Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Тридесетих година 20. века догодиле су се фундаменталне промене у међународној политици које су закономерно водиле избијању Другог светског рата (1939–1945). Поред познатих геополитичких напетости изазваних исходом Првог светског рата и успостављањем версајског поретка, веома важну улогу у поменутом раздобљу одиграла су тајна друштва и организације. У езотеријском кључу посебно је занимљиво тумачење догађаја из 1933. године (Христ је разапет у 33. години овоземаљског живота). Наиме, те године је на положај немачког канцелара именован Адолф Хитлер, а окончана је и Велика депресија после које је власт у Америци преузео мистериозни Савет за спољне послове. У исто време Совјетски Савез се у међународној арени све више понаша као предвидива империја, уз јасан заокрет на унутрашњем плану, коју оличава личност Јосифа Висарионовича Стаљина.
Наредне 1934. године знаменити немачки геополитичар Карл Хаусхофер покреће Часопис за геополитику (Zeitschrift für Geopolitik) који је представљао својеврстан медијум за размену идеја континенталног блока у оквиру којег је, поред Немачке и Совјетског Савеза, видео и Јапан. Један од сарадника овог часописа био је легендарни руски обавештајац Рихард Зорге. Поред научне сарадње, остваривали су се контакти између две стране и на једном дубљем езотеријском нивоу. Занимљиве су посете високих обавештајних официра обе државе Тибету, а што је била тема посебних истраживања нацистичких езотериста окупљених у Институту Аненербе. У оквиру овог института постојала је масонска нацистичка ложа која се посебно занимала за разраду мистичних истраживања која су се одвијала у једном затвореном кругу научника. У средишту свих експедиција налазио се Тибет чији су древни манускрипти разјашњавали, између осталог, и тајну историју човечанства.
Делује готово невероватно, али средином двадесетих година на Тибету је боравио Јаков Бљумкин, један од најпоузданијих следбеника Лава Троцког. За време боравка на Тибету он је, по свему судећи, стекао увид у неке од највећих светских мистерија, посебно оних које се односе на тајна и до тада непозната оружја и технологију њихове израде. Своја сазнања је, пре него што је убијен у Совјетском Савезу 1929. године, пренео лично Троцком, али и челницима немачке војне службе који су његове увиде даље разрађивали. Занимљиво је да Стаљин о Бљумкиновим акцијама на Тибету ништа није знао. Мада нема поузданих показатеља, нема сумње да је Хитлерово окружење било опседнуто тајнама Тибета, али и Антарктика, о чему уосталом сведоче бројне експедиције из тридесетих година. Појава НЛО повезује се са активностима нацистичких езотеријских друштава. Летећи тањири, према овој хипотези, настали су у тајним лабораторијама „нацистичке окултне науке” која иако поражена у Другом светском рату, настоји да успостави „светски поредак Четвртог рајха”, применом метода „алтернативне технологије”. Реч је о посебним магијским средствима, разрађеним у тајним лабораторијама Рајха и после пораза Немачке у Другом светском рату. Занимљиво је да су први летећи тањири уочени од енглеских пилота 1944. године, као и да од тада интересовање за њих не престаје.
Мистерија тридесетих
Немачки генералитет је 30-40-их година прошлог столећа био најпрофесионалнији војнички сталеж. Генерали су одобравали делатност Хитлера на обнови немачке војне моћи, васпостављању престижа немачког војника, стварању правог Вермахта, враћању територија изгубљених на основу резултата Првог светског рата. Међутим они су се скептично односили према његовим плановима да нападне Русију и нарочито се противили намери о вођењу рата на два фронта. Нема сумње да се оваква намера немачког генералштаба није уклапала у планове „атлантске закулисе” којој је рат био преко потребан. Сламање утицаја континенталног блока у Трећем рајху била је операција гигантских размера и она има своју занимљиву хронологију дешавања. Наиме, први пут је немачки генералитет устао у оштру опозицију Хитлеру у вези с његовом намером да окупира Чехословачку 1938. године. Израчунавајући однос снага Немачке и Чехословачке, генерали су дошли до закључка да је то авантура. Савладати планинске превоје у Судетима уз готово једнак однос војних снага немогуће је. Сазревао је војни удар и обарање Хитлера с власти, али тада су похитали у помоћ свом чеду Енглези. Управо је премијер Енглеске Чемберлен организовао и прогурао Минхенски споразум који је резултирао тиме да су Немци без борбе ушли у Чехословачку, а генерале су приморали да поверују у Фиреров „божански геније”. Војни професионалци нису нарочито горели од жеље ни да шире животни простор на Исток памтећи завештање Ота фон Бизмарка да никада не ратују с Русијом. Али управо су дозиране информације о Фиреровом тајном оружју, о изградњи „Нове Швабије” негде испод Антарктика, сламале немачку опрезност и прагматичну рачуницу у ратним подухватима.
Брз пораз Француске опет је подигао Хитлеров престиж и повећавао поверење генерала према њему. Радови на нуклеарном оружју у Немачкој држани су у строгој тајности чак и у односу на генералитет, осим наговештаја о томе да ће сваког тренутка бити направљено тајно оружје које ће моћи да за неколико секунди уништи читаве градове и десетине хиљада људи. У исто време масовна пропаганда заводила је Немце теоријама о аријевској раси и потреби коначног обрачуна са Словенима. У таквим околностима агенти евроазијског реда чинили су огромне напоре да до сукоба не дође. Као резултат њихових напора потписан је 1939. године чувени Пакт Молотов – Рибентроп који је обезбеђивао „мирну слику Европе”. Ипак, 22. јуна 1941. године, отпочео је напад нацистичке Немачке на Совјетски Савез. Свет се суочио са до тада невиђеним ратним разарањима. Био је то крвави тријумф тајног реда атлантиста и следбеника њиховог култа Игре смрти. Али за званичну историографију остаје нејасно зашто се Хитлер определио (упркос упозорењима) за напад на Совјетски Савез, који је био чин геополитичког самоубиства? Одговоре на ово питање свакако није могуће пронаћи у сфери рационалних објашњења.
Наслеђе предака
Најекстравагантнији теоретичар нацистичког езотеризма је познати чилеански дипломата и мистик Мигуел Серано. Његове хипотезе о настанку света су типично гностичке, односно засноване су на становишту о Стварању као катастрофи. Историјски процес, после тога, непрестани је сукоб добра и зла. Према овој интерпретацији оличење силе зла је Демијург који ствара „концентрисану Васиону” која држи у ропству „трансцедентне енергије еона”, од којих је један део случајно доспео у ропство, док је други део у ропству из солидарности са првобитно заробљеним еонима. Једно од заробљених бића била је земља Герда, док је микрокосмички еон био првобитни човек Адам који је најпре боравио у северној земљи Хипербореји. Серано истиче да су услед пада комета Северни и Јужни пол заменили места, па је том приликом дошло до пресељења Хиперборејаца ка југу. Једна група Кромањонаца живела је у Европи, док је друга група основала цивилизацију у пустињи Гоби. Силе злог Демијурга све време настојале су да униште цивилизацију Хиперборејаца. У Серановој теорији, улога Демијурга додељена је јеврејском народу, па отуда не чуди наглашени хитлеризам аутора за којег је вођа Трећег рајха „последњи аватар”, a његови СС одреди поседници нарочитих езотеријских знања, односно следбеници „хиперборејске цивилизације”.
Серанова „немирна васиона” само је наизглед екстравагантна хипотеза, јер чилеански дипломата био је веома обавештен човек. Али кренимо редом. Серано је најпре заступао теорију о летећим тањирима – као нацистичком тајном оружју које представља „астрално тело Аријаца луциферата”. Помоћу НЛО-а маја 1945. године Хитлер је евакуисан из Берлина. У Серановој конспиролошкој разради нова Хипербореја налази се у Средишту земље која омогућава постојање правог органског живота. Такозвана Шупља земља представља пребивалиште будуће расе подземних Аријаца и у њу се може доспети кроз систем планинских пећина на Хималајима, Тибету, Памиру, Андима, Карпатима, али улаз постоји и на половима Арктику и Антарктику. Најзанимљивија тврдња је да је Антарктик последње пребивалиште Хитлера, чије су експедиције током тридесетих година прошлог века откриле чудовишне просторе са топлим ваздухом који омогућавају нормалан живот. Серано тврди да је одлазак Хитлера на Антарктик „последњи чин магијског спајања са подземним Аријцима”. Ова конспиролошка теорија посебно је занимљива ако се у обзир узме још једна занимљива хипотеза, о томе да је пораз нацизма на материјалом плану била неминовност на путу његовог планетарног тријумфа на духовном плану. У сваком случају чилеански дипломата тврди да Хитлер није извршио самоубиство непосредно пред пад Берлина, већ да је умро природном смрћу осамдесетих година прошлог века. Оно што је најзанимљивије, то је да тело вође Трећег рајха никада није пронађено, односно да никада није урађена ДНК анализа која би потврдила да је леш пронађен у бункеру у Берлину припадао вођи националсоцијализма, што су недавно потврдили и стручњаци некадашњег КГБ-а.
Серанова конспирологија нуди нову верзију историје постхладноратовске епохе, односно улоге преостале две „продемјирунговске суперсиле” које су пре свега разговорима о нуклеарном оружју држале у страху остатак човечанства. Серано, који је био члан комисије УН за нуклеарно наоружање, тврди да је методама „имплозивне нацистичке науке” произведена нуклеарна бомба чије стварање је остало ван домашаја Савезника. Наиме, окултним методама постигнута је таква концентрација урана која је омогућила стварање малих атомских бомби, лако преносивих на бази имплозије – сједињења материје, а не њеног разлагања, како се то ради до данас у великим нуклеарним реакторима. Серанову конспиролошку улогу алтернативне науке потврђују и последња истраживања која показују да су многа технолошка достигнућа била осмишљена у лабораторијама нациста. Последњи доказ је откриће о невидљивом „стелт” авиону који је осмишљен у лабораторијама нацистичких стручњака. Када се узму у обзир овакве тврдње онда и Серанова алтернативна историја (па и одлука Хитлера да упркос упозорењима 1941. године нападне Совјетски Савез) добија сасвим другачије значење.
Двоструки Горби
После завршетка Другог светског рата Совјетски Савез се нашао у веома сложеној ситуацији. Мада је освајањем Источне Европе донекле спречен продор атлантиста, у стратешком смислу геополитички положај државе био је врло лимитиран. Стаљин и њему лојалне војне структуре свесни свих ограничења били су принуђени на низ компромиса са атлантистима (попут стварања државе Израел). Почетком педесетих настала је идеја о стварању Великог копна са ослонцем на континенталистичку Кину, али је Стаљинова смрт спречила реализацију овог пројекта. После Стаљинове смрти заговорници континенталних концепција су се нашли у мањини. На власт је дошао прави агент атлантизма Никита Хрушчов. Његова кључна спољнополитичка девиза била је: „Стићи и престићи Америку”. На унутрашњем плану Хрушчов је обновио премисе троцкизма посебно у односу на Руску православну цркву и носиоце националног начела. Насилном индустријализацијом разорене су сеоске структуре, почело је исцртавање нових административних граница на штету руског народа, и уопште настао један осећај културне инфериорности у односу на Запад што је породило и озбиљну демографску кризу код руског народа. Разуме се да евроазијски лоби унутар структура ГРУ није мировао, али је имао знатно сужен маневарски простор. Пјер де Виларест као кључну личност овог лобија означава генерала Сергеја Матвејевича Штеменка (1907–1976) и његове следбенике у окултном одсеку ГРУ који су извели операцију успешне неутрализације Прашког пролећа 1968. године. Вилмарест као посебно занимљиве наводи континенталне пројекте генерала Штеменка о мирној „економској интеграцији Авганистана” што био омогућило јачање совјетске флоте и излаз на Океан и већу улогу у Црном и Средоземном мору. Поред тога он се залагао и за мирну интеграцију арапских земаља (посебно Сирије, Алжира, Египта, Либана, што је и данас актуелно).
Опозицији свим овим пројектима био је КГБ чији је врх нарочито од шездесетих година саботирао све континенталне пројекте војске. Од тог периода постепено се дешава конвергенција обавештајних служби ЦИА – КГБ која се своди на размену агената, информација, креирање дисидената који одлазе на „слободни Запад”, до појаве теорија стапања два система о којима је први писао гуру атлантизма Бжежински. Александар Дугин као кључну личност овог лобија означава дугогодишњег шефа КГБ-а Јурија Андропова. После Брежњевљеве смрти (био је следбеник Евроазије) противречности унутар два центра моћи постепено су достизале тачку кључања. Појава Горбачова била је резултат унутрашњег компромиса два реда: атлантиста и евроазијаца. Сам концепт Перестројке био је намерно неодређен. Средином осамдесетих било је јасно да се нешто мора променити. Наиме, обе стране су биле свесне да је даље одржавање Совјетског Савеза и Источног блока скуп експеримент. Уједињење Немачке био је догађај од прворазредног значаја који су руски евроазијци тумачили у свом геополитичком кључу. Атлантисти у КГБ-у су поступали са супротном логиком. Они су у епицентар деловања поставили тоталну деструкцију свих потенцијално континенталних пројеката. Дакле, уместо једне врсте реинтеграције постсовјетског простора на новим основама (чему су тежили евроазијци), они су организовали серију плишаних револуција, укључујући и лажни августовски пуч у Совјетском Савезу августа 1991. године, после којег су створени услови за одлуку о његовом самораспуштању. На тај начин су се концепције Горбачова показале као трагичне, а руски народ је деведесетих година прошао кроз катастрофу која је у равни трагедије коју су изазвала револуционарна дешавања с почетка 20. века. Баш о томе је пре неколико година говорио председник Русије Владимир Путин – човек који је својом политиком уздигао Русију и спасао је од потпуног уништења.
ЛИТЕРАТУРА:
- Вукашиновић, М. (2010). Рат за душе људи, Ауторско издање, Нови Сад
- Дугин, А. (2008). Конспирологија, Логос, Београд
- Ивашов, Л. (2016). Изокренути свет, руско издање, Москва
- Све сфере завере: зборник радова, СКЦ, Београд, 1994.
Остави коментар