НИКОЛА I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ – СРПСКИ КЊАЗ И КРАЉ ЦРНЕ ГОРЕ

24/03/2020

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

 

Никола се родио у селу Његуши, одакле је пореклом владајућа династија Петровић Његош. Његов отац, Мирко Петровић Његош, био је чувени црногорски војвода и старији брат књаза Данила, који није имао мушког наследника. Николина мајка Стана Петровић Његош била је родом из познате породице Мартиновића. Војвода Мирко је верио свог сина док је Никола имао 12 година за шестогодишњу Милену Вукотић, кћерку богатог војводе Петра Вукотића, блиског Мирковог пријатеља са ким је заједно ратовао током педесетих година 19. века. Два пријатеља одлучила су да учврсте пријатељство браком своје деце. Никола, који је од детињства учен ратничким вештинама, ретко је виђао своју будућу супругу, пошто је део свог детињства провео у Трсту у дому Кустића, из ког је потицала кнегиња Даринка, Данилова супруга и Николина стрина. Кнегиња Даринка је била велика франкофилка, па је на њено инсистирање потенцијални наследник послат на школовање у Лицеј Луја Великог у Паризу. Након Даниловог убиства у Котору 1860. године војвода Мирко је одбио црногорски престо, па је књажевска титула прешла на Николу. Никола је још увек био у Паризу када је постао црногорски владар, 13. августа 1860. у 19. години живота. Убрзо се разболео од упале плућа и био је на самрти. Када се опоравио, одлучено је да се Никола и Милена што пре венчају како би Црна Гора добила наследника. Миленин отац је отпутовао у Санкт Петербург где је обавестио руског цара Александра II о предстојећем венчању. Венчање је одржано у Влашкој цркви на Цетињу у новембру 1860. године.

Црногорски главари су дуго времена сматрали Црну Гору последњим неосвојеним остатком средњовековног Српског царства и центром око којег ће се то царство обновити. Успостављање аутономне Кнежевине Србије унутар Османлијског царства је Црној Гори дало важног савезника, али и ривала за примат у борби за ослобађање других области насељених Србима. Црна Гора се налазила на периферији Балканског полуострва, док се богатија и развијенија Србија налазила у центру. Такође, Београд је био бољи избор за престоницу уједињене српске државе од Цетиња које се ипак налазило на периферији српских етничких простора. Одмах по ступању на власт кнеза Николе, на Цетиње је дошао Вук Стефановић Караџић са поруком србијанског кнеза Михаила Обреновића Црној Гори о заједничким ослободилачким активностима против Турске. Првих година управљао је уз помоћ и сарадњу свога оца, војводе Мирка. Никола је наставио да помаже отпор херцеговачких племена под Луком Вукаловићем, надајући се да ће Црна Гора имати користи од тог устанка. Године 1862. повео је за ослобођење Херцеговине први рат са Турском. Рат је био тежак за Црну Гору, јер велике силе нису подржавале Николине амбиције. Турска војска предвођена Омер-пашом Латасом је 1862. нанела Црногорцима тежак војни и политички пораз. Интервенција великих сила (Француске и Русије) је спречила турско освајање Цетиња. Црна Гора је морала да прихвати јурисдикцију Турске над неким деловима своје територије. Последице овог пораза су имале велики утицај на будућу стратегију Црне Горе. Пре овог дебакла, Никола је подржавао политику црногорске државности свога претходника, кнеза Данила. Сада се окренуо политикама Петра I Петровића Његоша и Петра II Петровића Његоша за стварање новог српског царства, а себе је сматрао за легитимног царског наследника.

Кнез Михаило Обреновић је послао у Црну Гору свог изасланика Милана Пироћанца да предложи црногорском кнезу савез Србије и Црне Горе. Кнез Никола и војвода Мирко су тражили пуну војну сарадњу и то одмах, док је србијанска страна желела само усаглашавање националне политике, плашећи се аустријске интервенције. Споразум је склопљен 23. септембра 1866. упркос противљењу војводе Мирка. Две кнежевине су се споразумеле да непрестано раде на ослобађању и уједињењу српског народа, подстрекивањем оружаних побуна у граничним деловима Османлијског царства. Споразум је такође предвиђао да ће црногорски кнез припојити своју кнежевину Србији и признати кнеза Михаила за врховног владара, док ће он бити други по редоследу наслеђивања. Ниједна страна није у потпуности поштовала споразум, јер су и за Петровиће Његоше и Обреновиће династички интереси били пречи. То неподржавање споразума ће изазвати прикривено и дуго непријатељство између две династије.

Кнез Никола је 1867. године написао текст за химну Кнежевине Црне Горе „Онамо, ‘намо!“ коју је компоновао словеначки композитор Фрањо Вимер по узору на песму бораца Гарибалдија за време његових борби за уједињење Италије. Композиција и песма нису постали државна химна Кнежевине Црне Горе због свог исувише провокативног текста. Никола I је био члан Уједињене омладине српске током њеног постојања (1866 – 1871). Након што је организација забрањена у Кнежевини Србији и Аустроугарској, кнез Никола, Марко Миљанов, Симо Поповић, Машо Врбица и Васо Пелагић су на Цетињу 1871. основали Дружину за ослобођење и уједињење српско. Кнез Никола је 1867. године посетио француског цара Наполеона III у Паризу, а 1868. и Русију, где га је руски цар Александар II примио са широким почастима. Са царем Александром II још више је ојачао везе које су са Русијом утврдили његови преци. Боравио је и на дворовима у Берлину и Бечу. Знатно се зближио са руском царском породицом. По повратку с пута отпочео је живи рад на преуређењу државе. Уредио је војску која му је била прва брига; отворио је по земљи судове и школе. Основао је Даниловград као прво плански пројектовано насеље у Црној Гори. Руски цар и царица су улагали у образовни систем Црне Горе и послали велике испоруке опреме и муниције за Цетиње. Након што је учврстио власт, 1869. године је избио Бокељски устанак у Кривошијама због увођења опште војне обавезе у Аустроугарској. Иако је потајно помагао устаницима, кнез Никола је званично заузео неутралан став и спречавао је шире учешће Црногораца у устанку.

Кнез Никола је 17. октобра 1870. прогласио песму „Убавој нам Црној Гори“ за званичну химну Кнежевине Црне Горе. Када су околности дозвољавале, кнез Никола је покушао да се позива на панславизам, али и да тактизира. Исто тако, Русија је подржавала Црну Гору онда када је то било у њеном интересу. Тако је 1871. одобрио излажење првих црногорских новина  „Црногорац“, чији је службени власник био кнежев секретар Јован Сундечић, а главни уредник Симо Поповић. У тим новинама Поповић је писао чланке којима је заговарао уједињење српства и оштро нападао Аустроугарску и Османлијско царство, због чега су оне биле забрањене у тим државама. Русија је истовремено приступила у Лигу три цара са Аустроугарском и Немачком. Тако су новине често улазиле у сукоб са кнезом Николом, који је морао да тактизира из политичких разлога. Из датог разлога ове новине су 1873. замењене умеренијим „Гласом Црногорца“, који ће до краја свог излажења бити полуслужбени гласник црногорске владе. Године 1876, у заједници са Србијом, са којом је књаз Никола још за време кнеза Михаила склопио савез, Црна Гора је 2. јула 1876. објавила Турској рат за уједињење и ослобођење српскога народа, подстанкута устанком у суседној Херцеговини. Црногорци су однели неколико брзих победа над Турцима у биткама код Вучјег Дола, на Фундини и код Никшића. Након уласка Русије у рат, позиција Црне Горе се чинила сигурном, што је Црна Гора искористила да зауземе Билећу, Бар, Улцињ и Подгорицу. Санстефанским миром из марта 1878. Црна Гора је утростручила своју територију и удвостручила становништво. Међутим, велике силе су на Берлинском конгресу јуна и јула 1878. поништиле одредбе Санстефанског мира. Аустроугарска је нарочито тежила да ограничи црногорско проширење. На крају је територија Кнежевине Црне Горе проширена два пута, добила је излаз на Јадранско море и призната јој је независност. Како би задржао луку Бар, књаз Никола је морао да прихвати тешке аустроугарске захтеве из члана 29 Уговора са Берлинског конгреса – да ограничи број пловила у барској луци, да забрани изградњу ратних бродова, да дозволи аустроугарској ратној морнарици да патролира црногорским водама и да тражи дозволу од Аустроугарске да гради путеве и пруге у новоосвојеним крајевима. Још горе, Аустроугарска је окупирала Херцеговину, чије припајање Црној Гори је кнезу Николи био циљ још од доласка на власт, као и узвишење Спич којим је угрожавала Бар.

Књаз је био аутократски владар. Његови главни саветници су били дванаест сенатора које је бирао сам кнез, обично из редова племенских старешина. Сенат је истовремено био и суд. Књаз Никола је сазвао племенску скупштину на Цетињу за 2. април 1879. на којој је одлучено да се државна управа реформише укидањем Сената и установљењем Државног савета, Министарског савета и Великог суда. За првог председника Министарског савета изабран је кнежев рођак Божо Петровић Његош. Књаз је постављао чланове Државног савета које је деловало као законодавно тело. Држава је подељена на 12 нахија, а оне даље на капетаније и општине. На челу капетанија налазили су се капетани, који су имали и административну и судску улогу. Николине мере централизације Црне Горе и његово одступање од старинских метода доношења одлука саветовањем са племенским старешинама их је отуђило од књаза. Са књазом су се сукобили Марко Миљанов, Јоле Пилетић, Пеко Павловић, Машо Врбица и други. Порта је подстакла Арбанасе на отпор и по њеном наговору јула 1878. створена је Призренска лига с основним циљем да спречи уступање Плава и Гусиња Црној Гори (Бој на Новшићу, Бој на Мурини). Овај део Црне Горе остао је у границама Турске царевине још наредне 33 године до Балканских ратова. Од 1881. године па до Балканских ратова настало је дуго доба мира. Окружен са три стране Аустроугарском, кнез Никола је мало шта могао урадити на спољном плану. Ово време је књаз Никола умео искористити да Црну Гору управом и мирним радом уздигне на степен других европских држава, на који су је подигле победе њене војске у ратним временима. Општим имовинским закоником из 1888. године ударен је темељ правном систему и отворена су врата страним инвестицијама. Упркос проширењу, основни проблем државе је био тај да није имало довољно обрадиве површине да прехрани своје становништво. Основна делатност је била сточарство, а две трећине извоза је отпадало на сточарске производе. Увозиле су се житарице и текстил. Већина становништва је живела у екстремном сиромаштву, због чега се селила у Србију или у Америку. Финансијска основа државе остала је и даље руска помоћ. Проширење територије и међународно признање привукли су и страни капитал, прво аустроугарски, а касније највише италијански, па се у земљи формирају прва индустријска предузећа, што је условило развој саобраћаја и повезивање старих и новоослобођених територија.

Радио је у свим правцима културног развитка. Подизао је школе, градио путеве, отварао нове вароши, издавао корисне законе, сређивао државну управу и подстицао привредни и трговински полет и општу радиност. Општем привредном и друштвеном напретку доприносили су угледни научни и културни посленици из Србије, Војводине, Далмације, Босне и Херцеговине, који су на позив кнеза Николе долазили и стварали у Црној Гори. Ипак, Црна Гора је и даље била у огромном заостатку за савременим цивилизацијским токовима тога времена. Тешки и дуготрајни рад на народном и државном добру олакшале су му јака воља и таленат за поезију, која га је учинила популарним српским песником. Књаз Никола је присуствовао крунисању руског цара Александара III у Москви 1883. Највећа му је брига била војска, коју је, помоћу Русије, подигао наоружањем и обуком на висину савремених задатака и потреба и организовао је по руском узору. Родбинским везама са страним дворовима прибавио је Црној Гори још веће поштовање и појачао у великој мери њен углед. Књаз Никола је имао користи од ривалства Обреновића и Карађорђевића. Између Милана Обреновића и њега је владала узајамна одбојност, нарочито од када се Милан 1882. прогласио краљем Србије. Три године касније удао је своју најстарију кћерку Зорку за Карађорђевог унука и Милановог ривала, Петра Карађорђевића. Неко време пар је живео на Цетињу, где су рођени принчеви Ђорђе и Александар. Поред Зорке, Никола је имао још пет кћери, и све их је удао у познате европске династије. Принцезе Анастазија и Милица су се удале за руске велике војводе Николу Николајевича и Петра Николајевича из династије Романов и представљале су Црну Гору на руском двору. Принцеза Стана се удала за војводу Јохана од Лихтенберга. Принцеза Јелена је постала краљица Италије, жена краља Виториа Емануела III. Један од три његова сина, принц Данило се оженио 27. јула 1899. године са војвоткињом Јутом – Милицом од Мекленбург – Штрелица.

Ови бракови су много допринели побољшању међународнога положаја Црне Горе, а краљ Никола је био запамћен као таст Европе. Кнез Никола је 1883. године посетио османлијског султана у циљу измирења Књажевине Црне Горе и Османлијског царства. Од тада су црногорско-османлијски односи били у миру, а 1896. године одржава свечано означавање 200-годишњице владавине династије Петровића Његоша. Односи Србије и Црне Горе, покварени ривалством Милана и Николе, поправили су се Николином посетом Србији на Видовдан 1896. године. Пре него је посетио краља Александра, кнез Никола је отишао у Москву на крунисање цара Николаја II. Отуда је при повратку отпутовао у Београд у пратњи својих сарадника. Краљ га је именовао за команданта IX пешадијског пука. Никола се надао орођавању са младим краљем преко своје кћери Ксеније, јер се бивша краљица Наталија врло често за њу распитивала.

Наредне, 1897. године на Ђурђевдан, крсну славу Петровића Његоша, краљ Александар је посетио Цетиње, иако је краљ Милан из Беча покушавао осујетити овај пут. Године 1897. избио је грчко-турски рат. Књаз Никола је остао по страни. Маја 1898. Никола је посетио британску краљицу Викторију у Виндзору. Овим дипломатским успесима књаз Никола је знатно подигао међународни углед Црне Горе. Док су краљеви Милан и Александар живели скандалозним, луксузним и расипничким животом, дотле је књаз Никола желио да преузме вођство међу Србима. Због тога је 1902. оженио свог сина Мирка Наталијом Константиновић, из породице блиске Обреновићима. Какве год успехе да је имао, они су били краткорочни, као и његови снови да на престо Србије доведе себе или неког од својих синова. Убиство краља Александра и краљице Драге у Мајском преврату, које је извршила група официра предвођена Драгутином Димитријевићем Аписом и постављање Петра Карађорђевића за краља Србије запечатили су Николине жеље. Кнез Никола је као руски савезник објавио рат Јапану. Међутим, услед велике географске удаљености, учешће Црне Горе у Руско-јапанском рату било је само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске.

 

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Андријашевић, Живко М. (1999). „Књаз Никола о Србији и србијанско-црногорским односима у “Мемоарима” војводе Симе Поповића”. Перо и повест: Cрпско друштво у сећањима. Београд: Филозофски факултет. стр. 129—142.

Берић, Душан М. (2000). Српско питање и политика Аустроугарске и Русије (1848-1878). Београд: Гутенбергова галаксија.

Екмечић, Милорад (1981). „Српски народ у Турској од средине XIX века до 1878”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 447—526.

Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914-1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних.

Илинчић, Вукић (2012). Бомбашка и Васојевићка афера. Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори.

Љушић, Радош (1999). „Добри брат и кум Никола или Гавро Вуковић о црногорско-србијанским односима”. Перо и повест: Cрпско друштво у сећањима. Београд: Филозофски факултет. стр. 143—162.

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања