Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић
Нигерија, најмногољуднија афричка држава, представља сложену мозаичну заједницу у којој живи више од 250 етничких група и практикује се више религија, међу којима доминирају ислам и хришћанство. Управо та разноликост, иако теоријски богатство, често је извор дубоких подела и насилних конфликата. Религијски сукоби у Нигерији нису само питање вере, већ су дубоко повезани са политиком, економијом и социјалним неправдама.
Проблеми религијских подела у Нигерији имају дубоке корене у колонијалној епохи. Британска колонијална власт, кроз политику „подели па владај“, допринела je стварању структурних неједнакости између муслиманског севера и хришћанског југа. Док је север остао више традиционалан и исламизован, југ је у већој мери усвојио западно образовање и хришћанске вредности, што је створило друштвену и економску неравнотежу.
Након стицања независности 1960. године, религијске разлике су постале видљивије у политичком систему. Политичке партије често су биле формиране на етно-религијској основи, што је продубљивало поделу између северних муслимана и јужних хришћана. У познијим деценијама економске кризе, корупција и слаб институционални оквир додатно су погоршали тензије, претварајући религију у инструмент политичке манипулације.
Најпознатији и најкрвавији религијски конфликт у савременој Нигерији повезан је са појавом Боко Харама, исламистичке терористичке организације која делује на североистоку земље од 2009. године. Њихов циљ је успостављање исламске државе засноване на строгом тумачењу шеријата. Боко Харам је одговоран за хиљаде смрти, уништавање инфраструктуре и расељавање милиона људи.
Поред овог екстремног примера, религијски сукоби јављају се и у бројним локалним заједницама. Средишњи појас Нигерије, где се ислам и хришћанство преклапају, представља хронично нестабилан регион. Тамо су чести сукоби између муслиманских сточара и хришћанских пољопривредника, који су наизглед економске природе, али често попримају религијску димензију.
Најдраматичнији религијски сукоб у савременој Нигерији започео је 2009. године када је група Боко Харам покренула оружану побуну против државе. Њен идеолошки корен лежи у одбијању западног образовања и увођењу шеријата као основног правног система. Група је брзо прерасла у терористички покрет који је спроводио масовне нападе на школе, цркве, џамије и државне институције.
Од 2009. године до данас, убијено је више десетина хиљада људи, а милиони су расељени, посебно у државама Борно и Адамава. Боко Харам је изазвао хуманитарну катастрофу и дестабилизовао читав регион западне Африке, укључујући Чад и Нигер. Овај конфликт илуструје како религијски екстремизам може искористити сиромаштво, неједнакост и државну слабост као тло за радикализацију.
Други значајан пример религијског насиља су сукоби у граду Џосу (2001, 2008, 2010, 2011), који се налази у „средишњем појасу“ где се сусрећу исламски север и хришћански југ. Ови сукоби избијали су због питања политичке доминације и права на локалну власт, али су брзо попримали верску димензију. Муслимани и хришћани су у више наврата улазили у отворене окршаје, при чему су стотине људи погинуле, а делови града остали етнички подељени.
Трећи облик религијски обојеног насиља односи се на сукобе између муслиманских Фулани сточара и хришћанских пољопривредника у средишњем и јужном делу земље. Иако је основни узрок ових конфликата економски, борба за земљиште и водене ресурсе, сукоби су временом попримили верску ноту.
Посебно значајан догађај био је масакр у Зарији 2015. године, када је нигеријска војска напала присталице шиитског Исламског покрета Нигерије (IMN). Током сукоба је убијено више од 300 људи, а њихов вођа, шеик Ибрахим Ел Закзаки ухапшен. Иако је влада тврдили да је реч о безбедносној акцији, многи посматрачи су је окарактерисали као акт верске репресије према шиитској мањини у претежно сунитској држави. Овај инцидент открива сложеност унутарисламских тензија у Нигерији, које често остају у сенци ширег конфликта између муслимана и хришћана.
Поставља се питање, после последњег убиства хришћана, зашто се тек сада америчка администрација заинтересовала за овај проблем? Да ли можемо говорити да је сада повољан политички моменат када Трамп има улогу миротворца или је нешто друго посреди?
Одговор на ово питање можемо добити уколико анализирамо енергетске ресурсе које има Нигерија. Откриће нафте 1956. године у Олоибри означило је почетак нове ере у економској историји Нигерије. Данас је Нигерија један од највећих произвођача нафте у Африци и чланица Организације земаља извозница нафте (ОПЕК). Нафтни сектор чини преко 80% извоза и више од половине државних прихода. Главна налазишта налазе се у Делти Нигера, региону који је истовремено најбогатији ресурсима и најнестабилнији због еколошких и социјалних конфликата.
Нигерија поседује једне од највећих резерви природног гаса у свету, процењене на више од 200 билиона кубних стопа. Ипак, овај ресурс дуго је био запостављен због фокуса на нафту. Велика количина гаса се и данас спаљује („gas flaring“) током процеса производње нафте, што доводи до огромних еколошких губитака и емисије угљен-диоксида. Поред нафте и гаса, Нигерија поседује значајне резерве угља, као и потенцијал за хидроенергију, соларну и ветроенергију. Хидроелектране као што су Каинџи и Јеба снабдевају значајан део земље струјом, али често раде испод капацитета због старе опреме и суша.
Нигерија је потписница Париског климатског споразума и обавезала се да ће смањити емисије гасова са ефектом стаклене баште. У том контексту, влада је покренула стратегију „Vision 30:30:30“, којом се предвиђа да ће до 2030. године производња електричне енергије достићи 30.000 мегавата, од чега 30% из обновљивих извора.
Не би требало заборавити ни ширење кинеског утицаја и капитала у Африци. Кина је већ присутна у енергетској индустрији Нигерије. Компаније као што су „China National Offshore Oil Corporation“ (CNOOC) и „China National Petroleum Corporation“ (CNPC) поседују уделе у нигеријским нафтним пољима. Кинески капитал је такође укључен у пројекте „Liquefied Natural Gas“ (LNG), као и у експлоатацију литијума и других минерала који су од кључног значаја за производњу батерија за електрична возила. Почетком ове године потписан је споразум у вредности од 7.6 милијарди евра између Нигерије и Кине за производњу „зеленог“ водоника, и он представља нови корак ка енергетској транзицији и технологијама будућности.
Кинеске компаније су реализовале бројне инфраструктурне пројекте: изградњу пруга (нпр. железничка линија Абуџа–Кадуна), путева, мостова и хидроелектрана. Ови пројекти се најчешће финансирају кроз повољне кредите кинеских банака, као што је Exim Bank of China.
Присуство кинеског капитала у Нигерији има и геополитичку димензију. За Пекинг, Нигерија представља кључни ослонац у оквиру иницијативе „Појас и пут“ (Belt and Road Initiative) у западној Африци. Овим се Кина позиционира као алтернатива западним донаторима и финансијским институцијама. Управо је ово разлог појачане америчке активности у Нигерији. За очекивати је да САД искористе сваку политичку нестабилност у Нигерији како би се умешали у унутрашње односе ове државе, инсталирали своју мрежу и политички и обавештајно деловали како би се на власт довели људи који ће временом да сузбију кинески политички утицај и капитал.
Оно што је опасно је да се ова политичка криза не прелије и у суседне државе. Јасно је да су политички, етнички и верски сукоби потресали и потресају суседни Камерун, али и Мали, Нигер и Буркину Фасо. Свака од ових држава може бити пример да се унутрашњи сукоби искористе као изговор за страну економску или војну интервенцију политичког Запада како би се довели погодни политички лидери који ће сузбити кинески и сваки други утицај који не одговара Вашингтону.
Остави коментар