2. L. Perović (1995) Srpski socijalisti 19. veka, III, Beograd, Službeni list SRJ, str. 16) Osnovna ideja socijalnog projekta  srpskih socijalista je ideja o preskakanju (neponavljanju) puta kapitalističkog (građanskog) razvoja u Srbiji koji su na svom putu modernizacije prošli razvijeni evropski narodi. To je posledica onog presudnog uticaja koji je na njih ostavila ruska narodnjačka socijalistička misao.

U rasponu od evolutivnog do revolucionarnog, ruska narodnjačka ideologija nije osmišljavala samo koncepciju novog društva, već i metode za njegovo što brže ostvarenje. U tom kontekstu zanimljivo je napomenuti da će se upravo na pitanju političkog metoda (upotreba nasilja u svrhu političkih promena) u socijalističkom pokretu izdiferencirati snage koje su za nasilan (revolucionaran) ili nenasilan evolutivni put. „U krilu ruskog narodnjaštva razvijena je teorija revolucije ne samo protiv apsolutizma i feudalizma, već i protiv kapitalizma i građanskog društva sa svim njegovim temeljnim vrednostima: privatnom svojinom na sredstvima za proizvodnju, slobodnim pojedincem kao osnovom političke organizacije društva, političkim partijama i parlamentarizmom.“ (2. isto, str. 30) To je tipična reakcija i doktrina jednog partijarhalnog i predmodernog društva, punog sopstvenih protivrečnosti ali i natopljenog političkim nasiljem, koje gotovo zakonito iz sebe porađa doktrinu, pokret i političku organizaciju koja je namerna da ove protivrečnosti razreši na što kraći i efikasniji način (putem revolucionarnog nasilja).

Situacija u Srbiji  na svu sreću nije pogodovala razvoju ovih ekstremnih političkih koncepata, jer za razliku od Rusije, nije imala teško carsko samodržavlje i feudalni poredak. Političke prilike u Srbiji nisu potrebovale organizaciju jedne revolucionarne manjine koja bi nasilnim putem osvojila političku vlast (osim ako izuzmemo pojavu Dimitrija Cenića). „U srpskom socijalističkom pokretu samo je nešto ranije započeo proces koji je bio karakterističan za rusko narodnjaštvo na kraju veka, kada je narodnjačka ekonomija već počela da gubi tlo pod nogama i kad je postalo jasno da se kapitalizam ne može verbalno zaustaviti. Narodnjačka ideologija nije prestala da izražava interese seljaštva odnosno naroda kao celine.“ (3. isto, str. 43)

Osnovu programa Narodne radikalne stranke činile su sledeće bitne komponente. To su bili anarhizam, aktivizam, egalitarizam i parlamentarizam. Glavni politički subjekt u njihovoj političkoj koncepciji bio je narod, tačnije rečeno seljački narod, a neki autori to još preciznije nazivaju radikalski narod. To je onaj seoski proletarijat i sitnosopstvenički sloj koji je činio devet desetina srpskog društva, i čijim su se reprezentom i zaštitnikom radikali nametnuli. „To je sav sirotni narod srpski, sve ono što nosi gunj i opanak, sva ona sirotinja što joj bogataši narezuju danak, i pretovaruju na nju sa sebe sve državne terete, svi žedni pravde i prosvete, svi potiskivani i globljeni.“ (4.  „Samouprava“, (1881) 7. 11.)

Nastao u protivstavu činovništvu, kao oličenju državnosti, a formulisan u ideji narodne suverenosti i lokalne samouprave, radikalski program se oslanjao na onaj spontani anarhizam srpskog seljaštva, koji je državu doživljavao kao faktor nepopularnog disciplinovanja, ali i kao činioc policijske stege i nasilja.  „Taj seoski anarhizam lepo se spojio sa idejom o širokoj lokalnoj samoupravi, koja je trebalo da iz života seljaka odvede i činovništvo i državnu stegu i veće poreze i da mu omogući da se sam brine o svojim poslovima.“ (5. Boško Mijatović (1996) Osnovni pogledi naprednjaka i radikala tokom 80-ih godina XIX veka, Beograd, Srpska politička misao 1-4, str. 251)

Suprotno naprednoj stranci, radikali, ili srpski „antievropeisti“, kao ih nazivaju neki autori, zasnivali su svoj program razvoja Srbije  (naročito u svojoj prvoj fazi delovanja) na očuvanju narodnih institucija i normi, kao važnih činilaca i temelja novog društva.  Oni su bili protivnici ubrzane i nasilne modernizacije Srbije. „Nama su počeli da nameću rezultate mnogovekovne evropske civilizacije; kod nas su hteli da državu organizuju na birokratskom principu (u čemu su i uspeli), a ne na osnovu narodne samouprave, koja je, u većem ili manjem vidu, postojala još kod naših dedova… Preambiciozna je bila želja, – zaključuje radikalno službeno glasilo – da se po svaku cenu stane rame uz rame sa civilizovanim državama…“ (6. A.L. Šemjakin (1997) Liberalna ideja i tradicija: unutrašnja borba u Srbiji u prvoj deceniji nezavisnosti, Beograd, Srpska politička misao, 1-2, str. 124)

Svoje antizapadnjaštvo radikali su osobito snažno isticali  u prve dve decenije svoga rada. Ono je bilo isto toliko žestoko koliko i njihovo zalaganje za narodnu samoupravu. Želeli su da po svaku cenu izbegnu put srpske modenizacije, na onaj način koji bi je odveo u okvire građanskog društva. NJihov antimodernizacijski karakter najbolje se ilustruje i činjenicom da su bili protiv gradnje železnice u Srbiji, pa čak i protiv naprednjačkih mera kojima se želelo sprečiti širenje bolesti u poljoprivredi (žigosanje stoke i floksera).

Po Nikoli Pašiću, Istok i Zapad Evrope su dva posebna sveta koja nemaju puno toga zajedničkog, osobito ga neće imati kada je u pitanju način unutrašnjeg uređenja vlasti. „Zapadna Evropa i Istočna Evropa to su dva sveta zasebna – ona se nikada (nisu) slagala, a još teže će se složiti sada, kada pored vere, došlo je i narodnosno pitanje, i kad pored jednog i drugog dolazi još treće što je u ovome vremenu tako isto odsudno za sudbu naroda i država, a to su pogledi moralni i ekonomno i političko uređenje naroda.“ (7. N. Pašić (1995) Sloga Srbo-Hrvata, Beograd, Vreme knjige, str. 104) Ma koliko isključivo izgledali Pašićevi stavovi, počesto se dešavalo, da je i Evropa na naše prostore gledala sa nadmenih visina, apsulutno nespremna, da istinski pruži ruku saradnje. Prečesto se dešavalo da su ljudi koji su vodili spoljnu politku u evropskim prestonicama, na Balkan i Srbiju, gledali gotovo sa rasističkih pozicija. To je ista ona ohola i bezdušna politka koja je u veku kolonijalne dominacije i osvajanja, gazila narode i kontinente, svirepo rušeći zatečene tradicionalne kulture. I Srbija je nažalost, prečesto u njihovim očima bila cilj kolonijalne ekpanzije, a premalo prostor južno-evropskog i mediteranskog nasleđa. „Kao kroz ceo prošli i ovaj vek, srpski narod se i danas nalazi na prekretnici u kojoj stari motivi postaju osnova za njegov put u budućnost. Svi njegovi napori u prošlosti da se poistoveti sa Evropom, sudarali su se sa bedemom ubeđenja da njegovo mesto nije u tom boljem svetu. Osećanje te nadmoći nikada nije dolazilo od stvarnog znanja, nego mita. Rasizam je ideologija, a ne nauka.“ Milorad Ekmečić, (1996) Susret civilizacija i srpski odnos prema Evropi, Novi Sad, str. 106)

Veličanje narodnih institicija kod radikala bilo je jednako nekritičko kao i kod njihovih domaćih tako i kod ruskih uzora. Preterivanja su išla čak do toga da su narodne ustanove kao što su zadruga i opština proglašavali ne samo uzornim i originalnim slovenskim rešenjem nego čak i za ceo moderni svet. „Opština dakle to je duša slavenskog sveta. Ona je početak i ona se sada u nauci društvenoj stavlja kao poslednji stepen uređenja današnjeg evropskog društva. Ona je dakle i početak slavenskog društva i svršetak zapadno evropskog društvenog razvitka.“ (8. isto, str. 131) „Srpska dakle zadruga i srpska opština (…) dovoljne su da sačuvaju srpski narod od potiska sa zapada, dovoljne su da mu dadu novoga života i poleta, kakvi se sada ne zamišlja, jer se slabo ko zabavljao tim idejama.“ (9. isto, str. 134) „Drugim rečima: mi oćemo demokratsku slobodu, decentralizaciju, oćemo da narod sačuvamo da ne usvoji pogreške zapadnog industrijskog društva gde se stvara proletarijat i neizmeran bogatašluk, no da se industrija podigne na osnovi zadružnoj (..) Prema tome, jedina značajnija razlika između ovog programa i onog Svetozara Markovića iz 1878. godine bila bi u tome što se sada, prema programu koji je Pašić izlagao, tražilo pretvaranje privatne (zemljišne) svojine u opštinsku.“ (10.  D. Janković, nav. delo str. 327)

U najkraćem rečeno, program radikalne stranke u sebi je objedinio sledeće  ciljeve: da se proširi sloboda štampe, da se ustanovi sloboda zbora i dogovora, kao i sloboda okupljanja i političkog udruživanja, da se uvede i potvrdi opštinska samouprava, da se sazove velika narodna skupština i izdejstvuje opšta amnestija političkih zatvorenika. „Program radikalne stranke stavlja težište na politčke reforme koje se ne razlikuje od onih koje je tražio Svetozar Marković. Iako nema celovit pogled na ekonomsko  i socijalne pitanje, ne bi se moglo reći da program Radikalne stranke ne sarži elemente za određenu ekonomsku politiku. (…) Ali za razliku od njega, program Radikalne stranke se ne dotiče pitanja svojine i pristaje na razvoj industrije u Srbiji. Jer, dok Svetozar smatra da „stvarati industriju u zemlji gde je zemljoradnja zaostala za 500 godina, a zanata gotovo nema – to je ludarija“, dotle program Radikalne stranke centralnoj banci i pokrajinskim bankama stavlja u zadatak da „naročito pomažu, pravilno organizovanim kreditom, unapređenje zemljoradnje i podizanje zanata i industrij.“ (11. L. Perović, nav. delo, str. 95)

Bilo je nesumnjivo da su radikali sa svojom politikom oslonca na srpsko seljaštvo, i njegovim političkim organizovanjem u formi radikalne stranke, ostvarili u odnosu na svoje političke oponente ogromnu taktičku prednost. Oni su po mišljenju Slobodana Jovanovića prvi uspeli da u našu „patrijarhalnu sredinu presade moderno stranačko ustrojstvo“. „Radikali su učinili jednu stvar od istorijskog značaja. Oni su prvi organizovali seljačku masu kao političku stranku.“ (12. SJSD, tom 5, str. 124) Za stvaranje te stranke i njenu dobru organizacionu strukturu po mišljenju Jovanovića najzaslužniji je bio Pera Todorović. Sposoban i radan, gotovo fanatičan u svojoj nameri, Todorović će uspeti da od radikalne stranke napravi pravu modernu političku partiju, kojoj u to vreme u organizacionom i političkom smislu nisu mogle konkurisati čak ni izbliza ostale političke partije. „Radikalnu stranku Todorović nije zamišljao kao običnu stranku. Za njega, kao za ruske revolucionare, politika je bila stvar vere: u svoja načela, čovek je trebao da unese svu svoju dušu, ne vodeći nikakav drugi život nego život za stranku i u stranci.“ (12. isto, str. 125)

Do koje je mere radikalizam pretvoren od političke doktrine u fanatičnu političku veru na najbolji način svedoče i reči samog Todorovića. „Prema tome sve što se u Srbiji nazvalo radikalom, sve što je verovalo našu „pravoslavnu radikalnu veru“ (radikalizam je zbilja u to doba bio počeo dobijati obeležja kao neke sekte religiozne), sve što je svesno ili po nagonu išlo za ovom ogromnom uzburkanom masom, sve je to tada disalo samo jednim duhom, imalo samo jednu zadaću, jednu jedinu dužnost: da neumorno radi za Veliku narodnu skupštinu i da se najozbiljnije sprema za odsudnu izbornu bitku, gde je Radikalna stranka trebala da pobedi ili da umre.“ (13. Pera Todorović (1997) Uspomene na Kralja Milana, Beograd, Službeni list SRJ, str. 193) Ne samo dobar organizator, Todorović je bio i dobar orator. Sklon demagogiji kao i svi radikali, Todorović je po mišljenju Jovanovića u tom pogledu osobito prednjačio, navodeći kao primer njegov govor na radikalskoj skuštini u Kragujevcu 1882. godine, on ističe da je to osobiti primer demagoškog oratorstva u nas u kome i inače nismo oskudevali. „Građanska prava nisu užička pastrma, da ih država krčmi na 20 para, pa ko više plati onome veći režanj i da se odreže. Svaki čovek, pa bio bogat ili siromah, samim rođenjem dobija tapiju na sva građanska prava koja uopšte postoje u njegovoj domovini, pod uslovom da od građanskih tereta snosi onoliko koliko mu je moguće prema njegovom stanju. To radikalna stranka drži da je pravo i dobro.“ (14. SJSD, tom 2, Pera Todorović, str. 186) „Najveća veština Todorovićeva ogleda se u načinu na koji je podbadao narod protiv vlasti, – seljaka protiv činovnika. On je uzeo ton sasvim običnog čoveka koji govori bez retorike, koji ne napada i ne krivi nikoga, nego samo kazuje ono što jeste i što svaki zna; (…) Todorović stalno pogađa slušaoce u živac, budi u njima rđave strasti, slepu i divlju mržnju, žeđ za osvetom. U jedan mah, gomila njegovih slušalaca zaljulala se ka govornici kao veliki talas, gotova da na jednu njegovu reč pobije svu činovničku gospodu. Postići tako žestoke efekte, tako mirnim i prostim načinom, to je što odaje u Todoroviću velikog demagoškog besednika.“ (14. SJSD, tom 5, str. 157)

Međutim, ovaj govor pored toga što je poslužio ka primer demagoškog oratorstva, značajan je još i po tome što je ukazao na zaokret koji su radikali u programskom smislu učinili u odnosu na vreme kada je on bio gotovo identičan sa Markovićevim političkim stavovima. Taj zaokret se desio i na planu ekonomskog uređena zemlje, a  takođe i na planu     njenog političkog ustrojstva. Sada se veći akcenat stavlja na državu i politička prava građana, kao sredstva za ostvarenje narodne demokratije, a ne više na tradicionalne narodne istitucije, kao što je zadruga i opština. „Raspadanjem zadruge i opštine težište se pomeralo prema državi. Osvajati vlast i pomoću nje kao poluge u sopstvenim rukama menjati ekonomske i socijalne funkcije države u korist slabijih, koji čine većinu srpskog naroda – to je osnovna misao u Todorovićevom obrazloženju programa Radikalne stranke. Uloga države se  ne iscrpljuje u političkim funkcijama. Ona ima zadatak da se stara o organizovanju i podizanju narodne proizvodnje, o pravičnoj raspodeli društvenog bogatstva – naglašavane su, dakle, upravo ekonomske funkcije države. U ovakvom shvatanju države  sadržana je, u početku, suštinska razlika između Radikalne stranke i drugih političkih partija.“ (14. Latinka  Perović (1983) Pera Todorović, Beograd, Rad, str. 98) Taj programski zaokret, i neku vrstu oproštaja od Markovićeve doktrine, ističe i Slobodan Jovanović. „Socijalistički program sa svojom zajednicom sredstava proizvodnje mogao je u Srbiji značiti samo zajednicu zemlje, i doista Svetozar Marković preporučivao je zajednicu zemlje po obrascu ruskog mira. Ali ta vrsta kolektivizma nije bila po ukusu naše seljačke mase, koja je osamdesetih godina bila sastavljena od malih i srednjih sopstvenika. U radikalnom programu od 1881. godine nema stoga ni pomena o zajednici zemlje; ekonomski deo Markovićeva učenja napušten je, i zadržan samo politički deo: suverenost Narodne skupštine i opšta samouprava. Obe te stvari radikali su objašnjavali seljacima tako kako će ih što više omileti seljacima.“ (15. SJSD, tom 5, str. 127)

I u pogledu stranačke organizacije i vođstva, radikali su ostvarili najbolji politički učinak. Za razliku od drugih stranaka oni su do razlaza sa Perom Todorovićem faktički imali dvojicu vođa. Nikolu Pašića koji je po mišljenju Jovanovića bio bolji za „potajnu radnju“, i Peru Todorovića koji se bolje snalazio na brisanom prostoru javnog rada.  I u pogledu stranačkog novinarstva radikali su stajali najbolje. Oni su na vreme shvatili značaj političke propagande, i uticaja javnosti, pa su se rukovođeni takvim saznanjima ali i realnim potrebama agitovanja u narodu, organizovali u izdavanju nekoliko stranačkih listova. U političke svrhe izdavali su list „Samoupravu“, koji i jeste bio organ snažne radikalske propagande, zatim književni list „Rad“, kojom su želeli da ostvare uticaj i na kulturni deo političke publike osobito mlađeg naraštaja, i šaljivi list „Ćosu“, koji nije imao ništa manji politički značaj, jer je koristeći se formom humora, terao sprdnju i karikirao svoje političke protivnike. Ovo je bio omiljeni način radikalske borbe, jer budući dobri poznavaoci sklonosti našeg naroda  da se sa svim i svačim podsmeva i ači, oni su ostvarivali visok učinak političke propagande upravo na ovaj način. Ono što nepismenom seljaku možda nije bilo razumljivo u formi političkog stava, bilo mu je više nego jasno u formi radikalskog humora. „Radikali, koji su pretekli naprednjake svojom stranačkom organizacijom, pretekli su ih i svojim novinarstvom. Zahvaljujući boljoj stranačkoj organizaciji, oni su zavladali seljačkom masom; zahvaljujući boljem novinarstvu, oni su zavladali javnim mnjenjem.“ (16. isto, str. 135)

Na primeru sukoba naprednjaka i radikala tokom osamdestih godina devetnaestog veka, jasno se može prepoznati ne samo njihova politička pozicija u odnosu prema društvenom razvoju zemlje, nego  i metodologija odnosno način na koji se proklamovani politički ciljevi dosežu. Na tom planu ni jedni ni drugi nisu mogli biti uzor korektnog političkog rada. Često se posezalo za nezakonitim sredstvima, zloupotrebi vlasti ili opozicije, demagogisanju, podbunjivanju naroda, ili pak grubim policijskim nasrtajima na političke oponente. Sve u svemu, bio je to inventar prilično nečasnih sredstava, uprkos činjenici da i sami znamo da se od politike, a pogotovo na ovim prostorima nije moglo očekivati odviše salonskog ophođenja i diplomatske učtivosti. „Radikali ne uviđaju da modernisanje naše države ište nove namete, i da nijedna vlada koja želi napretka svome narodu, ne može kao pravilo da od seljaka uzima što manje na ime poreza. Radikali ne uviđaju da se sloboda trpi samo dotle dok ne ide na štetu državne vlasti; ako su naprednjaci udarili konzervativnim pravcem, to je bilo stoga što su morali braniti državnu vlast od radikalnih zloupotreba političkih sloboda: dvoglasci su došli zbog radikalne opstrukcije, pooštravanje zakona o štampi zbog razuzdanog pisanja radikalnih novina, sejmeni zbog radikalnog podbunjivanja seljaka. Ukratko, ako su se radikali prikazivali kao branioci narodne slobode, naprednjaci su se prikazivali kao branioci državne ideje.“ (17. isto, str. 174)

Novi radikalski pomak i uzmicanje od ranije narodnjačke ideologije bio je sve očigledniji. Od 1885. godine, radikali pokreću novo glasilo „Odjek“. U njegovom pisanju i stavovima autora koji se  oglašavaju, a bili su to prevashodno Stojan Protić, Andra Nikolić, Jovan Đaja i drugo, sve jasnije se vidi radikalsko pomeranje prema institucijama čistog parlamentarizma. Nije teško ni pretpostaviti razloge. Poučeni vlastitim političkim iskustvom,  kao i novim političkim prilikama, radikalski prvaci uviđaju da je za njihovu političku stvar, najbolje da se izbore za model  čistog parlamentarizma jer bi na takav način  najbolje valorizovali svoj politički uticaj u biračkom telu, i na najbezbolniji način ostvarili proces političke transformacije zemlje u smislu vlastitoga političkog programa. Zato Jovanović ističe da kad god je kralj Milan i naprednjačka vlada posezala za zaoštravanjem političkih prilika i vraćala se na politiku sužavanja političkih prava i sloboda, i pojačavanja elemenata apsolutističke vlasti, onda su radikali još više izoštravali svoj proevropski  vidik, boreći se za uspostavljanje parlamentarne demokratije. „Ukoliko je kralj Milan jače naginjao ličnom režimu, utoliko su radikali bolje razumevali značaj ustavnosti i političkih sloboda. Pisanje „Odjeka“ bilo je sasvim u duhu zapadnog buržoaskog liberalizma; u njemu se videlo vrlo malo tragova socijalističkih utopija Svetozara Markovića i seljačke demagogije Adama Bogosavljevića.“ (18. isto, str. 215)

Borba za uvođenje parlamentarnog režima u Srbiji, koji je ozakonjen novim ustavom 1888. godine, najveći je politički učinak radikalske borbe osamdesetih godina, Novi ustav  inkorporirao je u sebi  načelo narodne samouprave, ostao je veran jednodomnom sistemu, i proglasio je opštinsku i sresku samoupravu. Jedan od tvoraca novog ustava Jovan Ristić,  trudio se svo vreme da u ustav ne uđu ona rešenja koja bi favorizovala vladavinu većine, što i jeste bila suština parlamentarne vlasti. Takođe se trudio po mišljenju Jovanovića protiv seljačke demagogije i partijske tiranije, koja se mogla javiti kao posledica uspostavljanja parlamentarnog sistema vlasti. „Ristić je tražio kvalifikovane poslanike preko kojih će inteligencija ući u Skuštinu, i srazmerno predstavništvo, koje će manjini obezbediti učešće u skupštinskim poslovima. (…) Nacrt ustava koji je izradio ustavotvorni odbor, bio je uglavnom delo kralja Milana, beogradskih radikala, i Ristića, – kralja Milana, koji je sklonio stranke na zajedničku izradu novog ustava – beogradskih radikala, koji su radi parlamentarizma popuštali u drugim pitanjima – Ristića, koji se borio za ustanove koje će držati parlamentarizam u granicama umerenosti.“ (19. isto, str. 355-356)

Između radikala u unutrašnjosti i radikala iz Beograda postojala je izvesna razlika. Ona se nije temeljila samo na različitoj artikulaciji političke volje naroda na koji su se svi pozivali, već je ona imala i jednu više nego načelnu dimenziju. Beogradski radikali zalagali su se za parlamentarni sistem vlasti, jer su potpuno racionalno rezonovali da je to politički sistem koji najviše pogoduje njihovoj političkoj snazi u narodu. Oni su takođe znali da je to i najkraći i najmirniji put do istinske vlasti, a samim tim i prilike da se Srbija  kroz novu zakonodavnu aktivnost polako, ali sigurno preoblikuje u skladu sa osnovnim programski ciljevima stranke. Radikali iz naroda, nisu imali dovoljno razumevanja za ovakve stavove svojih beogradskih partijskih drugova, prevashodno zato, što su i sami bili previše uronjeni u ruralnu percepciju političkih prilika u zemlji, i što su po toj logici stvari veći akcenat stavljali na ekonomski aspekt politike želeći da se što pre doće u priliku za jedan radikalniji ekonomski zahvat koji bi za posledicu imao osetnije poboljšanje uslova rada i života većinskog seljačkog življa u Srbiji. Tu značajnu političku diferenciju, ističe i Slobodan Jovanović. „Beogradski radikali starali su se poglavito oko toga, da u novom Ustavu stvore što bolje uslove parlamentarnog režima. Radikali iz naroda nisu shvatali značaj parlamentarnog režima. On je za njih bio polovna mera: narod će dobiti nešto više vlasti, ali neće dobiti svu vlast. On će morati i dalje da se pogađa sa kraljem da opet neće dohakati činovništvu, jer kralj štiti činovništvo. Radikali iz naroda pozivali su se na načelo narodne suverenosti, i protestvovali su zašto se, i po novom Ustavu, zakoni koje Skupština reši, podnose kralju na potvrdu. Katić je govorio da je narod izvor i utoka vlasti: to je za njega značilo jednu svemoćnu seljačku skupštinu kraj jednog besposlenog i suvišnog kralja. Radikali iz naroda nisu težili parlamentarizmu, nego konventskom sistemu.“ (20. isto, str. 358)

Borba radikala sa kraljem Milanom bila je trajna, žestoka i bez i malo želje za kompromisom. Kralj nije krio da je prema radikalima gajio otvorene antipatije kako u političkom tako i u širem  kulturnom smislu. Osobito je bio osetljiv na njihovu političku demagogiju. Čini se i više nego na sam politički program. U jednom razgovoru sa Perom Todorovićem kralj će na vrlo direktan način prokomentarisati svoje zamerke na njihov račun. „Prvo  mi je pala u oči jedna opšta, zajednička crta kod sviju radikala, a to je ono radikalno udvaranje masi, gomili.(…) U ustima radikala srpski seljak bio je jedini pravi predstavnik srpskog naroda. I taj seljak, po pritvornom mišljenju naših radikala, bio je izvor svakoga dobra, svake veličine, mudrosti, pameti, slave i sreće za ceo rod srpski.(…) već ta prva crta radikala bila mi je odvratna. U prvi mah nisam upravo znao šta da mislim o ljudima, koji su po 5 -6 godina proveli na strani, učili na raznim univerzitetima; o ljudima koji znaju šta je to država i kako se može državom upravljati, a koji ipak ovako javno propovedaju da je narod „izvor i utoka vlasti“ i da svu vlast u zemlji treba predati seljaku, pa će tek onda zemlja propevati. Da u prvi mah nisam znao šta da mislim o takvim ljudima, a posle sam došao do uverenja da su to prosto špekulanti, koji su dosta tačno sračunali, da se simpatije mase, a i vlast nad njom, najlakše mogu prigrabiti, kada se toj masi grubo i bezočno laska. (…) Ti ljudi izgledali su mi nekako kao oni vašarski opsenari, koji na najgrublji način varaju seljačke prostake.“ (21. Pera Todorović, nav. delo, str. 211) „Radikalna stranka izvela je na scenu mase. To je bila nova pojava. Istoričari radikalne stranke, s pravom ističu njenu ulogu u politizovanju masa i u borbi, za narodni suverenitet. Ali, zapostavljajući njeno ideološko biće, nedovoljno uočavaju da je njen populizam oslobodio instikte mase, provocirao njenu anarhističku prirodu, što je imalo razorno dejstvo u odnosu na privrednu modernizaciju i izgrađivanje pravne države.“ Ta radikalska pomama i zaslepljenost dovela ih je do toga da su  bili protiv i onih mera naprednjačke vlade, protiv kojih bi glasao samo neko kome je na elementarnom nivo pomućena moć zdravorazumskog rezonovanja. Bili su protiv čak i takvih mera koje su se ticale suzbijanja određenih zaraznih bolesti. „Odmah zatim poveli su oštru borbu protiv naprednjačke vlade i njenih mera: protiv ugovora o gradnji železnice, protiv uvođenja stajaće vojske, žigosanja stoke, čak protiv sprovođenja zakona o prskanju vinograda koje je napala filoksera.“ (21. L. Perović, Srpski socijalisti 19. veka, str. 100)

I Slobodan Jovanović ističe da je između njih postojala nepomirljiva razlika. Ta se razlika nije ogledala samo u različitim političkim pozicijama i ideologiji, ona je bila i potpuna razlika u percepciji političkog bića Srbije i srpskog naroda, o njegovom političkom ali i spoljno – političkom položaju. Na kraju to je bio sukob i dve kulturološke vizije Srbije, jedne kojom je dominirao ruralni kulturni obrazac, sa tradicionalnim sistemom vrednosti i kolektivističkom perspektivom identiteta, i sa druge strane jedan moderan, urbani, individualistički, pa čak i elitistički tip kulture koji nije imao ni potrebe ni razumevanja da se uključi u jednu intezivniju kulturnu komunikaciju sa sredinom i okruženjem koje taj kulturni obrazac nije doživljavao kao svoj. U takvoj situaciji sukob je bio ne samo neizbežan, nego i konstanta političkog delovanja, svih političkih aktera, bez obzira ko se u kom periodu političke borbe nalazio na vlasti ili opoziciji. Taj sukob je politička paradigma Srbije tokom čitavog devetnaestog veka, a kako nam bliža istorija svedoči, on se preneo i na dvadeseti vek, da bi se nažalost kao neka mora, dovaljao i do naših dana. On je predstavljao onaj tragičan raskol u srpskom društvu koji je iskazan u podeli na tradicionalnu i patrijarhalnu Srbiju i na Srbiju koja je po svojim intencijama želela da bude moderna i evropska. Upravo zbog činjenice da nijedna od njih nije uspevala da  prevlada i nametne svoj pogled na svet, mi i imamo tu činjenicu da je politička istorija našeg naroda u poslednja dva veka bila istorija rascepa i borbi između tradicionalnog i modernog. Srbi nisu uspeli da pronađu onu socijalnu formulu koja bi im omogućila stabilan i moderan razvoj, a da u isto vreme sačuvaju i najbolje vrednosti iz svoje nacionalne tradicije.

„Borba između kralja Milana i radikala bila je borba između dva tipa državnog uređenja. S jedne strane lični režim, birokratski sistem, stajaća vojska, – s druge strane, parlamentarni režim, lokalna samouprava, narodna vojska. Kralj Milan nije održao lični režim ali je održao birokratski sistem uglavnom, a stajaću vojsku potpuno. Parlamentarni režim koji je zahvaljujući radikalima pobedio, imao je da se nakalemi na jednu birokratsko- militarističku državu.“ (22. SJSD, tom 5, str. 361)

U našoj istoriografiji pa čak i u političkoj nauci postoji spor oko određivanja političkog karaktera radikalne stranke. Na jednoj strani se nalaze oni istoričari koji je vide kao klasičnu seljačku stranku (S. Jovanović i Ž. Živanović), na drugoj se nalaze oni teoretičari koji je vide kao građansku stranku koja je napravila distancu od narodnjačke ideologije Svetozara Markovića (D. Janković) zatim tu je i naš vrsni istoričar Latinka Perović koja je po našem sudu sa najviše serioznosti prišla istorijskom i političkom  analizovanju radikalske pozicije u pokušaju da što preciznije odredi kako njen karakter tako i političke faze kroz koje je prolazila, na kraju tu se nalazi i grupa naših novijih istoriografa, koja radikalnu stranku vidi kao direktan izdanak zapadnoevropskog radikalizma, tačnije francuskog radikalizma (Milan St. Protić, Dušan T. Bataković).

Posmatrana sa aspekta stranih uticaja, ideologija srpskih radikala formirala se po mišljenju Milana St. Protića iz tri izvora. Prvi je došao iz ruske socijalističke tradicije, i koji je bio mešavina narodnjačkih i anarhističkih ideja. Ovaj uticaj bio je značajan jer je prenošen kroz delatnost Markovića i njegove grupe, ali je posle njegove smrti, a naročito nakon Timočke bune i velikog progona radikala, ovaj uticaj skoro savim iščezao. Drugi, značajan uticaj naši radikali primaju iz Francuske, najviše tokom osamdesetih godina. To je najsnažniji uticaj koji će svoje tragove ostaviti kako na političkom programu tako i na organizaciji  radikalnog pokreta. Treći uticaj, koji je ostavio vidljivog traga na radikale dolazio je iz V. Britanije u vidu ustavnih i parlamentarnih teorija. Protić smatra da je prilikom pisanja ustava iz 1888. godine taj uticaj ostvario prve značajne učinke. (23. Milan St. Protić (1990) Radikali u Srbiji – ideje i pokret 1881-1903, Beograd, SANU Balkanološki institut, str. 59)

Ipak uticaj francuskog radikalizma (Ž. Klemanso, K. Peleten i L. Gambeta) bio je više nego očigledan i to već na programu iz 1881. godine dok će kasnije on biti još više izražen i dopunjen engleskim uticajima. „Gotovo neverovatno deluju sličnosti između političkih programa srpskih i francuskih Radikala. (…) Uporednim posmatranjem ovih programa, tačnije njihovih političkih ideja, postaje potpuno jasno da obe ideologije pripadaju istim izvorima i jednoj misaonoj porodici. Treba naglasiti da i program mladih Radikala iz 1871. u znatnoj meri odgovara zajedničkoj idejnoj skupštini Radikalnih dokumenata iz 1881. Srpski radikalizam poput francuskog, stavio je na prvo mesto ustavnu reformu, koja je u oba slučaja podrazumevala jednodomnu Narodnu skupštinu izabranu opštim pravom glasa. Po ugledu na svoje francuske istomišljenike, srpski Radikali su istakli načelo samouprave kao središnji model administrativne organizacije i sredstvo za ostvarivanje pune demokratije. Oba programa su insistirala na novom poreskom sistemu zasnovanom na neposrednom progresivnom oporezivanju kapitala i prihoda. Ideja o ukidanju stajaće vojske i uvođenje narodne vojske bila je zajednička i za srpski i za francuski Radikalizam. (…) NJihove ideje o školskom sistemu bile su istovetne. Zalagali su se za besplatno i obavezno osnovno obrazovanje.“ (24. isto, str. 73)

I britanski politički uticaj na srpske radikale bio je po mišljenju Protića od velikog značaja za njihovo zaokruživanje političke ideologije i programskih ciljeva. Taj uticaj se poglavito ispoljavao u sferi parlamentarne teorije i prakse kao i konstitucionalnih iskustava. „Direktno preuzimajući englesko načelo partijskog sistema, Radikalna stranka je prihvatila ustanovu stranačke vlade. Stranka koja osvoji većinu na parlamentarnim izborima formira kabinet: (…) Belgijski ustav od 1831. služio je kao neposredni model po kom je rađen Ustav Kraljevine Srbije iz 1888. godine. Sam najviši pravni akt Belgije smatrao se za najčistiji oblik parlamentarnog sistema u Evropi. (…) Parlament je dobio punu zakonodavnu vlast kao i jedinstveno pravo da donosi državni budžet. Ustav je detaljno predvideo ministrasku odgovornost, Kabinet zavisi od parlamentarne većine. Sa njom nastaje – bez nje se povlači. Od belgijskog ustava a na osnovu engleske političke tradicije, takođe je preuzeto načelo strogog poštovanja građanskih sloboda. (…) Sistem lokalne samouprave preuzeo je iz švajcarskog ustava.“ (25. isto, str. 79)

O značaju francuskog političkog i kulturnog uticaja na Srbiju u periodu od 1835. do 1914. posebno je pisao istoričar Dušan T. Bataković. On ističe činjenicu da su se u tom periodu u Srbiji na zgusnut način susreli uticaji četiri generacije tzv. srpski „parizlija“ koji sa sobom nisu donosili samo nove kulturne i obrazovne navike i znanja nego i uticaj razuđenog političkog života Francuske, punog raznih ideoloških učenja i ideja. Od onih sa krajnje levice do onih  sa  predznakom konzervativnijih političkih načela. „Broj francuskih političkih ustanova u Srbiji, preuzet ili što je bio češći slučaj, prilagođen srpskim potrebama, nije bio zanemarljiv uz razumljivo prisustvo drugih uticaja (austrijskog u birokratskom uređenju, ali i britanskog modela parlamentarizma) u oblikovanju institucija srpske države, francuski uticaj je u srpskom društvu imao naročito mesto i stoga što je po globalnoj socijalnoj konstrukciji, srpski politički mentalitet bio najbliži francuskoj političkoj kulturi.“ (26. Dušan T. Bataković (1997) Francuski uticaji u Srbiji 1835-1914. četiri generacije „parizlija“, Novi Sad, Zbornik Matice Srpske za istoriju 56, str. 76)

Bataković takođe ističe bliskost programskih i političkih veza srpskih i francuskih radikala. Mada i sam priznaje da te veze osamdesetih godina nisu bile odviše česte, on ipak ističe da se srodnost i bliskost ovih političkih programa ne može dovoditi u pitanje. Srpski radikalizam bio je sastavni deo baštine evropskog radikalizma toga vremena. „Radikali u Srbiji su pripadali velikoj porodici evropskog radikalizma XIX stoleća, koja je, poput socijalizma i komunizma u sledećem veku funkcionisala kao jedna velika i uzajamno solidarna internacionala. Čak i onda kada među njima nije bilo neposrednih političkih veza, što je izgleda, bio slučaj srpskih i francuskih radikala u osamdesetim godinama XIX veka, radikalne ideje su se širile kao univerzalni korpus opšteprihvaćenih ideja političkih sloboda primenjivih u svakom od savremenih evropskih društava. Originalni program radikala u Srbiji, usvojen 1881. godine, bio je, po dosadašnjm saznanjima, varijanta, prilagođena lokalnim uslovima izbornog programa Leona Gambete, jednog od prvih ideologa francuskog radikalizma…“ 27. isto, str. 86)

Programske razlike kojih je bilo između ova dva  politička pokreta, proisticale su uglavnom po mišljenju Protića iz razlika koje su bile više nego evidentne u domenu nacionalnih i društvenih osobitosti dvaju naroda i dvaju sredina. „Razlike  između srpskog i francuskih programa isključivo su bile posledica određenih nacionalnih i političkih posebnosti dva naroda, ali i različitih socijalnih i ekonomski uslova u srpskom, t.j. francuskom društvu.“ (28. Milan St. Protić (1996)  Ideje evropskog radikalizma i Narodna radikalna stranka u Srbiji, u Zbozniku radova Evropa i Srbi, Beograd, Istorijski institut SANU, str. 278)

Bez obzira na svu intezivnost i priličnu raznolikost uticaja koji su ostavljali vidna obeležja kako u programskom i ideološkom tako i na praktično-politčkom planu po mišljenju Milana St. Protića, Narodna radikalna stranka i njeno vođstvo bili su pod presudnim uticajem francuske doktrine radikalizma. „Srpska radikalna stranka neosporno je pripadala velikoj porodici evropskog Radikalizma. NJeni idejni koreni, u svojoj osnovi, preuzeti su iz te evropske, u prvom redu francuske političke tradicije. Svi ostali uticaji, bilo da su dolazili od ruskih revolucionara, bilo sa neke druge strane, ostavili su daleko manji trag na konačan izgled radikalne političke ideologije.“ (29. Milan St. Protić,  Radikali u Srbiji, str. 181)

Radikalsko zalaganje za uvođenje parlamentarizma u Srbiji, koje je i ostvareno Ustavom iz 1888. godine, bilo je motivisano pokušajem da se preko tog sistema  vlasti na najbolji način ostvari realan uticaj  u zemlji, kao i vlastiti položaj u biračkom telu. „Pristajući na okvir ustavne monarhije i formulišući nov državnopravni program, Radikalna stranka je kao primarni cilj odredila političku neutralizaciju krune. Ova je objektivno, bila jedina realna brana političkoj svemoći radikala u Srbiji. Parlamentarizam po engleskom obrascu u tom pogledu je nesumnjivo bio najprikladniji i stranačko vođstvo je uvođenje ovog političkog sistema u Srbiji usvojilo kao svoj primarni praktično-politički cilj. Srbiji je potrebna parlamentarna monarhija po monističkom obrascu, poput one ostvarene u Engleskoj.“ (30.  Olga Popović Obradović (1998) Parlamentarizam u Srbiji 1903 – 1914, Beograd, Službeni list SRJ, str. 75) Moramo napomenuti da je radikalsko okretanje ustanovama engleskog parlamentarizma došlo kao posledica njihove dobre političke procene o političkoj probitačnosti ovog političkog sistema za vlastiti politički interes. U tom smislu oni su se za parlamentarizam opredelili ne toliko iz doktrinarnih koliko iz praktično-političkih razloga. To radikalsko preusmerenje trebalo je da objasni  i opravda  Milovan Milovanović. „U skladu sa novom politikom, Radikalna stranka je kao svog teoretičara promovisala, liberalnim idejama bliskog Milovana Milovanovića koji je iscrpno i vešto definisao suštinu parlamentarizma za koji se tada opredelila Radikalna stranka.“ (31. isto, str. 75)

Milovan Milovanović u svojoj raspravi „O parlamentarnoj vladi“ već na samom početku pokušava da otkloni zabunu u pogledu određenja parlamentarizma. „Bila bi velika pogreška, a u nas se u Srbiji upada često u tu pogrešku, da se parlamentarna vlada pobrka sa predstavničkim sistemom vladavine uopšte. Parlamentarizam je samo jedna osobita vrsta predstavničke vlade, svaka parlamentarna vlada mora biti i predstavnička, ali obratno svaka predstavnička vlada nije u isto vreme i parlamentarna.“ (32. Milovan Đ. Milovanović (1997) Državno pravo i druge ustavnopravne studije, Beograd, Službeni glasnik, str. 185) „Definišući podelu vlasti u parlamentarnom sistemu kao ne samo „fuziju“ nego i „konfuziju“ između zakonodavne i izvršne vlasti, Milovanović je parlamentarizam izjednačio s kabinetskim sistemom kakav je tada bio u primeni u Engleskoj. On je vrlo precizno uočio sva njegova osnovna obeležja – s jedne strane, potpunu političku neutralnost krune, a s druge, ono što predstavlja njegovu glavnu specifičnost, a naime, jaku jednopartijsku vladu ili, kako se Milovanović slikovito izrazio „diktaturu“ kabineta.“ (33. a) Olga Popović-Obradović, nav. delo str. 75; b) O položaju i funkciji kabineta u britanskom parlamentarizmu, šire videti u: Vučina Vasović (1987) Savremeni politički sistemi, Beograd, naučna knjiga, str. 72)

Ne samo što je imao zadatak da teorijski fundira novu političku orijentaciju radikala ka parlamentarnom sistemu vlasti, Milovan Milovanović je imao zadatak da  odbrani i koncepciju jednodomnog narodnog predstavništva, od zahteva koji su dolazi iz krugova naprednjačke stranke, pa čak i Jovana Ristića. Motivisani željom da se na takav način uspostavi parlamentarna ravnoteža i obezbedi ulazak u narodno predstavničko telo i predstavnicima inteligencije i imućnijih slojeva građanstva. U svojoj raspravi „Naša ustavna reforma“, Milovanović u polemičkom tonu (tu raspavu vodio je i Slobodan Jovanović   delom „Dvodomi sistem“) obrazlaže potrebu uvođenja jednodomnog narodnog prestavništva i u tom smislu apeluje: „Ako smo svi, kao što mi se čini, složni da je srpsko društvo sastavljeno iz jedne homogene mase i da u njemu nema nijedne odelite klase koja bi iz ma kakvih uzroka mogla pretendovati na zasebiti udeo u državnoj upravi, kako onda još može biti nesuglasice o pitanju da li naše narodno predstavništvo treba da bude iz jednog ili iz dva doma.“ (34. Milovan Đ.  Milovanović , nav. delo, str. 239)

U svom prilogu raspravi i potrebi uvođenja dvodomog narodnog prestavništva Slobodan Jovanović je navodio niz argumenata koji su ukazivali na opravdanost jedne takve institucije u okvirima narodnog predstavništva. Osporavjući argumente protivničke strane Jovanović ističe da je čitava politička istorija Srbije najbolje svedočanstvo o tome kako nismo bili sposobni za jedno racionalno i umereno rešavanje političkih problema. I Dvodomo predstavništvo bi po tom sudu bilo jedno od takvih umerenih i izbalansiranih rešenja koje bi na pravi način uravnotežili snagu seljačkog biračkog tela i snagu inteligencije i birokratskog sloja od kojih je zavisila funkcija državnog aparata. „Zar se i kod nas ne čini razlika između inteligencije i naroda – i zar nije baš Ustav iz 1888. morao pokušati da, u vidu kvalifikovanih poslanika, stvori zasebno predstavništvo za inteligenciju. To što su, kod nas, kvalifikovani poslanici smatrani za potrebne, a gornji dom za nepotreban, najbolje pokazuje da nama nisu toliko oskudevali elementi za gornji dom, koliko dobra volja da tim elementima damo onu moć koja gornjem domu pripada.“ (35. SJSD, Dvodomi Sistem, tom 2, str. 260)

„Svestan da parlamentarizam i demokratija nisu jedno isto, štaviše, da usvajanje demokratskog principa predstavlja izazov, upravo pretnju parlamentarizmu, jer „fatalno“ teži da parlamentarnu zameni skupštinskom vladom – Milovanović se opredelio za parlamentarizam, s obrazloženjem da je taj politički sistem jedini koji je u stanju da osigura političke slobode u okviru monarhije. Usvajajući tako čisto liberalno stanovište i dajući prednost političkim slobodama nad demokratijom, on se izjasnio i protiv opšteg prava glasa. Sa ovakvim stavovima, Milovanović je bio najpodobniji da Radikalnu stranku približi ostalim dvema strankama, ali i samom kralju Milanu…“ (36. Olga Popović-Obradović, nav. delo. str. 76)

O radikalskom shvatanju parlamentarizma Jovanović je pisao, kao o nečem što je tražilo dodatno pojašnjenje. To bez obzira na spoljašnju glazuru, nije bio čisti zapadnoevropski parlamentarizam, već jedan radikalski, ispunjen novim sadržajem i značenjem. Radikali su svoj parlametarizam razumevali kao proširenje principa narodne samouprave. „Krajem osamdesetih godina, radikalna inteligencija doneće za lokalne samouprave ideju zapadnoevropskog parlamentarizma. Parlamentarizam je shvaćen kao proširenje samouprave. Po načelima samouprave, narod postavlja i zbacuje lokalne činovnike: po načelima parlamentarizma, Narodna skupština određuje najviše činovnike u državi, – određuje ministre, jer  za ministre kralj ne sme uzeti nikoga koga Skupština neće. Parlamentarizam, to je  vlada narodnih ljudi.“ (37. SJSD, Vlada Aleksandra Obrenovića, knjiga I, tom 6, str. 108)  To je ono razumevanje politike koje ne može uprkos evropskim ustanovama, da pobegne od ruralne percepcije problema, i njihovo sameravanje sopstvenim političkim načelima. Iako treba da bude  konstituisana u formi parlamentarizma, to će biti ipak samo jedna „seljačka država“, „koja za razliku od birokratske države nije vlasnička ustanova, nego više liči na zadrugu u kojoj se poslovi svršavaju međusobnim dogovorom.“ (38. isto, str. 108)

Jovanović ističe još jednu bitnu karakteristiku radikalskog shvatanja politike. Oni su prvi u nas, po mišljenju Jovanovića, uveli princip partijske države. Iako je i pre njih bilo strančarenja i zloupotreba državnog aparata za partijsku promociju ili programske ciljeve, niko pre radikala nije na tako eksplicitan način i bez zaziranja koristio državu kao vlastiti stranački servis. „Potčinjavajući birokratski sistem svojoj stranci, radikali su uneli u naš politički život jedno novo načelo – načelo stranačke države. (…) ranije stranke prikrivale su svoje strančarstvo kao da su ga se stidele. Radikali su ga otvoreno priznavali kao jedino tačno načelo državne uprave. Oni su govorili: zar se seljačka država može ostvariti drukčije nego na taj način, što će se državna vlast staviti u službu seljačke stranke?“ (39. isto, str. 109) Zanimljiv je način na koji su radikali branili ovakav politički pristup. Potpuno u skladu sa svojim demagoškim nastupom, pravdali su to izgovorom o potrebi približavanja države anarhističkom nepoverenju naroda, i njegovom otklanjanju kao prepreci da se narod poistoveti sa državnom idejom. „To strančarsko shvatanje države olakšalo je izmirenje seljačke mase s državnom idejom.“

Uopšte uzevši, radikalsko shvatanje parlamentarizma prožeto je sa dva njima bitna principa. S jedne strane to je ovlapoćenje ideje seljačke države koja se temelji na principu narodne i lokalne samouprave, a s druge strane to je sredstvo da se Kruna drži pod kontrolom i da se na ustavan način pozicionira i osigura supremacija parlamentarne većine i njena dominacija kako u oblasti zakonodavne, tako i u oblasti izvršne vlasti. Otuda je kod radikala preovladao koncept parlamentarne vlade, i načelo partijske države. „Stranačka država kako su je radikali smislili, načinila je od seljaka državotvorni element: u tome leži istorijski značaj radikalnoga parlamentarizma. Drugo je pitanje da li to strančarstvo koje je omililo državu seljaku, nije u isto vreme državnu oragnizaciju oslabilo i državnu ideju izvitoperilo. Stranačka država, to je počevši od 1889. glavno načelo radikala. To načelo nisu postavili ni njihovi seljaci ni njihovi trgovci, nego njihovi intelektualci.“ (39. isto, str. 110)

S pravom je Slobodan Jovanović isticao radikalskoj vlasti mnoge primedbe od kojih su po njemu dve bile najvažnije. Jedna da nisu bili u stanju osigurati imovinsku i ličnu bezbedbost građana, a druga da su zaveli do tada neviđenu stranačku okupaciju državne uprave. „Ona je obeležena kao stranka koja nije kadra da brani autoritet vlasti, jer je do krajnosti slaba prema elementima nereda.“< (40. isto, str. 128)

Do koje je mere radikalna stranka bila odgovorna za loše stanje bezbednosti u zemlji, ilustrovaće i naredni primeri. Ovde se nije radilo o pukoj nebrizi, i površnim političkim potezima kojima je samo na površini stanje izgledalo nesigurno. Naprotiv, radikali su vodili jednu takvu politiku koja je glorifikovala nasilje u raznim vidovima. Nekada je to  bilo navodno spontano narodno iskalivanje besa na svoje političke protivnike, a nekada čak i politička hajdučija, dobro organizovana i nemilosrdna. O svirepostima i njenim „podvizima“ po narodu su se ispredale priče. „Ilegalan način borbe bila je hajdučija. Hajduci su se pojavljivali kao stranački osvetnici ili su od Stranke korišćeni kao neka vrsta pritiska na političke ili državne faktore, kao teroristi u službi stranačkih interesa.“ (41. D. Janković, nav. Delo, str. 375)

Jovanović je takvu politiku radikalne stranke, nazivao pojmom „radikalskog  terora“. Pod tim izrazom podrazumevao je tri manifestacije partijskog nasilja koje su radikali sprovodili u zajednici sa narodom i  hajducima. „Taj izraz „radikalni teror“ obuhvatao je tri razne stvari:  1) stranački teror u pravom smislu reči; 2) hajdučiju; 3) opštu raspuštenost u narodu.“ (42. SJSD, tom 6, str. 128) Kao ilustraciju navešćemo samo nekoliko podataka, koji sami po sebi govore o bezumlju i žestini  nasilja. U 1887. godini, ubijeno je preko 140 članova Napredne stranke, a 1889. preko 50. Moramo napomenuti da su žrtve bile prevashodno obični članovi stranke, najčešće seoski učitelji, sveštenici, ćate isl. Smrt tih ljudi bila je više nego surova. „Navodi se, naročito, slučaj jednog učitelja u Lisoviću koga su seljaci premlatili prošćem kao psa.“(43. isto, str. 128) Ontologija nasilja bila je duboko pounutrena u srpskom nacionalnom biću. I sami viševekovne žrtve zuluma otomanskih osvajača, Srbi su usvojili jednu tlačiteljsku praksu. „Uopšte uzev, česti preobražaji zajedničke prakse bivših ugnjetenih u praksu ugnjetača nisu nimalo slučajni ako se ima na umu da praksa ugnjetenih kao protivnasilje i samoodbrana jeste zapravo samo nasilje, i na izvestan način predstavlja produženu ruku ugnjetača. I sam resentiment koji je zapazio Niče, jeste upravo u tome što se bivšem sluzi sloboda pokazuje kao sloboda bivšeg gospodara,…“ (44. Milan Kovačević (1990) Ontoločki triptih, Novi Sad, Književna zajednica N. Sada, str. 81)

„Druga zamerka činjena radikalskom režimu ticala se njegova partizanstva. (…) Partizanstvo radikala razlikovalo se od partizanstva naprednjaka i liberala. Liberali i naprednjaci bili su partizani iz političkog računa; u radikalnom partizanstvu imalo je nečega od verskog oduševljenja: savremenici su to osetili kad su radikalno partizanstvo nazivali sektaštvom.(…) Radikali su grabili svu vlast za svoje pristalice, bili u osvajanju države i opštine nasrtljivi i sistematičniji nego ijedna dotadašnja stranka. I kod naprednjaka i kod liberala bilo je stranačkog egoizma, i to često vrlo grubog i surovog, ali kod radikala je bilo nešto više od običnog stranačkog egoizma; bilo je stranačkog fanatizma, koji je gurao radilake napred s neodoljivom snagom i nepokolebljivom doslednošću velikog kolektivnog nagona.“ (45. SJSD, tom 6, str. 130-133)

Život političkih stranaka pod režimom kralja Milana nije bio nimalo ružičast. Čak ni naprednjaci za čijeg je političkog patrona važio, nisu se odviše komotno osećali pod njegovom vlašću. Nestalan i nepredvidiv često je svoje političke saveznike ali i oponente dovodio u oskudicu manevarskog prostora i nuždu delovanja po sili zatečene situacije. Ali to još nije bilo ništa od one nevolje koja će zadestiti sve politčke stranke pod ličnim režimom i apsolutnom vlašću njegovog sina kralja Aleksandra. Ohol, samoživ, vlastohlepan, i neiskren, bio je po svedočenju Slobodana Jovanovića, mora svojim političkim savremenicima. Da je mogao da ukine sve političke stranke, to bi najradije i uradio. Pošto je to ipak bilo nemoguće, čak i njemu, Aleksandar ih je zavađao i mirio, delio i spajao, kažnjavao i nagrađivao, jednom rečju poigravao se političkim partijama kao što bi to činio jedan malodobni dečak, zanesen svojom moći nad igračkama koje su mu darovane za igru.  Aleksandar je bio vladar sklon spletkarenju i podmuklom kombinovanju, čovek zasenčene politke, koji se u javnosti pojavljivao sa gotovim rešenjima i namerom da izazove opštu nevericu u politička rešenja koja je donosio. On je vladar koji je na vlast došao državnim udarom svrgnuvši namesništvo pre isteka roka njegovog punolestva. Uopšte, vladao je udarima, i to najčešće onim koji su imali kontramodernizacijsko dejstvo. I ono malo demokratičnosti i parlamentarne kulture kojima su se srpske partije naučile u prethodnom periodu, on je razarao nemilosrdno, i sa osećanjem ličnog zadovoljstva. Sklon nemogućim kombinacijama, on je uspeo, uz pomoć  neotporne snage političkih aktera, ali i njihove želje za vlast da u jednom trenutku spoji u koaliciju vatru i vodu. Narednjake i radikale. „Imajući dve stranke u vladi, kralj je mogao protivstavljati jednu stranku drugoj, i zahvaljujući njihovoj neslozi, proturati svoju volju.“ (46. SJSD, tom 7, str. 209)

To je ono vreme radikalskog političkog delovanja, kada je stranka prešla dugačak put od narodnjačke i populističke demokratije, francuskog radikalizma i britanskog parlamentarizma, do  malograđanskog konzervativizma koji se ogledao u želji njenog vođe Nikole Pašića, ali i jednog broja beogradski radikalskih intelektualaca i trgovaca, da očuvaju stečene pozicije, i stranku održe što duže na jaslama državnih i političkih privilegija. (47. šire videti u: a) Zborniku radova „Nikola Pašić, život i delo“ (1997) Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; b) Vasa Kazimirović, (1990)  „Nikola Pašić i njegovo doba 1845-1926“, Beograd, Nova Evropa))

Tzv. stari kadrovi radikala, okupljeni oko Pašića, sve više su budili podozrenje mlađeg radikalskog naraštaja. Po mišljenju mladih, previše popustljivi i oportuni, stari  su  više vodili računa o političkoj pogodbi, negoli o političkoj načelnosti i doslednosti. Osporavajući taktiku, mladi radikali su ustvari osporavali stanje o kojem je stranka dovedena kao i njenu političku novu političku orijentaciju. Ono za šta se mlađi naraštaj u stranci borio bio je stari radikalski program  iz 1881. godine, koji su oni smatrali kao jedino autentičan radikalski program. „U radikalnoj stranci bilo je već podavna roptanja „mladih“ na „stare“. „Mladi“ su smukom dolazili do uticaja u stranci; njom su vladali „stari“ – bivši ministri i savetnici (…) Osnovna je pogreška starih radikala što nisu istrajali na načelnom gledištu. Umesto da neodstupno traže povraćaj čiste ustavnosti, oni su gledali da u pregovorima s kraljem nađu mogućnosti za izmirenje njihove ustavnosti i njegovog ličnog režima. Mlađi su osuđivali opotunizam starijih, omalovažavali njihove polovne uspehe, dokazivali da se nesavitljivošću može više postići nego popuštanjem, budili građansku kuraž i propovedali borbu s Krunom.(…) Obrazujući svoju zasebnu stranku – stranku samostalnih radikala – mladi nisu isticali nikakva nova načela. Oni su se držali radikalnoga programa od 1881. ili, tačnije rečeno, Ustava od 1888. Godine.“ (48. SJSD, tom 7, str. 216-217)

Do koje je mere „nova“ politika starih radikala postala razočaravjuća za mlade, ali i za kulturnu javnost Srbije, na prilično jasan način ilustruje i Domanovićev satirični rad, a osobito delo „Vođa“, kojim je na nimalo nežan način prikazan radikalni vođa Nikola Pašić. „Za vreme pogađanja radikala s dvorom i naprednjacima, Domanović je ismejao Pašića u pripovetci „Vođa“. Ipak, mnogo gore od Pašića, po mišljenju Slobodana Jovanovića prošao je kralj Aleksandar. „Stradija je nanela Aleksandrovom despotizmu najteži udar koji se mogao naneti, despotizam se trpi dokle se veruje u njegovu prosvećenost: „Stradija“ je prikazivala Aleksandrov despotizam kao despotizam jednog smetenjaka koji je sve okrenuo tumbe, oglasio laž za istinu, a ludost za mudrost. (…) Posle „Stradije“, Aleksandar je izgledao kao jedan pajac od kralja kome pravo mesto nije u istoriji jednog naroda, nego u jednoj šaljivoj pripovetki.“ (49. isto, str. 269)

Najviše zahvaljujući vrhu stranke, pa i samom Pašiću, radikalna stranka ili bolje reći njen politički ostatak, postala je malograđanska konzervativna grupacija. Malograđanska, jer su joj vođstvo činili ljudi koji su svoj imetak, uključujući i samog Pašića, stekli kao posledicu boravka na vlasti. I kao i svi skorojevići, potekli iz seljačkog opanka, raskid sa pređašnjim životom, najbolje su osiguravali promenom vlastite ideološke pozicije. Konzervativni su bili stoga što su, u dobranoj meri napustili ne samo partijski program iz 1881. godine (što su im zamerali i mlađi radikali) koji se smatrao izvornim radikalizmom, nego i većinu dobrih strana partijske politike koja je vođena i krunisana Ustavom iz 1888. godine. Pretvoriši se u politička nagađala i šićardžije, stari radikali su zarad vlasti bili spremni da žrtvuju i sam parlamentarizam, mešajući ga sa ličnim režimom jednog autokrate kakav je bio kralj Aleksandar. „Izbacivanje ljudi od načela, čije su zasluge za stranku bile osvedočene – Todorović je video kao dokaz da ona više nije „živ bujan organizam koji napreduje“, već da u njoj „špekulativni elementi preotimaju mah i da se ona kao načelna stranka polako ali sigurno raspada.“ (…) Ali je već 1890. godine,  bilo  načisto sa tim da ona kao stranka od načela pripada prošlosti. Na pitanje šta će biti sa radikalizmom odgovarao je: „Ono što je bilo sa svim opozicionim strankama, kad dođu na vlast. Od vatrenih slobodnjaka postaju samo slobodnjaci; od umerenih slobodnjaka slobodoumni konzervativci; od slobodoumnih konzervativaca prosti konzervativci; a od konzervativaca nazadnjaci, a od nazadnjaka đavoli od tetke kojima samo daj vlast, pa da ti budu šta hoćeš.“ (50. Latinka Perović , Srpski socijalisti 19. veka, knjiga III, str. 148)

U istoj političkoj stranci se u samo tri decenije političkog rada, susreo čitav jedan politički univerzum. S početka i u prvoj polovini rada, izraziti antimodernisti i antizapadnjaci, radikali su u drugoj polovini svoga delovanja iskazali i respektabilne modernizatorske kapacitete. Snagom  biračkog tela, koji je činio gotovo većinski seljački element, radikali su bili u poziciji da odlučno utiču na glavne tokove političkog razvoja Srbije. Taj uticaj bio je nemerljivo važan u drugoj polovini i krajem osamdesetih godina, kada je zahvaljući ponajpre njihovoj političkoj snazi i volji donesen najdemokratskiji ustav u našoj političkoj tradiciji, i konstituisan parlamentarni sistem vlasti. To je onaj odlučujući modenizacijski učinak, koji je u bukvalnom smislu prelomio političku baštinu Srbije, na onu koja se može nazvati dobom predparlamentarizma i onom koja se označava kao parlamentarna. Iako ni tada nije dosegla do ideala čiste parlamentarne demokratije, ona je značila istinski politički  dobitak, i topos sa kojeg je uprkos povremenim kontramodernizacijskim udarima, uvek bilo moguće ponovo pokrenuti točak demokratskog razvoja. Bez obzira na sve navedene protivrečnosti i antinomije  vlastitog političkog bića, Narodna radikalna stranka je ušla u političku istoriju Srbije, kao jedna od najmarkantnijih političkih figura, bez čijeg političkog delovanja ta baština ne bi imala onaj istorijski i civilizacijski značaj koji sada ima.